Tutankamon je bio produkt incesta
Ostaci faraona i njegovih rođaka su 2010. godine korišćeni za vršenje DNK analize koja je otkrila da je Tutankamon bio produkt incesta između faraona Ehnatona i jedne od njegovih sestara. Incest je bio široko rasprostranjen među vladarima starog Egipta jer su oni sebe videli kao potomke bogova i želeli su da se održi čista krvna linija. Stručnjaci veruju da je ovaj trend široko doprineo stvaranju urođenih defekata kao što su rascep nepca kod Tutankamona i iskrivljena stopala kod mnogih vladara.

Tutankamon nije sahranjen sam
Kada je Karter dublje zašao u faraonovu grobnicu, pronašao je trezor prepun neprocenjivih pogrebnih objekata uključujući zlatne figurice, ritualni nakit i male čamce koji predstavljaju put od podzemlja do svetilišta. U prostoriji u kojoj se nalazio Tutankamonov sarkofag pronađena su još dva minijaturna sanduka sa dva fetusa, a nedavna DNK analiza utvrdila je da je jedno faraonova mrtvorođena ćerka, dok se za drugi fetus isto veruje da je njegovo dete. Stručnjaci veruju da Tutankamon nije za sobom ostavio naslednike zato što bi on i njegova polusestra Ankesenamon, s kojom se oženio, mogli da izrode samo potomstvo sa fatalnim urođenim poremećajima.

Tutankamon je vratio politeističku religiju u Kraljevstvo
Za vreme svoje vladavine, Tutankamonov otac Ehnaton sproveo je reformu religije, stavljajući boga Atena da bude najvažnije božanstvo u Egiptu, a prestonicu je iz Tebe premestio u novo mesto posvećeno ovom egipatskom bogu. U trećoj godini svoje vladavine, mladi Tutankamon je odlučio da vrati staru religiju, vrativši bogu Amonu staru slavu, a prestonicu je premestio nazad u Tebu. Mladi faraon je potom svoje ime Tutankaten (Živa slika Atena) promenio u Tutankamon (Živa slika Amona) pod kojim je vladao do smrti.

Историја без предрасуда

Поводом књиге Подвизи и страдања Грофа од Такова

Своју ризницу књига са историјском тематиком издавачка кућа Лагуна обогатила је романсираном биографијом српског краља Милана Обреновића Четвртог.

Насловљена као Подвизи и страдања Грофа од Такова, књига Дејана Михаиловића сама је по себи сензација због личности о којој говори, јер не могу се избројати афере, завере и скандали којима обилује живот краља Милана: од љубавних излета, преко коцкарских дугова, до неколико атентата које је „први српски краљ после Косова“ листом преживео.
Сензацијама и пикантним детаљима не обилује само садржина Михаиловићеве књиге, него би и саме корице могле изазвати благи шок: у једном углу недозрели униформисани дечак који се мимо своје воље нашао на челу полузависне државе, а у другом углу – мајмун, тачније Миланов кућни (или је боље рећи: дворски) љубимац.

И сâм наслов као да је одабран ради постизања јачег ефекта, јер једно је кад се каже „српски краљ Милан“, а сасвим друго кад стоји „Гроф од Такова“ – ово потоње име користио је Милан док се као бонвиван проводио по европским градовима неко време пошто се одрекао престола у корист малолетног сина Александра.

Писати о краљу Милану а остати објективан – то је заиста тешко, јер увек се може изнети и на десетине позитивних и на десетине негативних детаља из живота ове историјске личности, а како није лако наћи баланс и како једна страна углавном на крају превлада, стиче се утисак да је онај ко пише о Милану или његов ватрени присталица или његов љути противник.
Миланове присталице увек би у први план истицале чињеницу да је Србија управо за време његове владавине постала модерна држава, проширила своју територију и ослободила се вазалства према Османској империји, створила јаку професионалну војску, добила националну химну и грб – те да је све то постигао човек који је малтене увек био жртва: у младости под туторством тројице лукавих намесника, доцније под непрестаним притиском политичких противника и на мети неколико атентатора, а на крају прогнан од стране рођеног сина.

Оштри критичари Миланове владавине не заборављају краљеву репресију и осветољубивост над неистомишљеницима (нарочито над радикалима после Тимочке буне), довођење Србије у зависан положај према Аустроугарској, пораз на Сливници у рату против Бугарске, јавно протеривање краљице Наталије, љубавну аферу са Артемизом Христић (која је Милану родила ванбрачног сина Ђорђа), а да се не говори о коцкарским дуговима које је бивши краљ исплаћивао тако што је од српске владе тражио апанажу – све је то морало створити негативну слику о краљу Милану и од њега начинити тиранина и демона у очима јавности, па чак и главног кривца за лоше васпитање и доцније хировито понашање краља Александра.

А када су, малтене стотину година доцније, поједини историчари и књижевници покушали да Милана прикажу у нешто позитивнијем светлу, опет је превладала пристрасност, па је и за краљеве пороке нађено оправдање, малограђанима су проглашени они који су га својевремено осуђивали због расипништва и прељубништва, а политички успеси Миланових сарадника приписивани су искључиво краљу, док је сâм Милан окарактерисан као европски човек исувише модерних погледа за једну наводно полуварварску земљу каквом је владао.

Желећи да новим читаоцима на што ефикаснији начин представи живот контроверзног српског владара и да притом избегне било какву субјективност, писац Дејан Михаиловић је то решио тако што је проблем сагледао у ширем контексту, не задржавши се само на личности краља Милана, него посветивши доста пажње и Милановој непосредној околини, која је и те како била значајна за формирање владареве личности, а понекад и непосредно крива за његове непромишљене поступке.

Стога Михаиловићева књига није само прича о Милану Обреновићу Четвртом, него и прича о Милановој мајци Елени Марији Катарџи (која је такође била склона љубавним аферама), о властољубивом генералу Миливоју Петровићу Блазнавцу, о дубровачком песнику и Милановом учитељу Меду Пуцићу, о намеснику Јовану Ристићу „Реденготу“, о књижевнику и политичару Чедомиљу Мијатовићу и његовој жени Енглескињи Елодији, о Милановој жени краљици Наталији, али и о неким Милановим љубавима које је историја заборавила или их никада није ни узимала у обзир.Није на одмет истаћи да се Дејан Михаиловић углавном бавио Милановом младошћу, дакле оним периодом који је био пресудан за владарево васпитање и сазревање, па иако би се на основу наслова, где јасно пише „Гроф од Такова“, могло помислити да књига говори о Милану Обреновићу као бившем краљу, тај се други период његова живота даје на самом крају у виду епилога, и то кроз један обимнији извештај који је приписан краљу Александру Обреновићу.

И због наведеног извештаја, али и због многих других података и дијалога којима књига обилује, понекад није лако разлучити шта је документарност а шта је псеудодокументарност, па иако Михаиловић није ишао толико далеко да чињенице обликује према својој вољи и да историју претвара у фикцију, ипак се понегде осећа, макар и између редова, ауторов став према епохи и догађајима о којима пише.

Најдрагоценије што Михаиловићева књига доноси, то је савршен приказ историје која се није стварала на бојном пољу нити у скупштинској сали, већ у дворским и грађанским салонима, при чему се уочава јасан контраст између херојске прошлости којој нас историографија учи и кулоарских састанака који су пресуднији од било каквог јунаштва – и управо тај контраст изискује једну благу иронију којој писац неретко прибегава, показујући читаоцима како је и формална историја сачињена од неформалних пикантерија.

И сâм Миланов животопис као да од националне историје прави сарказам, поготову кад се мора рећи да је творац модерне и независне Србије био страствен коцкар и да је имао неколико љубавница – али, и једно и друго је саставни део Миланове биографије, колико год да се неки детаљи не уклапају у идеализовану слику о славној прошлости земље.Приказујући сву иронију која је кроз живот пратила Милана Обреновића Четвртог, писац Дејан Михаиловић показао је да и сама историја није ништа мање иронична и банална, јер су понекад и преломни догађаји једног народа били продукт закулисних интрига или нечије тренутне самовоље – а како немамо често прилике да наиђемо на историографско штиво које нам разоткрива повест без зазора и без предрасуда, то је још један разлог више да сагледамо панораму српског XIX века коју нам пружа књига Подвизи и страдања Грофа од Такова.

10 Neobičnih (i bizarnih) kućnih lijekova iz 18. stoljeća

U kasnim 1740-tim, John Wesley, suosnivač metodizma, je objavio knjigu koja je nudila “jednostavan i prirodan način liječenja većine bolesti”. Ova knjiga je bila namjenjena ‘običnim ljudima’ kako bi mogli brzo i efikasno izliječiti većinu bolesti u vlastitom domu.
Većina Welseyjevih lijekova se sastojala od toga da pacijent treba piti hladnu vodu ili se okupati u istoj, a prema njemu, hladna voda je liječila veliki broj bolesti, uključujući i rak dojke! No, neki od njegovih prijedloga, poput korištenja čaja od kamilice za želudac, su preživjeli i danas. Ostali lijekovi su ipak bili pomalo čudnovati i bizarni za današnje standarde, a ovo su neki od njih…
Napomena: Ne pokušavajte kod kuće
 

10. Lijek za zaustavljanje krvarenja iz nosa

Pijte sirutku i jedite grožđice svaki dan, kaže Wesley, jer će vam to pomoći da spriječite krvarenje iz nosa. Ostale metode prevencije ili liječenja su “držite užareni komad uglja ispod nosa” i “umočite krpu u ocat, zapalite je i zatim udišite njezin miris.”
 

9. Lijek za ‘Prehladu u glavi’

Bolset koju je Wesley nazvao ‘Prehlada u glavi’ je najbolje liječiti tako što ćete uzeti koru od naranče, od nje napraviti dva valjka – i ugurati ih u nos.
 

8. Lijek za ‘bijele tačkice u oku’

Iako je nejasno na šta je Wesley tačno mislio kada je pisao o “bijelim tačkicama u oku”, najvjerovatnije da se radilo o muscae volitantes (sitne, neobično oblikovane tačkice koje se ponekad pojavljuju u vašoj viziji, najčešće kada gledate u nebo tokom sunčanog dana). Wesley je imao lijek i za ovu ‘bolest': “Prije odlaska u krevet, stavite malo voska iz ušiju na oči – to je izlječilo mnoge.”
 

7. Lijek za kostobolju

“Ne obraćajte pažnju na one koji kažu da se kostobolja ne treba liječiti. Oni zapravo kažu, ona se ne može izliječiti”, piše Wesley. (“Oni” se vjerovatno odnosilo na doktore iz tog perioda.) “Znam da se ne može izliječiti od njihovih recepata. Ali sam znao da izliječim mnoge ljude, bez ikakvog negativnog utjecaja sljedećem: “Kostobolja na nozi ili ruci se može izliječiti tako što ćete na bolno mjesto staviti sirov nemasni odrezak [govedina]. Promijenite ga jednom u dvanaest sati, sve dok vas ne izliječi.”
 

6. Lijek za žuticu

Wesley predlaže liječenje žutice jednostavnim tretmanom: “nosite lišće biljke rusa (chelidonium) pod nogama.” Drugi mogući tretmani uključuju uzimanje male tablete napravljene od sapuna od maslina u jutarnjim satima – osam do 10 dana, ili, “tri dana ležite na ljuskama od jaja, tri jutra postite, ili najjednostavniji lijek: hodajte dok se ne preznojite.”
 

5. Lijek za upalu plućne maramice

Wesley predlaže da liječite upalu plućne maramice na slijedeći način: “ispecite luk na žaru, pomiješajte ga s kremom i namažite bolnu stranu.” Drugi lijek je nešto drugačiji: “Ispunite unutrašnjost jabuke tamjanom, zatim je pecite dok se ne pretvori u pepeo, napravite od nje kašu i pojedite je.”
 

4. Lijek za grlobolju

Grlobolja na koju je Wesley mislio je danas poznata kao “peritonsillar apsce”, odnosno komplikacija prilikom upale krajnika. Njegov lijek je bio prilično jednostavan: “Veliki tost od bijelog kruha namočite viskijem, i zatim ga stavite na vrh glave i ostavite tu sve dok se u potpunosti ne osuši.”
 

3. Lijek za zubobolju

Lijek za zubobolju, prema Wesleyju, je bio elektro šok u zub. Ako je to previše ekstremno za vas, alternativa je da trljate obraz petnaest minuta, ili stavite komadić češnjaka u uho.
 

2. Lijek za posjekotine

Prva Wesleyeva metoda liječenja (manjih) posjekotina i nije nešto posebno drugačija od današnjih. On preporučuje da stavimo palac na ranu i držimo ga tu pola sata. Druga metoda, za dublje posjekotine, je ipak malo nekonvencionalnija: “Na posjekotinu stavite komad prženog sira.”
 

1. Lijek za malaričnu groznicu

Postoje mnogi prirodni lijekovi za liječenje malarične groznice, ali Wesley predlaže da prvo pokušate sa “blagim riganjem”. Ako to ipak ne uspije, on predlaže da stavite vreću trave na stomak. Trava treba da bude isjeckana, a da kožna vreća ima rupe na sebi.
Ako i vreća trave ne upali, postoji i treći lijek… “Napravite šest osrednjih pilula od paučine, popijte jednu prije kupanja hladnom vodom, dvije prije sljedećeg, i ostale tri ako bude potrebno.”

Да је 195. године п. н. е. у Римској републици избила побуна угледних жена, поштованих мајки и супруга, које су захтевале укидање закона о одевању, познатијег као Lex Oppia, који је већ двадесетак година забрањивао Римљанкама да носе одећу живих боја и ограничавао количину накита који су могле да носе, а такође и да поседују? Закон је, упркос оштрим протестима конзула Катона, био укинут, а Римљанке су коначно добиле слободу да се дотерују како им се допада.

Za sve ljubitelje istorije ali i samih zanimljivih činjenica, izdvojili smo vam neke od najzanimljivijih informacija za koje, verujemo, verovatno niste znali. Istorijske činjenice ali ne samo iz istorije.

Najkraći rat u istoriji vodio između Zanzibara i Engleske 1986. godine. Zanzibar se predao nakon 38 minuta borbe.

Svaki kralj u kartama predstavlja jednog velikog kralja iz istorije:
Pik - Kralj David
Tref - Aleksandar Veliki
Herc - Karlo Veliki
Karo - Julije Cezar

Novi Zeland je prva država na svetu u kojoj su žene dobile pravo glasa (1893. godine).

Demokratska Republika Kongo je bila kolonija osamdeset puta manje Belgije

Kennedy je bio prvi i jedini katolički predsednik SAD-a.

Hitlera su proglasili fizički nesposobnim da služi vojsku

Thomas Jefferson usprkos protivljenju ropstvu posedovao robove čitav život.

. Svaka kraljica po imenu Jane bila ubijena, zatvarana, poludela ili osuđena na smrt...

Bilo je prorečeno da će Edip ubiti svog oca i oženiti se majkom.

Hitleru je dijagnozirana psihopatska histerija.

Konj kojeg je Kaligula proglasio za senatora zvao Incitat (brzonogi).

Austrija je prva država koja je ukinula smrtnu kaznu 1787. godine.

23. aprila 1616. godine umrla su dva velika pisca, Vilijem Šekspir i Migel de Servantes, i taj je datum ustanovljen kao Svetski Dan knjige i autorskih prava

Prvu skicu padobrana napravio je Leonardo da Vinči, 1514. godine.

Uragan Denis podigao potopljeni nosač aviona dugačak 455 metara, oko koga se obrazovao koralni greben.