Mocart - njegovi čudni maniri

Mocart je imao jednu jako čudnu stranu svoje ličnosti, koje je bila u potpunoj suprotnosti sa njegovim imidžom genijalnog kompozitora, a to je bila njegova djetinjasta opsjednutost opscenim jezikom i opscenim vicevima, čija je glavna tema bila izmet. Pisma koja je slao svojoj majci i sestri, a naročito rođaci Bazili, u ogromnoj mjeri obiluju pominjanjem izmeta. U pismu koje je pisao majci, naveo je: "Draga majko, ljubim ruke... penkalo mi se rascvetalo a tako i guzica (2.maj, 1770.godine), dok u pismu sestri kaže da je "zahvalan iz dubine svoje guzice" (17.februar, 1770). Ovo su samo neki primjeri jezika koji je koristio. Evo šta je napisao svojoj rođaci Ana-Mariji Tekili Mocart u koju je neko vrijeme bio zaljubljen: "Popiškim ti se po nosu, sve da ti curi niz bradu... A sad ti želim laku noć i mokri u postelji koliko god želiš, čvrsto spavaj i pokušaj da poljubiš sopstvenu guzicu. O, kako mi gori guzica!Šta bi to, dođavola, moglo da znači? Možda je stolica? Da, da sigurno je stolica...



(5.maj, 1777.godine)
Kompletnu zbirku lascivnih i vulgarnih pisama, u kojima se obilato pominje izmet, prvi je objavio austrijski pisac Štefan Cvajg 1931.godine. Sve do tada ovi vulgarni dijelovi su izostavljani, vjerovatno u pokušaju da se sakrije ovaj grozni manir velikog kompozitora i izmjeni prava slika o njemu. Prvo objavljivanje njegove opsjednutosti izmetom je prouzrokovalo veliki šok i, istovremeno pružilo povoda za bliže proučavnje ličnosti ovog velikog muzičara.

Mocartovi dugovi

Mocart je nepustio ovaj svijet grcajući u dugovima, mada je bilo logično da je imao i više nego što mu je potrebno za normalan živo i čini se da je mnogo posuđivao novac iz svakojakih razloga.
Na osnovu preostalih zapisa, možemo da izračunamo da je Mocartov godišnji prihod 1781.godine bio 800 guldena. Ako se uzme da je tadašnji profesor na univerzitetu tada zarađivao nekih 300 guldena, a učitelj u osnovnoj školi 22, takvi znatni prihodi su mu morali biti i više nego dovoljni.Pa ipak, počev od 1788.godine, Mocart je stalno posuđivao novac od svog prijatelja, bogatog trgovca Mihaela Puhberga (1741-1822). Iz pisama se vidi da je Mocart posudio iznos od 1415 guldena. U vrijeme smrti ukupan iznos njegovih dugovanja je dosegao 3000 guldena - iznos skoro četiri puta veći od njegovih godišnjih primanja.
Jedan od razloga za ovolike dugove bila je Mocartova strast za kockom, koja ga je i uništavala. Zapisi svjedoče da je Mocart bio strastveni igrač bilijara i karata, ali nema dokaza da je igrao u novac. Istina je da su se njegovi troškovi stalno gomilali, računajući i troškove za Konstancino liječenje koja je često pobolijevala zbog uzastopnih porođaja, kao i troškove za dvorske zabave. Postoji i dokaz koji ukazuje na skolonosti luksuznom životu, kao što je bilo iznajmljivanje skupih stanova i kupovina nakita.
Nedavna istraživanja, pak, malo su izmjenila ovu čudnu sliku jednog muzičkog genija. Mocart je, naime, kao pripadnik i poznati mason, ulagao novac u pokušaju da osnuje tajno društvo pod imenom "Grota" (Pećina).Ova teorija je potkrijepljena i činjenicom da je i sam Puhberg, koji je Mocartu pozajmljivao novac, bio mason, iako ne postoje nesumnjivi dokazi u tom pogledu. Tako je pravi razlog za Mocartova ogromna dugovanja i dan - danas obavijen velom tajne.

Mocart i sklonost ka mijenjanju stanova

Tokom približno deset godina koje je proveo u Beču, Mocart je čak trinaset puta mijenjao stan, Možda je Mocart na ovaj način davao sebi oduška zbog nemira koje je osjećao zato što nije mogao da putuje onoliko često koliko je želio otkako se nastanio u Beču. Po napuštanju kuće u ulici Grose Šilerštrase, u kojoj je živio oko dvije i po godine, Mocart nikad poslije toga nije boravio u novom stanu duže od godine Dana.
Kada je otišao iz Salcburga nakon svađe sa Nadbiskupom Koloredom, Mocar je živio prvo u pansionu gđe Veber, majke Alojzije, dejvojke koju je nekada želio da oženi.
Tada je Mocart upoznao Konstancu, koja će postati njegova životna saputnica. Četiri mjeseca nakon vjenčanja u avgustu 1782., ovaj par se preselio u stan u ulici Grose Šilerštrase, koja je danas poznata kao "Figarova kuća". U aprilu 1787.godine Mocartovi su se preselili u predgrađe Landštraseu Beču, gdje je najam bio jeftiniji, a u decembru iste godine su se preselili u ulicu Šilerštrase . Zbog finansijskih teškoća,
Mocart je u to doba počeo da traži razne pozajmice od svojih prijatelja.
Neposredno prije smrti, ovak kompozitor se selio tri puta, što nam pokazuje koliko je on u tome zaista uživao.

Mocart i Beč - grad svijetlosti

"Proglašavam Beč veličanstvenim gradom. Za ljude iz moje branše, ovaj grad je najbolje mjesto na svijetu." Ove je riječi Mocart izgovorio 1781.godine kao pohvali Beču, glavnim gradu Austrije i stjecištu umjetnika. Bilo je to u periodu kada je Mocart odlučio da napusti svoj rodni grad Salcburg i da se zauvijek nastani u Beču.
Hajdn, Mocart i Betoven su živjeli i postigli uspjeh u Beču, gradu muzike u vijeme vladavine Marije Terezije (1740-1780). Muzičari nisu imali samo koristi od milosti carice koja je bila pokrovitelj umjetnosti. Marija Terezija je nudila državljanstvo arhitektama, vajarima , slikarima, dramskim i drugim piscima, i na taj način pretvorila Beč u glavni grad umjetnosti u Evropi. Ovaj trend se nastavio i u 20.vijeku i takav kosmopolitski grad nikada ranije nije postojao. Slava Beča kao kule svjetilje za umjetnike bila je sačuvana više od šest vijekova zahvaljujućimi Habzburgovcima, porodici koja je u Beču imala najveći plemićki status.

Rosinijeva opera Ciro in Babilonia sadrži jedan muzički raritet: ariju koja se sastoji od samo jedne note.

Na probama ove opere u Ferari kompozitoru je saopšteno da seconda donna, mlada dama sa dosta šarma, ali na žalost sa malo pevačkih kvaliteta, insistira da dobije vlastitu ariju i direktor koji se veoma zalagao za nju, podržavao je ovaj zahtev. Rosini jo podrobno ispitao mladu pevačicu i došao do zaključka da ona osim podnošljivog srednjeg b ne može da izvuče iz grla nijedan drugi razuman ton. Sa druge strane, utvrdio je da je ona zanosna osoba koja nipošto nije štedela svoje draži. Naravno, takvom talentu treba pomoći u životu, čak i ako je priroda nije obdarila naročitim kvalitetom i bojom glasa.

Zato je Rosini, koji je uvek bio spreman da pomogne, napisao ariju u kojoj je solistkinja trebalo da peva samo jednu notu – i to baš onu b, dok je orkestarska pratnja uz pomoć silnih varijacija ariju učinila zanosnim komadom. Burni aplauz koji je na premijeri pozdravio ovu originalnu ariju bio je dovoljan dokaz da je Rosinijeva zamisao uspela i da trud šarmantne sinjorine nije bio uzaludan.

Poslušajte ovu ariju:

Jednoga dana Rosinijev sluga je najavio svom maestru da je došao čuveni tenor Enriko Tamberlik i da traži prijem.

- Molim te, pitaj senjora Timberlika – krajnje ozbiljno je rekao Rosini – da li je poneo visoko c.

Sluga je otišao i ubrzo se vratio sa odgovorom da jeste.

- Onda, molim te, poruči gospodinu da bih bio presrećan da ga primim ako bi on svoje visoko c okačio u garderobi pored kaputa i šešira. Naravno, može da ga uzme kada pođe…

Mladi kompozitor koji je napisao dva muzička komada, obratio se velikom Đoakinu Rosiniju , autoru “Seviljskog berberina” i drugih slavnih opera, s molbom da ih sasluša i kaže koji od njih mu se više dopada.

Čim je odsvirao prvi komad, Rosini mu je rekao:
- Dragi mladiću, ne treba dalje da svirate. Više mi se sviđa onaj drugi.

Na jednoj večeri kojoj je prisustvovao poznati kompozitor Rosini, zamoliše neku mladu pevačicu da otpeva partiju iz jedne njegove opere.
- Ah! Maestro – reče ona uzbuđeno – kako se bojim!
- A tek ja! – uzvrati Rosini.

Kamij Sen-Sans, koji je tvrdio da poznaje samo dve vrste dirigenata „one koji diriguju suviše brzo i one koji diriguju suviše sporo“, verovao je u slobodu interpretacije.
Jednoga dana obratio mu se pismom jedan mladi dirigent i pitao ga kako želi da se izvede finale njegove Druge simfonije. Kompozitor mu je odgovorio:
- Poštovani gospodine, pravi tempo je jedan-dva, jedan-dva, jedan-dva.
Sa poštovanjem, Sen-Sans

Gluk je jednom prilikom je prisustvovao predstavi u Italijanskom teatru u Parzu.

Pevao je čuveni kastrat Kafareli i oduševio publiku.

Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko je upitao Gluka:

- Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?

- Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom.

Pučini je svojim najljućim neprijateljima smatrao drugorazredne nemačke dirigente koji su rutinski odrađivali posao, a obično su oni dirigovali njegovim operama. Posle jednog veoma lošeg izvođenja njegove Toske u Beču upoznao je jednog od njih.

Daleko od toga da se osećao krivim, dirigent je još imao i hrabrosti da upita kako se njegovo dirigovanje dopalo maestru.

- Govorite li italijanski? – upitao je Pučini.

- Ne, maestro – glasio je odgovor – nažalost ne.

- Onda – produžio je Pučini na italijanskom, uzevši sa oduševljenjem ovoga grešnika pod ruku i gledajući ga u oči sa izrazom duševne razdraganosti – u tom slučaju mogu da Vam kažem da ste Vi najveći muzički glupan koga sam ikada sreo. Vi ste nitkov, neznalica, prevarant, ubica – i da smo u Italiji, dao bih da Vas ubiju kao Kavaradosija.

Potom se naklonio i povukao ruku. Dirigent je bio sav ozaren.

- Zahvaljujem Vam se maestro – rekao je sav srećan. – Zahvaljujem Vam se od sveg srca. Nikada neću zaboraviti Vaše ljubazne, ohrabrujuće reči.

Na probi Štrausove (Rihard) Alpske simfonije koncertmajstor je usred dramatičnih violinskih pasaža koji ilustruju kišu i nevreme, izgubio gudalo; ispalo mu je iz ruke i u velikom luku preletelo preko pozornice.

- Samo trenutak, gospodo – prekinuo je Štraus – naš koncertmajstor je izgubio kišobran!

Pjetro Maskanji je bio zamoljen da diriguje na nekoliko gostovanja u Milanskoj Skali.

- Sa zadovoljstvom – rekao je – i ja neću da se raspravljam oko honorara. Sve što zahtevam je da za svako izvođenje dobijem jednu liru više od Toskaninija.

Direkcija se saglasila i posle prvog izvođenja direktor mu je pružio zatvorenu kovertu. On ju je otvorio i u njoj je bio ček na jednu liru.

- Šta je ovo? – upitao je Maskanji.

Direktor se lukavo nasmejao. – Znate li, sinjor Maskanji, maesto je smatrao velikom čašću da diriguje u Skale – i on nikada nije uzeo novac.

Toskaninijevo pamćenje jedan je od najvećih muzičkih fenomena. Za 65 godina dirigovanja nijednom nije koristio partituru na izvođenju. Dirigovao je napamet na svim od skoro 10000 nastupa.

Jednom su ga upitali:

- Recite kako Vam uspeva da naučite napamer sve te stotine i stotine partitura?

- Učim ih! – glasio je Toskaninijev odgovor.

Zanimljivosti o kompozitorima

Antonio Vivaldi, čuveni kompozitor i violinista, bio je po zanimanju sveštenik. Zvali su ga ''El Prette Roso'' (crveni sveštenik), zbog svoje ridje kose. Zadnje dane života je proveo u kuli, sam, pišući kompozicije. Ironično, ono što je najviše voleo na svetu, bile su žene.


Đuzepe Tartini je bio izuzetan violinista, čak se može reći i bolji nego što je Paganini ikad bio, ali je jednom pao sa konja, slomio ruku i nikad više nije uzeo violinu u ruke.


Johan Sebastijan Bah nije bio poznat van gradova u kojima je radio. Imao je dve žene. Sa prvom je imao 7 deteta od kojih su 4 doživela starost, a sa drugom 13 deteta od kojih je 6 preživelo. Svi u njegovoj porodici su bili muzički obrazovani.


Jozef Hajdn je bio čovek prilično blage naravi i svi iz orkestra kojim je dirigovao su ga zvali ''Papa Hajdn''. Priča se da je u svojoj 80. godini imao ljubavnicu samo 18 godina staru.


Volfgang Amadeus Mocart je bio izuzetan muzički genije kakav se radja samo jednom na ovom svetu. Originalni rukopis njegovog rekvijema nije imao nijednu grešlu, ili nešto precrtano. Nažalost, svaki genije ima neku svoju manu - Mocart se toliko bavio muzikom, da nije umeo ni najosnovnije radnje da obavi, kao što je vezivanje pertle.


Ludvig van Betoven je jednom knezu rekao: ''Kneže, vi ste vašu titulu stekli rodjenjem, a ja sam svoju dobio radom. Kneževa je bilo i biće, a Betoven je samo jedan".


Franc Šubert je bio izuzetno aljkav čovek. Poznate su bile njegove šubertijade koje su se odvijale van grada i koje su bile odraz njegove rasipnosti i aljkavosti. Ja ih uporedjujem sa orgijama u starom Rimu.


Brams je celog života bio zaljubljen u Klaru Šuman.


Feliks Mendelson nije bio samo kompozitor, već i filozof i slikar.


Frederik Šopen je imao najperfektniji piano od svih izvodjača ikada.


Franc List je za jedan koncert lomio i po 3 klavira, toliku je snagu imao.


Nisu svi kompozitori ruske petorke bili kompozitori po zanimanju. Aleksandar Borodin je bio hemičar. Nikolaj Rimski - Korsakov je bio vojnik. Milij Balakirjev je bio pijanista i dirigent, a Modest Musorgski je bio oficir.


Modest Musorgski nije završio nijednu svoju operu osim ''Boris Godunov'', a i ona je naišla na neodobravanje publike.
Bio je muzički nepismen. Ravel mu je zapisivao note.
Umro je na svoj 41. rodjendan od srčanog udara. Našli su ga ispred bolnice u snegu sa flašom vodke u ruci.


Rahmanjinov je imao ogromne šake (raspon od nekih 30cm)


Peter Ilič Čajkovski je bio biseksualac.

Na prvom izvođenju Tristana i Izolde u Beču Vagner je poslao posle drugog čina poslao zajedničkog prijatelja kod Hanslika (tada najmoćnijeg muzičkog kritičara u Beču) da sazna kakvi su njegovi utisci.

- Dakle, gospodine profesore – upitao je prijatelj – kako Vam se ne sviđa?

- Mnogo toga mi se zaista sviđa – odgovorio je Hanslik – a mnogo toga mi se ne sviđa!

- Šta Vam se na primer ne sviđa? – raspitivao se dalje prijatelj.

Hanslik je razmišljao nekoliko trenutaka i žustro odgovorio:

- Na primer – muzika!

Kao što je pisao opširnu muziku, tako je Hendl (1685-1759) imao i džinovski apetit. Priča se da je jednom seo u gostionicu, i naručio šesnaest raznih jela i uz to vino i pivo. Gostioničar je primio narudžbu, spremio sto i – čekao.
- Na šta čekate? – nestrpljivo ga upita Hendl.
- Na vaše društvo, gospodine
- Društvo? – začudi se kompozitor. – Društvo, to sam ja.

Jednoga jutra dok je Majerber pokušavao da se za klavirom koncentriše na rad, ometao ga je verglaš koji je neprestano svirao potpuri (komad sastavljen od više poznatih komada) iz Rosinijevog Berberina.

- Hej! – povikao je odozgo – daću Vam pet franaka ako se brzo pokupite odatle i jedan sat verglate potpuri iz mojih opera pred Rosinijevom kućom!

- Žao mi je, mesje – odgovorio je ulični svirač – ali ne mogu to da uradim. Mesje Rosini mi je dao deset franaka da sviram pod Vašim prozorom!

Betoven je radio neprestano, u svako doba i svuda.

Jednoga dana otišao je u gostionicu na ručak. Odsutan duhom i zadubljen u misli, izvadio je iz džepa notes i počeo da piše. Kelner je došao i pošto je poznavao navike svoga gosta brzo se povukao da ne bi smetao čuvenom gospodinu van Betovenu.

Posle pola sata prišao je stolu i zatekao kompozitora još uvek zadubljenog u svoj rad. Ponovo je odlučio da sačeka.

Prošao je još jedan sat kada se iznenada prostorijom zaorio Betovenov glas:

- Da platim!

- Ali – kelner se samo naklonio – Vaša milost još ništa nije ni naručila!“

- Šta? Onda mi donesite nešto za jelo i ne smetajte mi!

Slavnom kompozitoru i violinisti Luisu Šporu, obratio se jedan mlad kompozitor sa molbom da pregleda njegovu kompoziciju i da mu kaže svoje mišljenje o njoj.

- Ima u njoj mnogo dobroga, a i mnogo novog!

- Zaista – ushićeno će mladić?

- Da – nastavi Špor – samo, na žalost, ono što je dobro nije novo, a ono što je novo nije dobro!

Jedan stari muzičar reče mladom dirigentu:

- Da ste Vi dirigovali onako kako smo mi svirali, ne bi stvar propala.



U jednoj operi flauta i harfa su imale vrlo dugu solističku deonicu. Nekoliko taktova pred kraj njihovog sola u partitura je crvenom olovkom bilo napisano: “Ovde treba probuditi violiniste.”

Bio sam veoma mlad – pričao je jednom Toskanini – kada sam u istom danu prvi put poljubio devojku i zapalio prvu cigaretu. I, verujte mi, posle toga više nisam gubio vreme na duvan.

Priče o Mocartovoj brzini komponovanja postale su legendarne.

Kada mu je na ulici prišao prosjak, shvativši da nije poneo novčanik – izvukao je list papira, nacrtao na njemu notne linije i za nekoliko minuta napisao menuet i trio. Prosjaku je dao novu kompoziciju i poslao ga muzičkom izdavaču, koji je kompoziciju odmah kupio.

Gluk (1714-1787), koji je dobar deo života proveo u Parizu, gde je i komponovao glavne opere, prisustvovao je jednom prilikom predstavi u Italijanskom teatru. Pevao je čuveni kastrat Kafareli i oduševio publiku. Još dok je trajao frenetičan aplauz, neko upita Gluka:
- Gospodine, šta biste vi dali da pevate kao Kafareli?
- Ni gram onoga što je on dao! – odgovori Gluk sa smeškom.

Neki mladi kompozitor doneo je jednom prilikom, sav ponosan, Feliksu Mendelsonu (1809-1847) svoju partituru sa naslovm "Prva simfonija".
- Da li vam je to prvo delo takve vrste? – ozbiljno ga upita Mendelson.
- Jeste, maestro!
Mendelson mu vrati note i ne pogledavši ih:
- Dođite opet kada napišete dvanaestu. Ja sam komponovao dvanaest simfonija dok sam se usudio da nad trinaestom napišem broj jedan.