U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj izvijen u zvezdani luk.
Taj san je smeli silazak pod tle gde slepe ptice pevaju u tami. U svakoj ima jedna šuma. Gle što više govorimo sve smo više sami.
O vetar sa crnom kičmom tamni roj i pakao raznosi svetom, menja tok onesvešćenoj reci. Onda moj zaluta među zvezde krvotok.
U uhu zvezda za sna tamni zvuk: zri zvučni cvete tužnim predelima u toploj kori mozga gde me ima taj san moj nezavijen u zvezdan luk.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:18
II
U snu to stojim ispod zapaljenog drveća pred čudnim znacima i više nemam ruke u prostor prognan i u vreme. Veća sve biva senka moja daleko od huke gde ćuteći dok ostali su mrtvi usnuh. Joj vazduh vene umiru svi oblici! O milosti za ono što sam bio u snu. To paklena mi ljubav u nedoumici. Noć slepih žiljkova me prikova za tlo. Pod zemljom mračni predeli se mešaju. Pomeraju se mora užasi se premeštaju sa jednog mesta na drugo mesto zlo. O strašni preobražaj moj u srcu sna gde vasiona počinje mi pticama, s dva oka varnica da l će da zna da put mi nađe letom ili klicama.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:18
III
Sam u snu svome - ko će da me spasi! Od svega malo pepela u rukama za buđenje mi osta kad ugasi krv moja ime što ga rekoh mukama.
Krv moja ima ime jednog cveta; da uzberem to ime u sleđenoj krvi hoću za nju što kroz moje užase mirno šeta, kad zveri beže zle u naše reči noću.
Te zvezde - s njima ko i bez njih noć. O kulo snage gde je plavi dan stvar svaka kada ima lekovitu moć i kad se rađa smisao umire mi san
u vazduhu kad se putevi produže za mirise i anđele da prođu! Pred kapijom sam koju crvi glođu za zlatno groblje gde se sahranjuju ruže. IV
Ne, više nije važno šta ću reći. Već beše sve to nekad ko zna kad u nekom snu il nekoj čudnoj reči. Ja posle sna tog ne znam kuda sad.
Ti, snu moj, moje tamno podne, sen zar svedok predela nestvarnih ja za svet od tople gline umešen! Kuda da odem posle ovog sna.
Poslednji izmenio Esti dana Pon 2 Feb - 16:19, izmenjeno ukupno 1 puta
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:18
Daktil sna
Stoje izmišljeni bregovi od zlata gde zvezda sjala je. Tu smrti nema. Vetrovi u nebo se vraćaju. Pala je
lobanja niz crne grebene. U mračne dubine nosi li to što sam čuo. Ledene obale senkom rosi li
jezive vode za zakletve od želje strašne smrznute. Na putu ostale su kletve I zvezde spore omrznute.
O nema šumo na obali noć gde besvesna počinje da l snaga me slatka obali ili me san moj opčinje.
Zatvoren je taj predeo u sebi. Ta mesta nemaju svoja sunca. Pod zemljom to oblik sna moga spremaju
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:21
O Branku Miljkoviću
[Iz knjige: Jovan Deretić, Kratka istorija srpske književnosti, BIGZ, Beograd 1983.]
Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i vec na samom pocetku pokazao niz prednosti što su im omogucile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesnickim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolicka. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljkovic (1934-1961). On je prekratio život u dvadesetsedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od pocetka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrcu protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šcepanovicem (1934-1966). Pisao je takode eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetnicku disciplinu i samosvest. Miljkovic je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom" i da izražava "stanja uma", a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vracao prvim grckim filosofima, narocito Heraklitu, dovodeci u vezu njihovo ucenje o praelementima s modernom filosofijom bica. U pesnickom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasicnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveci ideal pesme, smatrao da "nema velike poezije bez stroge i odredene forme", bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:24
Svest o zaboravu
NADA JE LUKSUZ.
Vecna noc u krvi izmisljenom oku slepim zidom preti. O vatro tamna iza sebe, ko prvi da ljubim tako ljubim, ne mogu da se setim. Zar znam sta sam znao zar znam sta cu znati: skelet usamljeni izgubljeno ime divno uskladjene s prazninom sto pamti jalovost cveta i jalovost zime. Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta sto mami iz mene to sunce i prazninu pretvara u slavuja, kad razlicit od sveta predeo me tace i pretvori u prasinu. Al zaboravom svet sam sacuvao i cuvam za sva vremena od vremena i praha O gde su ta mesta kada vetar duva i pustos pomera? Gde zvezda moja plaha? Niskosti uzalud ceznu pesmu Citam na kolenima predeo koji se otvara u bicu u kamenu praznom gde je skita poslednja zvezda ciji sjaj ne vara.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:25
I
Prošla je pored kuće gde se pali svetlost pije mleko i spava i ostavila na trotoaru svoje stope kao klavirske dirke od tada nosim na usnama poljubac veliki ko njeno čelo i smišljam reč koja će je pronaći i prepoznati
II
rodio sam se od jutros uprkos svim podacima o meni a ipak sam stariji od jutra i od sutra i nisam zaboravio ništa što je bilo pre moga rođenja i sećam se svega što je bilo posle moje smrti i nisam kriv nizašta što se desilo juče
III
kažem ćutim izgovorena reč stoji nasuprot meni optužuje me nasmejem se reč se vraća postiđena u moja usta moje me reči ne prepoznaju
IV
voleo sam je a sreo sam je na trotoaru onoga jutra kad sam se rodio i bilo mi je krivo što je ona postojala i juče
V
juče je ono što je bilo davno juče je ono što je bilo pre 24 časa juče je ono što nikada nije bilo juče je sve ono što je bilo i nije bilo prije 24 časa
sutra je ono što će biti ko zna kada sutra je ono što će biti posle 24 časa sutra je ono što nikada neće biti sutra je sve ono što će biti i neće biti posle 24 časa
danas je okamenjeno vreme između juče i sutra danas jedina smetnja da bude sutra kameno danas koga uporno razbijaju otkucaji časovnika časovnik na zidu je jedina savest
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:25
Raspored reči
Plod neumoljen vidom slep Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip
Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap
Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane šume gde nogom stah.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:26
Svest o pesmi
Mene ničega više nije stid. Klonu sunce preko svega. Željen plod pun je noći. Glas što sebe sanja, zid otkri u daljini gde zazidan mi brod.
U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam iz te zazidanosti lepše no na slobodi. Otkud ta moć da sebi odolevam, a ne odoleše vinogradi rodni!
Je li to čudna želja da se živi bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika? Od prošlosti i zaborava vreme što se divi izdajstvu moga zaustavljenog lika?
Da li to znači reći promeni: neću! I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću i snagu svoju dati gladi crnog korenja?
U ovoj noći mene nije stid što pevam iz zida lepše no na slobodi. Sunce mi u peti bridi. Blešti zid na kraju puta što nikud ne vodi.
* *
Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim toj reči čiju posedujem moć da je kažem. Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim pod čelom mi poledica i dan poražen.
Reč krv! najlepša reč koja se ne sme. A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći! Možda izvan moga srca i nema pesme, jer krv je vanvremena mastilo bez moći.
Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe; I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu. O gorko more za moje bele lađe kroz ispisani predeo i verbalnu javu!
Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava da otputujem u sebe ko u nepoznato, gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.
Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim. Reč smrt hvala joj što me još ne preči da volim samog sebe i da se divim svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.
* * *
Verujem da bih mogao da govorim da izađem iz sebe s nadom na povratak, makar kroz pustinju do mesta gde gorim, makar kroz smrt do istinskih vrata.
U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme možda ću naći. Ili ću otkriti kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme, ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.
Verujem, mada bez nade ući mora u noć, u zaborav kroz koji se prostirem, ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora, da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.
Onaj ko peva ne zna je li to ljubav ili smrt. Kada miris pomeri cvet, gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?
Svaka je pesma prazna i zvezdana, Ni bol ni ljubav ne može da je zameni. Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana, Praznina što peva i mir moj rumeni.
Pesmo prazna i zvezdana, tamo, tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta, ako ga uberem ostavlja me samog, ako ga napustim za leđima mi cveta
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:27
NIZVODNO
Dok lutam predelima svoga sklopljenog oka gde ni jedan cvet nije uzaludan niti izmišljen ona mi ispere glas i smiri ga, pesma bez reči pošao sam negde a udaljavam se o vodo
Ti si glas ptice posle ponoći vremena anđeo s dvostrukim licem i potaja daleko iza svetlosti daleko iza časova kada je smrt velika maska sunca
Izmenih se pevajući kasnim te reko u noći zasađenoj najlepšim baštama duh mi valovlju sličan al istrošen na bizarne cvetove što cvetaju u našem oskudnom znanju
Dan se udvaja gde se rađa vreme buduće noći veliki vodeni duše nad gorama kad grom mi snuješ u sluhu kad mi prostore pomešaš reko sa srcem od vetra kada mi sve nade zbuniš Možda bi trebalo da pevam tako da se ne razlikujem od drugih koji silaze po vodu ali pored tebe najbolje sazreva moja podsvest smeštena između sunca i meseca
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:28
PIŠI MI O NJOJ
Dragi prijatelju,ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Prije svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, točnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta Žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmickoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pjevanja. Sad moje pjesme traže moju glavu. Više nema tko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i bjesomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobjeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me riječ moze ubiti. Ja sam najveći dio svojih pjesama napisao prije nego sam Nju zavolio, ali tek sa Njom ja sam postao pjesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu pjeva, koji ima jedan povlasten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrijednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pjesnik da je ta divna Zena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgorio. Poraz ne moze biti pobjeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umijem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sjećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovjek ne može biti pjesnik”. Tek sada vidim koliko je to točno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je posljednji ostatak onoga sto je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne vjerujem da ću je nadživjeti.
Želi ti sve najbolje Branko
P.S Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocjenjive vrijednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti. Ponoć je. Dovidjenja. Branko
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:28
Ispaštanje Sna
Kad su ti dve tužne ptice večnost dale Strpljivost prostora i svoj lik po kazni, Glavo niz crne stube u neprolazni Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?
U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale, Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni Svedoci mora i promena ispraznih Usnuše mir i skameniše vale.
Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade Nema osuđenih noćas svi sanjaju U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade Nema, ali nema ni straha od zmije Pred vratima iza kojih prostor gnjije.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:29
Poistovećivanje bića i reči
Tražim početak sjaj i sate stale Da žive moj život i da ga vaskrsnu Iz ostatka zbilje prerušene u snu Kad ušav u pustinju nataji pospale.
Ponavljam reči koje su mi dale Taj cvet taj kamen pticu što iskrsnu Iz ničega, sunce koje se rasprsnu Nad svetom koji su same odabrale.
Osluškujem pun nade strane sveta. Zalazi mesec vreme. Nepokretna Reč je nad svetom za reči ostale.
Dan slepe ljubavi minu polustvaran. Ne prođe pamteći svet balzamom začaran Kad su ti dve tužne ptice večnost dale.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 2 Feb - 16:30
KAMEN
I kamen moze da postane ptica i da odleti Ali se brzo pokaje i pojede svoja krila od vetra
CVET
Evo cveta dovoljno smelog da mirise Na praznom mestu i u uspomeni.
SUMA MRTVIH
Niko ne cuje kako sumi lisce.
ODISEJ
Ici bez priblizavanja Lutati i biti uvek daleko od necega.
Otimati od noci deo po deo puta I videti sebe unakazenog u razmrskanom ogledalu jutra
Dok na gromobranima cvetaju modri cvetovi.
NEMIR LUTANJA
Da oci budu svetiljke u buri cela da pogled nikad ne opustosi luka da zenama ne utonem u tisinu lica, ogrnucu ramena vetrom i lutacu dok me ne raskomada daleka raskrsnica.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Čet 12 Feb - 19:19
BEDA POEZIJE
Reci mi nešto što je šuma Reci mi nešto što je more Ko zna šta je to što treba reći Bos i gorak potucaš se od reči do reči
Vatra gorča od dima Pod čelom ti gori Ona će ti pribaviti mnoge počasti Ako ne sagoriš pre vremena
Ali ako budeš hteo Da učiniš stvarnim tuđe reči Da pohvališ tuđe srce Onda ćeš zažaliti što si pesnik
Jer pesma se ne piše ona se živi Pesma nije pesma ako nije radosna Ko nikad nije pohvalio tuđe srce Taj se predao na milost i nemilost rečima
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Misli i izvodi iz najljepših pjesama Branka Miljkovica Ned 22 Feb - 14:57
- Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...
- Kroz tuđe srce vodi pravi put, ko drugačije putuje nailazi na tamu.
- “Budim je zbog sunca
koje objašnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog između prstiju
budim je zbog reči
koje peku grlo“ - Uzalud je budim
- Vreme treba pobeđivati, što svešću i pesmom, što zaboravom, ali nikada nadom, niti onim što je već ostvareno.
- “Sloboda je zastarela,
moje pravo ime čeka da umrem“ - Zamorena pesma
- Misao koja ne ume da misli, zavlada svetom.
- “Gde je uteha za ono što znamo,
nada bez onoga koji se nada,
san bez onoga što sanja, svet bez seni!“ - Bol i sunce
- Jedna reč čini ljubav, oko nje kruže imenice koje misle.
katarina
MODERATOR
Poruka : 74915
Učlanjen : 06.06.2011
Naslov: Re: Branko Miljković Pon 16 Mar - 22:07
Kap mastila
Šta sve može da stane u kapi mastila jedno nenapisano sunce jedna nepotpisana ptica jedan nenacrtani cvet i još će ostati toliko da se napiše epitaf:
dve su zvezde zanoćile u čijem srcu u čijoj noći zatim su dva cveta nikla iz čije krvi iz čije krvi i dve su ptice poletele iz čije glave u čiju noć dve zvezde dva cveta dve ptice niko ne zna čije su niko ne zna odakle su
Branko Miljković (1934-1961)
Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Uto 17 Mar - 19:05
Pod neumoljen vidom slep [*] Dozivanje zdravca pokoj i san Vek njiše se peskom i sen Padom i harfom probuđen slap Isceljen zabludom pretvoren u kip
Javu kad zbuni pesnik i mag Krije početak tajnu i mig Od jezera dublja stoji kap
Poverene boli dostojan stih Marljivim zaboravom izmenjen lik Veni u gromu kasna za lek Prognane šume gde nogom stah
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Uto 17 Mar - 19:07
Odbacivanje sumnje
Nekoga sveta teške sene pale Robe napornog brega i zlih vesti Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj svesti Celoga života reči su nas krale.
Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale U jedan kraj mnogo prisniji me smesti Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti Gde su veličanstvene senke a stvari male.
Kad oslepim sve pojave vode kuda vode? Deca dužna da porastu neka se rode Za smisao tajne koja u Prividu snije.
Frulo nespokojna u svome vazduhu Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu Šta je to što se u dnu pesme krije?
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Uto 17 Mar - 19:07
Početak traganja za bićem
Lepi moj dane s dušom elegije Kad od Bića senka biva predelima Lutam u suzama strah me obuzima Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)
Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima Vrati mi dan ako ga negde još ima Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se zmije.
Poređane glave u zaboravljenom vremenu Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima Slute svoj lik u mutnome kamenu.
Tražim te u vetru ako te još ima Izgovorena reči za svetove pale Tražim početak sjaj i sate stale.
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Ned 26 Apr - 16:28
Kraj vatre kojom ne hrane se dani Izobliceni oblici od zestokog rastvora Sna i praznine. Istino govora Sve je zamenjeno recju na nejasan poj mami.
Svet sa vetrom ispod svakog lista u tami Koji se zavrsava zvezdama iznad naznacenih gora I nakazom u poljupcu koja se roditi mora Svojim dolaskom izmislili smo sami.
Al vrebaju nas visine gde stvari smisao gube, Gde je sustina okrugla i oblik sebi slican, I od cele jave ostale su tek reci. A boje? A zvukovi i miris? Mogu i da se ljube Al ne postoji ljubav. Dogadjaj preprican, Zakopani lelek i nenadjeno blago stoje.
"Izmisljanje sveta"
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Uto 19 Maj - 9:18
Nema je ovde, sve je više gubim U casnom krugu kog zaborav rubi. Oh, gipka sliko varke, varko živa, kad kamen vida njeno lice biva. Daj mi snage da neporocno ljubim dane zapoceo tužno. Tu se skriva bol bez odjeka i rec bez odziva. O, daj mi snage nad silama grubim.
Vrati mi slicnost da usnim, dok strava tišti mi celo i nice na stolu. Ona je deo predela što spava. Pomešana s vetrom dok cuti u sjaju iscrpem buducnost u svirepom bolu što sanja krv leta i pakao u raju.
Branko Miljkovic
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Branko Miljković Sub 4 Jul - 20:05
Кратки филм Слободана Шијана из 1976. године, посвећен Бранку Миљковићу, вечитом младићу српске поезије. Миљковићеве стихове говоре Предраг Мики Манојловић и Рада Ђуричин. Филму претходи Кишово кратко сећање на последње дане Бранка Миљковића.
neno
MODERATOR
Poruka : 35951
Učlanjen : 09.02.2014
Raspoloženje : ~~~
Naslov: Re: Branko Miljković Sub 4 Jul - 21:19
Sećanje na Branka Miljkovića – Od Sartra priznanje, od istraživača istina o smrti.
Bio je jedan od najvećih srpskih pesnika 20.veka, prevodili su ga na svetske jezike i izučavali književni teoretičari planete. Branko Miljković, poeta vatre i smrti, iza koga je u nevelikom, ali vrednosno dubokom opusu ostala i antologijska pesma “Uzalud je budim”bio je među retkima kojima je stigla pohvala jednog Žan-Pola Sartra. Miljković je to doživeo 1958. kada je jedan od najvećih svetskih i francuskih filozofa bio u poseti SANU, i nakon toga su postali prijatelji. A, onda je proteklo samo tri godine, u kojima se Miljković seli iz Beograda za Zagreb i 12.februara 1961. biva pronađen u noći kada je napustio društvo za kafanskim stolom obešen na drvetu. Danas bi imao 80 godina i doživeo Srbiju koja se u nečemu polako menja. U odnosu prema velikanima, koje je do juče gurala u prašnjave arhivske rafove, zaborav. Nova talas u društvu krenuo je i iz Ministarstva kulture, koja je bilo inicijator okupljanja poštovalaca Miljkovićevog dela, porodice i prijatelja na Novom groblju, tu gde u parceli broj 28 leži ovaj pesnik za koga državni sekretar Dejan Ristić kaže da nije samo među prvim domaćim, već i evropskim i svetskim posetama minulog veka.
– Pesnici nikada ne umiru, rekao je državni sekretar u Ministarstvu kulture Dejan Ristić nad grobom pesnika vatre i smrti, koga su se setili, u pionirskim pokušajima da se napravi obrt ka vrednostima i nezaboravu onih koji su te vrednosti stvorili, i ka priznanju onima koji ih sada stvaraju, Narodna biblioteka Srbije, Filološki fakultet u Beogradu, Institut za književnost i umetnost, Institut za srpski jezik SANU, Biblioteka grada Beograda, Srpska književna zadruga, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, Srpski PEN centr, Društvo književnika Vojvodine, Udruženje književnih prevodilaca, kao i veliki broj književnih stvaralaca i poštovalaca dela Branka Miljkovića.
Ostavio nam je Branko i poruku da se “Svet deli na one koji su zapevali i na robove“.
– Možda od svih naših poetskih velikana Branko predstavlja specifičnu, jedinstvenu pojavu svojim životom i stvaralaštvom. I ta nama darovana poezija Branka Miljkovića, iako skromna po obimu, izuzetno značajna po dubini, temama i emocijama o kojima govori i deli ih sa nama. I stoga pesnici nikada ne umiru, oni se pojavljuju, govore i žive, žive svoju poeziju i nestaju u jednom trenutku kada svoje stvaralaštvo zaokruže. Nažalost, Miljković je to učinio vrlo mlad, stradajući tragično. Za nepune tri decenije života iza sebe je ostavio antologijsku poeziju koja s pravom biva uvrštena u najznačajnije stihove, pesme, napisane na srpskom, kaže Dejan Ristić koji istovremeno upućuje apel da negujući, uživajući i iznova iščitavajući Brankovu poeziju, sačuvamo ga od zaborava, a delo mu utkamo u ono što jeste – antologija savremene srpske poezije. Skup sećanja na Miljkovića neminovno prati pitanje da li je ovo izuzetak ili se odnos nadležnih u zemlji prema velikanima promenio?
-Mislim da odnos svih nas mora da se menja kada su u pitanju velikani iz oblasti kulture. Ministarstvo kulture i informisanja je tu da zauzme jedan proaktivan stav, u smislu da podseća, podržava, da suorganizuje i da jedan snažan impuls ustanovama kulture, umetničkim udruženjima, istaknutim pojedincima. Čuvajući i negujući kulturu sećanja na naše velikane, ne samo iz nedavne prošlosti, već i iz one dalje, jačamo svest o kontinuitetu kulture u društvu. I, ako nešto u Srbiji ima kontinuitet, to je upravo kultura. Mislim da je važno da je nikada ne ispustimo iz vida. Događaji poput ove manifestacije, koja je spoj književnosti jednog važnog datuma, jeste jedan naš zajednički pokazatelj i opredeljenje da želimo da pamtimo, da proučavamo i nastavimo da iščitavamo, i da na taj način delo jednog izuzetnog pesnika, ne samo očuvamo živim, već i dodatno obogatimo i učinimo stalno aktuelnim. Ono što jeste prednost Brankove poezije je da je ona svevremenska, kao i njegove poruke, ideje, teme koje obrađuje i emocije koje je uneo u nju. Generacije čitalaca njegovu poeziju doživljavaju kao da je nastala u njihovo doba, iako je prošlo toliko decenija, objašnjava državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja. Ristić podseća da je osim u zemljama u našem okruženju, Miljković preveden i na francuski, nemački i engleski jezik.
– Na nama je da kao društvo, a pre svega institucija poput Ministarstva kulture, smognemo snage da u ovoj godini priredimo izbor iz Brankove poezije preveden na jedan od svetskih jezika ili čak i kompletno stvaralaštvo, koje po značaju nadilazi sam broj pesama. Mislim da možemo sa jednim optimizmom gledati na naredni period i da možemo očekivati mnogo intenzivniji i dinamičniji kulturni život i aktivnosti u našoj zemlji, i u smislu afirmacije, odnosno reafirmacije naših velikana, dodaje Ristić s kojim u sećanju na velikana ne zaboravljamo ni trenutke retko upisane u našu istoriju. To je vreme kada se 1958. jedan Sartr šetao Knez Mihailovom i diskutovao sa jugoslovenskim i srpskim stvaralačkim kremom.
U sam vrh Sartr stavlja ono što radi Miljković, s kojim postaje prijatelj.
– Da. Često nismo svesni da su naši velikani u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva, kao i naši savremenici, zaista velikani koji svojim stvaralaštvom, vrednošću svojih dela i intezitetom stvaralaštva, nadilaze granice domovine, širim svetskim okvirima. Branko spada u tu plejadu i zato s pravom možemo da kažemo da je jedan od najznačajnijih evropskih i svetkih pesnika minulog veka. Njegova dela su prevođena na svetske jezike, proučavana i od strane svetskih stručnjaka. To govori o tome da našu vizuru treba da proširujemo kada je u pitanju kultura i sagledavanje onih vrednosti koje naša kultura ima, kaže Ristić. Miljković inače rođeni Nišlija, često je u doba kada su nastajale njegove „Balada posvećena ohridskim trubadurima“, „Uzalud je budim“, „Ariljski anđeo“… viđan po kafanama Beograda, u kojem je vodio boemski i bezbrižan život, koji su karakterisali i sukobi sa režimom, partijom, zabrane objavljivanja… Ali ga je publika volela. -Kraj pedesetih i početak šezdesetih godina bilo je jedno dinamično doba, vrlo neobično razdoblje Jugoslavije, otvaranje zemlje prema zapadu, doba koje je usledilo nakon distanciranja i prekidanja odnosa sa istočnim blokom. To je period kada SFRJ pokušava da se pozicionira u međunarodnim okvirima i vrlo vešto koristi kulturu u menjanju, što bi današnjim rečnikom rekli – imidža zemlje. U tom smislu, to je vreme bogate i raznolike kulturne aktivnosti, posebno u oblasti književnog stvaralaštva, i proznog i poetskog. I pojava Branka Miljkovića, čini mi se da i nije bila slučajna. Mislim da je to razdoblju koje je on svojim stvaralaštvom obeležio, a nažalost, i sama nejgova smrti obeležila je kraj tog razdoblja na simboličan način, objašnjava Ristić omaž u kome je nastao i nestao pesnik koji je pisao: “O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa”. Iz ovovremenskog nestao je razlog za strah, posebno kada je u pitanju njegov nestanak. U poslednjoj noći njegovog života, između 12. i 13. februara 1961, viđen je kako pije u društvu nekoliko devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer). Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. O njegovoj smrti decenijama se nagađaju razne stvari, a Ristić objašnjava postoji li mogućnost da se otvore dosijei i napokon obelodani istina o Brankovom tragičnom kraju.
Branko Miljković(1934-1961), foto Kostadin Kamenov -Kao istoričar, a ne državni sekretar Ministartva kulture i informisanja, reći ću da se arhivska građa nalazi u našim arhivima. Budući da arhivska građa postaje dostupna nakon pola veka, a od Brankove smrti je prošlo više od 50 godina, to može da znači da je istraživačima i istoričarima otvoren poziv da se pozabave prikupljanjem i proučavanjem građe poslednjih dana pesnikovog života, kako bismo svi zajedno došli do odgovara na pitanje na koji način je i zašto tako stradao, kaže Ristić, koji iznosi, kao istoričar i poštovalac lika i dela Branka Miljkovića i svoj stav.
-Ako bih odgovorio kao ljubitelj poezije, rekao bih da se Branko iscrpeo i da je tragični kraj bio posledica jednog sleda događaja koji je neumitno pre ili kasnije vodio ka tome. Kao istoričar budući da nisam bio u prilici da konsultujem građu o tragičnom događaju, pa kao profesionalac ne bih mogao da dam bilo kakav osvrt. Verujem da će istoričari motivisani ovim jubilejom iskoristiti ovu godinu da nam podare informacije i odgovore na pitanja zasnovane na istorijskim činjenicama, poručio je naš sagovornik. Osim spomenika na Novom groblju u čast pesnika Srbija je podigla značajan broj spomenika i spomen obeležja. I kada je reč o memorijalnom aspektu, na dostojanstven način se zemlja odužila.
– Takođe je važno što škole i veliki broj biblioteka nosi njegovo slavno ime. Nezaobilan je deo obrazovanog programa i osnovnim i srednjim školama i na fakultetu. Interesantno je da je malo velikana u našoj kulturnoj istoriji koje pamtimo po imenu, pa kada čujete ime Branko, asocijacija je Branko Miljković. To govori koliko je utkan u našem kolektivnom sećanju i koliko je njegova poezija svima nama značajna i pojedinačno. I verujem da će u ovoj godini, ali i u narednom periodu, naši sugrađani iznova otkrivati njegovu poeziju, konstatacija je državnog sekretara, koja nije kraj naše priče o Miljkoviću, već samo najava godine u kojoj će se obeležiti jubilej velikana.
Princ među pesnicima
-Filološki fakultet čuva sećanje na Miljkovića, izučava njegovo stvaralaštvo i o njemu predaje, a bio mu je i akademski dom. U kulturnoj istoriji ostaje upamćen kao vrstan pesnik, odličan esejista, teoretičar književnosti, zapažen prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, naročito poezije simbolista, autor koji je smatrao da se čak i Ajnštajn može prepevati. Vezujući se za neosimbolizam, poetički nasleđujući Valerija i Malarmea, Miljković piše intelektualističku poeziju koja se u periodu posle Drugog svetskog rata vraća disciplinovanoj formi, sonetu, rimi, tradicionalnim oblicima. Kao pripadnik druge generacije psoleratnih modenista, zajedno sa Ivanom B. Lalićem i Borom Radovićem, imajući prethodnike u Vasku Popi, Miodragu Pavloviću i Stevanu Raičkoviću, poštovao je načela simbolizma, hermetizam, apstraktnost pesme, metapoetiku, autopoetiku, u svojim pesmama najviše pevajući o svojim pesmama. Novica Petković je kao osnovnu Miljkovićevu poetsku odliku definisao inverziju poezije i poetike. Miljkovićevu poeziju karakteriše kreativan odnos prema pesničkoj, kulturnoj, filozofskoj, pa čak i naučnoj tradiciji. Izuzetno je popularan i jedan od retkih koji je veoma dobro dočekan od književne kritike. Još za života nazvan je princem pesnika mlađe generacije. I kao što mu je poezija bila korisnik jednog raznovrsnog nasleđa, tako ona sama sada postaje i još će više postojati jedno slojevito, raznovrsno i inspirativno nasleđe. Ona dokazuje snažnu i izuzetnu pesničku imaginaciju, refleksivnu okretnost i smelost, misaonu ekstazu i versifikatorske moći. Čitava poezija mu je jedan redak, dramatičan i tragičan prizor pesnikovog spora sa životom, beležimo stav dekana Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr Aleksandre Vraneš.
Malo više Srbin no što se u Zagrebu smelo
U isto vreme kada su o smrti Miljkovića kružile zvanične informacije da se obesio i sve bilo u raznim nagađanjima, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila. Danas kada je pošta poeti odana na skrovitoj parceli Novog groblja beležimo stav rodbine o preranom odlasku velikana.
-Dok sam već izvesno vreme bila u braku sa Dragišom, svi skupa sa Brankom smo živeli na Dušanovcu, sve do tog decembra kada je otišao u Zagreb. A, bolje da nije ni išao. Ta Oktobarska nagrada i tadašnja država, po mom mišljenju, došli su mu glave. Isto kao što sada kažu da je Ćuruviju ubila država, mislim da se isto dogodilo i sa našim Brankom. Jedan lekar kod koga sam slučajno bila, rekao mi je da je „Branko u to vreme bio pametniji za glavu i zato su ga skinuli za glavu“. Od trenutka njegovog nestanka, cela porodica zna da su ga ubili i prikačili na tu vrbu, ali nikada nismo imali konkretne dokaze. Sve više dobijamo saznanja da ga je država ubila. Tada je ministar unutrašnjih poslova bio Hrvat, a Branko je kada malo popije znao da bude malo više Srbin nego što se u to vreme smelo. Svake godine dolazimo do novih saznanja, a čuli smo i da se u BiH odavno priča da je ubijen po nalogu tog ministra. Dobrila Nikolić iz Velike Plane, koja je to veče bila sa njime, govorila je da je sa Brankom došla do tog restorana na periferiji Zagreba, da je ostala da ga čeka da nekima nešto pokaže u restoranu, a onda su izašla tri nepoznata mladića i rekli joj „Gospodična, ako čekate pesnika, nećete ga dočekati“, uplašila se i pobegla. Sutra ujutru je čula da je obešen. Muž, svekar i svekrva sedam dana posle Brankove smrti u Ministarstvu kulture su videli fotografiju na kojoj je obešen sa šeširom na glavi u klečećem položaju, ali im nisu dali tu sliku, kaže za naš list supruga pesnikovog rođenog brata Anđelija Miljković.
Vladimir Đuričić
Gost
Gost
Naslov: Re: Branko Miljković Sre 31 Avg - 17:20
Propovedanje ljubavi - Branko Miljkovic
Nema mene, al´ ima ljubavi moje Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovrsava se dan u njenoj zahvalnosti Slicno muzici, slicno praznini, spokojem.
Ona ce sacuvati namere moje i tvoje I vaskrsnuce mrtve rodjendane po milosti. U podnozju vetra nemerljiva sen oholosti Nestace u pepelu onih sto vise ne postoje.
U pusto srce u mrtvo vreme me zovi. Minula ceznjo, da se svet ponovi. Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um. Pa mi je prazan dan koji jos dosao nije Ko granu koja se izduzuje u uzaludan sum Neka me nedostojnog vetar obavije.
Danas u 1:35 od Emelie
» Uz ovo kuliram
Danas u 1:29 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN