Recimo da

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje zene,
da ima srce nevidivo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.

Obrnuta pesma

Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.
Tako je to u pravom lovu —
lovac u žbunu, a zec na krovu.
Kada bi zečevi imali puške
sa svojom naravi, toplom zečjom,
oni bi gađnli samo kruške
kao u bajci najlepšoj, dečjoj.
Ni za kakve na svetu novce
zečevi ne bi lovili lovce.
Nikad se ne zna ko koga lovi,
ko kome kada zamku sprema,
koji su oni, koji su ovi,
gde zverki ima a gde nema.

Lakunoćna

Zelenim, mladim rečima,
kanim da te uspavljujem,
dok se nehajno pripremaš
da preskočiš potok noći
s promišlju, radosnom,
da jutro donosim u rukama.
Tako đe godine minuti,
hitro kao dečastvo.
Moje reči gase svetiljke,
utopljavaju te.
I moja ruka usnula je
već sretna
na tvom licu.

Kalemegdansko veče

Pucala je zora kao kora
Noć se s mukom predavala danu
Grlio sam smrznutu Svetlanu
Pokraj Save na Kalemegdanu.
A sa vrha Nebojšine kule
Drozd je pesmom budio grlicu
Ja nabreko k’o topovsko đule
Sva mi dugmad otpala na šlicu.
A Svetlanu suncem obasjanu
Od te muke spopanuli žmarci
Pa mi tiho šapnula na uvo
-Mače moje jedu mi se čvarci-
Kasnije nas našli milicajci
Od idile osta samo slika
U stanici ostaše podaci
Jedne kurve i jednog pesnika.

Jedino će ostati

Tvoje će oko zaboraviti
moj neodlučan korak
i uho će zaboraviti
moj neobuzdani smeh
i usna će ti zaboraviti
moj gorak usnotok reči
i rame će ti zaboraviti
moj nesiguran dlan
samo će tvoja kosa
upamtiti moju ruku
koja se suprotstavlja
zamišljenom vetru.

O SMRTI 
 
Obične smrti i herojske smrti
i pesničke smrti od omče i metka,
nek te ne zbunjuju, zemlja se vrti,
smrt je, u stvari, život ispočetka.
Neko će drugi, neznan i drag,
još lepše pesme da ti piše.
Za svakim od nas ostane trag,
travka nad glavom kroz koju diše.
Možda smo bili ptica nad morem,
u Podmoskovlju breza tanušna.
Možda ćemo biti čempres međ borjem.
Život je velik! Smrt je majušna.

SINOĆ, PRED NEVREME
 
Sinoć, pred nevreme, 
svratio Nikita Stanesku. 
Čitao, nabrzo, "Vreme", 
odneo praznu svesku.
 
Papir okom lista, 
smeje se, iznutra.
Slušao malo Lista. 
Ostao do jutra.
 
Sklupčan u stolici, 
ko šaka svetla, dete. 
Rasute knjige po polici. 
Rumunske cigarete.
 
U zoru, svetla zrno 
razbilo zrcalo mraka. 
Ostavi odelo, crno, 
i puno opušaka.

SVE ŠTO JE JEDNOM SVETLELO
 
Iz ove sudnje promaje 
gde ništa nije sveto, 
ljudi bez sna i domaje
prave od zime leto.
 
Omrzli, šutljivi, opori, 
senke i stradalnici. 
Bude ih iz smrti topovi, 
pucnji u noći, krici.
 
Sve što je jednom svetlelo,
i bilo vatra i reč, 
u nebo je odletelo. 
Tako se smrklo, već.

REČI DOTIČU SPORO
 
Reči dotiču sporo,
iz pramagline, iz sećanja. 
Kao što rubi korov 
oblicu starog panja.
 
Iz praiskoni, mrkline, 
sevne poneka slika. 
Dečak, u mariner 
obučen, da se slika.
 
To mornarsko odelo, 
i tuga u očima.
Leto ovo vascelo 
iz sećanja se otima.

Pero Zubac - Spiram te sa koze


Spiram te sa koze,
Sa minulih leta,
Miris hladnog limuna,
Zelen martovski prhut,
Iskasljavam te,
Talog ispod jezika,
Vreo sljunak u krvi,
Ljustim te sa nokata
Oštrim nozem kajacem
Nema te, nema te,
Nema te.
Reci te se odricu i
u laz me ususkuju,
Nisi postojala
sem u pesmama, nisi
postojala ni toliko
da bi se pomirili
sa isceznucem,
Istresam te iz dzepova
starih kosulja,
Struzem te okom
sa fotografija
Stresam te sa kose,
Davni prosinacki sneg,
Proklinjem pesme
u kojima stanujes,
jedes, spavas, umivas se,
Sve bih ti oprostio
samo da te ima,
Da ima krvi u tebi.
Srce od najfinijeg drveta
izvajao bih i pod rebra
ti ga sakrio,
More bih ti u san
donosio.
Vetrovi bi ti bili pokorni,
Kisama bih te uspavljivao,
Samo da te ima
imalo izvan reci,
Samo da postojis.
Kako ces i ovu
Molitvu citati
Ako te nema
Ako uporno tvrdis
Da te nema,
Da sam te
Izmislio.

Не бира се љубав

Не бира се љубав,
као ни смрт.
Све је у књигама
дубоко под морем
записано,
језиком незнаним нама,
небесним писменима.
Нити се одупрети можеш,
нити прескочити дан,
као што не можеш
туђи сан уснити,
нити оком другим
видети.
Волео бих да ниси ти
она коју у овом часу
волим.

Modre kiše i modru rijeku nikako da zaboravim. Dvadeset i više godina nosim u sebi jedan daleki septembar.
Kiše su se miješale sa svjetlošću, voz je nosio moje djetinjstvo u daleko, nepoznato. Volio sam svjetlost i mrve kiše, one su me podsjećale na suze. A bilo je tih dana dosta suza i dosta kiše. Oči su mi ostale na modroj vodi. Kiše su bile dosadne, ja sam bio mlad i željan uspjeha.
Sa diplomom nastavnika, majčinim selametom, i neizbježnim gurabijama, te noći sam tiho, da niko ne čuje, govorio i pjevao o Mostaru, Hercegovini, o suncu i nebu ...
Modre kiše i modru rijeku ponio sam kao amajliju, biser-lančić moga djetinjstva.
A onda je jednog dana, iznenada, moj sin počeo da pjevuši neku pjesmu o mostarskim kišama. Recitovao je:


U Mostaru sam voleo neku Svetlanu
jedne jeseni ...
jao, kad bih znao sa kim sada spava
ne bi mu glava, ne bi mu glava,
jao kad bih znao ko je sad ljubi,
ne bi mu zubi, ne bi mu zubi,
jao kad bih znao ko to u meni
bere kajsije još nedozrele


Pero Zubac, moj dragi prijatelj iz djetinjstva, pjevao je o modroj rijeci, mostarskim kišama, Svetlani i svjetlosti. Sin se neobično radovao fotografijama na kojima smo Pero i ja iz naših đačkih dana u Gimnaziji ''Ivan Goran Kovačić'' u Lištici kod Mostara.


Ahmet Kosić
(beleška uz ''Mostarske kiše'', Tode Čolak: ISKRENA PESMA, antologija ljubavne lirike, ''Dečje novine'', Gornji Milanovac, 1987.)

SPAVAČI


Vi sanjate svake večeri jednu devojku
jednu ulicu
jednu pticu
ja budan gledam tragove osmeha
i poslednjeg plača na vašem licu
vi gasite svetla i spuštate zelene žaluzine
svako u svojoj sobi sa sobom
u nečijim tamnim zenicama
sa nekom mladom ženom kojoj se spava
sa svojim rukama
sa starim žutim kandilom na zidu
vi sanjate bele ljiljane u vrtovima
sanjate crne automobile
neki mladić vidi sebe kao bokserskog šampiona
vi sanjate ptice i svečana zvona
pred venčanje sa nekom izmišljenom
ženom
ja stojim na vetru i dugo pričam
sa vašom opsenom.

POLUĆUTNJE

Odlomci iz dnevnika


6. oktobar

Kraj jednog leta i tuga. Ostale su masline i zreli narevi negde na jugu. I Vera. Lepa i topla, negde u dnu vidokruga, daleko, daleko iza Fruškog brda. Golubovi. Asfalt i devojke. Malo sunce. Zašto dolazimo uvek u ravnicu i tu ostajemo pognuti nad sobom i dugim pismima iz zavičaja ? Bez suze, bez smeha. Dan u dosanjanom gradu. Nema buke u našim malim kujundžilucima ... Kukci su se ljubili pod mostom. U noć. U tako blisku noć. Večernji voz za Sarajevo. Dug i promukao zvižduk. Još odzvanja u meni. Da li je to samo trag neprospavanih noći ? Korak po korak. Korak odsečen od koraka u odlaženju. Novi Sad. Malo je prazno i teško ...

7. oktobar


Ne razumem ništa. Imena, brojke, imena ... Smeh. Zvonak smeh. Brucoši pojma nemaju. Ne pitaju, stide se. Čudan je to osećaj što se javlja pri prvom susretu sa nečim za šta se vežemo. Čudan je to nemir što kipti u venama. Stepeništa ...
...''Nadam se da ćemo se razumeti''... drvene klupe ... čuperak profesorove kose izniče iz nekog ženskog ramena ... ''to će reći paidagogos'' ... Tišina. Tišina. Bila je takva tišina pod crkvom svete gospe od Karmela. Vera i ja, smo tu provodili polovinu leta, pod maslinama. Naspram sunca i čempresa. Zvona gađali kamenčićima. Smejali se. Ljubili. Gledali galebove bele nad pučinom ... ''deskripcija je metod'' ... kosa joj je bila pomalo žuta ... ''prikupljanje podataka'' ... bila je to nedelja. Pod crkvom ... ''funkcionalno vaspitanje'' ... polunagi ... Sunce sišlo na zvonik. Bakarna smeđa koža ... ''to nazivamo sistematsko ili celovito posmatranje'' ... Skazaljka na satu ima isčašeno rame, Pavlov je davno rekao: ''Časovnici su tu za to da vuku za rukave''.
Kroz okno ulica. Trg i veliki bronzani spomenik naspram katedrale. Tiho zvoni ... Kao da neko kamenčićima udara u zvona. Vraćam se u sebe i ćutim ...

10. oktobar

Jedna devojka ima kosu kao Vera. Pričao sam to sinoć Milutinu u ''Zagrebu''. Interesantni su ti pozorišni ljudi. Vezani za daske kao galioti. Marinko je ponovo recitovao Prevera. Zatim, Starog Vujadina za vermut. Plaćam rado. Boro ne sme da pije. Kaže: ''Pope-tope. Osvesti se, Vera ti uvek u glavi'' ... Lako je njima. Improvizacije, dikcija, improvizacije. Lepo zvuči: Dramski studio ... Lepše nego Filozofski fakultet ... Vera ... To zvuči još lepše, toplije.

11. oktobar

Što su smešna staroslovenska slova! Nejasna kao Davičovi ''Tropi''.
To je trebalo štampati na staroslovenskom. I tako niko ništa ne razume. Bar bi lepše izgledalo ... Kosa jedne devojke mi smeta.

12. oktobar

Već se razumemo u raspored. Ne kasnim često. Grad. Parkovi. Poljak je sinoć mitingovao na klupi u parku pored pozorišta. Kao Vaznesenjski na Tverskom bulevaru. Neka se baka usput prekrstila ...
Nije mi žao što sam došao. Moram pisati ocu i Veri. Da je dobro, da će biti dobro.

24. oktobar, suton

Piše mi otac: ''Čuvaj se i piši. Kod nas je jesen uveliko. Pobrane su poslednje maline. Ove su godine rodili lešnici i kukuruz kao vojnici, kršni, naočiti ... Juče su nam javili iz Beograda da je Slobodan položio histologiju. Uči i ti.''
Mislim kada ću se vratiti ... Tamo će skoro zima prekriti, kraj ceo ... pašće sneg beo ... pašće sneg beo.