Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće slučajne,nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordost, ili naša glupost, ili naš porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom."



"Blago cara Radovana"

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.



-Jovan Dučić

Poslednja pesma

Bol je dao ovoj ljubavi gorčinu,
Lepotu i tajnu; mračna sumnja moja:
Sav prostor i užas; kob i očaj; njinu
Svemoć; zadnja suza: neba sedam boja.
Nit znäde za vino u kupi od zlata,
Niti za poljubac u zakletvi; sama,
Mučki kao zlotvor, ušla je na vrata,
S nožem, ne u ruci, već u zenicama.
Njen je plašt sunčani možda tkivo laži;
Laž s tih usta kaza reč najdublju njene
Strašne misterije: no dok udar traži,
Sve cveta pod njenom nogom kuda krene.
Jer od tvog otrova moj san beše jači:
Tvoj sam pojas tkao od sunčanih mlaza,
I ti si svetlila; jer svemu kud zrači
Moje sunce dadne sijanje ekstaza.
Svoju veru nađoh u svom snu o veri...
Tvoj nož ne ubija nego blista blistom...
Jer ti beše trenut u mojoj himeri,
Moj san o dobroti i vera o čistom.

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi.

Najtužnija pesma

Znam za neizmerne i bolne samoće,
Kad sat mre nečujno, kao cvet što vene,
I kad srce prazno prestaje da hoće
Ni vence pobede ni ljubavi žene.
Znam za neprohodne samoće bez daha,
Kad konci sa svačim padnu pokidani,
I u kojim srce zastane od straha;
Kad svemu oko nas izgledamo strani.
Kad nas oči stvari ravnodušno motre,
I duša pred sobom prestravljena stane;
I sopstvena povest kad se cela potre;
I kad je od leda suza koja kane.
Ni seme u brazdi, ni stopa na putu,
I kako je teška sena koju vučem!
Kanda tuđe srce bije u mom kutu?
Sve svetle palate života pod ključem!...
Vaj, koliko puta umiremo? Ko bi
Znao za sve tmine pod suncem! I zna li
Iko sva bespuća u sutonu dobi?...
I kako smo često oči zatvarali...

Velika noć

Kad genije noći na krilima sjajnim,
Krilima od vatre, preko reke minu,
Nevidljiva voda ushićeno sinu,
I zapeva glasom bolnim i beskrajnim.
Kad ponoćni vetar pored gore gluhe
Prođe i otrese teški mrak sa granja,
Kao strasna pesma žudnog umiranja,
Ču se glas muzike iz trstike suhe.
Kad za poljem punim crne deteline,
Počeše vlašići da blede i slaze,
Mrtvo lišće poče da pada na staze,
I kao crn uzdah da izbi iz tmine.
Sad, u ovo dugo veče koje pati,
Cela moja duša zatreperi gola,
A čelom umornim od truda i bola,
Smrt je prešla rukom, mekom, kao mati

OČI


Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

MORSKA VRBA


Samo vrba stoji nad morem,vrh sveta,
Rasplela je kosu zelenu i dugu,
Naliči na nimfu koja je prokleta
Da postane drvo i da šumi tugu.

Sluša pesmu gora kada jutro rudi,
Agoniju vode u večeri neme,
Nepomično stoji tamo gde sve bludi:
Oblaci i vetri,talasi i vreme.

I tu šumi s njima,dajući polako,
Moru koju granu,vetru listak koji:
I,ko srce,sebe kidajući tako,
Tužno šumi život.-Sama vrba stoji...

Krila

Leteti, leteti, leteti visoko,
Neznanom prostoru kao starom drugu,
Vitlati se kao omađijan soko,
I umreti, sjajan, u sunčanom krugu.

Čuti samo zamah svoj u prostorima -
Muziku svog krila! I na samom kraju,
Svoj trag izgubiti i cilj među svima,
Iščeznuvši tako u nebu i sjaju.

Da mi žeđ osete kobnu i sve višu
Oči što su tude dugo svetlost pile,
Kao vir dve ovce sa runom od svile,
Kao krv dve noćne sablasti što sišu.

Da ne pamtim nisko rođenje pod mrakom;
Da kao gnev svetlost sva ispuni mene;
Da sam kao kopljem prožet svakim zrakom,
Tu gde gore večne podnevi bez sene.

I strašna raskršća sunaca, i puti
Kud oluj svetlosti neprekidno ide,
Kroz nemi predeo gde vlada i ćuti
Bog koji ubija oči kad ga vide.

Da samo s visina za ponore znadnem,
Bacivši u prostor konce svojih žila;
I letim večito, i letim dok padnem
Samo pod teretom ozarenih krila.

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strašno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa s krupnim jedrilima,
Što nosi podneblja drugih kopna: o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama

Mrak

Ide red crnih jablanova
Svu noć koz mračno polje žita.
Kraj puta negde huknu sova,
Mesec se javi iza rita.

Mrak teče gust kroz crnu draču:
Talasić kliznu ispod graba.
Najzad se očas negde začu
Prvi slavuj i prva žaba.

BOGU


Nikad se nisam na te bacio kamenom,
Niti u svome duhu tvoj sjaj odricao;
I svoj put pređoh ceo sa tvojim znamenom,
Svugde sam tebe zvao i svud te klicao.

Iz sviju stvari ti si u mene gledao,
Tvoj gromki glas sam čuo u morskom ćutanju,
S bolom pred noge tvoje svagda se predao,
Samo za tvojim žiškom sledio putanju.

A od tebe se nikad nisam odvajao,
Stoga i ne beh samac u dnu svih osama...
Zbog tebe sam se kleo i za te kajao,
Kad padne gorko veče po gorskim kosama.

U mašti sam ti bele svud crkve zidao;
I za molitve sam tvoje u zvona zvonio;
Za tvoga blagog Sina i ja sam ridao;
I đavola sam crnog s tvog krsta gonio.

A ti što sazda sunca i plod oranice,
Bio si samo Slutnja, bolna i stravična:
Jer svaka Istina duha znade za granice,
Jedino naša Slutnja stoji bezgranična

VRAĆANJE


Kad mi opet dođeš, ti mi priđi tada,
Ali ne ko žena što čezne i voli,
Nego kao sestra bratu koji strada.
Tražeć mekom rukom mesto gde ga boli.

Puna nostalgije beznadežne, duge,
Ne sećaj me nikad da bi mogla doći
Zadocnela radost iz dubine tuge,
Ko ponoćno sunce iz dubine noći.

Jer ti ne znaš, bedna! kroz sve dane duge
Da te voljah mesto ko zna koje žene!
U tvom čaru ljubljah sav čar neke druge...
I ti beše samo sen nečije sene.

ČOVEK I PAS



S početka je padala tanka, sitna, crna kiša. Alpijskim

putem iznad jezera peo sam se te večeri na breg. Kiša je zatim

neosetno rasla, postajala krupnja, crnja i ledenija, a put je ula-zio

sve dublje u mokru pomrčinu i jednu nevidljivu šumu. Na-lič

io je na put koji vodi u drugi svet.

Najednom se začu šum, hod. Na malim alpijskim kolima na

kojima se nosi hrana, bili su upregnuti čovek i pas. Nijedan me

nije osetio za sobom, jer je noć bila šumna i zato što su bili

umorni. Bela para iz njihovih usta i sa tela dizala se u jednom

zajedničkom pramenu magle.

Kola su naporno odmicala napred. Oni su išli mirno,

pognuti i zaduvani. Svaki je od njih mislio svoju misao, bri-nuo

svoju brigu, i vukao svoj deo tereta. U dolini su se rušili

prljavi potoci i šumili neveselo.

A kada skrenuše u pomračinu, nije se više raspoznavao

čovek od psa.

Natpis

S mora na cijoj crnoj ploci,
sva mirna sunca sedaju,
do na breg smrti s koga oci,
na oba sveta gledaju,

Ponor po ponor dokle sinu,
s nebeske svetle cistine,
i putic uzak najzad minu,
izmedju sna i istine!

Vaj, nista vise da ne prene,
taj puhor sna i zamora,
penji se tiho zimzelene
uz plocu crnog mramora!

Pesma srca

Nestati u nečem koje srce vole,
Umreti u nečem besmrtnom! Svog mača
Baciti pred noge neke moći hole
Što je i od ruke herojeve jača.
Biti pred beskrajnim uzvišenog sitan;
I tražeci gorko sreću među nama,
Verovati najzad, u čas neumitan,
Da je san poreklo svima istinama.
No taj ostrv sunca sam pronaći; sjajni
Cilj sviju ciljeva i sveg večitoga!
Reći svome srcu da je svet beskrajni,
Jedno dobro za se, van ljudi i Boga.
Dobro, ne znajući da ima dobrota!
Hrabro, ne poznavši lovor ni izmirne!
Čisto, i ne čuvši da ima čistota:
Srce, kao sunce, da zlati što dirne.
I sjajno i slično samo svojoj meti,
Kao ozareno sunčanim aprilom,
Sve puteve sumnje tako da nadleti –
Ne dirnuvši zemlju drugce nego krilom

Za zvezdama

Ubrisaću s usta mučnu kap gorčine -
I kao kraljević iz starinske bajke,
Poći ću za glasom što zove iz tmine,
Kao glasi davno nestanule majke.

S očima već punim zvezda što će doći,
Ja ću da se pustim u to more tame;
I zaigraće u svojoj samoći
Srce od čekanja i od sreće same.

Daleko ću poći od te kobne gore,
Gde očajno slušah, po sve noći pune,
Da sto vrela sumnje žalosno romore
Glasom koji jeca i pesmom što kune.

I za jedrom koje ne zna da krivuda,
Moreplovac-vitez po neznanoj vodi
Otkrivaće ostrv po ostrv, da svuda
Oglasi se kraljem i dalje zabrodi.

Moj zmaj nepobedni biće na mom štitu,
I moje će ime biti na mom maču;
I vodiću gordo svoju sjajnu svitu -
Idući za glasom što se jednom začu.

I minuću noću kraj tvojih obala,
Dok roneći suze i ne slutiš o tom;
I poći daleko preko tamnih vala -
Sve u bolnoj žeđi za novom lepotom.

I kad padnem, najzad, niko neće znati
Moj očaran zadnji osmeh da pročita;
Licem pobednika razbludno će sjati
Sunce zarobljeno u zrcalu štita.

Stvaranje

Nisu te glasnici oglasili meni,
Niti čuh korake tvoje izdaleka;
I ne znam kad beše već minuta neka
Kad se moj duh napi tvoje svetle seni.

Jer ti si postala u meni, i bila
Misao iskonska što najzad odnemlje,
Zlatna nit iz stene, i seme iz zemlje,
I mah u ramenu još neniklog krila.

Ti nikad ne pozna taj put vijugavi,
Put kojim izvana dovodi unutra,
I kojim sve mora da se vrati sutra;
Kao cvet u moru, u meni se javi.

Iz mog sna ponikla, i ti beše tašta;
Plod moga poroka, krvoločno jetka;
Plod misli, i ti si bila bez svršetka;
Plod mojih sujeta, podlija od svašta.

Plod mojih samoća, beše puna sete;
Plod mržnjâ, usta ti behu otrovana;
I plod mojih sumnja, ti si prešla, strana,
Sav put s plačem kao izgubljeno dete.

No cvet sna otrovnog ne presta da siše!
I ja umreh u čas kad se beše htelo
Zadnja kaplja krvi, koju nemah više,
Da okončam lepo i zlokobno delo.

Mirna pesma

U zenice me neprestano gleda:
Šta traži u mojim očima ta žena?
Sjaj magijski nekog sunca koje seda –
Jednu drugu ženu i druga vremena?

Jer zaljubljen pogled žene dobro vidi
U očima našim, kroz sivu dubinu,
Sve tragove kojim neprijatelj minu,
I njegov sen kao tamni sen na hridi.

Dugo sja na oku tugom večno mladom
Lik žene što ga je očarala jednom;
Zato jedna žena zna kad pođe kradom
Pogled za odbeglom i za nedoglednom.

Od prošlosti je duša napravljena;
Slike su po cveću zrak sunca od juče;
Od svačega je pala neka sena;
I usahle reke i sad negde huče.

A naše ljubavi što su davno pale,
Kao pobijena jata na pô puta,
Još žive životom svog prvog minuta
U očima što su nekad rasplakale