Kap mastila


Šta sve može da stane u kapi mastila
jedno nenapisano sunce
jedna nepotpisana ptica
jedan nenacrtani cvet
i još će ostati toliko
da se napiše epitaf:

dve su zvezde zanoćile
u čijem srcu u čijoj noći
zatim su dva cveta nikla
iz čije krvi iz čije krvi
i dve su ptice poletele
iz čije glave u čiju noć
dve zvezde dva cveta dve ptice
niko ne zna čije su
niko ne zna odakle su


Branko Miljković
(1934-1961)

Bio je jedan od najvećih srpskih pesnika 20.veka, prevodili su ga na svetske jezike i izučavali književni teoretičari planete. Branko Miljković, poeta vatre i smrti, iza koga je u nevelikom, ali vrednosno dubokom opusu ostala i antologijska pesma “Uzalud je budim” bio je među retkima kojima je stigla pohvala jednog Žan-Pola Sartra. Miljković je to doživeo 1958. kada je jedan od najvećih svetskih i francuskih filozofa bio u poseti SANU, i nakon toga su postali prijatelji. A, onda je proteklo samo tri godine, u kojima se Miljković seli iz Beograda za Zagreb i 12.februara 1961. biva pronađen u noći kada je napustio društvo za kafanskim stolom obešen na drvetu. Danas bi imao 80 godina i doživeo Srbiju koja se u nečemu polako menja. U odnosu prema velikanima, koje je do juče gurala u prašnjave arhivske rafove, zaborav. Nova talas u društvu krenuo je i iz Ministarstva kulture, koja je bilo inicijator okupljanja poštovalaca Miljkovićevog dela, porodice i prijatelja na Novom groblju, tu gde u parceli broj 28 leži ovaj pesnik za koga državni sekretar Dejan Ristić kaže da nije samo među prvim domaćim, već i evropskim i svetskim posetama minulog veka.

– Pesnici nikada ne umiru, rekao je državni sekretar u Ministarstvu kulture Dejan Ristić nad grobom pesnika vatre i smrti, koga su se setili, u pionirskim pokušajima da se napravi obrt ka vrednostima i nezaboravu onih koji su te vrednosti stvorili, i ka priznanju onima koji ih sada stvaraju, Narodna biblioteka Srbije, Filološki fakultet u Beogradu, Institut za književnost i umetnost, Institut za srpski jezik SANU, Biblioteka grada Beograda, Srpska književna zadruga, Udruženje književnika Srbije, Srpsko književno društvo, Srpski PEN centr, Društvo književnika Vojvodine, Udruženje književnih prevodilaca, kao i veliki broj književnih stvaralaca i poštovalaca dela Branka Miljkovića.

Ostavio nam je Branko i poruku da se “Svet deli na one koji su zapevali i na robove“.

– Možda od svih naših poetskih velikana Branko predstavlja specifičnu, jedinstvenu pojavu svojim životom i stvaralaštvom. I ta nama darovana poezija Branka Miljkovića, iako skromna po obimu, izuzetno značajna po dubini, temama i emocijama o kojima govori i deli ih sa nama. I stoga pesnici nikada ne umiru, oni se pojavljuju, govore i žive, žive svoju poeziju i nestaju u jednom trenutku kada svoje stvaralaštvo zaokruže. Nažalost, Miljković je to učinio vrlo mlad, stradajući tragično. Za nepune tri decenije života iza sebe je ostavio antologijsku poeziju koja s pravom biva uvrštena u najznačajnije stihove, pesme, napisane na srpskom, kaže Dejan Ristić koji istovremeno upućuje apel da negujući, uživajući i iznova iščitavajući Brankovu poeziju, sačuvamo ga od zaborava, a delo mu utkamo u ono što jeste – antologija savremene srpske poezije. Skup sećanja na Miljkovića neminovno prati pitanje da li je ovo izuzetak ili se odnos nadležnih u zemlji prema velikanima promenio?

-Mislim da odnos svih nas mora da se menja kada su u pitanju velikani iz oblasti kulture. Ministarstvo kulture i informisanja je tu da zauzme jedan proaktivan stav, u smislu da podseća, podržava, da suorganizuje i da jedan snažan impuls ustanovama kulture, umetničkim udruženjima, istaknutim pojedincima. Čuvajući i negujući kulturu sećanja na naše velikane, ne samo iz nedavne prošlosti, već i iz one dalje, jačamo svest o kontinuitetu kulture u društvu. I, ako nešto u Srbiji ima kontinuitet, to je upravo kultura. Mislim da je važno da je nikada ne ispustimo iz vida. Događaji poput ove manifestacije, koja je spoj književnosti jednog važnog datuma, jeste jedan naš zajednički pokazatelj i opredeljenje da želimo da pamtimo, da proučavamo i nastavimo da iščitavamo, i da na taj način delo jednog izuzetnog pesnika, ne samo očuvamo živim, već i dodatno obogatimo i učinimo stalno aktuelnim. Ono što jeste prednost Brankove poezije je da je ona svevremenska, kao i njegove poruke, ideje, teme koje obrađuje i emocije koje je uneo u nju. Generacije čitalaca njegovu poeziju doživljavaju kao da je nastala u njihovo doba, iako je prošlo toliko decenija, objašnjava državni sekretar Ministarstva kulture i informisanja. Ristić podseća da je osim u zemljama u našem okruženju, Miljković preveden i na francuski, nemački i engleski jezik.

– Na nama je da kao društvo, a pre svega institucija poput Ministarstva kulture, smognemo snage da u ovoj godini priredimo izbor iz Brankove poezije preveden na jedan od svetskih jezika ili čak i kompletno stvaralaštvo, koje po značaju nadilazi sam broj pesama. Mislim da možemo sa jednim optimizmom gledati na naredni period i da možemo očekivati mnogo intenzivniji i dinamičniji kulturni život i aktivnosti u našoj zemlji, i u smislu afirmacije, odnosno reafirmacije naših velikana, dodaje Ristić s kojim u sećanju na velikana ne zaboravljamo ni trenutke retko upisane u našu istoriju. To je vreme kada se 1958. jedan Sartr šetao Knez Mihailovom i diskutovao sa jugoslovenskim i srpskim stvaralačkim kremom.

U sam vrh Sartr stavlja ono što radi Miljković, s kojim postaje prijatelj.

– Da. Često nismo svesni da su naši velikani u oblasti kulture i umetničkog stvaralaštva, kao i naši savremenici, zaista velikani koji svojim stvaralaštvom, vrednošću svojih dela i intezitetom stvaralaštva, nadilaze granice domovine, širim svetskim okvirima. Branko spada u tu plejadu i zato s pravom možemo da kažemo da je jedan od najznačajnijih evropskih i svetkih pesnika minulog veka. Njegova dela su prevođena na svetske jezike, proučavana i od strane svetskih stručnjaka. To govori o tome da našu vizuru treba da proširujemo kada je u pitanju kultura i sagledavanje onih vrednosti koje naša kultura ima, kaže Ristić. Miljković inače rođeni Nišlija, često je u doba kada su nastajale njegove „Balada posvećena ohridskim trubadurima“, „Uzalud je budim“, „Ariljski anđeo“… viđan po kafanama Beograda, u kojem je vodio boemski i bezbrižan život, koji su karakterisali i sukobi sa režimom, partijom, zabrane objavljivanja… Ali ga je publika volela.
-Kraj pedesetih i početak šezdesetih godina bilo je jedno dinamično doba, vrlo neobično razdoblje Jugoslavije, otvaranje zemlje prema zapadu, doba koje je usledilo nakon distanciranja i prekidanja odnosa sa istočnim blokom. To je period kada SFRJ pokušava da se pozicionira u međunarodnim okvirima i vrlo vešto koristi kulturu u menjanju, što bi današnjim rečnikom rekli – imidža zemlje. U tom smislu, to je vreme bogate i raznolike kulturne aktivnosti, posebno u oblasti književnog stvaralaštva, i proznog i poetskog. I pojava Branka Miljkovića, čini mi se da i nije bila slučajna. Mislim da je to razdoblju koje je on svojim stvaralaštvom obeležio, a nažalost, i sama nejgova smrti obeležila je kraj tog razdoblja na simboličan način, objašnjava Ristić omaž u kome je nastao i nestao pesnik koji je pisao: “O propasti poezije govore oni koji se plaše progresa”. Iz ovovremenskog nestao je razlog za strah, posebno kada je u pitanju njegov nestanak. U poslednjoj noći njegovog života, između 12. i 13. februara 1961, viđen je kako pije u društvu nekoliko devojaka. Prema iskazu svedoka, bio je veseo, čuli su ga kako je govorio da je završio sa uobraženim urednicima, političkim ulizicima i partijom, i da je spremao objavljivanje nove kolekcije pesama. Ubrzo nakon ponoći, napustio je prijatelje za stolom, rekavši da mora da se sastane sa nekim. Pronađen je obešen o drvo u blizini kafane. Zvanični nalazi govore da je izvršio samoubistvo. Prijatelji i poznanici, tumačeći njegov čin, tvrde da se ubio jer nije više mogao da podnese pritisak i ruganje. Neki su govorili da nije mogao da prežali sukob sa partijom zbog kojih se odrekao svojih pesama. Ostali tvrde da je patio od neuzvraćene ljubavi (prijatelj Petar Džadžić, na primer). Postoji sumnja da je ubijen. Jedan broj svedoka tvrdi da je bio pijan, i da je nakon napuštanja svojih prijatelja otišao u drugu kafanu gde je glasno pevao srpske pesme, i da kad su ga okružili hrvatski nacionalisti, on ih je psovao. Ovo nikad nije bilo zvanično uvršteno u izveštaj o smrti, jer bi ubistvo pesnika od strane nacionalista izazvao veliki broj problema u tadašnjoj Titovoj Jugoslaviji. O njegovoj smrti decenijama se nagađaju razne stvari, a Ristić objašnjava postoji li mogućnost da se otvore dosijei i napokon obelodani istina o Brankovom tragičnom kraju.


Branko Miljković(1934-1961), foto Kostadin Kamenov
-Kao istoričar, a ne državni sekretar Ministartva kulture i informisanja, reći ću da se arhivska građa nalazi u našim arhivima. Budući da arhivska građa postaje dostupna nakon pola veka, a od Brankove smrti je prošlo više od 50 godina, to može da znači da je istraživačima i istoričarima otvoren poziv da se pozabave prikupljanjem i proučavanjem građe poslednjih dana pesnikovog života, kako bismo svi zajedno došli do odgovara na pitanje na koji način je i zašto tako stradao, kaže Ristić, koji iznosi, kao istoričar i poštovalac lika i dela Branka Miljkovića i svoj stav.

-Ako bih odgovorio kao ljubitelj poezije, rekao bih da se Branko iscrpeo i da je tragični kraj bio posledica jednog sleda događaja koji je neumitno pre ili kasnije vodio ka tome. Kao istoričar budući da nisam bio u prilici da konsultujem građu o tragičnom događaju, pa kao profesionalac ne bih mogao da dam bilo kakav osvrt. Verujem da će istoričari motivisani ovim jubilejom iskoristiti ovu godinu da nam podare informacije i odgovore na pitanja zasnovane na istorijskim činjenicama, poručio je naš sagovornik. Osim spomenika na Novom groblju u čast pesnika Srbija je podigla značajan broj spomenika i spomen obeležja. I kada je reč o memorijalnom aspektu, na dostojanstven način se zemlja odužila.

– Takođe je važno što škole i veliki broj biblioteka nosi njegovo slavno ime. Nezaobilan je deo obrazovanog programa i osnovnim i srednjim školama i na fakultetu. Interesantno je da je malo velikana u našoj kulturnoj istoriji koje pamtimo po imenu, pa kada čujete ime Branko, asocijacija je Branko Miljković. To govori koliko je utkan u našem kolektivnom sećanju i koliko je njegova poezija svima nama značajna i pojedinačno. I verujem da će u ovoj godini, ali i u narednom periodu, naši sugrađani iznova otkrivati njegovu poeziju, konstatacija je državnog sekretara, koja nije kraj naše priče o Miljkoviću, već samo najava godine u kojoj će se obeležiti jubilej velikana.

Princ među pesnicima

-Filološki fakultet čuva sećanje na Miljkovića, izučava njegovo stvaralaštvo i o njemu predaje, a bio mu je i akademski dom. U kulturnoj istoriji ostaje upamćen kao vrstan pesnik, odličan esejista, teoretičar književnosti, zapažen prevodilac sa ruskog i francuskog jezika, naročito poezije simbolista, autor koji je smatrao da se čak i Ajnštajn može prepevati. Vezujući se za neosimbolizam, poetički nasleđujući Valerija i Malarmea, Miljković piše intelektualističku poeziju koja se u periodu posle Drugog svetskog rata vraća disciplinovanoj formi, sonetu, rimi, tradicionalnim oblicima. Kao pripadnik druge generacije psoleratnih modenista, zajedno sa Ivanom B. Lalićem i Borom Radovićem, imajući prethodnike u Vasku Popi, Miodragu Pavloviću i Stevanu Raičkoviću, poštovao je načela simbolizma, hermetizam, apstraktnost pesme, metapoetiku, autopoetiku, u svojim pesmama najviše pevajući o svojim pesmama. Novica Petković je kao osnovnu Miljkovićevu poetsku odliku definisao inverziju poezije i poetike. Miljkovićevu poeziju karakteriše kreativan odnos prema pesničkoj, kulturnoj, filozofskoj, pa čak i naučnoj tradiciji. Izuzetno je popularan i jedan od retkih koji je veoma dobro dočekan od književne kritike. Još za života nazvan je princem pesnika mlađe generacije. I kao što mu je poezija bila korisnik jednog raznovrsnog nasleđa, tako ona sama sada postaje i još će više postojati jedno slojevito, raznovrsno i inspirativno nasleđe. Ona dokazuje snažnu i izuzetnu pesničku imaginaciju, refleksivnu okretnost i smelost, misaonu ekstazu i versifikatorske moći. Čitava poezija mu je jedan redak, dramatičan i tragičan prizor pesnikovog spora sa životom, beležimo stav dekana Filološkog fakulteta u Beogradu prof. dr  Aleksandre Vraneš.

Malo više Srbin no što se u Zagrebu smelo

U isto vreme kada su o smrti Miljkovića kružile zvanične informacije da se obesio i sve bilo u raznim nagađanjima, u jednom televizijskom dokumentarnom programu, članovi porodice su tvrdili da je tokom identifikacije telo bilo pokriveno crvenim pečatima i da je drvo o koje se Branko obesio navodno bilo drvce, o koga bi se teško odrasla osoba obesila. Danas kada je pošta poeti odana na skrovitoj parceli Novog groblja beležimo stav rodbine o preranom odlasku velikana.

-Dok sam već izvesno vreme bila u braku sa Dragišom, svi skupa sa Brankom smo živeli na Dušanovcu, sve do tog decembra kada je otišao u Zagreb. A, bolje da nije ni išao. Ta Oktobarska nagrada i tadašnja država, po mom mišljenju, došli su mu glave. Isto kao što sada kažu da je Ćuruviju ubila država, mislim da se isto dogodilo i sa našim Brankom. Jedan lekar kod koga sam slučajno bila, rekao mi je da je „Branko u to vreme bio pametniji za glavu i zato su ga skinuli za glavu“. Od trenutka njegovog nestanka, cela porodica zna da su ga ubili i prikačili na tu vrbu, ali nikada nismo imali konkretne dokaze. Sve više dobijamo saznanja da ga je država ubila. Tada je ministar unutrašnjih poslova bio Hrvat, a Branko je kada malo popije znao da bude malo više Srbin nego što se u to vreme smelo. Svake godine dolazimo do novih saznanja, a čuli smo i da se u BiH odavno priča da je ubijen po nalogu tog ministra. Dobrila Nikolić iz Velike Plane, koja je to veče bila sa njime, govorila je da je sa Brankom došla do tog restorana na periferiji Zagreba, da je ostala da ga čeka da nekima nešto pokaže u restoranu, a onda su izašla tri nepoznata mladića i rekli joj „Gospodična, ako čekate pesnika, nećete ga dočekati“, uplašila se i pobegla. Sutra ujutru je čula da je obešen. Muž, svekar i svekrva sedam dana posle Brankove smrti u Ministarstvu kulture su videli fotografiju na kojoj je obešen sa šeširom na glavi u klečećem položaju, ali im nisu dali tu sliku, kaže za naš list supruga pesnikovog rođenog brata Anđelija Miljković.

Vladimir Đuričić