INDIJANSKE STRELE


Dužina strele i veličina njene glave zavisili su od dužine raspona luka i snage koja je bila potrebna za njegovo rastezanje. Ako je strela isuviše lagana neće leteti precizno, a ako je isuviše teška neće leteti daleko. Prečnik strele takođe je imao svoja ograničenja. On nije smeo da bude preveliki da bi strela ostala elastična i savijala se tokom zatezanja luka. Međutim ako bi strela bila pretanka isuviše bi se ugibala i letela nepravilno, a možda i slomila prilikom ispaljivanja.

Na krajeve strela stavljana su ptičja pera u vidu krilca. Perje od divlje ćurke je bilo najčešće korišćeno. Krilca uravnotežuju težinu strele čime se sprečava njen nekontrolisan let i povećava preciznost. Kada se krilca pravilno postave strela rotira u vazduhu i pravi optimalnu trajektoriju. Krilca su imala još jednu svrhu, naime služile su za overavanje žrtve/plena, to jest dokazivanje koji je ratnik ispalio strelu koja je pogodila metu.

OPIS I DEFINICIJA RATNIH TOLJAGA I ČEKIĆA


U ratne toljage i čekiće, tipove oružja koji se ne mogu sasvim jasno razdvojiti, spada širok skup oružja koje su koristila brojna plemena urođeničkih plemena Sev. Amerike. Najprostiji tip ratne toljage-čekića jeste obično tupo oružje, poput teške kosti, drvene toljage ili kamenog čekića.

Veština obrade kamena povećala je broj ovog tipa oružja koje se izrađivalo sa drvenom drškom i kamenim glavama, koje su na početku bile tupe, pa sve oštrije i zašiljenije, da bi se na kraju dobile tipične kamene sekire/tomahavci. Ovakva oružja su u skladu sa svojom raznovrsnošću mogla da se koriste na više načina, u bliskoj borbi, ali i kao bacačko oružje, na daljinu.

ORIGINALNA ČELJUST-TOLJAGA


Čeljust-toljaga je naziv dat jednoj od brojnih različitih ratnih toljaga severnoameričkih urođenika, i jednoj od najoriginalnijih. Naziv potiče od činjenice da je oružje bukvalno izrađeno od čeljusti kakve krupne životinje. Obično su to bili primerci bufala, jelena, losa, konja, bika itd. Indijanci bi zašiljili ivicu oružja kojom se udaralo ostavljajući pritom zube sa unutrašnje strane vilice. Čeljust-toljaga je bila primitivno ali vrlo ubojito oružje koje su koristila brojna indijanska plemena u njihovoj praistoriji, do dolaska belog čoveka, ali se najčešće ipak povezuje sa Apači Indijancima.

Čeljust-toljaga je korišćena za blisku borbu i njome je moglo da se udara, probada i seče. Najčešće je korišćena kao i bilo koja sekira, istovremeno vršeći sva tri dejstva. Čeljust-toljaga se spominje još u Bibliji gde se Samsonu pripisuje kako je poseko čitavu vojsku neprijatelja sa čeljust-toljagom napravljenom od magarca.


Oštrica čeljust-toljage je bivala zašiljena a zubi vilice su polirani. Kao sirovina kost je vrlo čvrst materijal ali i pomalo krt, pa se lako oblikuje u oružje, ali i lako lomi.

Po otkrivenim primercima čeljust-toljaga je pravljenja u dva osnovna tipa: kod prvog je sama kost služila kao drška, dok je kod drugog tipa za držalju korišćena drvena motka.

LOPTASTA TOLJAGA, sa fiksiranom kuglom na jednom kraju, koja je mogla biti od istog drveta kao i držalja, ili od umetnutog kamena, korišćena je tako što se udarac upućivao odozdo nagore, prema glavi protivnika, sa namerom da se slomi njegova vilica.


KLJUNASTA TOLJAGA je bio tip oružja sličan loptastoj toljagi, sa tom razlikom što se na kuglu stavljao šiljak čime se imitirao kljun ptice. Ovakvim “kljunom” mogla je da se probije lobanja neprijatelja i da se ovaj usmrti jednim udarcem.

INDIJANSKI MLAT je bio oružje slično dosta razvijenijem tipu evropskog srednjovekovnog mlata sa metalnom glavom koja nije bila fiksirana za dršku, već je visila na nekoj vrsti lanca, konopca ili veze. Indijanski mlat je imao spojenu kamenu glavu sa drvenom drškom pomoću tetiva, traka životinjske kože ili upletene dlake.

KUNDAK TOLJAGA se tako zvala jer je nalikovala kundaku muskete ili kakve druge evropske puške koju su indijanski ratnici hteli da imitiraju. Ovo zanimljivo oružje je korišćeno širom Severne Amerike krajem 18. veka, kao oružje ali i kao statusni simbol. Uglavnom je pravljeno od tvrdog drveta ili kosti ki*ta*, sa ratničkim ili mitološkim rezbarijama.

Duvaljka


Duvaljka je prosto oružje koje se sastoji od tanke cevi kroz koju se ispaljuju projektili ili strelice. Ovo oružje se koristi tako što se projektil prvo ubaci u cevku, a zatim se u cev jako dune kako bi se projektilu dao impuls kretanja. Na taj način, brzina i snaga ispaljivanja projektila zavisi isključivo od snage plućnih mišića čoveka koji koristi duvaljku.

Mnoge kulture koristile su ovo oružje, ali su u njegovoj primeni ipak najpoznatiji domorodački narodi jugoistočne Azije, Amazonije, Gijane i Gvatemale.

Za projektile se mogu koristiti kuglice od gline, razno semenje, kao i posebno izrađene strelice. Neka plemena umaču strelice u otrov kurare ili neki drugi, kako bi paralisali metu. Duvaljke se veoma retko koriste u međuplemenskim sukobima, već uglavnom za lov na sitne životinje, poput zečeva i majmuna. Severnoamerički Indijanci su pravili duvaljke od rečne trske kako bi svoj jelovnik dopunili zečetinom.

Duvaljke su opisane na crtežima prekolumbovske grnčarije, a spominju se i u brojnim mezoameričkim mitovima. Maje su koristile duvaljku za lov na ptice i druge sitne životinje, tako što su ispaljivali suvo semenje i kuglice od gline. Kuglice od gline se prave nešto većeg prečnika od cevi da bi se uzelo u obzir sušenje i skupljanje. Kada se osuše kuglice se ljušte i poliraju.

Danas se duvaljke koriste za strelicama za uspavljivanje u lovu na divlje životinje ili za smirivanje životinja po zoo vrtovima. Herpetolozi koriste duvaljke za hvatanje retkih vrsta guštera.

Materijal za izradu duvaljki i strelica— Cev duvaljke se obično pravi od drveta ili trske. Kulture koje su se izveštile u izradi ovog oružja, poput južnoameričkih i indonezijskih plemena pravile su i složenije cevi od više komada drveta koji su se spajali.


Strelice se uglavnom prave od tvrđih vrsta drveta kako bi se sprečilo pucanje, iako je često korišćen i bambus. Krilca strelica mogu biti napravljena od mnogih materijala, poput paperja, perja ptica i životinjskog krzna.

Veličina duvaljke—duvaljka je primitivno oružje koje se javilo u specifičnim kulturama i ne postoji neka konkretna mera za njenu dužinu, niti prečnik cevi. Generalno međutim, duvaljke se mogu podeliti na one sa sledećim dimenzijama:


* Fukija—ova duvaljka iz Japana izrađuje se striktno sa prečnikom od 13 mm. Dužina cevi za takmičenja je 120 cm, a za vežbanje se koriste manje, od 50 cm. Fukija nema priusnicu; osoba koja koristi duvaljku priljubljuje svoje usne direktno na cev.

* Čeroki—pravi se od trske, i dužine je od 1,5 do 2 m. Strelice su dugačke od 15 do 50 cm i prave se od bagrema.

* Jakaltek—drvena duvaljka, sa dužinom u proseku od 1,3 m. Kuglice od gline su najčešći tip municije.

Duvaljka od bambusa


Sipet je, pored paranga, glavno oružje Dajačkog naroda. Duvaljka ima okrugli presek, prečnika 2-3 cm, i dužinu od iznenađujućih 1,5 do 2,5 metra, sa rupama prečnika 1/3-3/4 cm.

Duvaljke su korišćene kao oružje u mnogim delovima Bornea. Veruje se da su ih prvo koristili plemenici Muruta iz oblasti Sabah, iz unutrašnjosti ostrva, još pre hiljadu godina. Na tom podneblju i u to vreme duvaljka je neophodnost u svakodnevnom životu. Oni nisu znali kako da gaje pirinač već samo biljku tapioku na brežuljcima pored svojih kuća. Jedini način na koji su mogli da sakupe dovoljno hrane za sebe bilo je da love divlje životinje i ptice svojim duvaljkama sa otrovnim strelicama.

Pripoveda se da je prva duvaljka bila napravljena od bambusa. Bila je naoštrena na jednom kraju. Vrh je zatim očvrsnut u vatri. Ovakvo oružje je stoga moglo da se koristi i kao duvaljka i kao koplje, za šta Dajaci imaju posebnu reč— sumpitan. Problem međutim sa duvaljkama od bambusa bio je taj što nisu biole precizne. Rupa u sredini bila je isuviše velika što je otežavalo pravolinijsko ispaljivanje strelica.

Duvaljka od drveta


Zbog problema sa bambusom Dajaci su vremenom počeli da koriste tvrdo drvo za izradu svojih duvaljki. Drveni štapovi su ponekad bili dugački i preko 2 metra, unutar kojih bi se dubila uska rupa. Ove drvene duvaljke bile su neuporedivo preciznije od bambusa, ali je kod njih bilo teško izdubiti cev. U to vreme su se već Dajaci upoznali sa metalima, pa tako i sa gvožđem, a neki pametni Dajak došao je na ideju da za dubljene štapova iskoristi vrelo gvožđe. Čak i uz tu pomoć trebalo je i po nekoliko nedelja da se napravi jedna dobra duvaljka, pa je ovo oružje bilo vrlo vredno i čuvano.

Strelice

Strelice duvaljki su slične strelama za luk, samo uglavnom manjih dimenzija. Obično se prave od drveta ili bambusa, baš kao i sama cev. Dugačke su oko 30 cm i veoma tanke i lagane. Jedan kraj bi bio zašiljen a drugi bi imao oblik čepa. Strelica, a naročito kraj u obliku čepa, morale su da budu precizno i vešto urađene kako bi letele pravo. Strelice su sušene na suncu i kasnije očvršćavane u vatri. Zašiljeni kraj se često umakao u otrov smole nekih drveća ili otrov zmija.

Otrovne strelice se čuvaju u posudi/kutiji od bambusa koja se drži iznad vatre kada Dajak nije u lovu, kako bi ostalo što suvlje.

Sumpitan


Sumpitan je dajačka reč koja označava kombinaciju duvaljke i koplja. Sumpitan je među žiteljima Bornea korišćen još odavno, kada su duvaljke od bambusa bile zašiljavane na jednom kraju koji bi se očvršćavao dodatno u vatri, čime se dobijalo primitivno koplje. Kada su duvaljke počele da se izrađuju od drveta i kada su se Dajaci upoznali sa tehnikom dobijanja metala za jedan kraj duvaljke vezivana je oštri nož pomoću ratana, dok je na drugom kraju duvaljke stavljan metalni priusnik.

Bumerang


Bumerang je bacačko oružje, koje se obično pravi kao aerodinamični luk nesimetričnih ivica, koji se obrće oko svoje ose poprečno na smer leta. Kada se baci, ivice bumeranga prave neujednačenu hidrodinamičku silu koja zakrivljuje putanju leta. Bumerang na taj način uspeva u letu da se vrati na približno mesto odakle je bačen. Bumeranzi se uglavnom prave od drveta ali ima primera da je izrađivan i od kosti. Međutim, kao oružje, za razliku od preovlađujućeg savremenog shvatanja, mnogo je češće korišćen bumerang koji se ne vraća u letu, tzv. bacački štap.

Bacački štap može biti u suštini obična toljaga koja se baca, dakle prav štap, ali i zakrivljenog oblika tako da rotira u vazduhu.

Egipćani su koristili štapove za bacanje u lovu na patke, kako se to može videti na nekoliko zidnih slika. Tutankamon je bio poznati ljubitelj lova na patke, i koristio je štapove koji se bacaju. Gimel, treće slovo mnogih semitskih azbuka dobilo je svoj oblik po štapu za bacanje, što vodi poreklo iz proto-Sinajskog glifa zasnovanog na egipatskom hijeroglifu.


Najpoznatiji narod u korišćenju bumeranga jesu Aboridžini iz Australije. Iako se vraćajući bumeranzi mogu naći i u mnogim drugim kulturama širom sveta, mnogo se češće ipak koristio štap za bacanje (koji se ne vraća u letu) a koji je mogao da se iskoristi i kao toljaga (u borbi prsa u prsa) ili kao nož (ako je imao zaoštrenu stranu).

Neki severnoamerički Indijanci poput Hopija kao i svih južnjačkih kalifornijskih plemena, koristili su štap za bacanje u lovu na zečeve, a ponekad čak i na jelene.

ABORIDŽINSKI ŠTAPOVI ZA LOV


Lovački bumeranzi su bili mnogo veći (i do 2 metra) od bumeranga koje danas bacamo radi zabave. Aboridžini su takođe imali štapove za zabavu i razonodu, i to su oni tipovi štapova koji se vraćaju u letu. Lovački bumeranzi se međutim ne vraćaju. Oni su bili usuviše teški, i bacani su na kengure i emue kako bi im se slomile noge ili posekli vratovi, i tokom lova nije bilo mnogo vremena da se pazi i posmatra štap koji bi se vraćao u letu. Aboridžini bi bacili štap na plen a zatim bi se kasnije vratili po njega.

Ovakvi štapovi su takođe mogli da služe i kao sredstvo komunikacije kada bi se dva čoveka našla na većim udaljenostima u polju, ili na brdima. Držanje bumeranga na određeni način imalo je svoje značenje. Štapovi su takođe mogli da se udaraju jedan o drugi čime bi se proizvodio karakterističan zvuk, pa tako i poslala poruka. Iz ovoga su nastali posebni “klepetavi štapovi”.

POVRATNI BUMERANG


Povratni bumerang, to jest manja verzija bacačkog štapa za lov, koji je imao zakrivljenije strane i vraćao se u letu na približno mesto odakle je bačen, korišćen je u Australiji za hvatanje ptica. Aboridžini bi postavili mreže između grupe drveća i čekali da jato ptica preleti takvo mesto zasede. Kada se to desi Aboridžini bi bacali bumerange iznad njih. Povratni bumeranzi bačeni na ovaj način nisu direktno udarali ptice već su lebdeli iznad njih, praveći kružnu putanju, slično grabljivim vrstama ptica (recimo sokolima ili orlovima) od koje su se plašile. Tako bi ptice koje su Aboridžini lovili u panici uletali u mrežu gde bi ih ljudi hvatali.

BACAČKO ORUŽJE ZA HVATANJE PLENA


Bole (od španskog bola, “lopta”, “kugla”, takođe poznate kao boleadore, ili na jeziku Inka ajilo) jesu bacačko oružje, koje na prvi pogled nalikuje japanskom suruhinu, pravi se od tegova (nekog teškog materijala, poput kamena) koji su povezani konopcima, a koje za cilj ima da hvata plen (životinju, neprijatelja) tako što se upliće oko nogu. Najpoznatije su one bole koje koriste južnoamerički gaučosi, ali ovakvo oružje je pronađeno i u iskopavanjima prekolumbovskih naselja, posebno u Patagoniji, gde su ih urođenički narodi koristi da hvataju gvanake (sisare slične lami, teške po 80 kg) i nandue (ptice). Takođe su pronađene, kao alatke iz kamenog doba, u Severnoj Americi, na arheološkoj lokaciji Kaliko.

PRIMENA BOLA


Bole se koriste za hvatanje izbegle stoke ili nekog drugog plena. U zavisnosti od izgleda, oblika i broja tegova, bacač bola hvata jedan od tegova ili čvor-središte mase bola. Tegovima daje impuls tako što zamahne njima, a zatim ih pušta. Oružje se obično koristi tako što se ciljaju noge životinje/neprijatelja, ali neretko se ovim oružjem zadaju i povrede (može da dođe do lomljenja kostiju), što zavisi od toga koliko su tegovi teški, i da li recimo imaju šiljke ili neke oštre delove.

IZRADA BOLA


Ne postoji neki jedinstveni i opšteprihvaćeni način za izradu bola; većina ovakvog oružja ima dve ili tri kugle, ali ih neke varijante mogu imati i do osam. Neke bole imaju tegove iste težine, a kod drugih tegovi su različiti. Takođe i vrpce mogu biti različite, kao i oblik tegova. Gaučosi koriste bole sa kožnim vrpcama i drvenim loptama ili oblim kamenima ubačenim u kožne kesice.

Bole su dobijale naziv u zavisnosti od toga koliko tegova imaju: perdida ili bola loka (luda kugla), ili izgubljena kugla (jedan teg) koja se najčešće primenjuje na ljudima, avestrukera ili fiandukera (dva tega), boledore (tri tega), klipojak (inuitske bole sa tri ili više tega).

Bole sa tri tega se obično prave tako da kraće vrpce nose teže tegove, a da jedna vrpca ima lakši teg. Teži tegovi lete paralelno jedan sa drugim, udaraju bočno u noge plena, a zatim se lakši teg obmotava oko nogu.

Posebna varijanta bola jeste kvilumitautit, bole Inuita, koje se prave od životinjskih žila i kostiju, a koriste za hvatanje morskih ptica.

SURUHIN—ISTOČNJAČKE BOLE


Suruhin je tradicionalno oružje okinavskog Kobudoa—borilačke veštine. Sastoji se od 2-3 metra dugačkog konopca, sa tegovima na krajevima. Ranije je ovo oružje bilo vrlo često i dosta je korišćeno u bitkama. U novije vreme, od 20. veka nadalje suruhin se pojavljuje kao lanac sa tegovima, i dužinom od 2 do 3 metra. Na jednom kraju je teg a na drugom metalni šiljak. Teg se koristi za bacanje na protivnika i njegovo hvatanje, da bi se zatim lanac povukao a protivnik izbacio iz ravnoteže. Na kraju se iskoristi šiljak za ubijanje. Suruhin pripada široj klasi oružja na lancima. Sličan je nindžutsu oružju, pod nazivom manriki.

“BEC DE CORBIN” TIP RATNOG ČEKIĆA


[You must be registered and logged in to see this image.]


Bec de corbin je tip dugačkog oružja (na motki) koji je bio popularan u srednjevekovnoj Evropi. Naziv je starofrancuska reč za “gavranov kljun”. Sličan lucernskom čekiću bec de corbin se sastoji od modifikovane glave čekića i koplja postavljenog na dugačku motku. Za razliku od lucernskog tipa kod bec de corbin –a se uglavnom koristio “kljun” ili šiljak za napada, umesto čekićaste glave. Takođe, koplje kod bec de corbin-a nije bilo toliko dugačko i tanko kao kod lucernskog tipa.

Vrlo slično ovom oružju je i bec de faucon (što znači sokolov kljun) što je naziv koji se odnosi na dugačko oružje slićno helebardi, ili samo na šiljak na jednoj njenoj strani.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bec de corbin, tip oružja koje je po izgledu i funkciji negde između ratnog čekića i helebarde. Možemo primetiti sličnost kineskim ge oružjem, koje je nastalo u nekom sasvim drugom dobu i prostoru