Pero Zubac je rođen u Nevesinju, Hercegovina, 30. maja 1945. godine. Osnovnu školu završio u rodnom mestu, a eksperimentalnu gimnaziju u Lištici i Zrenjaninu. Studirao književnost južnoslovenskih naroda na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Član Udruženja novinara Jugoslavije i Udruženja književnika Srbije.

Objavio 30 knjiga poezije, 17 knjiga pesama za decu, jednu knjigu eseja, knjigu parodija na jugoslovensko pesništvo, 12 antologija jugoslovenskog i stranog pesništva. Na strane jezike prevedeno mu je 6 knjiga (dve knjige na makedonski, dve na albanski, jedna na mađarski i jedna na italijanski jezik), a pesme su mu prevođene na dvadeset svetskih jezika. Nalazi se u 10 stranih i pedesetak antologija jugoslovenskog pesništva i pesništva za decu.

Bio je glavni urednik studentskog lista INDEX, glavni i odgovorni urednik časopisa za kulturu POLJA, u Novom Sadu, urednik zagrebačke revije POLET, urednik skopske MISLE, saradnik brojnih jugoslovenskih revija, časopisa i listova. Kao novinar, imao je svoje kolumne i feljtone u “Borbi” (Beograd), “Pobjedi” (Podgorica), “Svijetu” i “Nedjelji” (Sarajevo), “Oku” (Zagreb), “Dnevniku” (Novi Sad), “Poletu” (Zagreb), “Radu” (Beograd), “Glasu omladine” (Novi Sad), “Uni” (Sarajevo), “Subotičkim novinama” (Subotica)…

Objavio je (sa Goranom Babićem, Lukom Paljetkom, Vladimirom Nikolićem) dramu “Mudbol”, izvedenu 1968. godine, pozorišni komad “Vratio se Nikoletina” (sa Draganom Jerkovićem), izveden u Beogradu 2000. godine, TV dramu “Izbacivač”, koja je emitovana 1979. godine, na TV Novi Sad i TV Beograd.

Napisao je libreto za balet “Banović Strahinja”

Stevana Divjakovića i libreto za operu Miroslava Štatkića “Lenka Dunđerska”.

Na stihove Pera Zubca komponovano je više kantata, solo pesama, oratorijuma, a za stihove je dobio najznačajnije nagrade na jugoslovenskim festivalima u Opatiji, Beogradu, Podgorici, Nišu, Donjem Milanovcu, Pančevu, Rožaju, Nikšiću.

Napisao je scenarija za 8 dokumentarnih filmova i celovečernji film “Centar filma” iz Beograda o Jovanu Jovanoviću Zmaju. Dobio je Zlatnu povelju međunarodnog Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma za scenario filma Karolja Viceka “Pinki”.

Realizovao je pedesetak multimedijalnih spektakala (Dani mladosti, logorske vatre, otvaranja olimpijskih takmičenja), a kao televizijski autor i urednik napisao je i realizovao preko četiri stotine scenarija za dokumentarne, muzičke, zabavne, umetničke i emisije za decu i mlade. Urednik je popularnih jugoslovenskih serijala za decu “Muzički tobogan” i “Fazoni i fore”.

Bio je urednik popularne serije klasične muzike Radio — Televizije Srbije “Harmonija sfera”, šesnaest filmova o savremenim kompozitorima klasične muzike.

Za književni rad nagrađen je značajnim jugoslovenskim nagradama kao što su: “Nagrada punoletstva” OK SSO Novi Sad, “Goranov vijenac”, “Goranova plaketa” za književnost za djecu, “Jovan Popović”, “Žarko Vasiljev”, Oktobarska nagrada Novog Sada, Povelja Novog Sada, Nagrada oslobođenja Mostara, Zlatna plaketa grada Vukovara, Velika povelja grada Kraljeva, Nagrada oslobođenja Kikinde, “Zlatna kap sunca Mostara”, “Stražilovo”, “Zmajev štap”, Nagrada Sremskih Karlovaca “Pavle Adamov”, Godišnje nagrade Radio Beograda, Nagrade “Zmajevih dečjih igara” za književnost za decu, nagrada “Stara maslina” za književnost za decu, Bar, “Gašino pero”, Lazarevac, za životno delo u književnosti za decu, “Zlatni ključić” Smederevske pesničke jeseni za književnost za decu, Zlatna čaša manifestacije “Čaša vode sa izvora”, Nagrada oslobođenja Vojvodine.

Zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Objavio je više tekstova o jugoslovenskoj periodici na teme iz sovjetske i ruske umetnosti. Pisao je o S. Jesenjinu, V. Majakovskom, B. Pasternaku, M. Cvetajevoj, O. Mandeljštamu, V. Visockom, V. Polonskoj, C. Ajtmatovu i drugima.

Poemu “Mostarske kiše” u prevodu Irine Čivilihine, objavio je moskovski časopis “Rabotnica” (februar 1988.) u tiražu od 19.750.000 primeraka. Nekoliko njegovih pesama prevedeno je na ruski jezik i objavljeno u ruskim revijama. Poema “Ruska varka” objavljena je i na italijanskom jeziku, u Bariju 2001. godine.

Prevodi Pera Zubca pesnika ruskih vojnika palih u otadžbinskoj vojni, posebno pesme Zahara Gorodijskog, objavljeni su u Jugoslaviji, a pesma “Kad mi časi smrti postanu bliski”, dugo godina je veoma popularna među mladima u Jugoslaviji.

Pero Zubac živi i stvara u Novom Sadu. Zaposlen je u Radio-Televiziji Srbije, Televiziji Novi Sad, kao odgovorni urednik Redakcije programa za decu i mlade.



Izvor:Književnost

Dok sam te imao

Jezik sam ptica razaznavao
i tajne pticije odgonetao
biljke sam razumeo, i u nocima
prepisivao razgovor trava
tolike sam pesme ispisao
prepisujuci rukopis vetra
uz more, u noci,u planini
tolike navoljnike saslusati umeo
i ciniti im male radosti
bez napora,bez sebicnosti imalo
tolike sam dobrote i plemenitosti
umeo u druge utkati
a da i prevec ostane u meni
san sam s radoscu na oci nanosio
i budjenju se kao drvece radovao
dok sam te imao..

Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Spiram te sa kože

Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Moja te reč dotakla

Moja te reč dotakla
u trenu kad si odlučila
da ne veruješ nikome ko je
odrastao i ko pokušava
da te ukroti.

Kao ptica nevidljiva,
kao žuti list koji te
u šetnji presretne naglo
i upozori na pad.

Jer jesen je. Jer sve je
prolazno i sve se smenjuje.
Kao da gledaš veliku reku
u predvečerje koja odnosi
bele lađe, a iza svakog
malenog osvetljenog prozora
možda odlazi neko koga bi
mogla zavoleti
zauvek.

Oprostajna

Recimo da je otisla iz grada
u nepredvidivu vecer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izcilile sa koze.

Recimo da je odlucila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidljivo.
Samo da nije mrtva,
samo da dise.

Tacka na kraju price mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali jos pulsira,
jos se otima svjetlu.

Neko drugo more

Neko drugo more
jutrom ti osvice pod
oknima

Neka druga ruka
u snu ti kupine na
dlan prinosi

Neko drugo lice u
tvojoj bistroj se zenici
ogleda

Neko drugo uho iz
sna tvoga,
muziku za svoje uho
izbira

Neka druga senka vitku
tvoju senku podnevom
dotice

Ali niko drugi u tvom
snu
ne usni
a da u
budnom oku
osvane

Odatle te poznajem

Volio bih znati kako se
drvece u tvom dvoristu
ponasalo kad si se rodila,
da li je vazduh bio gust
i da li se spremala kisa.
Mozda sam je bio mlado
drvo u tvom vrtu, odatle
te tako dobro poznajem.
Mozda si se na mene pela
i plodovima mojim
lice i haljinu umrljala.
Odatle te tako dobro poznajem.
Mozda si mi prste sekla
i pravila male svirale,
mozda si od mog lisca
niske nizala i u sjeni mi se
nad knjigu nadnosila,
za dugih ljeta mladosti,
odatle te tako dobro
poznajem.

Pero Zubac

Pero Zubac: Neponovljivi krik mladosti

Književnik Pero Zubac o pola veka rada. Ljubav i čežnja jednako ozaruju
i bole u svakom veku - kaže pesnik, koji je svoje najčuvenije stihove kao
20-godišnjak objavio 1965. u zagrebačkom "Telegramu".




DA je država u kojoj se rodio Pero Zubac u ono vreme manje držala do svojih zakona, ugledni književnik već bi ove, ističuće godine, obeležio impresivan jubilej - 50 godina spisateljstva.

Prvu pesmu "Tuga" napisao je u sedamnaestoj godini kao gimnazijalac u Lištici, a objavio u sarajevskom listu "Naši dani". Ali, kako je živeo u ozbiljnoj državi, u kojoj je umetnički staž počinjao sa punoletstvom, morao je da sačeka 30. maj 1963. godine i svoj 18. rođendan. To je i zvanični početak brojanja njegovog književnog staža. Zato veliki jubilej Pere Zupca pada u prvu polovinu naredne godine.

JEDNE NOĆI U NOVOM SADU
* ZANIMLJIVO je da "Kiše" niste napisali u Mostaru, nego u Novom Sadu i da Svetlana nije ni postojala...
- Ne znam ni kako ni zašto sam se setio baš tog imena. Pesma je napisana u Novom Sadu, puna je mojih novosadskih osećanja u vreme studija. Zapisana je jedne noći u kancelariji Saveza omladine, na Bulevaru, koji je tada nosio ime maršala Tita, a danas Mihajla Pupina. Kucao sam je u mašinu, u jednom primerku, jer nisam uspeo da nađem indigo. Te noći sam taj jedini primerak spakovao u koverat i poslao poštom ujutru u Zagreb. Da je pismo zalutalo, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, nisam imao kopiju.

Objavio je u to pola veka 112 knjiga - od zbirki pesama ljubavnih, rodoljubivih, onih posvećenih Titu, do antologijske knjige o Lenki Dunđerski, mističnoj muzi pesnika Laze Kostića. Pobrao je desetine nagrada za svoju književnost, a najnovija je "Lenkin prsten".

JEDNE NOĆI U NOVOM SADU
* ZANIMLJIVO je da "Kiše" niste napisali u Mostaru, nego u Novom Sadu i da Svetlana nije ni postojala...
- Ne znam ni kako ni zašto sam se setio baš tog imena. Pesma je napisana u Novom Sadu, puna je mojih novosadskih osećanja u vreme studija. Zapisana je jedne noći u kancelariji Saveza omladine, na Bulevaru, koji je tada nosio ime maršala Tita, a danas Mihajla Pupina. Kucao sam je u mašinu, u jednom primerku, jer nisam uspeo da nađem indigo. Te noći sam taj jedini primerak spakovao u koverat i poslao poštom ujutru u Zagreb. Da je pismo zalutalo, ništa od ovoga se ne bi dogodilo, nisam imao kopiju.
Na delo o najtragičnijoj heroini iz loze Dunđerskih, Zubac je naročito ponosan. Petnaest godina je istraživao njen život. Samo njemu je jedina preostala Lenkina rođaka Teodora pristala da otkrije nepoznate detalje iz života rano preminule devojke kojoj je posvećena "Santa Maria della Salute".

Ali, čitaoci, poštovaoci Zupčeve književnosti, imaju svog favorita, svoju računicu. Ona počinje (a vrlo često i završava) stihovima:

"U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

jedne jeseni,

jao kad bih znao sa kim sada spava,

ne bi mu glava, ne bi mu glava..."

Uz ovu poemu, tinejdžeri su grcali za izgubljenom ljubavlju pre pola veka, uz glas recitatora sa gramofonskih ploča. Čine to i pripadnici najnovije generacije, ali uz pomoć interneta.

- Ljubav i čežnja jednako ozaruju i bole u svakom veku, bez obzira na napredak tehnologije - kaže pesnik, koji je svoje najčuvenije stihove kao dvadesetogodišnjak objavio 8. oktobra 1965. u zagrebačkom "Telegramu".

* Stihovi za koje je Milan Komnenić rekao da su "neponovljivi krik mladosti", a novosadski glumac i pesnik Miodrag Petrović da je iza njih "ostala najlepša duga u srpskoj ljubavnoj poeziji", obeležile su ceo vaš život, ponekad su vas i opterećivale...

- "Mostarske kiše" su kao reflektor bacile svetlo na sve ono što sam uradio u životu. Stihovi koje sam napisao rano, kao nedozreli mladić, od mene su preko noći napravile, moglo bi se reći zvezdu. Jer u ono vreme je poezija bila vrlo popularna. Matija Bećković je i tada bio najveća zvezda, tako da je meni, kao stariji brat, otvarao ta velika vrata poezije."Kiše" su bile moja ulaznica u čarobni svet pesnika tadašnje Jugoslavije, bile su moj "kišobran" u nekim trenucima, a ponekad i opterećenje.

* Da se zadržimo na "ulaznici". Rado pominjete svoju prvu nagradu koja vas je i bukvalno uvela među ljude iz vaše čitanke, kojima ste se do tada izdaleka divili...

- Događaj je iz 1972. godine, ponavljam ga jer mislim da bi mogao da bude poučan za mlade pisce nove generacije. Dobio sam "Goranov vijenac" 1972. godine, tada najveću pesničku nagradu u Jugoslaviji, u svojoj 27. godini. U prvom redu, u velikoj sali na Savskoj cesti, ispred 3.000 pretežno madih ljudi koji glasaju, sedela je kompletna elita našeg pesništva: od Desanke, Mire, Mike Antića, Daneta Zajca, do Mekulija i Ganeta Todorovskog, Daviča, Dobriše Cesarića, Damjanovića, Jure Kaštelana. Kada je trebalo da primim nagradu, tih 50 ili 100 koraka koje sam morao da pređem od jedne sale do druge, bili su mi najteži u životu. Trebalo je da izađem da pogledam ta lica, sve te moje idole, da primim "Vijenac" koji je, mislio sam, trebalo neko od njih da dobije.

* Oduvek se tvrdi da su književnici sujetan soj ljudi. Jeste li vi tada zapazili makar zrnce zavisti na licima svojih idola?

- Upravo zato i prepričavam ove detalje, jer sujete nije bilo. Naprotiv. Posle me je Kaštelan zagrlio, izveo me iz sale onako sa "Vijencem" u rukama, bez kaputa, preko puta u kafanu u "Medulić". "Slušajete - rekao mi je - ništa niste krivi. Napisali ste nešto a još niste ni svesni šta. Svi smo srećni, oduševljeni, niko od nas nije osujećen niti povređen". Posle njegovih reči nisam osećao krivicu zbog nagrade, a shvatio sam da su moji idoli veliki ljudi.

PESNIK MEĐU POSLANICIMA
* ETO vas i u politici, poslanik ste u Skupštini Vojvodine...
- Zanimljiv mi je taj izazov, gledam mogu li nekako korisno da doprinesem, ako uopšte mogu... Nisam član nijedne stranke, mogu bez opterećenja da se zagrlim i pozdravim i sa poslanicima pozicije i opozicije. Imam prijatelje na sve strane.


* Uprkos priznanjima, posle ste pokušavali da se odbranite od "Mostarskih kiša"...

- Prestao sam da se branim u svojoj tridesetoj. Tada sam shvatio da mi ta poema otvara vrata i da ja tu ništa više, a ni manje, ne mogu da učinim. Sada znam da sam imao više koristi nego štete od njene popularnosti. Kada je došao internet, video sam kako ona povuče za sobom još neke pesme. Uz nju danas neko na sajt postavi, recimo, i potpuno nepoznatu pesmu "Trpanjske elegije", koja je nastala dva meseca posle "Kiša". Ta pesma je jednako dugačka i na istom mestu objavljena je u "Telegramu". Naravno, bila je svih ovih godina zasenjena "Kišama".

* Popularnosti "Kiša" doprineli su mnogi recitatori, poput Raleta Damjanovića, koji su je nadahnuto kazivali u TV emisijama, u školama, na pesničkim večerima.

- Rale je imao tri verzije, od kojih su dve snimljene. On ima jedan esej u kojem govori kako je prvi put čuo mene kako govorim tu pesmu u Antićevom ateljeu i kako su "Kiše" promenile i njegov život. Mnogi veliki glumci poput Ivana Bekjareva govorili su tu pesmu. Šerbedžiju sam slušao, postojao je i taj snimak u TV arhivama, zatim Goran Sultanović, Miša Janketić, Branko Ličina... Neponovljiva interpretacija za mene je ona kada ju je Miloš Žutić svojim čudesnim glasom izgovorio u Domu omladine u Beogradu 1969. pred Titom i Kardeljom. Postoji i Šotrin film, u kojem Dragan Nikolić "glumi" mene u Mostaru.

* Nova generacija čitalaca radije u ruci drži komp nego knjigu. Hoće li knjiga preživeti u toj neravnopravnoj tehnološkoj trci?

- Verujem da hoće. Lepše je zaspati sa pravom nego sa elektronskom knjigom u ruci. Čitaoci se jesu prilagodili novim tehnologijama, ali fenomen ovog vremena je i da mnogo više ljudi danas piše knjige nego što je to rađeno ranije.

* Šta vi pišete ovih dana?

- U ovim godinama pišem manje nego pre. Sad radim na jednoj vedroj knjizi za decu "Pesmarica za Milenu". Za moju unuku, moju veliku radost, koja ima tri i po godine i oslovljava me sa "dedice".

novosti.rs
16.12.2012.

MOSTARSKE KIŠE

U Mostaru sam voleo neku Svetlanu jedne jeseni,
jao kad bih znao sa kim sada spava,
ne bi joj glava, ne bi joj glava,
jao kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni bere kajsije
još nedozrele.

Govorio sam joj ti si derište, ti si balavica,
sve sam joj govorio.
I plakala je na moje ruke, na moje reči,
govorio sam joj ti si anđeo, ti si đavo,
telo ti zdravo što se praviš svetica,
a padale su svu noć neke modre kiše
nad Mostarom.

Nije bilo sunca, nije bilo ptica, ničeg nije bilo.
Pitala me je imam li brata, šta studiram,
jesam li Hrvat, volim li Rilkea,
sve me je pitala.
Pitala me je da li bih mogao sa svakom tako
sačuvaj Bože,
da li je volim, tiho je pitala,
a padale su nad Mostarom neke modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Jesen je, ta mrtva jesen na oknima
njene oči ptica, njena bedra srna,
imala je mladež, mladež je imala,
ne smem da kažem,
imala je mladež, mali ljubičast,
ili mi se čini.
Pitala me je da li sam Hrvat, imam li devojku,
volim li Rilkea — sve me je pitala,
a na oknu su ko božićni zvončići moga detinjstva
zvonile kapi
i noćna pesma tekla tihano niz Donju Mahalu,
Ej, Sulejmana othranila majka.

Ona je prostrla svoje godine po parketu.
Njene su usne bile pune kao zrele breskve,
njene su dojke bile tople ko mali psići.
Govorio sam joj da je glupava, da se pravi važna,
Svetlana, Svetlana, znaš li ti da je atomski vek,
De Gol, Gagarin i koještarije,
sve sam Joj govorio,
ona je plakala, ona je plakala.

Vodio sam je po Kujundžiluku, po aščinicama,
svuda sam je vodio,
u pećine je skrivao, na čardak je nosio,
pod mostovima se igrali žmurke, Neretva ždrebica,
pod starim mostom Crnjanskog joj govorio,
što je divan, šaputala je, što je divan.

Kolena joj crtao u vlažnom pesku,
smejala se tako vedro, tako nevino,
ko prvi ljiljani,
u džamije je vodio, Karađoz-beg mrtav, premrtav
pod teškim turbetom;
na grob Šantićev cveće je odnela,
malo plakala, kao i sve žene,
svuda sam je vodio.

Sada je ovo leto, sad sam sasvim drugi,
pišem neke pesme,
u jednom listu pola stupca za Peru Zupca
i ništa više,
a padale su svu noć nad Mostarom neke
modre kiše,
ona je bila raskošno bela u sobnoj tmini
al' nije htela to da čini,
nije htela, il' nije smela,
vrag bi joj znao.

Ni ono nebo, ni ono oblačje, ni one krovove,
bledunjavo sunce — izgladnelog dečaka nad Mostarom
ne umem zaboraviti,
ni njenu kosu, njen mali jezik kao jagodu,
njen smeh što je umeo zaboleti kao kletva;
onu molitvu u kapeli na Bijelom Bregu,
Bog je veliki, govorila je, nadživeće nas;
ni one teške, modre kiše,
o jesen besplodna, njena jesen...

Govorila je o filmovima, o Džemsu Dinu,
sve je govorila,
malo tužno, malo plačljivo o Karenjini;
govorila je Klajd Grifits ne bi umeo ni
mrava zgaziti,
smejao sam se — on je ubica, ti si dete;
ni one ulice, one prodavce poslednjeg izdanja
"Oslobođenja", ni ono grožđe polusvelo
u izlozima ne umem zaboraviti,
onu besplodnu gorku jesen nad
Mostarom,
one kiše,
ljubila me je po cele noći, grlila me
i ništa više, majke mi,
ništa drugo nismo.

Posle su opet bila leta, posle su opet bile kiše,
jedno jedino malo pismo iz Ljubljane,
otkuda tamo,
ni ono lišće po trotoarima, ni one dane,
ja više ne mogu, ja više ne umem
izbrisati.

Piše mi, pita me šta radim, kako živim,
imam li devojku,
da li ikad pomislim na nju, na onu jesen,
na one kiše,
ona je i sad, kaže, ista, kune se Bogom
potpuno ista,
da joj verujem, da se smejem
davno sam, davno, prokleo Hrista
a i do nje mi baš nije stalo,
klela se, ne klela,
mora se tako, ne vrede laži.

Govorio sam joj o Ljermontovu, o Šagalu,
sve sam joj govorio,
vukla je sa sobom neku staru Cvajgovu knjigu,
čitala popodne,
u kosi joj bilo zapretano leto, žutilo sunca,
malo mora,
prve joj noći i koža bila pomalo slana,
ribe zaspale u njenoj krvi;
smejali smo se dečacima što skaču
s mosta za cigarete,
smejali se jer nije leto, a oni skaču — baš su deca,
govorila je: mogu umreti, mogu dobiti upalu pluća...

Onda su dolazile njene ćutnje, duge, preduge,
mogao sam slobodno misliti o svemu,
razbistriti Spinozu,
sate i sate mogao sam komotno gledati
druge,
bacati oblutke dole, niz stenje,
mogao sam sasvim otići nekud, otići daleko,
mogao sam umreti onako sam u njenom krilu,
samlji od sviju,
mogao sam se pretvoriti u pticu, u vodu,
u stenu,
sve sam mogao...

Prste je imala dugačke, krhke, beskrvne a hitre,
igrali smo se buba-mara i skrivalice,
Svetlana izađi, eto te pod stenom,
nisam valjda ćorav,
nisam ja blesav, hajde, šta se kaniš,
dobićeš batine;
kad je ona tražila — mogao sam pobeći
u samu reku — našla bi me,
namiriše me, kaže, odmah,
pozna me dobro.
Nisam joj nikad verovao,
valjda je stalno ćurila kroz prste.
Volela je kestenje, kupili smo ga po Rondou,
nosila ga u sobu, vešala o končiće,
volela je ruže, one jesenje, ja sam joj donosio,
kad svenu stavljala ih je u neku kutiju.

Pitao sam je šta misli o ovom svetu,
veruje li u komunizam, da li bi se menjala
za Natašu Rostovu, svašta sam je pitao,
ponekad glupo, znam ja to i te kako;
pitao sam je da li bi volela malog sina,
recimo plavog,
skakala je od ushićenja — hoće, hoće,
a onda, najednom, padala je u neke tuge
ko mrtvo voće:
ne sme i ne sme, vidi ti njega, kao da je ona
pala s Jupitera,
ko je to, recimo, Zubac Pera, pa da baš on
a ne neko drugi,
taman posla, kao da je on u najmanju ruku
Brando ili takvi.

Govorio sam joj ti si glupa, ti si pametna,
ti si đavo, ti si anđeo,
sve sam joj govorio.
Ništa mi nije verovala.
Vi ste muškarci rođeni lažovi,
vi ste hulje,
svašta je govorila.
A padale su nad Mostarom neke modre kiše...

... Stvarno sam voleo tu Svetlanu
jedne jeseni,
jao, kad bih znao s kim sada spava,
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao, kad bih znao ko je sada ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao, kad bih znao ko to u meni
bere kajsije, još nedozrele.

1965.

RECIMO DA

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

JEDINO ĆE OSTATI

Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.

PONOVO TI GOVORIM LJUBAVI MOJA

Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle putovanja i svog života pusta,
ljubavnu pesmu ponovo ti pišem
posle pesama iskustva.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
onaj kom je bilo premalo da voli
ponovo je ovde pred vratima tvojim
i ponovo spreman da te moli.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
počeo sam sjajno da ponižavam i grešim
gotovo pri kraju i gotovo mrtvac
na početku tu sam da se tešim.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
na obratnom putu pretvorenom u tamu
posle sedam mora i vlastite zemlje
došao sam umreti u tvom stanu.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
negde sam već bio, sad ostavljam sve to
da ti posle sreće, hrabrosti i znanja
da ti posle svega vratim tvoje mesto.

Ponovo ti govorim ljubavi moja
posle lošeg društva, vina, noćas stojim
sam pred tvojim licem spreman da ti kažem
kao prvi puta opet: Ja te volim!

PTICE U GRUDIMA

Devojčice imaju pticu u grudima,
koja ih tajnom pesmom uspavljuje.
Te ptice nema u odraslim ljudima,
u detinjstvu se samo pojavljuje.

Srca devojčica ptičja su gnezda,
tankim bršljanom sna obvijena.
U svakom srcu spava zvezda,
daleka, čudna, neotkrivena.

U srcu Darjinom prezime laste,
dok rane niknu ljubičice.
Šta li će biti kad Darja poraste?
U čije će srce da se skriju ptice?

OBRNUTA PESMA

Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.

Tako je to u pravom lovu —
lovac u žbunu, a zec na krovu.

Kada bi zečevi imali puške
sa svojom naravi, toplom zečjom,
oni bi gađnli samo kruške
kao u bajci najlepšoj, dečjoj.

Ni za kakve na svetu novce
zečevi ne bi lovili lovce.

Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.

PTICA DETINJSTVA

Ima jedna bela ptica
belog kljuna, belog perja,
što proleće belim letom
u najbelja povečerja,
kad noć pada
mrka, mrka,
ponad grada.

I ta ptica svija gnezdo
pod najmanjom belom zvezdom
usred neba, usred gore,
gde lampice žute gore,
gde ne stiže oko naše,
predaleko, previsoko,
bela ptica snohvatica.

Kad odrasteš, kada mine
sve nevino, kad te dirne
ljubav rana, nečekana,
kad u tebi pesma počne
da se piše,
belu pticu nećeš videt
nikad više.

USPAVANKA ZA D.

Usred noći jezdi rivom
morski konjic s plavom grivom.

Na njem sedi, ko san tiha,
devojčica iz mog stiha.

Morske zvezde i planktoni
sijaju ko lampioni.

Svetiljki se pčele roje,
ko ukrasi s jelke tvoje.

Sanjaj samo, u snu plivaj,
pričaj s morem, mirno snivaj.

Niko u san ući ne sme,
dok ne pita pisca pesme.





PITALICA ZA D.

Šta ti vali noću zbore,
kad ti dođu pod prozore?

Pučina se tiha plava,
svu noć s tobom došaptava.

Male tajne, nikom znane,
kazuju se dok ne svane.

Kad bih bio galeb beo,
u san bi se tvoj upleo.

Tad bih čuo, možda, reči
koje nikad nećeš reći.

Da ne čuju mama, tata:
da me voliš kao brata.

Ljudi u nasim godinama


Ljudi u našim godinama

ulaze u ljubav oprezno

kao neplivači u plitku vodu,

kao političari u kombinacije,

iz čistog straha od ponovnog voljenja,

iz nesigurnosti,

a oni su zanate ljubavi

već dobrano izučili

i mogli bi biti od slatke

pouke neiskusnima,

no ostaće zavatreni

a sigurni i uspravni na ulici,

međ ljudima,

samo će u hladnim noćima,

sami i prepoznati odjednom,

izaći na začuđen sneg

i glasno zaplakati.

Umeces prepoznati senu moga dlana
u visokoj travi,
stope skorovljene po osojima
gde se grusalo moje detinjstvo.

Moje ce te lice presretati
u gradskim autobusima, u redovima za bioskope,
mojim ce glasom govoriti slucajni prolaznici,
a zalud ces se osvrtati.

U snu ce te pohoditi usna Svetog Jovana
iz kapele Brankaci,
moj vlazni dah ticace ti celo letnjih veceri,
sve sto sam bio znaces da je u stvarima
koje dodirujes,
decaci koje ljubis udvarace ti se mojimm cutanjima,
a zalud ces se osvrtati.

Sve ce me biti kako trule godine
i leta ces docekivati scaurena, puna polena,
isto bilje u polju, voda koja ne otice,
mladi drvoredi prekonoc ce nestajati s trotoara,
moji prijatelji nece se vracati sa putovanja,
Hrist ce prestati da zalazi u male bistroe
i da protura vesti o meni.

A ja cu gledati iz tvojih zenica
i pred ogledalom tebi ce se ciniti
da sam zaspao, da me nema.