Ptice U Grudima
Devojčice imaju pticu u grudima,
koja ih tajnom pesmom uspavljuje.
Te ptice nema u odraslim ljudima,
u detinjstvu se samo pojavljuje.

Srca devojčica ptičja su gnezda,
tankim bršljanom sna obvijena.
U svakom srcu spava zvezda,
daleka, čudna, neotkrivena.

U srcu Darjinom prezime laste,
dok rane niknu ljubičice.
Šta li će biti kad Darja poraste?
U čije će srce da se skriju ptice?

Ulaziš U Pesmu Kao U Vrt
Ulaziš u pesmu kao u svoj vrt
slažeš reči, pomeraš mlado drveće
u nekakav red razumljiv tvom oku
tako nehajno kao što u san moj
ulaziš kao u svoj vrt
gde te svaka travka s radošću
dočekuje i sunce ti na rame silazi,

i korak ti je lak i nečujan,
kao da si i sama od sna satkana,
iz noći u noć tako sa morem
snagu premeravaš, umiruješ ga
rečima i u poslušnu pticu pretvaraš.

Ulaziš u pesmu kao u svoj dom
gde je sve oblikovano tvojom rukom,
koja i mojom rukom uzaludne
reči ispisuje koje bi da me
od tebe odbrane.

Pesnik Pero Zubac o TV filmu "Doba Dunđerskih", i o ljubavi kao večitoj inspiraciji: Poezija je moćna i nikada se neće desiti da devojkama ne bude drago da im dečaci kazuju lepe pesme
KO je Lenka Dunđerski, devojka koja je inspirisala Lazu Kostića da napiše antologijsku pesmu srpske poezije Santa Maria della Salute?
oš od gimnazijskih dana za odgovorom traga jedan drugi pesnik, Pero Zubac. Kao narator i scenarista filma "Doba Dunđerskih", čije snimanje je nedavno završeno, Zubac će i nama pokušati da približi priču o velikoj (platonskoj) ljubavi skraja 19. veka.

U toj priči, Lenka je opčinjena Lazinom harizmom, gospodstvenošću i, naravno, njegovom poezijom, a pesnika zadivljuju Lenkina samosvojnost, mladost i lepota.

- Ali, Laza je najbolji prijatelj njenog oca i ima verenicu u Somboru, koja ga je prvi put videla i zavolela one godine kada se Lenka rodila - otkriva Zubac. - Laza je nagovara da se uda, toliko je prosaca od ugleda i bogatstva, a ona odgovara da ako bi se već odlučila za nekog, morao bi da bude kao on. I Lazar se uplaši od tih reči i ode u Krušedol i tamo piše pesmu za njen spomenar "Gospođici L. D. u spomenicu" (1892).

* Čime je vas opčinila Lenka Dunđerski, pa ste joj posvetili čak i lirsku studiju?

- Nije mene, u trenutku kada sam se kao učenik u gimnaziji "Ivan Goran Kovačić" u Lištici suočio sa gustom i prozračnom poemom Lazara Kostića, opčinila Lenka. Zapitao sam se, i dugo to pitanje nosio sa sobom, ma kud putovao i ma gde se nalazio: ko je ta devojka, ili žena, koja je u pesnikovom životu uspela da pobudi takvu energiju koja može da stvori skoro savršenu pesmu.

* I, šta ste otkrili?

- O Lenki sam prvo saznanje stekao pročitavši na studijama u Novom Sadu prelepi esej profesora Mladena Leskovca "Lenka Dunđerska". Od tih dana 1964. godine mene prati Lenka i ja se raspitujem, čitam, razgovaram sa znalcima toga vremena. Prelistavam stare novine u Biblioteci Matice srpske, beležim sve što mi ispričaju, pa to proveravam. Dopisujem se s ljudima koje zanima Laza Kostić, analiziram stare fotografije i tako otkrivam porodicu Gecinih Dunđerskih i postajem jedan od onih koji pokušavaju da im, makar virtuelno, vratim ono što im je u vremenima oduzimano i oduzeto.


* Kad biste mogli da se vratite u 19. vek, šta biste joj šapnuli?
- Da bude upornija i otvorenija prema Lazi Kostiću, da mu kaže u oči, a ne samo naznakama, kakva ima osećanja prema njemu, da razgovara sa ocem Lazarom i da mu poveri svoju tajnu.

* Šta mislite - hoće li gledalac 21. veka moći da se prepozna u ljubavnoj i porodičnoj priči iz 19. veka?

- Pa sve je isto, samo su kostimi drugačiji i oni svojom lepotom asociraju na jedno mirnije i lepše vreme. Ljubavna priča je univerzalna. Proučavajući 19. vek na ovim prostorima, naišao sam na toliko koincidencija u svim oblastima sa vremenom današnjim. Kao da se sve ponavlja, samo smo drugačije obučeni i manje mira i spokojstva u nama ima.

* A romantike? Verujete li da se i današnji mladi ljudi udvaraju uz vaše "Mostarske kiše"?

- Sve je to isto. I mi smo se uz druge stihove, drugih pesnika, udvarali devojkama. Poezija je moćna i nikada se neće desiti da devojkama ne bude drago da im dečaci kazuju lepe pesme.


DECA ZASLUŽUJU VIŠE
KAO dugogodišnji urednik Programa za decu i mlade TV Novi Sad, Zubac primećuje da danas skoro da i nema emisija uz koje mališani odrastaju.
- Svojevremeno sam svakog dana imao premijernu emisiju za decu. To je počelo da se urušava, kao i sve u nama i oko nas. Ima još ljudi koji se trude da nešto pametno i lepo deci prirede, ima i televizija koje za to imaju nekog sluha, ali premalo je toga. A, naša deca zaslužuju mnogo više. Ko ne misli na to, ne razmišlja o budućnosti naše zemlje.
* Mostaru ste dali kiše, Novom Sadu sebe. Šta su vama doneli ti gradovi?

- Mostar uspomene i Februarsku nagradu grada Mostara - Miroslavu Antiću, Dušku Bajeviću i meni, istoga dana. I prijatelje. I lepo sećanje. A Novi Sad - sve. Ne mogu se ni trunka požaliti na grad u kojem sam, evo, već 50 godina.

* Šta vas je motivisalo da se kandidujete na prošlogodišnjim lokalnim izborima u Novom Sadu?

- Upravo namera da, ako mogu, uzvratim Novom Sadu na dobroti. Postoji humanitarni fond koji je nastupio na lokalnim izborima kao stranka. Zove se "Socijalna pravda". Ja sam njegov počasni predsednik.

Taj fond zdušno već godinama pomaže starijim ljudima, slabijeg imovnog stanja, i ne samo njima. Zamalo da smo prošli cenzus, sami, bez velike reklame. Da smo uspeli, samo bismo dobra doneli.

* Gde ste naučili najbolje lekcije o životu - u knjigama, u skupštini, na pijaci...?

- Svugde pomalo. Tek u poznijim godinama naučio sam da razlikujem bitno od nebitnog.


ČETIRI ŽENE U SVETLANI

"U Mostaru sam voleo neku Svetlanu

Jedne jeseni

Jao kad bih znao sa kim sada spava

Ne bi joj glava, ne bi joj glava"

ZA odgovorom na pitanje ko je bila Svetlana iz čuvene Zupčeve pesme "Mostarske kiše", neki novi pesnik neće morati da traga za sto godina.

- Ja sam to na vreme ispričao u nekim intervjuima, a i pesnik iz Eksetera Mišo Marić objavio je u knjizi "Mostarenje" obiman esej "Mostarske kiše", i u njemu kao ilustracije četiri fotografije devojaka od kojih sam ja istkao Svetlanu: Mirjane iz Mostara, Vere iz Osijeka, Ljiljane iz Beograda i Dragane iz Novog Sada. Od svake sam ponešto ugradio u imaginarni lik Svetlane.

Najvažnije je voleti ljude oko sebe i prepoznavati dobro u njima

Pero Zubac je rođen 30. maja 1945. godine u Nevesinju, Bosna i Hercegovina. Objavio je 52 knjige poezije, 21 knjigu pjesama za djecu, knjigu kolumni „O vremenu i nevremenu, i (poslije sedam prevoda) i izdanje „Mostarske kiše na četrnaest jezika“, brojne knjige antologija jugoslovenskog i stranog pjesništva. Više knjiga su mu prevedene, a njegove pjesme se nalaze u desetak stranih i pedesetak domaćih antologija. Bio je glavni urednik mnogih listova, saradnik i kolumnista brojnih novina. Za književni rad nagrađen je najznačajnijim priznanjima, zastupljen je u čitankama i lektiri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini

????????????????????????????????????
Pero Zubac. FOTO: Vladimir Zubac

Život u Nevesinju, bezgranična ljubav pet sestara… Čega se najradije sjećate iz djetinjstva s obzirom da ste rano ostali bez majke?



PERO ZUBAC:

Moj otac Obren i njegov stariji brat Vaso delili su veliku, za moje dečije oči, kuću u centru grada, naspram gradskog parka, i ja, kao najmlađi član, bio sam okružen brigom strine Ljubice, sestara Zore, Milice, Danice, bliznakinja Janje i Bojane, Vasovih kćeri Mile i Branke i Vasovih sinova Aca i Miloša. Jedna složna velika porodica. Ne sećam se nijedne razmirice, nijedne međusobice, nijedne svađe. I moje detinjstvo je, gledano sada, iz daleka, bilo sretno, kao što je sretno i svako detinjstvo, verovatno, kada te život oprlji pa se vratiš, u mislima, u vreme bezazlenosti i spokojstva dečijeg doba.

Majka je otišla prerano. Nije bilo leka. Imao sam pet godina. Dugo godina na ormaru u velikoj sobi stajao je veliki crni kofer i tek negde u godinama kada sam mogao da se popnem na stolicu i da zavirim u njega video sam gomilu neotpakovanih lekova, međ’ kojima je bilo puno skupog penicilina i nekih inostranih lekova, koje je Obren nabavljao zahvaljujući svojim trgovačkim prijateljstvima iz predratnih dana.

Kad se otac oženio Božanom Pejičić, koja je tako zdušno do kraja svoga života brinula o nama, naša pomajka, koju su sestre zvale tetka, ona je dovela sina Slobodana, a otac njegov Mirko Pejičić je kao mladi mostarski partizan sahranjen na čuvenom belom Bogdanovom Partizanskom groblju u Mostaru, i on je, moj brat večni, bio moj najbliži i najbolji drug, sve do svog kraja, a mlad je, uspešan lekar, poginuo u svojoj dvadeset sedmoj godini, i on mi je bio, dakako ne jedina, veza sa Cnom Gorom, jer je Božana od Živkovića iz Straševine kod Nikšića, i on i ja smo leta provodili u Straševini kod njene sestre Jele i ujaka Vuka u Beogradu i drugovali sa braćom mojom Nikčevićima, Draganom i pokojnim Radojicom.



Kada ste počeli da pišete? Sjećate li se gdje ste objavili prve stihove?



PERO ZUBAC:

Moj učitelj Ibrahim Karadža u jednom intervjuu mostarskoj “Slobodi“ krajem osamdesetih prošlog veka, govorio je o mome odrastanju i rekao da sam u pismenim radovima koristio i svoje stihove. Ja se toga ne sećam. Prve pesme sam napisao u širokobriješkoj gimnaziji a prvu pesmu objavio u studentskom sarajevskom listu “Naši dani“, kao učenik drugog razreda gimnazije. Naslov pesme je “Tuga”. Ima je u mojim izabranim delima. Počinje stihovima:

“Kažu da tuga ima plave oči

a ona je imala oči kobaltno modre

i bila tužna…”



Čije ste pjesme i priče voljeli da čitate tokom školovanja a čije pjesme volite da čitate i danas?



PERO ZUBAC:

Lorku, Jesenjina, Majakovskog, Šantića, Disa, Dučića, Rakića, A.B. Šimića, Tina Ujevića, a posle, u poznim gimnazijalnim danima i na fakultetu, Rilkea, Trakla, Helderlina, Vordsvorta, Mandeljštama, Marinu Cvetajevu, Pasternaka, Silviju Plat, Dilena Tomasa, Juru Kaštelana, Pavezea, Galčinjskiog, Izeta Sarajlića, Miroslava Antića…

I danas se često vraćam imenima koja sam naveo a sada često čitam Stevana Raičkovića i Duška Trifunovića, Dragomira Brajkovića i generacijsku sabraću i mlade pesnike koji mi šalju svoje knjige.
“Mostarske kiše” ste kao dvadesetogodišnjak 1965. godine objavili u zagrebačkom “Telegramu”. Nekako je prva asocijacija na Vas upravo ta ljubavna pjesma iako Vaša književna biografija sadrži preko sto naslova. Možete li nam dati kakav nagovještaj o Vašoj sljedećoj knjizi?



PERO ZUBAC:

Imam bar tri knjige pesama neobjavljenih ali nemam pravog izdavača. Zahvaljujući nekom stečenom ugledu, ako i nađem izdavača a da ne moram da tražim sponzore, dobijem 20 primeraka knjige a moram da kupim još trideset da bih podelio prijateljima. Ne isplati se truda a i šta će mi sve to. To sam što sam. Još jedan perper na gomilicu koju sam stekao. Ništa. Prah.

Ipak objaviću kod “Prometeja” na jesen, na rođendan Duška Trifunovića, novu knjigu “Pisma D.T. na nebesku adresu”. Klasična forma, katreni najčešće, svojevrstan moj lirski dnevnik o godinama od kada ga nema. A deset godina je već. Sedamdeset i tri pesme i jedanaest pesama u mome odgovoru na njegov “Tempo secondo”. A imao je sedamdeset i tri godine kad je otišao na drugu obalu.

I u Zrenjaninu, Gradska biblioteka “Žarko Zrenjanin”, koja je bila i izdavač moje prve knjige za decu “Hoću neću”, objavljuje mi knjigu pesama za decu “Pesmarica za Milenu”. Milena je moja prva unuka. Ima sedam godina. Mali filozof. Čudo od deteta.



Kazali ste da su žene bolji dio svijeta, osjetljivije, nježnije, plemenitije, čvršće, pouzdanije, vjernije i naravno ljepše. Da li bi ovaj svijet bio bolje mjesto za život da su žene najmanje 50% zastupljene na svim mjestima gdje se odlučuje?



PERO ZUBAC:

Bi , sigurno. One su osetljivije i za pravičnost i za praštanje. Umeju da otrpe i umeju da izdrže. Majčinski princip za mene je uvek u prednosti nad očinskim principom, ako se tako uopšte može deliti majčinstvo i očinstvo. Kapetan Miša Anastasijević, jedan od najvećih srpskih zadužbinara u devetnaestom veku, imao je pet kćeri, sve ih dobro poudavao, najmlađu Saru za Karađorđevog unuka Đorđa, nadajući se da će postati kneginja Srbije, pa onda izgrađeni dvor, izneveren na Svetoandrejskoj skupštini, kojoj je i predsedavao ali nije na njoj pobedio, pa vratio, ne htevši, na vlast Obrenoviće, poklonio narodu: “Kapetan Miša svome otačestvu.” A othranila ga je pomajka Milja i na svaki njen rođendan svako žensko čeljade u Donjem Milanovcu dobijalo je jelek, škuteljku, anteriju, a ipak nije svoje zdanije poklonio svome majčinstvu. Tako se u nas, u jeziku, odomaćilo.
Oženili ste se sa koleginicom sa studija na novosadskom Filozofskom fakultetu Draganom Vajdić. Koliko je i zašto, odnosno je li danas teže osnovati porodicu nego u Vaše vrijeme?



PERO ZUBAC:

Lako sam se odlučio na ženidbu, posavetovan od čuvenog lekara akademika Berislava Berića, svog prijatelja, za nepunu godinu dana dobio dvosoban stan, u ulici Koče Kolarova 3, u starom, Almaškom kraju Novog Sada. Dragana je završila fakultet čuvajući sina Vladimira, rodila i Miloša, radila, pisala eseje sa religioznom tematikom i objavila knjigu “Krst vremena”, preselila se na drugu obalu 30. aprila prošle godine. Moja unuka Milena najčešće je spominje i na neki njen dečiji način i sada komunicira sa njenom dušom.
Bili ste dvanaest godina glavni i odgovorni urednik Kulturno-umetničkog programa TV Novi Sad i urednik Programa za djecu. Da li Vam je novinarski posao pomogao da budete bolji pisac ili Vam je oduzeo vrijeme, kreativnost, energiju…?



PERO ZUBAC:

Mada i novinari i pisci pišu, dakle koriste se univerzalnim alatom, ta dva posla su za mene oduvek bila dva različita zanimanja. Bio sam ja i novinar dnevnih novina, “Politike ekspres” na primer, ali više sam se bavio pisanjem kolumni za jugoslovenske revije i nedeljnike u Sarajevu, Podgorici, Splitu, Beogradu, Zagrebu, Subotici, Mostaru, pa sam pre par godina objavio knjigu “O vremenu i nevremenu” sa dvestotinjak kolumni i shvatio da su to sve književni prilozi. Većinom mali eseji. Čista literatura.Kolumne sam objavljivao u dužim vremenskim ciklusima u sarajevskoj “Nedelji’’ i “Uni”, zagrebačkom “Poletu”, beogradskoj “Našoj borbi” i “Radu”, novosadskom “Dnevniku” i “Glasu omladine”, podgoričkoj “Pobjedi”, “Subotičkim novinama”, splitskoj “Slobodnoj Dalmaciji”, povremeno i u drugim listovima i časopisima.

Novinarstvo mi je pomoglo da upoznam mnogo ljudi, da putujem i vidim svet, i nije mi smetalo da gradim i svoj književni dvorac.

Televizijski posao, dug tridesetak godina, bio je urednički i glavnourednički. Dabome, bio sam i voditelj kultnih zabavnih emisija TV Beograd, uradio oko tristotinjak scenarija, vodio emisije za decu, pravio priloge, i sve je to samo relativno dobro sačuvana arhiva i sećanje moje i onih o kojima sam emisije pravio. Uradio sam oko pedeset portreta jugoslovenskih slikara, pesnika, kompozitora, i biće da je to najbolje od onoga u šta sam uložio pola života. Po odlasku u penziju odlučio sam da se televizijom više ne bavim. “Gotojo”, što je rekla moja Milena kad je progovorila.



Na brojnim elektronskim tabloidima laž i govor mržnje se šire poput zarazne bolesti. Pjesnik ste mira. Vjerujete li u mogućnost izgradnje trajnog mira na Balkanu?



PERO ZUBAC:

Verujem, oduvek sam verovao ali ništa nije zavisilo od moje vere. Da mi je neko rekao kada sam, skupa sa Miroslavom Antićem, primao Februarsku nagradu grada Mostara, da će Mostar jednom biti podeljen grad i da Rondo više neće biti Rondo niti Veležov stadion Veležovo igralište već teren “Zrinskog”, ja bih pomislio da to govori neko ko blage veze nema sa stvarnošću. A eto. Tako je.



Da li je bolje što su Mika Antić i Zuko Džumhur ‘’umrli na vrijeme’’ te nijesu vidjeli bratoubilaštvo iz ‘’nesretnih devedesetih’’? Ispričajte nam nešto o Miki u susret sjećanja na trideset godina od njegovog, kako Vi kažete odlaska na drugu obalu.



PERO ZUBAC:

Da, bolje je, njih dvojica bi vrlo teško podneli ono što smo mi preživeli. A kako je nama to samo mi znamo.

Antić je bio fizički snažan ali vrlo emotivan i ranjiv čovek. Bratimili smo se i godinama bili vrlo bliski prijatelji. Imao je želju da umre u Mostaru, i kada je bio u najtežim situacijama bežao je u Mostar.

Sve je znao i sve mu je išlo od ruke. Bio je tri godine mornar na Korčuli, i svake godine na Dan mornarice nas dvojica smo odlazili na komandni brod Kozara gde su u jednom ormaru bile naše dve uniforme: Antićeva – kapetana fregate i moja, poručnika korvete. Mi smo se presvlačili i bili toga dana vrlo ponosni, a uveče posle duge sedeljke sa kapetanom bojnog broda Jožom Kelečićem i admiralom Petrom Simurdićem odlazili sretni u svoje novosadsko svakodnevlje.

Citiram sa korica jednog izdanja “Mostarskih kiša” dva fragmenta:

“Uvek kada sam imao priliku da slušam kako neko govori “Mostarske kiše“ Perove čuo sam, u drugom planu, neku nejasnu muziku. Ali svaki put drugu muziku.

Te modre kiše nad Mostarom evo i sada, pred ovim plavilom mora iza stora, mavenije su, plavlje su od mora koje nas osluškuje” – Zuko Džumhur, iz besede na književnoj večeri PZ u Sali hotela Plaža u Herceg Novom l985. g.

“… Nisam ja seo da ovom knjigom učinim Zubca većim nego što on jeste. Poželeo sam samo da sve te mostarske kišne kapi njegovih ko zna gde rasutih pesama, spojim u neke potoke ciklusa i ulijem u neko samo njegovo more poezije…

Dostojanstvo i sve ostalo što ide uz poeziju, od istine do krilatosti, pripada Peru Zubcu i nikom više u ovoj knjizi…” – Miroslav Antić u pogovoru svom izboru Zubčeve poezije – Mostarske kiše i neko drugo more, “Mladost”, Zagreb. 1980.

Šta to sve, odnosno šta najviše opredjeljuje dijete i mladog čovjeka pa kasnije postane dobar, loš ili zao? Šta ste govorili Vi i pokojna supruga sinovima dok su bili mali a šta govorite unucima, kako se to postaje dobar čovjek?



PERO ZUBAC:

Draganini i moji sinovi su dobri ljudi i Miloševe devojčice, na Mileni se već vidi, biće lepo vaspitane i dobre. Najviše vaspitanje zavisi od porodice ali utiče i škola i ulica a sada i internet i tehnološka čuda, telefoni i tableti. I teror informacija. Koliko uspeju da se sačuvaju, to bolje za njih i za nas koji ih volimo.



Unazad 25 godina došlo je do srozavanja mnogih moralnih vrijednosti, od porodičnih do religijskih. Sve više se trguje drogom, kupuju se i prodaju glasovi na izborima, kupuju se ispiti, diploma i radno mjesto… Je li život u SFRJ bio bolji ili smo mi tada bili bolji ljudi?



PERO ZUBAC:

Nesporno je da smo živeli bolje, mnogo bolje u jednoj uređenoj i stabilnoj zemlji. Danas mnogi ljudi spominju kako si mogao zanoćiti na klupi u bilo kojem parku u bilo kojem gradu a de se ne bojiš, nikoga i ničega, a svakako je u to lepo sećanje na bolji život ugrađeno, hteli mi to ili ne, i sećanje na sopstvenu mladost. No, to sećanje, nostalgično, nimalo ne menja osnovnu ocenu. Živeli smo bolje. O kako samo bolje! Nikad više – čini mi se danas.



Danas se internet svakodnevno prisutan u životu djece. Na jedan klik bez ikakve kontrole je dostupan nasilni i pornografski sadržaj. Vi nijeste samo otac već ste i djed. Kako pomoći najmlađim, odnosno najnezaštićenijim?



PERO ZUBAC:

O tome valja da vode računa roditelji i vaspitači. Moje unuke kod mene ne mogu da se susretnu sa takvim sadržajima. Ali u godinama kada deca vole da se osamljuju, a vrlo brzo i vešto se upoznaju sa kompjuterom, nepredvidivo je gde će u traganju zalutati a da pored sebe nemaju nekoga ko kontroliše šta gledaju. Loš uticaj je neizbežan. Ne može se od toga pobeći.



Da li se i danas obradujete knjizi kao poklonu? Znate li broj knjiga u Vašoj biblioteci? Ako biste morali sa sobom na neko pusto ostrvo da ponesete samo jednu knjigu, koja bi to bila knjiga?



PERO ZUBAC:

Da, obradujem se uvek. Najbliži i najdraži mi često poklanjaju knjige. Najčešće Vesna Kaćanski i Petar Aleksić. Oni tačno znaju šta od knjiga nisam čitao i šta bi moglo da me interesuje i obraduje.

I ja njima. Znam im interesovanja. Znam šta će ih obradovati.

Ne znam koliko knjiga imam u kućnoj biblioteci. Od pre par godina jedan sam od osnivača “Muzeja knjige“ porodice Lazić u Beogradu, i mladi Viktor Lazić, izuzetni erudita i knjigoljubac a uskoro i doktor kineskog prava, u nekoliko navrata je odneo svojom “Ladom“ ili ”Mercedesom” očevim, oko hiljadu knjiga.Kad su mi se sinovi Vladimir i Miloš poženili i formirali svoje biblioteke, odneli su što su hteli. Ima jedna meni draga priča o Vladimiru, starijem sinu, koji je tražio da kod njega bude Kuran jer je kao dete iz svoje sobe, iz kreveca, upamtio onu veliku lepu zelenu knjigu. Kad se budio prvo što je video u drugoj sobi bila je polica sa knjigama kod moga radnog stola.

Poneo bih, tako mi se sada čini, “Džamilju” Čingiza Ajtmatova, (novela u knjizi “Priče stepa i planina” za koju je Luj Aragon rekao da je najlepša ljubavna priča na svetu), “Veliki Getsbi” Skota Ficdžeralda i “Derviš i smrt!” Meše Selimovića. I kad bi hitao uspeo bih, uvek su mi pri ruci.



Koliko je samo potrošeno novca za proizvodnju nuklearnog i drugog naoružanja, za svemirski program… a toliko je siromašnih, gladnih i žednih u svijetu. Rođeni ste na kraju Drugog svjetskog rata, može li se čovječanstvu na ovom nivou razvoja, a poslije Prvog, Drugog i Hladnog rata dogoditi i Treći svjetski rat?



PERO ZUBAC:

Može a nadam se da neće. Neki rat, drugim sredstvima, odavno traje, veliki se nadgornjavaju, a mali stradaju.



Jača ekstremna desnica u Evropi. Da li nas tzv. ,,rat protiv terorizma’’ može dovesti do ,,kristalnih noći’’ nad evropskim i američkim muslimanima ukoliko se ekonomska situacija još pogorša u svijetu? Je li pretjerana naša zabrinutost da se preko ,,dnevne doze islamofobiije’’ priprema ambijent da ulogu evropskih Jevreja 30-tih godina 20. vijeka zamijene evropski muslimani 21. vijeka?



PERO ZUBAC:

Mislim da za zabrinutost ima razloga, mada nije samo „islamofobija“ u pitanju. Nekoliko bogatih porodica pokušava da vlada svetom. Neće se, nadam se, ponovo dogoditi kristalne noći. Mada strah koji ulivaju u nas, a da mu se ne umemo odupreti, ima i te kako bitne veze sa mogućim katastrofičnim dešavanjima.Možete li dati savjet šta muslimani u Evropi (i svijetu) treba da (u)rade da razbiju taj strah, to nepovjerenje i netrpeljivost prema njima (nama)?



PERO ZUBAC:

Nisam ja taj mudrac koji može da daje savete. Odrastao sam sa Muslimanima, dva su mi zeta, Nusret Cerić i Adi Tipura Muslimani, jedan zet, Ivica, Hrvat, trojica Srbi (Ratko Kovačević, Mišo Perišić, Dragutin Govedarica), jedna unuka (deda ujka) je velika teniska nada Hrvatske Lana Šipek, u detinjstvu sam formirao u centru Nevesinja, u čaršiji, fudbalski tim za mali fudbal u kome su igrali: golman Alija Zolj zvani Druškan, Mahmut Pilavdžić, Smajo Hrnjičić, braća Miralem i Muharem Trebovići i ja. Ja sam jedini bio iz centra grada koji smo mi prozvali Jadran, i danas ga tako zovu a mislim da sam to ime ja kao dečak smislio, ostali su bili iz Ciganske mahale, Begovine i Višnjeve mahale.
Kad sam pre deset godina u Mostaru govorio pesme iz knjige “Povratak Mostaru” ceo Mostar se slio pred Pozorište, obalu su prešli i najugledniji hrvatski intelektualci, a međ pridošlima su bili i moji dragi drugari iz detinjstva Hako Mutilović, Šućrija Derviškadić i Ćamil Haznadarević. Sedeo sam malo, pred nastup u prepunom Pozorištu, gde su me čekale ”Mostarske kiše“ i Mišo Marić i Kemal Monteno i drugi prijatelji, sa kumom Arslanom Derviškadićem i sećao se boljih vremena.

U mene i u svima koje sam ja voleo i koje volim, sa kojima sam se družio i sa kojima se družim, te netrpeljivosti nikada nije bilo. I nema je niti će je, nadam se, biti.
Spomenuli ste svoj dugogišnji rad u medijima. Da li za ratove veću krivicu snose vođe i generali ili ratnohuškački novinari? Koje elektronske i(li) štampane medije na našem četvoroimenom jeziku možete da pohvalite kao elementarno profesionalne, objektivne… da ih preporučite roditeljima i djeci?



PERO ZUBAC:

Svi smo mi pomalo krivi za to što nam se desilo. Da se diglo članstvo Saveza komunista ništa se ne bi moglo tako dogoditi. Ali nije.

Ima relativno korektnih listova i portala, ali malo. Premalo.

Da li novinari prestaju biti novinari onog trenutka kada napišu laž? Kada bi na nekoliko dana svi novinari ovog svijeta prestali da pišu da li bi svijet tih dana bio bolji ili gori?



PERO ZUBAC:



Ne, u modernom svetu precenjuje se uloga novinara. Sve bi i bez novina i novinara skoro bilo isto. Išao bi glas od čoveka do čoveka, SMS porukama, skajpovima. Gotovo je sa našom izolovanošću.



Svjedok ste smrti Vama bliskih ljudi, oca Obrena, brata Slobodana, sestre Janje, pomajke Božane, supruge Dragane… Pjesnik Dželaludin Rumi je kazao: Kad vidiš da me polože u grob, ja neću nestati. / Zar mjesec i sunce nestanu kad zađu? / Tebi se čini smrt, a to je rađanje. / Grob ti se čini tamnica, a duša je slobodna postala. / Koje to zrno ne nikne kad se stavi u zemlju? / Pa zašto da sumnjaš u zrno čovjekovo?

Šta je smrt?



PERO ZUBAC:

To bi mogla najbolje da vam objasni moja unuka Milena. Nedavno je moj sin Miloš na svom fejsbuk profilu citirao ove njene misli:

“Ljudi imaju prijatelje ili nemaju. Ali ne znaju da svi u organizmu imaju jednog prijatelja – zove se duša.

I s njom mogu svašta da rade“ (19. 4. 2016. u 18.05 h.)

Nema smrti. Duša je besmrtna.Kada pogledate iza sebe, šta je to najvažnije, odnosno šta je sve važno u životu? Poruka ili savjet našim čitaocima?



PERO ZUBAC:

Voleti ljude oko sebe i prepoznavati dobro u njima, naučiti da se razlikuje bitno od nebitnog. Ja sam to naučio u svojim poznim godinama. Šteta što nisam ranije.



U četrnaestom broju časopisa Avlija, objavićemo pored intervjua i Vaše pjesme, portret, biografiju, esej, porodične fotografije… Jeste li imali avliju, imate li je sada i šta za Vas znači avlija? Na šta Vas asocira ova imenica?PERO ZUBAC:

Nisam nikada imao avliju. Iz naše kuće izlazilo se na Zubčev sokak, jedino parče Nevesinja popločano mermerom iz turskih vremena. Ali otac me je često vodio kod svog prijatelja Salka Eminovića, koji je imao jednu od najlepših kuća u Nevesinju, sa avlijom ograđenom visokim zidom i malim šadrvanom koji je radio na neku pumpu koju je Salko nabavio. Reč avlija me asocira na Eminoviće, na Salka i Šerifu, a spominjem ih sa pijetetom u mojoj pesmi iz knjige “Ovo sam ja“:



KUĆA EMINOVIĆA



Kuća Eminovića

prekoputa džamije.

Tajna šerbet pića,

prve bamije.

.

Prvi bajrami

i prvi kurbani.

Suvi bajami,

na Šerifi đerdani.

.

U sećanju tamnom

šadrvan žubori.

U potaji sa mnom

Osman Đikić zbori.

Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Ne bira se ljubav - Pero Zubac


Ne bira se ljubav
kao ni smrt.

Sve je u knjigama
duboko pod morem
zapisano.

Jezikom neznanim nama,
nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš
niti preskočiti dan.

Kao što ne možeš
tuđi san usniti
niti okom drugim
videti.

Voleo bih da nisi ti
ona koju u ovom času
volim.

Žene su bolji deo sveta

Prve ljubavi

Moja prva ljubav, ako se to tako može nazvati, išla je sa mnom u razred, zvala se Mirjana. Sada je u Zagrebu. A u Zrenjaninu, mlađa od mene tri godine, Smiljana koju su svi zvali Anja, i sada je u Zrenjaninu.

Mi to sada u sećanju imenujemo prvim ljubavima, a u njima je bilo toliko prelepe naivnosti i nevinosti, pa ti rastanci ferijalni, pa pisma i fotografije, pa detinje radosti kad ugledaš gradskog poštara da dolazi od hotela ka parku a ti čekaš pismo. To su bila sretna vremena.