Početak sna
Neka me nedostojnog vetar obavije
Kulo s vrhom van vremena na koju dišem
Tesno je nebu u ptici ptici još više
Moje izdvojeno oko van glave bdije.

Oduzimam svetu ime da ga u predstvarnost
skrijem
Kad ništa ne počinje jer nema mesta više
Kad noć od uspavanih sila i smrtonosne kiše
Zveri šumom uklete i mene snom ubije.

Čistom vatrom gonjen o šta ću sa onim
Što sam video i čuo kada nenađen ronim
U prostor pre reči gde trune moja glava
Kada letim i ne mičem se ko čovek koji spava
Ružo bez sraha, suzo, odbegli ždrale,
Žalbo crnih ptica i tužne pohvale?

Kula lobanja


Žalbo crnih ptica i tužne pohvale
Prazno ime iza smrti i obijen vid
To nije ljubav to je patnja i stid
Kad odjeci pomeraju mesta i obale.

Podzemni vetar uspava zaspale
Ulaz čuvaju dve tišine i hrid
To nije ljubav to je patnja i zid
Od lobanja gde trunu zvezde što su sjale.

Nestajem bdijem postajem glas i vreme
Cvet veći od noći prazni talas bez uspomene
Zvezde koje se nad glavom mojom pale
Kojima zamenih vid i ime svoga pravca
Lađo puna zaborava i vetra bez pramca
Nekoga sveta teške sene pale.

Odbacivanje sumnje


Nekoga sveta teške sene pale
Robe napornog brega i zlih vesti
Dockan je da posumnjamo u ono što je u našoj
svesti
Celoga života reči su nas krale.

Neuspela ljubavi oka i varke uzdrhtale
U jedan kraj mnogo prisniji me smesti
Gde reč ima vrednost sudbine i podsvesti
Gde su veličanstvene senke a stvari male.

Kad oslepim sve pojave vode kuda vode?
Deca dužna da porastu neka se rode
Za smisao tajne koja u Prividu snije.

Frulo nespokojna u svome vazduhu
Kad sunce izmišljene vatre poklanjam zloduhu
Šta je to što se u dnu pesme krije?

Početak traganja za bićem


Lepi moj dane s dušom elegije
Kad od Bića senka biva predelima
Lutam u suzama strah me obuzima
Zvezdani uticaj nada mnom - ko da ih suzbije (!)

Neizdvojen pojavom još niko nije otkrio sebe, svete, u tvojim prizorima
Vrati mi dan ako ga negde još ima
Zemljo ponovo nepoznata kad u lobanji legu se
zmije.

Poređane glave u zaboravljenom vremenu
Sa uzaludnim mislima i poslednjim rečima
Slute svoj lik u mutnome kamenu.

Tražim te u vetru ako te još ima
Izgovorena reči za svetove pale
Tražim početak sjaj i sate stale.

Ispaštanje


Kad su ti dve tužne ptice večnost dale
Strpljivost prostora i svoj lik po kazni,
Glavo niz crne stube u neprolazni
Dan patnje, kakve se vatre rasplamsale?

U dnu je sunce i vreme je vatra. Ždrale,
Gde mu je odjek u snu il smrti? Porazni
Svedoci mora i promena ispraznih
Usnuše mir i skameniše vale.

Svet pretvoren u vreme otet zlome zmaju
Mirovanjem vatre i bolne nejasnosti. Grade
Nema osuđenih noćas svi sanjaju
U vrtovima gde raste nepovrat i paprat, i nade
Nema, ali nema ni straha od zmije
Pred vratima iza kojih prostor gnjije.

"Pesnik je oduvek bio onaj koji u drugima leči bolest od koje sam umire."

"Uzmite šaku svežeg pepela ili bilo čega što je prošlo i videćete da je to još uvek vatra ili da to može biti."

"Svaka reč znači ono što znači njeno ćutanje."

Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo."

"Ako smo pali, bili smo padu skloni."

"Bar pola svetske poezije je napisano zato što neko nije imao hrabrosti da nekome izjavi ljubav."

"Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika."

Ohridskim trubadurima

Mudrosti, neiskusno sviću zore,
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko iščezne, što je nisko istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva, jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Al niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili. I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Slika: Fernandez Arman

LAUDA

Najlepše pevaju zablude. O, vali,
Rimuje se more! Tad smo na žal pali.
Malo je imena ispisanih na vodi.
svi puze il lete, al malo ko brodi
gordijim morem opasnoj slobodi.
Dan je u sebi noć, a sunce pali.
Izgubi put ako putovanju smeta.
Ah što je lepo i opasno: cvet radi cveta!
Posveti gorkoj zvezdi uvrh leta
lekoviti rečnik bilja u uvali.
Kroz potajne gore goren lek ti je
da zemlju zemljom ljubiš vek ti je,
al ako je u oči poljubiš nek ti je
prozračan poljubac ko prazni kristali.

Izgubljena za one koji žive
na drugim rekama. Kada nema sunca
slična je suncu. U zaborav sliva
ovu vodu koja zvezde bunca.
Bezuspešan joj trud bezuspešan joj trud
da bude ptica nad prazninom i svud;
samo je vodo-pad dok ptice padaju
u svoju pesmu koju ne shvataju.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Znam je mada me tada nije bilo.
Videh neizrecive silaske svetlosti
u njene vode i u moje kosti.
Dan nam je uzrok noći, padu krila.
Cvet umesto lampe unosim joj u noć
prostor po meri moga srca i moć
reči koja zadržavajući razdaljinu
ostade u podsvesti gde bol svaki minu.

Pitam njeno sunce koliko je sati
Pitam joj obale kuda me to vode
Pitam njene ptice kako da se vratim
Pitao bih reku ali reka ode.

Draga,
Dajmo oči vodoskocima plavim
Da ih bacimo visoko u nebo.
Noću,
Proklijaće zvezde pod
Trepavicama. Ali nećemo reći
Ni jednom ogledalu koliko smo lepi.
Držaćemo se za ruke
I gledaćemo jedno u drugo slepi.

"Ne boj se reči
Nije to ništa
Al ipak pazi
ne ljubi prošlost u ruku."

"Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini."

"On poznaje sve puteve i vetrove,
vetrove i njihove vrtove,
vrtove u kojima rastu reči
i puteve od reči do nade..."

"Ćutim...
Možda u tom ima više kaza.
Ćutim.
Govoriti ne smem.
Jer rečima-šiframa stvari,
Ljubav iskazati ne umem.."

Sve je nestvarno dok traje i diše;
Stvaran je cvet čija odsutnost miriše
I cveta, a cveta već odavno nema:
Bespućem do nade pesmu mi priprema,
Kad izdan još volim onu koja spava.
Uspomeno zlatni praže zaborava!