Pesnik Duško Trifunović rođen je 1933.godine u selu Sijekavac, kraj Bosanskog Broda. Sa 24 godine prvi put je došao u Sarajevo da bi radio kao bravar,a kada je napunio 25-tu, objavio je svoju prvu knjigu pesama.

„S jedne strane imali smo utisak da je prihvaćen, popularan pesnik, i da je dobrodošao", priseća se Trifunovićev prijatelj i poštovalac, Jovan Zivlak. „S druge strane, imao je jednu vrstu unutrašnjeg nesporazuma sa svetom i, rekao bih, taman doživljaj tog sveta. To se vidi i u njegovoj poeziji i u njegovom životu. Čitaoci i javnost su teško prihvatali ili nisu hteli da vide jednu vrstu rezignacije, skeptičnosti i čak fatalizma u njegovoj poeziji, pa i njegovoj ličnosti. Neosporno je to osećanje pojačano iznuđenim dolaskom u Novi Sad, jer je morao da napusti Sarajevo i počne život u neprilično doba. Ne može se reći da nije bilo dobre volje u Novom Sadu prema njemu, ali to je prevashodno bila volja prijatelja i pojedinaca. Ne mogu da svedočim, ali pričalo se da su ga izdali nekadašnji veliki prijatelji. Meni se čini da je on bio suštinski usamljen. Živeo je poeziju."

„Mislio sam da se zveri boje,
Ove vatre koja trag mi prati,
I to sam mislio;
A sad nosim kako mi ga skroje,
Po meni se ništa neće zvati."
(„Pristao sam biću sve što hoće" , pesma Duška Trifunovića koju je otpevalo Bijelo dugme)

Sa ovim rečima slaže se i Pero Zubac, dugogodišnji prijatelj jednog od naših najvećih pesnika: „Duško, ma koliko društven, bio je čovek koji voli samoću. Bolje reći osamljenost."

„Da mi nije ove moje tuge,
Što mi snagu pred ljudima kuša,
S kim bih noći provodio duge,
Ostala bi pusta moja duša."
(„Da mi nije ove moje tuge", pesma Duška Trifunovića koju je otpevao Zdravko Čolić)

Dusko Trifunović je prvenstveno pesnik, ali napisao je i nekoliko romana i
drama. Preko trista njegovih pesama je komponovano, a najpoznatije su one koje su izveli Bijelo dugme, Zdravko Čolić, Arsen Dedić, Neda Ukraden i Vajta. 1958.godine dobio je Brankovu nagradu, a tih godina postao je i stanovnik Novog Sada i Sremskih Karlovaca (koji su tada bili jedan grad).
28.1.2006. godine preminuo je u Novom Sadu. U Sremskim Karlovcima na ispraćaju nikada niko, posle Branka Radičevića, na Stražilovu nije okupio više ljudi.

„Jednog dana u godine teške
Kada sednem da saberem greške
Smeškaću se i hvaliti javno
- Beše ludo i nezaboravno."
(„Ludo i Nezaboravno" - Duško Trifunović)

Ludo i nezaboravno



Ne uzdiši u mom zagrljaju

Zli duhovi mogu da čuju

Priveli smo našu lađu kraju

I sad mirno čekamo oluju.



Ništa nije za veke vekova

Sve što imamo to je ludost ova

Mladost kakve ne beše odavno

- Beše ludo i nezaboravno.



Jednog dana u godine teške

Kada sednem da saberem greške

Smeškaću se i hvaliti javno

- Beše ludo i nezaboravno.

Ljubav nema bolje dane



Ljubav nema bolje dane

sve je sad i nikad više

sve što iza toga dođe

dođe samo da nju zbriše.

Ljubav nema bolje dane

nema sutra nema juče

to je škola za ludake

koji malo teže uče.

Ljubav nema bolje dane

sama kreće sama stane

sama pali sama gasi.

Nas uništi sebe spasi

nemoj da joj brojiš mane

ljubav nema bolje dane.

Ima nešto



Ima nešto u tom što me nećeš

ostavljaš mi vremena za druge

vidim kako veselo obljećeš

kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš

nesto čemu ni sam ne znaš ime

sve što kažeš na šalu okrećeš

a sve znači - ne zaboravi me.

Ima nešto u tom što me nećeš

od te laži načisto umrjeću...

Ima nešto u tom što me nećeš

i u tome što ja tebe neću...

Grešio sam mnogo

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao
i što nisam više, i što nisam luđe
jer, samo će gresi, kada budem pao
biti samo moji - sve je drugo tuđe.

Grešio sam mnogo, učio da stradam
leteo sam iznad vaše mere stroge
grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam
svojim divnim greshom da usrećim mnoge.

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće
grešio i za vas, koji niste smeli,
pa sad deo moga greha niko neće
a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

Besmrtna pesma


Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda ce u tebi
odjednom nesto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopste ponekad
mislio sta znaci ziveti?

Ako ti jave: umro sam
evo sta ce biti.

Hiljadu sarenih riba
leprsace mi kroz oko.

I zemlja ce me skriti.
I korov ce me skriti.
A ja cu za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar mislis da moja ruka,
koleno,
ili glava
moze da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nesto
kao leprsav trag.
I zato: ne budi tuzan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i cudno drag.

Nocu,
kad gledas u nebo,
i ti namigni meni.
Neka to bude tajna.
Uprkos danima sivim
kad vidis neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja jos uvek
sasav letim, i zivim.

VELIKE VATRE

Prvo sam znao ko sam
a onda krenuo svuda
gde ima i gde nema
što usamljeni traže

Od svega digao ruke
ko zverka na oprezu
kroz pojas mrtve straže
krenuo u tu jezu

Što god sam goreo duže
manje sam grejao zna se
Velike vatre služe
da male vatre gase

Duško Trifunović

TAJNA VEZA

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome čovek sebe veže
kada bira neki put


Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
njome čovek sebe veže
kada traži duši spas


Sidro koje ladju čuva
da ne bude buri plen
tone skupa sa tom ladjom
jer je ono deo njen

Ima nešto

Ima nešto u tom što me nećeš,
ostavljaš mi vremena za druge
vidim kako veselo oblećeš
kao leptir oko moje tuge.

Ima nešto u tom što me nećeš
nešto čemu ni sam ne znaš ime
sve što kažeš na šalu okrećeš
a sve znači - ne zaboravi me

Ima nešto u tom što me nećeš
od te laži načisto umreću...
Ima nešto u tom što me nećeš
i u tome što ja tebe neću...

Srećan

Povlačim se u svoju samoću
tamo gde su ljudi moga kova
tamo gde se teško živi noću
od tišine i opasnih snova

Digao sam ruke od skandala
od prošlosti i pogrešnih zelja
od lepote izvora svih zala
od ljubavi i od prijatelja

Povlačim se a ostavljam ljude
u njihovoj zabludi od zlata
da me nađu kad i njima bude
zakucala samoća na vrata.

Zlatne suze

Da nije mene bilo,
da nisam bio jak
ko bi sa duse tvoje
sklonio veciti mrak?

Da nije tebe bilo
na teskom putu mom,
ja nikad pevao ne bih,
jer ne bih imao kom.

I kada sam padao
ja sam se nadao
postoje sigurna vrata,

pevao, plakao,
gasio pakao
suzama svojim od zlata.

Zadnje vesti

Sa mnom je gotovo bilo onoga trena
kad sam rekao
Nemoj

A ti si htela i htela

A ja sam pitao
Zašto

A ti si rekla
Zato zato i zato
jer tako čini žena

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

Suviše znam o sebi i o svemu
već sam prešao granicu grešnu
gde ništa nije sveto
i ništa nije sramota
Sav sam na drugoj strani
a iza mene gori ko večni plamen
jedino tvoja lepota

Ti si najbolja od svih
kojima sam želeo da kažem
to što govorim tebi

al sad je kasno
ovo su zadnje vesti
Više se nećemo sresti
osim u nekom teškom snu

ХИЉАДЕ ЧУДА

У свету овом са хиљаду чуда
сваки човек живи своје драме
и моја песма нека пође туда
у свему томе има нешто за ме.

И баш ме брига и све ме се тиче
јер песма која долази из таме
и речи њене на молитву личе
у звуку њеном има нешто за ме.

У руци која маше или прети
у ноћи кад су звезде тужно саме
у сунцу које никад неће умрети
у свему томе има нешто за ме.

У НАМЕРИ

У намери да будемо исти
са што мање разлика у срећи
са своје сам силазио звезде
трудио се да не будем већи.

Цео свет сам држао на оку
да не чини што ти не би хтела
револвер сам носио о боку
спремао се на опасна дела.

Кад си руку пружила за дугом
плако сам од велике части
господар сам ал’ ћу бити слугом -
смањујем се да ти можеш расти.

Шта је после било не зна нико
и за дуго нико неће знати
ја је чекам зна се тек толико
да ми се са своје звезде врати.

Sve ce to mila moja pokriti ruzmarin snjegovi I sas

Sve ce to mila moja prekriti
Ruzmarin, snjegovi i sas
I dvije ce pokisle ptice
Iz tvoga oka prhnuti na jug
Nijedna suza, nimalo volje,
Nijedna slutnja, ni glas
A moglo je bolje


Reci ces malo je tuzno
A on je bio kopile i jad
I stat cemo goli i sami
Pred ovo ledeno nebo i mrak
Mirise pelin, pusto polje,
Ocvale ruze i med
A moglo je bolje


Gdje, pokazi mi
Gdje, kad tuzne sudba ne voli
I cime od svijeta da se branis
Kao ruza sa dva smijesna trna ili snom
Uzalud, uzalud, sve je protiv nas

Voce


Neka prica sta ko hoce,
najbolje je biti voce.

Cim je vrijeme da se cvate,
vec bacaju pogled na te.

Dok si zelen, blago meni,
prodjes kao svi zeleni.

Kad zarudis, kad se zrije,
svi te zele - ko ce prije.

Ako niste skloni kvaru,
cuvaju vas na ormaru.

Cuvaju vas u vitrini
i prirodnoj velicini.

Ti mirises, siris nadu,
izbjego si marmeladu.

Dok si bio bas si bio
zadatak si ispunio.

Neka prica sta ko hoce,
najbolje je biti voce.

BUDI JACA

Necu vise da se igram toga
Nesto mi je drugo na pameti
Cini nesto od zivota svoga
Budi jaca pa mi se osveti


Dosjeti se svake moje mane
Svega sto si nekad znala kleti
Naljuti se kad pomislis na me
Budi jaca pa mi se osveti


Zaboravi da te volim zarom
Od koga se moze umrijeti
Obraduj me samo jednim darom
Budi jaca pa mi se osveti

TAJNA VEZA

Ima neka tajna veza
za sve ljude zakon krut
njome covek sebe veze
kada bira neki put


Ima neka tajna veza
tajna veza za sve nas
njome covek sebe veze
kada trazi dusi spas


Sidro koje ladju cuva
da ne bude buri plen
tone skupa sa tom ladjom
jer je ono deo njen

Dušan Trifunović – Ne očekuj da te iko razumije

Muzika: Vajta

Ne očekuj da te iko razumije,
radi svoje, ti si čovjek od zanata.
Svu nesreću oko tebe što se vije
stvorile su sitne duše. Iz inata.

Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar jos čekaš da si svima po volji!
Imao si ludu sreću da si bolji.
Volio si ko je znao da ti vrati.
Davao si – imalo se kome dati,
volio si ko je znao da ti vrati.

Vidio si život, ljubav šta je.
Plamen prođe a pepeo traje.
Vidio si život, ljubav šta je.
Imao si ludu sreću da si bolji.
Zar jos čekaš da si svima po volji.
Imao si ludu sreću da si bolji!

Grijao si na plamenu svoga rada
hladna srca čije sunce davno zađe.
Pod pepelom tvojim ima starog žara
za onoga ko bi znao da ga nađe.

IZ OVE KOŽE

Iz ove kože
srce
nemaš kuda

ostani tu
i troši se polako
a burno živi koliko se može
i pitaj me
dokle ćemo tako

Iz ove kože
srce
zar bi htelo
zar misliš da se negde
bolje živi

ja budno pratim svako naše delo
mi nikom nismo ni dužni ni krivi

Ne traži vraga
i ne pravi skandala
niko ti za to neće reći hvala
već burno živi
a troši se polako
i ne pitaj više dokle ćemo tako

MOJE I TVOJE

Moje i tvoje važno nije
opšti je pohod na vidiku
ko prvi kreće stiže prije
ne dajte slamku davljeniku

Svet je siguran večan biće
dok muž je jak a zdrava žena
milosti nema za slabiće
živeti treba za sva vremena

PUSTO POLJE

Kad nisi znao ništa bolje
od svega što život može dati
ti onda idi u pusto polje
i tamo pati pati pati...

Tvoja će svaka suza pasti
na zemlju koja stostruko rađa
i teško tebi kad počne rasti
reka od suza i na njoj lađa

Ja nemam nameru
ni želju da te pratim
tebi je tvoje a meni moje draže

ja svoju patnju
na drugi način pratim
i ne dam srcu svom da samo sebe laže.

O Dušku Trifunoviću, Časna dokolica (Stilos, Novi Sad, 2006)




napisao: Marko Krstić

... A pred tobom stoji život celi...
Znam, prva asocijacija je ‘’Bijelo dugme’’. Ali ničega ne bi bilo, ni koncerata, ni miliona prodatih ploča,
ni nesrazmerne euforije od Jadrana do Triglava, ni devojaka koje su u histeriji padale u nesvest, i ko zna čega sve, da nije bilo jednog čoveka.
Duška Trifunovića (1933-2006).
Čini mi se da je svaka generacija poznavala Duška Trifunovića na sopstveni način.
Moja generacija je Duška upoznala preko Muzičkog tobogana, znate onu emisiju što je išla nedeljom ujutru
(sećate se songa koji peva Minja Subota - ‘’Sunce leti po krovu kroz Pariz, London i Beč, imamo gosta poetu i dajemo mu reč’’. A onda izađe Duško...).
Starije generacije se sećaju Duška Trifunovića i njegovih čuvenih čitanja po domovima kulture, šezdesetih godina s Matijom Bećkovićem,
a kasnije s Mikom Antićem na putešestvijima po Vojvodini.
Ja sam o tome samo čitao, ali zamišljam ‘’Fani’’ i ‘’Veru Pavladoljsku’’ kako zajedno crvene.
Ova knjiga je novo upoznavanje. Ja nisam znao za ovakvog Duška Trifunovića. Za mene je Duško bio pesnik za decu i to je sve. Ali to nije sve.
Tih šezdesetih dominirali su Branko Miljković, Vasko Popa, Žika Pavlović, da ne teram dalje, postideću neke današnje stvaraoce (pa jeste!). Te 1958. godine izdate su dve zbirke koje su označile početak dve pesničke figure koje su kasnije postale "opšte nacionalno dobro’’. Slovenske elegije Ljubomira Simovića i Zlatni kuršum Duška Trifunovića.
Duško je pisao teške pesme na jednostavan način. On je možda, jedini pesnik koji je insistirao na samoukosti.
Poznat je njegov manifest’’bukvalizma’’ ...Kad ja kažem: OTKAKO JE BOG POSTOJAO JA POSTOJIM, onda je to bukvalno tako sve dok ne proradi
tvoja asocijacija, koja je tvoj ključ, a ti njen katanac. Bukvalno tako...
Tako je govorio Duško. Kritičarima, pre svega.
Duško je unlimited. Neograničiv. Ne znam, izgleda da nešto ima u tom sarajevskom-baščaršijskom etru. Neke memljive melanholije, šta ja znam.
Vreme. Vremenost. Prolaznost u vremenu. Mi u vremenu. Život u vremenu. O tome je Duško Trifunović pevao, onako s moje strane.
O vremenu kad se ljubi, grli, uzdiše, suzi, tuguje, kad se razbija čaša posle dobre pesme i kad se umire stotinjak puta na dan.
I zato će Duško uvek ostati ‘’naš‘’ Duško, jer je on pesnik iz komšiluka. Komšija koji progovori koju o životu, onako uz kaficu,
a da ti kafica ne presedne.
A to što ga neki ne priznaju, nije me briga. Kao što ni Duška nije bilo.
Uz ‘’Časnu dokolicu’’ upoznao sam još jednog Duška. Ali opet, voleo bih da zadržim, negde u zenici, i Duška Trifunovića iz ‘’Tobogana’’.
Biće i to neka tajna veza.
...Pamtite me po pesmama mojim..."


odlomci i citati

Hiljade čuda


U svetu ovom sa hiljadu čuda
svaki čovek živi svoje drame
I moja pesma neka pođe tuda
u svemu tome ima nešto za me.

I baš me briga i sve me se tiče
jer pesma koja dolazi iz tame
i reči njene na molitvu liče
u zvuku njenom ima nešto za me.

U ruci koja maše ili preti
u noći kad su zvezde tužno same
u suncu koje nikad neće umreti
u svemu tome ima nešto za me.

Dva jarca

Dva su jarca vrlo prosta
pošli preko uskog mosta
jedan s jedne strane drugi s druge strane
Skupili se navijači
da gledaju ko je jači
ili jedna starana ili druga strana

Stali jarci pa se mjere
onda poče da se dere
jedan s jedne strane drugi s druge strane

Sklanjaj mi se ružna stoko
baciću te u duboko
viče jedna strana viče druga strana

Kad su došli nasred mosta
jedan reče - sad je dosta
i sa jedne strane i sa druge strane

Vratimo se svako sebi
da do tuče došlo ne bi
ni sa jedne strane ni sa druge strane

Vratiše se pa se smiju
pusti ljude da se biju
i sa jedne strane i sa druge strane

Vi ste ovu priču znali
niste ni vi s kruške pali
jedan s jedne grane drugi s druge grane