Gaus

Kao učenik, veliki matematičar Gaus (1777-1855) mnogo puta je svojim umom zadivio nastavnike. Jednom je nastavnik rekao Gausu:
,, Postaviću ti dva pitanja. Ako na prvo odgovoriš tačno, na drugo ne moraš da odgovoriš. Reci koliko iglica ima božićna jelka?”
Gaus je brzo odgovorio: ,, 67543 ’’.
,, Kako si tako brzo izračunao? ’’, pitao je učitelj.
,, To je drugo pitanje, gospodine učitelju ’’, odgovorio je Gaus.

Tales



Grčki filozof Tales (625 - 547. p. n. e) između ostalog, je predvideo pomračenje Sunca koje se dogodilo 584. godine pre nove ere, izmerio je visinu piramida pomoću dužine njihove senke, a dokazao je i nekoliko geometrijskih teorema, a jedna se i danas naziva po njemu.

Jednom prilikom je gledajući više u zvezdano nebo nego kuda je hodao, priča se, upao u jamu. Na njegove pozive za pomoć odgovorila je jedna starica koja se tu zatekla i tada ga posavetovala: „Ti ne vidiš ni kuda hodaš, a hoćeš da saznaš šta se na nebu dešava!"

Aristotel



Aristotel (384 - 322. pne), grčki filozof koji je podržavao Empedokleovo učenje da je svet sastavljen od četiri elementa: vatre, vode, zemlje i vazduha, proslavio se zaključkom da je Zemlja okrugla. On je takođe bio i učitelj Aleksandra Velikog.

Kako je često na pitanja odgovarao da ne zna odgovor, ljudi su se pitali za šta ga onda kralj plaća. Aristotel bi odgovarao: „Kralj me plaća samo za ono što znam. Kada bi me plaćao i za ono što ne znam, čitava njegova riznica ne bi bila dovoljna za to."

Jednom prilikom Aristotelu je sugerisano da ima ljudi koji ga iza leđa ogovaraju. Na to je odgovorio kako mu ne smeta da ga ogovaraju dok nije prisutan, i da ga tada ništa od toga ne boli, pa da čak i mogu da ga izudaraju kada nije tu.

.............................

Neki dosadan čovek dugo je pričao Aristotelu. Pošto je filozof uporno ćutao, pričljivac pomisli da priča uzalud pa upita:
- Možda vam dosadjujem?Možda moje reči smetaju vašim dubokim mislima?
- O, ne! - odvrati Aristotel. - Slobodno produžite, ja vas uopšte ne slušam!

Blez Paskal



Francuski matematičar, fizičar i filozof Blez Paskal (1623 - 1662) imao je oca sa čudnim pogledom na obrazovanje. Odlučio je da sam podučava sina, a nije mu dao da uči matematiku sve do 15. godine. Sva literatura iz matematike bila je sklonjena iz njihove kuće. Tek kada je bio siguran u ogroman sinovljev talenat, dozvolio mu je da stiče matematičko obrazovanje. Kasnije je Paskal konstruisao mašinu koja je vršila četiri osnovne matematičke operacije, izumeo je hidrauličnu presu, a u njegovu čast je jedinica za pritisak nazvana paskal (1 Pa).

Paskal je dobro poznavao osobine tečnosti i gasova i voleo je da eksperimentiše pred publikom. Jednom je napunio vodom bure od 300 litara. Zatvorio ga je i na poklopcu napravio otvor veličine 1 cm2. Kroz taj otvor provukao je cev dugačku više od 10 metara. Kada je cev napunio vodom, bure se raspalo usled velikog pritiska.

Isak Njutn



Isak Njutn (1643-1727) poznati engleski fizičar, matematičar i astronom, poznat je po anegdoti da mu je pad jabuke na glavu dao ideju za teoriju gravitacije, ali ne samo po njoj. Kao odgovor na pitanje kako je, iako na početku loš đak, uspeo da se popravi u školi, Njut je odgovorio: „U početku sam bio jedan od najgorih u razredu. Ali kada me je jedan od učenika izdevetao, misleći da kao najbolji đak na to ima pravo, odlučio sam da mu se osvetim i - prionuo sam na knjigu i ubrzo postao prvi đak u odeljenju". Njutn je zbog svog doprinosa nauci i postavljanja zakona opšte gravitacije i osnovnih zakona mehanike, dobio jedinicu za jačinu sile (1 N). Tvorac je i diferencijalnog i integralnog računa.

Pjer-Simon Laplas



Francuski astronom, fizičar i matematičar Pjer-Simon Laplas (1749 - 1827) je često u svojim radovima koristio frazu „kao što je očigledno". Jednom prilikom prevodilac njegovih dela je konstatovao kako su mu kad god je naišao na Laplasovo „kao što je očigledno", bili potrebni sati mukotrpnog rada da bi shvatio o čemu se tu radi. Upotrebu ove fraze razjasnio je jednom prilikom, Laplasov pomoćnik. Dok je veliki naučnik pripremao za štampu svoje čuveno delo „Nebeska mehanika", Laplas ni sam često nije moga da shvati na koji način je nekada dolazio do dobijenog rešenja. A kada bi dolazio do zadovoljavajućeg zaključka, radosno bi umetao svoju frazu.

Laplas se prilikom izbora u Francuskoj akademiji nauka, pokazao kao veliki diplomata. Svi su bili zainteresovani da saznaju za koga će se od dva kandidata na tajnom glasanju odlučiti. On je uzeo dva glasačka listića ispunio ih, stavio u svoj šešir, i pred svima izvukao jedan i stavio u glasačku kutiju. Jedan od njegovih suseda je kasnije prokomentarisao kako je video da je na oba listića napisao isto ime - ime osobe koju je podržavao.

Aleksandar Humbolt



Nemački prirodnjak, geograf i astronom Aleksandar Humbolt (1769 - 1859) istraživao je Zemljin magnetizam i rasprostranjenost biljaka u zavisnosti od klime. Od ovog, osnivača moderne geografije, jedan poznanik je jednom prilikom pozajmio drugi deo retke knjige „Pernati svet Južne Amerike". Ta mu se knjiga toliko dopala da, uprkos mnogim opomenama naučnika, nije hteo da je vrati. Na kraju mu je Humbolt poslao i prvi deo knjige sa posvetom: „Neka bar jedan od nas poseduje oba dela knjige!"

Dok je tragao za izvorom reke Orinoko, Humbolt je bio gost jednog amazonskog plemena. U znak prijateljstva, od poglavice je dobio papagaja koji govori. Međutim, Humbolt je primetio da papagaj ne izgovara reči plemena domaćina. Saznao je da je papagaj ratni plen i poslednje živo biće koje „govori" jezikom plemena koje je uništeno u ratu. Zapisujući reči koje je čuo od papagaja, Humbolt je spasao od zaborava deo kulture plemena Majpure.

Mihailo Pupin



Srpski fizičar i pronalazač Mihailo Pupin (1854 - 1935) bio je profesor teorijske fizike na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku. Izumeo je induktivni navoj (Pupinov kalem) koji je uspeo da reši problem žičanog prenosa telefonskih razgovora na velike daljine. Dobio je Pulicerovu nagradu 1924. godine za autobiografsku knjigu „Sa pašnjaka do naučenjaka", a za naučni rad iz oblasti elektrotehnike dobio je Edisonovu medalju.

Jednom prilikom Pupin je na poklon dobio dva ždrepca od prijatelja koji je imao ergelu. Obučavao ih je sa velikim umećem i zadovoljstvom, tako da su osvajali mnogo nagrada. Pupinov drug iz studentskih dana, iznenađen što jedan profesor nastupa na izložbi konja, mu je prokomentarisao: „Ako vi ovako obučavate i studente, kao što ste obučili konje, onda ste najveći profesor u Americi." Pupin mu je na to odgovorio da bi to bilo tačno samo da ne mora da radi istovremeno sa dvesta, već samo sa dva studenta.

Pavle Savić



Srpski naučnik Pavle Savić (1909 - 1994) proučavao je oblast nuklearne fizike, fizike visokih pritisaka i niskih temperatura. Dobio je Zlatnu medalju Lomonosova, najveće rusko naučno priznanje. Dok je bio đak, dobio je primedbu od profesora srpskog jezika da na pismenom zadatku nije koristio citate, uz komentar da se bez citata ne vidi da išta čita. Na sledećem pismenom zadatku Pavle je citirao slavnog kineskog filozofa Van Fu Džija. Dobio je odličnu ocenu i pohvalu što je tako brzo prihvatio savet. Samo najbliži njegovi drugovi znali su da pomenuti slavni filozof ne postoji.

Nikola Tesla



Nikola Tesla je 1919. godine u američkom časopisu Electrical Experimenter u seriji članaka objavio jedinstvenu autobiografiju. Ovo svoje literarno delo Tesla je naslovio Moji izumi (My inventions) zato što je smatrao “da su njegovi izumi ceo njegov život i da je sve u njegovom životu njima bilo potčinjeno”.

Tim serijalom autor je dao prikaz svog stvaralaštva, života u Americi, rada u Evropi, ali i što je možda najintereresantnije anegdote iz svog detinjstva. Upravo je taj deo autobiografije i izazvao najviše interesovanja kod čitalacke publike, veliki Tesla je pričao o svojim zgodama i nezgodama kada je bio mali. Takođe, autor se osvrnuo na neke detalje koji su po njemu bili presudni da se bavi onim čime se bavio u životu.

Moja mladost

Naši prvi pokušaji su potpuno instiktivni, podstaknuti maštom, živom i nedisciplinovanom. Sa godinama postajemo razumniji, sve sistematičniji i konstruktivniji. Ali, ovi rani impulsi, mada ne odmah kreativni, predstavljaju značajan trenutak i mogu da odrede naše sudbine. Zaista, kako sada to osecam, da sam ih onda razumeo i negovao umesto što sam ih gušio, znatno bih više ostavio svetu. Ali tek u zrelom dobu sam shvatio da sam izumitelj.
Za to ima nekoliko uzroka. Kao prvo, imao sam brata koji je bio izuzetno nadaren – jedan od retkih pojava ljudske prirode koju biološka istraživanja nisu uspela da objasne. Njegova prerana smrt je učinila moje roditelje neutešnim. Imali smo konja, poklon dragog prijatelja. To je bila sjajna životinja, arapske rase, gotovo ljudske inteligencije, koju je cela porodica mazila i pazila, pošto je jednom prilikom spasao život mome ocu pod neverovatnim okolnostima. Taj isti konj je bio kriv za povrede moga brata od kojih je on i umro. Bio sam svedok tragičnog događaja i mada je prošlo 56 godina, slika toga događaja ni do danas nije izbledela.

Sećanje na ono što je on postigao činilo je svaki moj pokušaj bezvrednim u poređenju sa njim. Ma šta vredno da sam radio, samo je dovodilo do toga da moji roditelji još jače osećaju svoj gubitak. Tako sam rastao sa malo poverenja u sebe. Međutim, daleko da su me smatrali glupim dečakom, ako je suditi po događajima kojih se ja još uvek dobro sećam. Jednoga dana gradski većnici su prolazili ulicom u kojoj sam se igrao sa ostalim dečacima. Najstariji među uvaženom gospodom, bogati građanin, zaustavio se da bi dao svakom od nas srebrnjak. Prilazeci meni, naglo se zaustavio i rekao: “Pogledaj me u oči.” Pogledi su nam se susreli, dok sam pružao ruku da primim dragoceni novčić, on je na moje zaprepašćenje rekao: “Ne, nema više, ti ne možes ništa da dobiješ od mene, isuviše si pametan.” Ljudi su imali običaj da pričaju smešne priče o meni...

Mada majci moram da zahvalim za sav izumiteljski dar koji posedujem, i vežbe koje mi je otac zadavao mora da su bile od izuzetne koristi. One su se sastojale od svakodnevnih zadataka. Zadavao mi je, na primer da pogađam tuđe misli, da otkrivam nedostatke nekog oblika ili izraza, da ponavljam dugačke rečenice ili da računam napamet. Nesumljivo je da su te svakodnevne lekcije čija je svrha bila jačanje memorije i rasuđivanja, a naročito kritičkog mišljenja, bile veoma korisne…

Do koje mere je mašta igrala ulogu u mom detinjstvu mogu da ilustrujem jednim čudnim iskustvom. Kao većina dece voleo sam da skačem i silno sam želeo da se održim u vazduhu. Ponekad je jak vetar pun kiseonika duvao sa planina i poigravao se sa mojim telom, koje je bilo lako kao da je od plute, a ja bih skočio i dugo lebdeo u prostoru. Bilo je to čarobno osećanje posle koga je sledilo gorko razočarenje pošto bih docnije shvato da je zabluda…

Do osme godine moj karakter je bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni odvažnosti da donesem bilo kakvu čvrstu odluku. Osećanja su mi nadolazila u velikim i malim talasima i neprestano oscilovala između dve krajnosti. Izgarao sam od želja i one su se umnožavale poput hidrinih glava. Bio sam obuzet razmišljanjem o bolu u životu, smrti, i verskom strahu. Mnome je ovladalo sujeverje i živeo sam u stalnom strahu od zlog duha, od utvara, od divova, ljudoždera i ostalih nečasnih čudovista mraka. A onda je, odjednom nastala velika promena koja je izmenila čitav moj život.

Knjige sam voleo najviše. Moj otac je imao veliku biblioteku i kad god sam mogao, pokušavao sam da zadovoljim svoju strast za čitanjem. Otac mi to nije dozvoljavao i pobesneo bi kad bi me uhvatio na delu. Kada bi primetio da potajno čitam, skrivao bi od mene sveće. Nije želeo da kvarim oči. Ali ja sam dobavljao loj, pravio fitilje, izlivao tanke štapove lojanica, i svake noći dok su ostali spavali, pošto bih zapušio sve ključaonice i pukotine, čitao bih sve do zore kada je majka već započinjala svoj mukotrpni dnevni posao. Jednom prilikom sam naišao na roman pod naslovom “Abafi” (Abin sin), srpski prevod poznatog mađarskog pisca Jožike (Josika). Ovo delo je nekako probudilo moju slabu volju i počeo sam da vežbam samosavlađivanje. U početku se moja rešenost topila kao aprilski sneg, ali sam ubrzo savladao svoju slabost i osetio zadovoljstvo kao nikad do tada da radim ono što hoću. Vremenom je ta naporna duhovna vežba postala moja druga priroda…

Moji prvi izumiteljski napori

Jednom prilikom, kada mi je bilo oko četrnaest godina, želeo sam da uplašim neke drugove koji su se kupali sa mnom. Planirao sam da zaronim ispod jednog splava i da nečujno isplivam sa druge strane. Plivanje i ronjenje su mi bili prirodni kao i patki i bio sam siguran da mogu da izvedem taj poduhvat. Prema tome, zaronio sam i kada sam bio van njihovog vidokruga, okrenuo sam se i nastavio brzo da plivam prema suprotnoj strani. Misleći da sam sigurno preronio splav, izronio sam na površinu ali – na svoje razočarenje – udario sam u deblo. Naravno odmah sam zaronio napred brzim zamasima dok, nisam počeo da gubim dah. Kada sam po drugi put izronio, glavom sam ponovo udario u deblo. Obuzelo me je očajanje.

Međutim, prikupivši svu snagu, napravio sam treći očajnicki pokušaj ali rezultat je bio isti. Mučenje nastalo zbog zadržavanja daha postalo je neizdrživo, zavrtelo mi se u glavi i počeo sam da tonem. U tom trenutku, kada je moja situacija izgledala potpuno beznadežnom, javio mi se jedan od onih već doživljenih bleskova svetlosti i splav iznad mene se pojavio u mom priviđenju. Ili sam nazreo ili pogodio da postoji mali prostor između površine vode i dasaka koje su stajale na deblima i gotovo bez svesti sam isplivao na površinu, čvrsto pritisnuo usta na daske i uspeo sam da udahnem malo vazduha, na nesreću pomešanog sa kapljicama vode koje su me skoro ugušile. Nekoliko puta sam ponovio to isto kao u snu sve dok mi se srce koje je jako kucalo nije smirilo i dok se nisam pribrao. Posle toga sam nekoliko puta bezuspešno zaronio, pošto sam potpuno izgubio orjentaciju, ali sam konačno uspeo da izađem iz zamke kada su moji prijatelji već digli ruke od mene i počeli da traže moje telo.


Ta sezona kupanja bila je pokvarena mojom lakoumnošću ali ubrzo sam zaboravio tu lekciju i samo dve godine kasnije sam zapao u još goru nepriliku. U blizini grada u kome sam u to vreme učio nalazio se mlin za brašno sa branom preko reke. Po pravilu nivo vode je bio samo dva do tri inča (pet do sedam i po centimetara) iznad brane i plivanje do nje nije bilo tako opasno, u šta sam se često upuštao. Jednoga dana uputio sam se do reke da u njoj uživam kao i obično.

Međutim, kada sam doplivao blizu brane, užasnuo sam se uvidevši da je voda porasla i da me brzo nosi. Na sreću, uspeo sam da me voda ne odnese jer sam se uhvatio za branu obema rukama. Pritisak na moje grudi je bio veoma veliki i jedva sam uspevao da održim glavu iznad vode. Žive duše nije bilo na vidiku i moj glas se gubio u hučanju vodopada. Polako postepeno gubio sam snagu i nisam više bio u stanju da izdržim pritisak. Upravo kada sam nameravao da se pustim nizvodno i tako razbijem o stene, u blesku svetlosti sam ugledao poznati dijagram koji je ilustrovao hidraulički princip po kome je pritisak tečnosti u pokretu proporcionalan površini na koji deluje, i automatski sam se okrenuo na svoju levu stranu. Kao magijom, pritisak se smanjio i ja sam shvatio da u ovom polozaju mogu mnogo lakse da odolim snazi bujice.

Ali, opasnost je još uvek postojala. Znao sam da će pre ili kasnije da me ponese, pošto nikakva pomoć nije mogla da stigne do mene na vreme, čak i da sam privukao pažnju. Danas koristim obe ruke podjednako ali sam tada bio levak i imao sam relativno malo snage u desnoj ruci. Zbog toga se nisam ni usudio da se okrenem na drugu stranu, da se odmorim i nije mi preostalo ništa drugo nego da se polako pustim niz branu. Morao sam da pobegnem od mlina, kome sam bio licem okrenut, pošto je struja tamo bila mnogo brža i voda dublja. Bilo je to dugo i bolno iskušenje i skoro da me je na kraju izdala snaga, pošto sam stalno bio pritisnut uz branu. Uspeo sam poslednjim delićem snage i onesvestio sam se kada sam se domogao obale, gde su me i našli. Praktično sva koža na levoj strani mi je bila odrana i trebalo je da prođe nekoliko nedelja da groznica prođe i da se oporavim. Ovo su samo dva primera od mnogih, ali i nisu dovoljni da pokažu da nije bilo izumiteljskog instikta u meni, ja ne bih ovo mogao da ispričam jer ne bih bio među živima…

Jedan od drugova sa kojima sam se igrao je došao do pribora za pecanje, što je izazvalo pravo uzbuđenje u selu i sledećeg jutra su svi krenuli u lov na žabe. Jedino sam ja ostao sam i napušten, pošto sam se posvađao sa tim dečakom. Nikada ranije nisam video pravu udicu i zamišljao sam je kao nešto čudesno, nešto što ima naročita svojstva i očajavao sam što i ja nisam sa ostalima. Nužda me je naterala, pa sam nekako pribavio komadić neke gvozdene žice, pomoću dva kamena zašiljio sam vrh na jednom kraju, savio žicu u odgovarajuci oblik i pričvrstio je za jak kanap.

Potom sam isekao dugačak štap, našao nekoliko mamaca i sišao do potoka gde je bilo mnoštvo žaba. Ni jednu nisam uspeo da ulovim, i skoro sam se obeshrabrio, kada mi je sinula ideja da praznu udicu zanjišem ispred žabe koja je sedela na panju. U početku se malo uplašila ali malo – pomalo, oči su joj se zakrvavile, žaba se nadula, i udvostručila svoju veličinu i proždrljivo zagrizla udicu. Odmah sam je izvukao. Ponovio sam isti postupak više puta i metod se pokazao nepogrešivim. Kada su moji drugovi, koji uprkos dobroj opremi , ništa nisu ulovili, došli do mene, pozeleneli su od zavisti. Dugo sam čuvao svoju tajnu i uživao u monopolu, dok konačno nisam pred božićnim raspoloženjem popustio. Posle toga svaki dečak je mogao učiniti isto, pa je sledeće leto bilo katastrofalno za žabe.

U sledećem pokušaju činilo se da sledim svoj prirodni instikt, koji me je kasnije potpuno zaokupio – kako da iskoristim prirodnu energiju da služi čoveku. Učinio sam to pomoću majskih, odnosno junskih gundelja kako ih zovu u Americi, koji su bili istinska napast u našem kraju, a ponekad su se pod teretom njihovih tela slamale grane na drveću. Žbunje se crnelo od njih. Četiri takva gundelja privezao bih na krst, koji je pokretao tanko vreteno koje je prenosilo kretanje na veliki kotur i tako se dobijala prilična “snaga”. Ova stvorenja su bila neobično delotvorna, jer kada bi jednom počela, više nisu imala osećaj da se zaustave i nastavljala bi da se obrću satima i što je vreme bivalo toplije oni su sve više radili. Sve je bilo dobro dok se nije pojavio jedan čudan dečak. Bio je to sin penzionisanog oficira austrijske vojske. Taj deran je jeo žive majske gundelje i uživao u njima kao da su najbolje ostrige. Taj odvratni prizor učinio je kraj mojim naporima na ovom polju koje je obećavalo i od tada nikada nisam mogao da dotaknem majskog gundelja ni bilo kog drugog insekta.

Kasnije sam počeo da rastavljam i sastavljam dedine satove. U prvoj operaciji uvek sam bio uspešan, dok bih u drugoj često pretrpeo neuspeh. Tako se dogodilo da je deda iznenada prekinuo moj rad na ne baš mnogo nežan način, tako da je proslo trideset godina pre nego sto sam se ponovo mašio drugog satnog mehanizma. Ubrzo posle toga, počeo sam da pravim neku vrstu pucaljke koja se sastojala od šuplje cevi jednog klipa i dva kudeljna zapušača. Kada bih hteo da pucaljka okine, klip bih upro u trbuh a potom cev snažno povlačio unazad obema rukama. Vazduh između dva zapušača je bivao sabijen i jako zagrejan, pa bi prednji čep bi izleteo uz glasni prasak. Umetnost je bila izabrati cev odgovarajućeg promera među šupljim stabljikama i sjajno sam napredovao sa tom pucaljkom, ali su moje aktivnosti prekinuli razbijeni prozori u našoj kući i ja sam bio bolno obeshrabren.

Ali, ukoliko se tačno sećam, posle toga sam počeo da deljem mačeve od komada nameštaja koje sam mogao dobaviti. U to vreme bio sam pod uticajem srpske narodne poezije i pun divljenja prema podvizima junaka. Imao sam običaj da provedem sate koseći svoje neprijatelje u obliku stabljika kukuruza, sto je upropašćavalo letinu, pa sam zato dobijao ćuške od svoje majke. Štavise, te ćuske nisu bile forme radi, već i te kako prave.
Sve to pa i više od toga, dogodilo mi se pre nego sam napunio šest godina i završio prvi razred osnovne skole u selu Smiljanu, u kome sam se i rodio. U to vreme smo se preselili u obliznju varošicu Gospić. Promena mesta stanovanja za mene je bila prava nesreća. Gotovo mi je srce prepuklo na rastanku od naših golubova, živine i ovaca, od našeg veličanstvenog jata gusaka koje bi se jutrom dizale pod oblake, a sa zalaskom sunca vraćale sa svojih hranilišta u tako besprekornoj bojnoj formaciji da bi se pred njima mogla postideti i eskadrila najboljih modernih avijatičara. U našoj novoj kući nisam bio ništa drugo nego zatočenik koji je kroz prozorske zastore posmatrao nepoznate ljude. Bio sam toliko povučen da bih radije licem u lice stao pred razjarenog lava, no da se sretnem sa bilo kojim od onih gradskih kicoša koji su tumarali naokolo. Najteže mi je bilo nedeljom, kada sam morao lepo da se obučem i da idem u crkvu. Tamo mi se dogodilo nešto od čije mi se pomisli ledila krv u žilama.


Bila je to moja druga pustolovina u crkvi. Malo pre toga bio sam cele noći živ sahranjen u staroj kapeli u neprohodnoj planini, koju je narod posećivao samo jednom godišnje. Bilo je to strašno iskustvo ali ovo o kome ću vam govoriti bilo je još gore. U gradu je živela bogata gospođa, dobra ali goropadna, koja je dolazila u crkvu bogato iskićena, obučena u haljinu sa ogromnim šlepom i bivala je u društvu mnogo ljudi. Jedne nedelje, upravo kada sam završio zvonjavu na zvoniku, sjurio sam se niz stepenice kojima je ova velika dama gordo prolazila i skočio joj na skut. On se pocepao uz parajući zvuk koji je bio nalik na salvu ispaljenu iz muskete koju su ispalili neuvežbani regruti. Moj otac je pobeleo od besa. Blago me je udario po obrazu, i to je bila jedina fizička kazna koju je on ikad primenio, ali se udarca skoro i dan – danas sećam. Stid i zbunjenost koji su usledili bili su neopisivi. Praktično sam bio prognan dok se nešto drugo nije desilo, što me je iskupilo u očima javnosti.

Jedan preduzimljiv, mlad trgovac osnovao je vatrogasnu brigadu. Kupljena su nova vatrogasna kola, nabavljene uniforme i uvežbani ljudi za rad i za paradu. Na kolima je u stvari bila pumpa na kojoj je radilo šesnaestoro ljudi i bila je divno ofarbana crvenom i crnom bojom. Jednog popodneva organizovana je javna proba i mašina je transportovana do reke. Celokupno stanovništvo je došlo da prisustvuje velikom spektaklu. Po završetku svih govora i ceremonija izdata je komanda da se pumpa voda, ali iz cevi nije potekla ni kap. Profesori i stručnjaci su uzalud pokušavali da pronađu u čemu je problem. Neuspeh je bio potpun kada sam ja stupio na scenu. Moje znanje o mehanizmu nije bilo nikakvo, a gotovo isto toliko malo znao sam o vazdušnom pritisku ali instiktivno sam se setio usisne cevi u vodi i shvatio da je ona zapušena. Kada sam ugazio u reku i oslobodio cev, voda je pojurila iz nje i pokvasila mnoga nedeljna odela. Ni Arhimed (Archimedes) koji je trčao go kroz Sirakuzu i iz sveg glasa vikao “Eureka”, nije ostavio veći utisak od mene. Nosili su me na ramenima i bio sam junak dana.



Po doseljenju u grad započeo sam četvorogodisnje školovanje u takozvanoj pripremnoj osnovnoj skoli, gde sam se spremao za višu skolu ili Realnu gimnaziju. U tom razdoblju nastavljali su se moji dečački napori i podvizi kao i nevolje. Između ostalog, pročuo sam se kao jedinstveni šampion u hvatanju vrana u našem kraju. Način na koji sam ih hvatao bio je vrlo jednostavan. Otišao bih u šumu, sakrio se u žbunje i podražavao vranin zov. Obično bih dobijao po nekoliko odziva i ubrzo bi neka vrana dolepršala do mene u šiblje. Posle toga jedino je trebalo da bacim komadić kartona da bih privukao njenu pažnju, skočim na noge i ščepam je pre nego što ona uspe da se iščupa iz grmlja. Νa taj način bih uhvatio onoliko vrana koliko bih želeo.

Ali jednom prilikom dogodilo se nešto što me je nateralo da ih počnem poštovati. Uhvatio sam divan par vrana i pošao sam kući sa prijateljem. Na izlazu iz šume sjatilo se hiljadu vrana, dižuci užasnu graju. Kroz nekoliko minuta ptice stadoše da nas gone i ubrzo nas opkoliše. Zabava je trajala dok iznenada nisam dobio udarac u potiljak od koga sam pao. A onda su me žestoko napale. Morao sam da pustim one dve ptice i bio sam srećan kada sam mogao da se pridružim drugu koji se sklonio u pećinu.

U školskoj učionici je bilo nekoliko mehaničkih modela, koji su me interesovali i usmerili moju paznju na vodene turbine. Mnoge od njih sam konstruisao i uživao u njihovom radu. Kako je neobičan bio moj život može se videti iz ovog slučajnog događaja. Moj ujak nije mario za ovu vrstu razonode i više puta me je prekorevao. Bio sam očaran opisom Nijagarinih vodopada koji sam pažljivo pročitao – a u mašti sam zamislio veliki točak koji pokreću ovi slapovi. Rekao sam ujaku da cu otići u Ameriku i tamo ostvariti svoj projekat. Trideset godina kasnije, video sam kako se moje ideje ostvaruju na Nijagari i divio se nedokučivoj tajni uma.

Napravio sam raznorazne naprave i majstorije a među njima su bili najbolji lukovi za strele. Kada bih odapeo svoju strelu ona bi nestajala iz vidokruga i sa male razdaljine bi probila debelu dasku od jednog inča. Pošto sam stalno zatezao lukove, koža na mom stomaku je ojačala i postala slična krokodilskoj pa se često pitam da li možda zahvaljujući ovoj vežbi čak i danas mogu da varim i kamenje. Isto tako, ne mogu da prećutim svoje igrarije sa praćkom, sa kojom sam zapanjivao gledaoce na hipodromu. Evo, spomenuću jedno od mojih junačkih dela sa tim antičkim ratnim oružjem koje ce se čitaocu učiniti gotovo neverovatnim. Vežbao sam dok sam se šetao sa ujakom pored reke. Sunce je bilo na zalasku, a pastrmke su bile razigrane i s vremena na vreme poneka bi iskočila iz vode, a njeno svetlucavo telo bi se oštro ocrtalo na isturenoj steni na drugoj strani obale.
Naravno, svaki bi dečak mogao da pogodi ribu pod takvim uslovima, ali sam ja preuzeo na sebe teži zadatak i do najsitnijih pojedinosti ispričao ujaku šta smeram. Nameravao sam da iz praćke hitnem kamen tako da pogodim ribu, pribijem je uz stenu i presečem nadvoje. Rečeno – učinjeno. Ujak me je pogledao preplašeno i uzviknuo gotovo van sebe: “Vade retro Satanas!” i tek posle nekoliko dana je ponovo progovorio sa mnom. Ostali uspesi, ma koliko bili veliki, pašće u zasenak, ali ja osećam da mogu mirno da se odmaram na svojim lovorikama hiljadu godina…

alexanthorn.com

U Nemačkoj postoji izreka: "Dobar račun potiče od Adama!" Pri tom se ne misli na prvog čoveka, muža pramajke Eve, već na Adama Rizea, matematičara iz Bamberga u Nemačkoj koji je živeo u XVI veku.

Neki poznanik koji je želeo da se sa njim našali, zadao mu je "problem" koji se obično daje deci u osnovnoj školi.

- Profesore, koliko iznosi zbir od 20 kilograma jabuka i 25 metara štofa?
- Pod običnim uslovima ovaj problem je nerešiv, no u naročitim okolnostima ipak mu se može doskočiti! – odgovorio je Rize.
- Kako?!
- Od 20 kilograma jabuka i 25 metara štofa dobićete 10 tepsija jabuka u šlafroku i još će vam preostati 5 metara štofa.

Ispitivao jednom David Hilbert, čuveni matematičar s kraja XIX i prve polovine XX veka nekog studenta iz geometrijske logike. Student je zasukao rukave i bacio se na pisanje svih mogućih formula i simbola sve dok nije išarao čitavu tablu.

- Kolega, da li biste sve ovo mogli da mi predstavite pomoću crteža? – zamoli ga Hilbert.
Kandidat, osokoljen profesorovom ljubaznošću, klimnu glavom i počne da crta. Ali, i crtež je ispao nekako zapetljan, a glavna konstrukcija našla se izvan table. Kako je zid bio premazan tamnom masnom bojom, profesor mu reče da slobodno nastavi. Malo-pomalo, crtajući iz sve snage, student naiđe na nepremostivu prepreku – bela vrata na kojima linije belom kredom nisu mogle da se vide. Zbunjen, on pogleda u profesora. Ovaj mu priđe, otvori vrata i pružajući mu indeks reče:
- Izvrsno, kolega! Sami ste pronašli najbolji put. Dođite mi ponovo u sledećem ispitnom roku!

Albert Ajnštajn



Novinari su jednom upitali Alberta Ajnštajna kakvo bi se oružje, po njegovom mišljenju, moglo koristiti u trećem svetskom ratu. Čuveni fizičar je odgovorio da ne zna, ali je dodao:
- Zato znam kakvo bi se oružje koristilo ako bi došlo do četvrtog svetskog rata.
Zainteresovan, novinar je nećulio uši, a Ajnštajn je rekao:
- Kamenice. Kamenice, bez svake sumnje!

.......................................................................

Fizičar, matematičar, filozof i nobelovac Albert Ajnštajn (A. Einstein, 1879-1955) jedan je od najvećih umova čovječanstva. poznat je kao osnivač teorije relativiteta, a udario je i temelje kvantne teorije, teorije gravitacionih i elektromagnetnih polja. O Ajnštajnu su sačuvane i neke anegdote:
Na pitanje šta misli o elektronskom računaru, Ajnštajn je odgovorio: "Ova đavolija sprava tako brzo računa, da samo za jednu sekundu može da načini više grešaka, nego pedeset vrijednih matematičara za dvadeset godina računanja". pored toga, Ajnštajn je o elektronskoj mašini rekao:" Mašina može da riješi sve probleme koji joj se postave, a ne može da sastavi ni jedan.To radi matematika."

........................................................................

Jednom prilikom u susretu sa svojom prijateljicom, ona mu reče:" Moj broj telefona je 24-361 i vrlo je komplikovan." Ništa to nije komplikovano, odgovorio je Ajnštajn. To je, dva puta dvanaest je dvadeset i četiri, i devetnaest na kvadrat je tri stotine šezdeset jedan.

........................................................................

Za vreme Drugog svetskog rata, protiv Ajnštajna je bila podignuta velika naučna kampanja u Nemačkoj, što je rezultiralo izlaskom knjige „Sto naučnika protiv Ajnštajna“.
Čuvši to, Ajnštajn je rekao:
„Zašto sto, da nisam u pravu i jedan bi bio dovoljan“.

........................................................................

Iako nije bio talenat za muziku, Ajnštajn je voleo da svira violinu sa poznatim orkestrima. Jednom prilikom, očito iznerviran Ajnštajnovim pogrešnim brojanjem taktova, dirigent je viknuo:
- Ajnštajne, nauči da brojiš!

........................................................................

Neki novinar zapitao je jednom Ajnštajna koje bi zanimanje izabrao kada bi opet bio mlad.
- Izabrao bih najnezanimljiviju profesiju. Bio bih vodoinstalater ili seoski dućandžija – odgovorio mu je Ajnštajn.
Ajnštajnova šala nije ostala bez odjeka. Već posle nekoliko dana predsednik sindikata vodoinstalatera poslao je velikom fizičaru svedočanstvo o njegovom izboru za počasnog člana saveza vodoinstalatera.

......................................................................

Na pitanje kako se postiže uspeh, Ajnštajn je odgovorio jednačinom:
A (uspeh) = X (rad) + Y (igra) + Z (veština držati jezik za zubima)

Ajnštajn je za brijanje upotrebljavao isti sapun kojim se i umivao: "Dve vrste sapuna... to je za mene isuviše komplikovano", govorio je.

....................................................................

Albert Ajnštajn je bio svedok na venčanju jednog svog prijatelja i nekoliko godina kasnije mladi par je došao da mu "predstavi" svog osamnaestomesečnog sina. Ugledavši Ajnštajna, dete se, verovatno uplašeno njegovom belom razbarušenom kosom, dade u plakanje. Roditelji su bili zbunjeni. Međutim, veliki naučnik se veselo nasmeja i pogladivši dete po glavi reče:
- Ti si prvi koji mi je za poslednjih dvadeset godina iskreno kazao šta misli o meni.

Džon Neper



Veliki škotski matematičar Džon Neper (John Napier, 1550-1617) poticao je iz ugledne i bogate porodice i matematikom se bavio amaterski. U vrijeme njegovog života, zbog teškoća računanja sa velikim brojevima, Neper uvodi pojam logaritma. Poznate su Neperove logaritamske tablice. Neper je bio neobično zatvoren čovjek, zauzet samo naučnim radom. Zbog toga ga je okolina sumnjičila da se bavi crnom magijom i da ima veze sa đavolom.

Upravo to mu je jednom prilikom bilo od koristi,kako kaže jedna anegdota. Jednom prilikom je u njegovoj kući nestao vrijedan predmet i niko od posluge nije htio reći ko ga je uzeo. Tada je Neper rekao da njegov crni pijetao ima sposobnost da kukurijekne kada ga kradljivac dodirne. zatim je unio pijetla u jednu zamračenu prostoriju i naredio da svaki od njih uđe u prostoriju i stavi ruku na pijetla. pijetao nije nijednom kukuriknuo. Ipak, Neper je utvrdio ko je uzeo traženi premet. Naime, Neper je prethodno posuo pijetla pepelom, pa kradljivac, vjerujući Neperu, nije ga taknuo, i izašao je sa nezaprljanim rukama.

Čarls Bebidž




Engleski matematičar Čarls Bebidž (Charles Babbage, 1792-1871) poznat je kao začetni ideje o izgradnji računara. Njegove ideje o računarima su zaživjele tek sredinom prošlog vijeka. o njemu anegdota kaže da nije podnosio ulične svirače, kojih je u to vrijeme u Londonu bilo mnogo. Oni su ga uznemiravali u radu, pa je izračunao da mu svirači oduzimaju tačno četvrtinu njegove sposobnosti. Pisao je o njima u novinama, obraćao se članovima parlamenta, vikao na njih sa svog prozora itd. Ali to je samo više rasplamsavalo pijance, besposličare i izazivalo ih da mu u inta priređuju "koncerte". Povodom njegove smrti, list Tajms (Times) pisao je: Bebidž je doživio 80 godina i uprkos uznemiravanju odstrane uličnih svirača.

Čuvenom naučniku Žolio Kiriu prijavio se mladić sa pretenzijama da mu bude asistent. Profesor Kiri je naravno, morao da ispita kandidata, koji je nešto pre toga doktorirao na Sorboni.
- Recite mi - upita ga Žolio Kiri - šta znate o nuklearnoj nauci?
- Sve - odgovori kandidat bez kompleksa.
- Sve? - nasmeši se slavni naučnik. - To nije dovoljno

Aleksandar Fleming



Helen Bakli, sekretarica Aleksandra Fleminga, pronalazača penicilina, piše u svojim uspomenama da joj je jednog letnjeg dana 1944. godine Fleming nešto diktirao kada su iznenada prve sirene objavile da se Londonu približavaju nemačke leteće bombe.

"Digla sam glavu malo nervozno, nadajući se da do daljeg znaka za uzbunu neće doći. Ali, sirene su zaurlale i po drugi put. Iz daljine se već čuo zvuk leteće bombe. Zasvirale su i treće sirene: to je značilo da bomba leti pravo na grad. Već sam je videla kroz prozor i znoj je počeo da mi se sliva niz lice. Jedva sam držala olovku. Pogledala sam Fleminga ispod oka – nijedna crta na licu nije mu se pokrenula. Najzad je bomba proletela iznad naših glava: cela zgrada se zatresla, a predmeti na stolu za kojim smo radili su zazveckali. I tek kada se zvuk leteće bombe više nije čuo i kada su sirene objavile prestanak uzbune, Fleming se prenuo, pogledao me i viknuo: "Lezite!!!"

Nikola Tesla je bio ne samo sjajan već i strastven matematičar koji je stalno tražio probleme – da bi imao šta da rešava. U restoranu, na primer, ne bi ni dodirnuo supu pre nego što bi izračunao koliko zapreminu ona zauzima u tanjiru.

Jedne večeri kelener mu je na kraju obeda doneo posudu sa voćnom salatom. Svaki komadić voća imao je drugačiji oblik i zapreminu. Tesline oči su zablistale. Problema je bilo čitavo brdo – uživanje za strastvenog matematičara. Uzeo je olovku i uskoro je njegova beležnica bila ispunjena nizovima brojki. Posle izvesnog vremena kelner mu je prišao i zapitao ga:
- Nešto nije u redu sa voćnom salatom? Vidim da je niste ni dodirnuli.

- Zašto ne bi bilo u redu? – odgovori Tesla i ne dižući glavu. – Odlična je... bolje ne bi mogla biti.

Marija Kiri



Kad bi bila zauzeta naučnim radom Marija Kiri kao da je prestajala da postoji za svet oko sebe. Jednom, kada je bila usred nekog eksperimenta, u njen kabinet uletela je njena astistentkinja i uplašeno povikala:
- Madam! Maločas sam progutala jednu čiodu! Šta da radim?
- De, de. Nemojte se uzbuđivati. – odgovorila je Marija Kiri. – Daću vam drugu.

Ovo sigurno niste znali o Isaku Njutnu

Isak Njutn se smatra za jednog od najvećih naučnika koji su ikada živeli. Ali, u svoje vreme, on je bio poznat po mnogim stvarima, uključujući i vrlo bizarno ponašanje.


Isak Njutn | Foto: Wikipedia

Pročitajte deset fascinantnih činjenica o Isaku Njutnu...

1. Njutn je bio veliki grešnik
Barem se tako smatra. Kada mu je bilo 19 godina, sastavio je spisak od 48 grehova koje je počinio.

2. Zabio je šilo u očnu duplju - namerno
U Njutnovo vreme se malo znalo o svojstvima svetlosti. U stvari, ljudi nisu znali da li oko proizvodi svetlost ili je sakuplja. Džejms Glejk, autor Njutnove biografije, spominje jedan detalj: Njutn je krenuo u detaljnu studiju optike – pa je sam sebi bio zamorče. U jednom momentu je zabio šilo u svoje oko kako bi sam mogao da prouči svetlosnu reakciju. O tome je i sam Njutn pisao u svom dnevniku.

3. Doživeo je dva nervna sloma
Veruje se da je Njutn doživeo dva nervna sloma. Njutn je objašnjavao kako mu se to dogodilo zbog nedostatka sna, iako istoričari nude druge razloge: moguće trovanje hemijskim supstancama iz eksperimenata koje je vršio kao i akumulirani efekat hronične depresije od koje je patio.

4. Rodio se prevremeno, njegovi roditelji su bili neobrazovani
Njutn je rođen tri meseca pre termina, i bio je toliko mali da je bukvalno mogao da stane u veću šolju. Njegov otac je bio nepismen, a majka je jedva znala da čita. Otišao je na Univerzitet samo zahvaljujući tome što se njegova majka preudala, pa je bilo nešto novca.

5. Radio je kao konobar
Kao student na Kembridžu, Njutn je morao da radi u krčmi – bio je tzv. "sizar", kaže Glejk, koristeći termin koji se uportebljava za studenta koji prima finansijsku pomoć za studiranje a zauzvrat obavlja neki fizički posao. Njutn je bio i konobar, i čistio je sobe drugim studentima.

6. Bio je usamljen
Mnogi su spekulisali da je Njutn patio od mentalnog oboljenja (možda čak od bipolarnog poremećaja) ili čak autizma. Ovo se teško može potvrditi, ali je jedna stvar jasna - Njutn je bio hronično usamljen. "Ovo možemo videti i iz perioda kad je bio mlad, i kad je bio star čovek", kaže Gejk.

7. Umakao je Velikoj kugi
Kada je izbila Velika kuga u Kembridžu 1665. godine, Njutn i njegove kolege su poslati kući da izbegnu epidemiju. U tom periodu je Njutn izmislio primitivni digitron.

8. Praktikovao je alhemiju
Iako slavljen kao ozbiljan naučnik, Njutn je imao imao prste i u alhemiji – pseudonauci čiji je cilj pretvaranje metala u zlato.

9. Nije došao do svoje teorije nakon što je video kako pada sa drveta
"Većina ljudi misli da mu je jabuka pala na glavu, ali to verovatno nije istina. Ono što je istina je da je Njutn shvatio da je neka nevidljiva sila prouzrokovala pad jabuke, ali da je takođe uticala i na kretanje meseca", kaže Glejk.

10. Umro je nevin
Njutn se nikada nije ženio, i iako je nemoguće proveriti i ovu informaciju, veruje se da nikad nije imao seks.

Autor: 021.rs

Srpski genije: Šta sve niste znali o Milutinu Milankoviću

Nauka je odavno Milutina Milankovića svrstala u sam vrh najvećih umova 20. veka,
ali ima mnogo toga zanimljivog iz njegovog života o čemu se malo zna.



Milanković je samo uz pomoć papira i olovke matematički objasnio uzroke, nastanak i trajanje ledenih doba na Zemlji, dokazao vezu između nebeske mehanike i klime na Zemlji. Svetska nauka ga je uvrstila među pet najvećih naučnika 20. veka, a NASA među 15 umova svih vremena koji su se bavili planetom. Astronom, geofizičar, klimatolog, matematičar, inženjer pronalazač, doktor tehnike, univerzitetski profesor i književnik, rođen je u Dalju, u Hrvatskoj, 28. maja 1879. Na poziv Jovana Cvijića, Mihaila Petrovića i Bogdana Gavrilovića, Milanković je napustio unosni posao u Beču i prihvatio mesto profesora primenjene matematike na Univerzitetu u Beogradu.


Iz gimnazijskih dana

- Kada je 1909. došao u Beograd, živeo je u blizini hotela „Moskva“, a potom u Profesorskoj koloniji u Ljube Stojanovića. Sam Milanković je projektovao kuću, na njoj je danas spomen-ploča i u privatnom je vlasništvu - kaže Slavko Maksimović, predsednik Udruženja „Milutin Milanković“ u čijim je prostorijama u Beogradu u toku stalna izložba posvećena delu i životu velikog naučnika. Mila­nković je umro u Beogradu 12. decembra 1958, a osam godina kasnije ispunjena je njegova poslednja želja i njegovi posmrtni ostaci preneti su u rodni Dalj.

- Još za života je svoju arhivu ostavio Srpskoj akademiji nauka i umetnosti. Na digitalizaciji građe radimo već tri godine i ove bi trebalo da u Udruženju bude otvoren centar gde će biti moguć pristup raznim dokumentima - kaže Maksi­mović.

U njegovom životu bilo je mnogo toga zanimljivog, a ovo je samo deo toga. 
 
Poznanstvo sa Pajom Jovanovićem

Milutin Milanković je upoznao Paju Jovanovića na izložbi u Beču. Postali su prijatelji i kasnije su u Beogradu nastavili druženje.
- Milanković je Jovanoviću bio tutor i sve što je Paji u životu trebalo, Milutin je rešavao. U Beogradu je Jovanović uradio i Milankovićev portret koji se sada nalazi u SANU - kaže naš sagovornik.


BEOGRADSKA KANALIZACIJA




Doktorirao je 1904. na Velikoj tehničkoj školi u Beču i ubrzo je dobio posao u poznatoj bečkoj građevinskoj firmi, kod barona Pitela. Među prvim projektima koje je vodio bio je projekat kanalizacije i savskog kolektora u Beogradu - navodi Maksimović. Milanković od 1905. do 1909. radi kao građevinski inženjer u nekoliko bečkih firmi. Afirmaciju stiče kao projektant armirano-betonskih građevina, a projektovao je ili je učestvovao u projektu deset hidrocentrala.
 
KALENDAR
- Milanković je tvorac dosad najpreciznijeg kalendara, u kojem je kalendarska godina svega 2 sekunde duža od sadašnje godine. Na Vaseljenskom saboru u Carigradu 1923. njegov kalendar će biti prihvaćen, ali ne i u potpunosti primenjen - kaže Maksimović.
 
GRADITELJ




Milanković je još kao mlad građevinski inženjer postao poznat u tehničkom svetu time što je izveo osnovne jednačine za određivanje armature betonskih nosača. Već na početku karijere, poverena mu je i izrada armirano-betonske konstrukcije jednog krila zgrade Tehničkog fakulteta u Beču. Imao je šest priznatih građevinskih patenata, a na 25 objekata u Jugoslaviji, Austriji, Italiji, Mađarskoj i Rumuniji su primenjena njegova građevinska rešenja.




Na mnogim projektima širom zemlje biće angažovan i po dolasku u Beograd 1909.
- Svih 19 mostova na deonici pruge Niš-Knjaževac građeni su od armiranog betona po istom modelu. Time je državi uštedeo dosta novca, a tražio je da mu se plati samo 600 dinara za put do Beča. Međutim, počeo je Balkanski rat i za taj novac je kupio opremu. Sredinom dvadesetih godina radiće i velike hangare na svim vojnim aerodromima Kraljevine - kaže sagovornik.

.............

blic.rs

Raspored Tomasa Edisona



Edison je obećao "jedan mali izum na svakih deset dana, jedan veliki izum na svakih šest mjeseci." U toku svoje karijere dobio je 1093 patenata. "Američki odbor za patente" ga je nazivao "mladićem koji toliko često dolazi da će da odere cipela", ali koje ideje je on priložio da tada?. Njegov izum prvi iz 1868.godine je snimač električnog glasanja koji nije prodan ni u jednom primjerku zbog taktike političara da odlažu glasanje. Poslije teškog perioda na početku i poslije prvog uspjeha Edison se usredsredio na nešto komercijaln ciljeve i sanjao je o novom načinu komunikacija. Tragao je za novom generacijom komunikacija, nasljednikom telegrafa.

Međutim, 1876.godine Grejem Bel ga je pretekao. To što je izgubio probudilo je strast u Edisonu i poboljšao je Belov telefon napravivši prototip za današnji aparat.

Godine 1877.izumio je fonograf i svijet je bio preplavljen zvucima telefona, telegrafa i fonografa u radnjama. Slijedeći korak je bio lak. Gasne i uljane lampe, kao i svijeće, postale su nepogodne, i on je shvatio da je potreban jači izvor svijetlosti. Godine 1879. uspio je da izumi sijalicu koja je sadržala vlakno ugljenika. Deset godina kasnije izumio je je kinetoskop (gledanje kroz rupu) koji je spojio zvuk i sliku.

Ipak, bilo je i nekih promašaja. Test leta helikoptera se završio eksplozijom. Trinaest godina kasnije braća Rajt su izvela uspješan let. Izgleda da niko nije savršen pronalazač, pa čak ni Edison.

1868 - Snimač električnog glasanja
1869 - Stock ticker
1872 - Dupleks telegraf
1876 - Električno penkalo
1877 - Fonograf i Ugljeni mikrofon
1879 - Užarena sijalica sa ugljenim vlaknom
1880 - Magnetni razdjelnik ruda
1889 - Kinetoskop
1909 - Alkalne baterije

Kako su neki od najvećih genijalaca provodili dane

RJ Andrews stvorio je zanimljive vizuale koji nam pokazuju kako su neke od najkreativnijih i najutjecajnijih povijesnih ličnosti organizirale svoje dane



DAN IMA 24 sata, ali ponekad, zahvaljujući našoj neorganiziranosti, pravi je izazov kvalitetno rasporediti vrijeme.
No, ova bi vam zanimljiva galerija mogla pomoći.
Koristeći podatke iz knjige "Daily Rituals: How Artists Work" Masona Curreyja, RJ Andrews stvorio je zanimljive vizuale koji nam pokazuju kako su neke od najkreativnijih i najutjecajnijih povijesnih ličnosti organizirale svoje dane.
Kao što ste vjerojatno i pretpostavili, ne postoji savršen raspored i većina uključenih imala je drukčije rituale.
Međutim, ono što je također zanimljivo neobične su navike ovih genijalaca. Primjerice, Beethoven bi svakog jutra pripremao kavu od točno 60 zrna kave, a francuski pisac Victor Hugo budio se uz zvuk pucnja nakon kojeg bi se na krovu svoju kuće okupao u hladnoj vodi.
Inače, autor Masona Currey dnevne je navike povijesnih ličnosti stvorio na temelju njhovih pisama i dnevnika.

(Index.hr)

HILJADA HILJADARKI



Ruso je svog Emila zamišljao zdravog, krepkog i robusitog, a Milanov MIlutin bio je slabunjav, mlitav, bolešljiv, sasvim različit od svoje braće i sestara. Dok su ona uveliko spavala slatkim snom, gledao je on u polutamu spavaćih soba osvetljenih škiljavim kandilom, i zidao u njoj kule i gradove. U tim večernjim časovima njegovi roditelji i staramajka igrali su obično karata i zavirivali s vremena na vreme u spavaću sobu da vide da li je zaspao, pa da i oni legnu, jer su znali da kad jednom zaspi, ne mogu ga više topovi razbuditi.

Jedne večeri, kada otac vide da još uvek ne spavam, zamota me u jorgan i donese me u trpezariju da i ja igram karata. To behu mađarske karte, ukrašene ličnostima iz legende Vilhelma Tela. Ja sam ih već pre toga često zagledao i ljubopitljivo se raspitivao kod mlađih kako se koja od njih zove.

Kada mi sada otac rastumači pravila igre i jačinu svake karte, počeh da igram sa svojim starijima i dobih odmah prvu igru.

„Jao, naopako!“ zakuka moja majka, „Sin će da mi bude kartaš!“

Sutradan preduze otac da ispita uzroke mog kartaškog talenta.

„Hajde“, reče, „da te naučim brojati!“

„Pa, znam!“

„Kako, znaš?“

„Evo da ti pokažem!“ I ja mu izbrojah do dvadeset.

„Ko te je učio?“

„Niko. To se razume samo po sebi“.

„A znaš li da brojiš dalje?“

„Ne znam, nije mi bilo potrebno“.

I otac mi za nepun sat rastumači decimalni brojni sistem i nauči me da brojim do hiljade, pa do miliona.



Idućeg dana rasprostre po svom pisaćem stolu razne novčanice i sitne pare kakve su se onda u Austriji upotrebljavale: krajcare, bugere (Buger, četiri krajcare), seksere (Sechser, deset krajcara) i forinte. Kada mi rastumači njihove vrednosti, baci preda me jednu forintu, dva seksera, jedan buger i tri krajcare i zapita me koliko je to.

Zagledah se u te pare, zgrabih prvo forintu, pa jedan sekser, pa drugi, pa buger, pa krajcare i izbrojah 100, 110, 120, 124, 125, 126, 127 krajcara.

Iznenađen time, otac me povede kod majke, koja je ležala u postelji, a pored nje novorođenče, moj najmlađi brat Bogdan, da je obraduje svojim đakom i da pred njom ponovim prebrojavanje novaca u jednoj drugoj, težoj kombinaciji.

Ovaj događaj spominjem zbog toga što sam u stanju da dosta tačno odredim njegov datum. Moj brat Bogdan rodio se 12. januara 1885. godine, pa se opisani doživljaj desio najviše deset dana docnije, koliko je moja majka ležala u krevetu posle svakog poroda.

Idućeg dana pokaza mi otac petice, desetice, stotinarke i hiljadarke i nauči me računati sa njima. Tako mi ni milion nije bio više maglovit pojam, već opipljiva činjenica: hiljada hiljadarki.

Tako sam stekao svoja prva znanja iz matematike. Brojanje do dvadeset stekao sam neosetno iskustvom, a brojanje do miliona logičnim rasuđivanjem. I ono kao da je odraslo u meni samo od sebe, a otac ga poveo na postupaonicu, pa da korača dalje, bez ičije pomoći i bez znanja nauke o rasuđivanju, logike, koju nisam nikada učio, niti ikada osetio da mi je bila potrebna.



Iz knjige „Sećanja“ Milutin Milanković

RITAM DESETERCA



Jednoga dana otac donese iz biblioteke dugu svesku narodnih pesama prvog Vukovog izdanja i poče da mi čita: „Vino pije Musa Arbanasa u Stambolu u krčmi bijeloj“, tumačeći mi pri tome sve što mi je bilo nepoznato. Gutao sam svaku reč te pesme i uživio se svom dušom u nju i u događaje što ih ona tako živo predočava. Kada dođe red na ono mesto gde se priča kako izvedoše Marka pred cara, kako ga je ubila memla od kamena i kako je pocrneo kao kamen sinji, briznuh u plač i jedva se stišah.

Otac produži čitanje. Dođe na red: „…suva drenovina sa tavana od devet godina. Kad je Marko steže u desnicu, iz nje dvije kaplje iskočiše. – Pa kad ode u primorje ravno; sve se skita, a za Musu pita. Te zamete kavgu s Deli Musom“.

Pri slušanju tih mesta sav sam treperio, srce mi se pope u grlo i smiri tek pri srećnom završetku dvoboja Markovog sa Musom. Onda zamolih oca da mi pesmu pročita još jedanput.

„Neću“, reče mi on, „jer ćeš da plačeš“.

„Pa neću!“

I otac poče iznova da čita pesmu. Ja je proživeh još jedanput, sa još većim učešćem. Kad otac stiže na ono kritično mesto, ja stisnuh zube, ali bujica suza pojuri mi niz obraze. Otac me pogleda prekorno, ali mu ja, više rukama no jecavim glasom, dadoh znak da čita samo dalje. I, zaista, čim stigoše tri berbera mlada, „jedan mije, drugi Marka brije, a treći mu nokte sarezuje“, moj plač pređe u sladak smeh.

Sutradan mi otac na moju molbu pročita istu pesmu još dva puta, uz moje propisno jecanje. Dan iza toga saopštih mu da celu pesmu znam naizust: preslišao sam se sinoć u krevetu. Kada je, zaista, pred ocem ponovih, a pri tome posle pitanja carevog: „Jesi l’ djegod u životu Marko?“, izgovorih tužnim glasićem: „Jesam cale, ali u lđavu!“ otac me, onako slabačkog, pogleda, a suze mu navreše na oči.

Za kratko vreme znao sam naizust još i ove narodne pesme: Uroš i Mrnjavčevići, Smrt Kraljevića Marka i Car Lazar i carica Milica. To su, sa onom prvom, četiri najlepše pesme naše narodne poezije, dela pravog pesničkog genija, koje svojom sadržinom i pesničkom lepotom daleko odskaču od svih ostalih naših narodnih pesama.

Te pesme lako sam naučio napamet, jer pesme su svojom utvrđenom metrikom stvorene za to da se mogu tačno pamtiti. Ostvald stavlja tu odliku pesama iznad njihove estetske spoljašnjosti. I iskustva mog detinjstva govore u tom smislu. Lepotu naših narodnih pesama uvideo sam tek docnije, ali ritam deseterca osetio sam jasno već u svojoj šestoj godini, i on mi je omogućio da ih lako zapamtim recitujući ih, i nisam se nikad ogrešio o taj ritam.

Iz knjige „Sećanja“ Milutin MIlinaković

KO MILUJE PRIRODU?



Kad je Nidza bio mali, igrao se k’o ostali – ili možda nije?

Priču o prvom susretu Nikole Tesle sa elektricitetom, mnogi već sigurno znaju. Pošto sam veliki poštovalac imena i dela Nikole Tesle ja ću je, ipak, još jednom ponoviti.



„Bio je suton. Pomilovao sam svog mačka i tada se dogodilo čudo od koga sam zanemeo. Moja ruka je izazvala pljusak praskavih varnica, a iznad mačkovih leđa se stvorilo polje svetlosti“.

Teslin otac, Milutin Tesla, smatrao je da je to ona ista pojava koja se stvara pri udaru groma, elektricitet.

Na kraju svega je svakako, najzanimljiviji Nikolin zaključak povodom ovog događaja. Nikola Tesla je tada postavio pitanje na koje će samo on znati da da odgovor:

„A ja sam očaran razmišljao:
Nije li priroda jedna ogromna mačka? Ako jeste, ko nju miluje po leđima. Tada sam imao tri godine, a čuda koja su dolazila bila su sve veća“.


„Čudesni“ mačak je bio prijatelj malog Nikole, bili su nerazdvojni, možda je i na taj način priroda htela da pokaže kako će otkrivati svoje najveće tajne onima koji budu voleli i cenili podjednako i ljude i životinje, kao što je to činio Nikola Tesla.

Anegdota o Davidu Hilbertu


David Hilbert je bio jedan od najvećih matematičara 20. veka. Kvantnu mehaniku je teško zamisliti bez Hilbertovog doprinosa i Hilbertovog prostora. Bio je poznat i kao izuzetan mentor drugim nadarenim matematičarima na Univerzitetu u Getingenu, koji je bio rasadnik poznatih fizičara i matematičara u 20. veku.



David Hilbert

Anegdota kaže da je Hilbert bio radoholik. Njegova potreba za matematikom je išla dotle da je u dvorištu na zidu koji ga je odvajao od komšije postavio tablu. Kada bi bilo lepo vreme, odmarao bi se i radio u bašti, ukoliko bi mu došla inspiracija za matematikom odmah je pisao po tabli. Ukoliko bi neko došao u goste, posluga bi gosta uputila da pogleda u dvorištu ili na drvetu gde je Hilbert znao da se sakrije i razmišlja o matematičkim problemima.

1900. godine, Hilbert je predstavio listu od 23 matematička problema koja su u to doba bila nerešena. Bio je veliki optimista i verovao je da će svi problemi u matematici kad tad biti rešeni.


Preminuo je 1943. godine, a na nadgrobnoj ploči su urezane reči: “Mi moramo znati. Mi ćemo znati. (Wir müssen wissen.Wir werden wissen.)”

Исак Њутн био је избачен из основне школе. То је учињено на захтев његове мајке која се надала да ће њен син бити фармер.