Elizabet Tejlor i Ričard Barton

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svaka ljubav je lepa, samo na drugačiji način. Međutim postoje one koje su zanele ne samo njene aktere već i čitav svet. Neke od njih obeležile su godine, druge decenije, a pojedine i vekove

Širom sveta 14. februar rezervisan je za zaljubljene, bez obzira na to koliko godina oni imali. Kažu da se tada svima koje je pogodila Amorova strelica  sve greške opraštaju, nemiri zaboravljaju i ljubavnici uz obavezan zanimljiv poklon, romantičnu večeru i reči: volim te iznova rasplamsavaju svoja osećanja, a sve je začinjeno crvenom bojom koja je simbol ovog praznika. Običaji tako nalažu, a malere u ljubavi nije dobro tražiti. Poreklo ovog praznika obavijeno je velom tajne. Navodno, sve je počelo 13. februara 270. godine kada je Valentin, lepi biskup iz Ternija, voljenoj devojci poslao pismo u kome joj je otkrio svoja osećanja i zahvalio na ljubavi koju mu je pružila. Sutradan, Valentinu je odrubljena glava, ali je njihova ljubav nastavila da živi i da se slavi do današnjih dana. Ovaj dan se po pravoslavnom kalendaru obeležava kao Sveti Trifun. On je zaštitnik naseljenih mesta od poplava i grada, odnosno čuvar vinograda i drugih useva od raznih štetočina. Bilo kako bilo, brojni su oni koji Dan zaljubljenih slave, ima onih koji ga ne priznaju, ili čak preziru, ali parovi o kojima će u našoj priči biti reč, imali su razloga da u njega veruju.
story

[You must be registered and logged in to see this image.]

VELIKA LJUBAV U PUBERTETU

Početak druge dekade novog milenijuma obeležava ljubavna saga dvoje tinejdžera, pevačice i glumice Selene Gomez i kanadske zvezde Džastina Bibera. Deluje neverovatno da ljubavna priča dvoje dece može da potresa svet, ali s obzirom na broj njihovih fanova, takva situacija i nije za čuđenje. Zajedno su dve godine, još od perioda kada su bili maloletni. Često se svađaju, još češće mire, ali bez obzira na sve eminentni američki magazini okarakterisali su ih kao jedan od najlepših i najiskrenijih ljubavnih parova. Prva dekada novog milenijuma bila je rezervisana za ljubavnike iz domena glume. On je bio oženjen, ona divlja i usledio je zajednički projekat - Gospodin i gospođa Smit. Naravno, reč je o Anđelini Džoli i Bredu Pitu. Demantovali su svoju vezu tokom snimanja, ali su nakon glumčevog razvoda od Dženifer Aniston, neposredno posle premijere, obelodanili da su zaljubljeni. Njihova romansa traje skoro deceniju, imaju šestoro dece, troje biološke i troje usvojene. Mada se često spekuliše kako su se venčali, još nisu rešili da svoju ljubav i zakonski verifikuju jer, kako kažu, papir im ništa ne znači. Ne spadaju u parove koji pridaju značaj važnim datumima, ali se trude da u javnosti uvek pokažu svoje emocije. Novi milenijum doneo je i novi par koji je u mnogima probudio nepoverenje. Osam godina kasnije ispostavilo se kako su bili u pravu. Naime, pevač Sting svoju koleginicu Madonu upoznao je sa britanskim rediteljem Gajem Ričijem. Nisu delovali kao dvoje ljudi koji mogu da pronađu zajedničku temu, ali je hemija bila evidentna. Zavoleli su se, venčali i dugi niz godina važili za uspešan kako emotivni, tako i poslovni dvojac. Za ljude koji su živeli na prostoru bivše Jugoslavije, devedesete su bile kobne, ali za one na američkom i evropskom tlu, veoma plodonosne. Ljubav je cvetala na sve strane. Najviše prašine podigla je romansa koja je planula između Nikol Kidman i Toma Kruza.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ona je bila za glavu viša od njega, stidljiva, pegava Australijanka koja je tek krenula da osvaja svet, a on poznati srcelomac i promoter sajentološke crkve. Niko kao ovaj par nije čuvao svoju intimu daleko od očiju javnosti. O njima se nikada i nije govorilo u negativnom kontekstu, i baš zato je, kad su izdali saopštenje kako se rastaju, i pošto su potpisali papire za razvod braka, usledio šok. Dugo godina nisu komentarisali razloge zbog kojih su se razveli, a i danas veoma šturo govore na tu temu.

HOLIVUDSKI BRAK OD TRI DECENIJE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Skoro da je moguće reći kako je ovaj par sinonim za osamdesete. Naravno, reč je o kolegama Goldi Hon i Kurtu Raselu. Za razliku od svih prethodno pomenutih, njih dvoje su zaista par za primer. I posle trideset godina vole se kao prvog dana. Rođendani, godišnjice, Dan zaljubljenih… debelim slovima upisani su u njihov planer. Skloni su romantici, kako u svojoj kući, tako i izvan nje. Možda je upravo to tajna što su do današnjih dana ostali verni jedno drugom. Kada je 1966. na jednom umetničkom performansu u Londonu upoznao nadarenu Japanku Joko Ono, Džon Lenon nije ni slutio koliko će to uticati na njegov dalji život. Iako oboje u braku, Lenon i Joko započeli su zajednički život, a vesti o njima punile su prve stranice tabloida. Droga je postala njihova svakodnevica, pozirali su goli za podršku kampanji protiv rata u Vijetnamu, upražnjavali su seksualne odnose međusobno, ali i grupno, koristili pomagala… Lenona je 8. decembra 1980. ispred stana ubio njegov obožavalac Mark Čepman, a obožavaoci slavnog benda i dalje krive Joko Ono za raspad Bitlsa, najpopularnijeg sastava šezdesetih. Bilo kako bilo ovaj ljubavni par obeležio je sedamdesete godine prošlog veka. Prelaz između šezdesetih i sedamdesetih rezervisan je za kontroverzni glumački par.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Akteri ove ljubavne priče su se rastajali, ponovo sastajali, venčavali i razvodili. Nisu mogli zajedno, ali ni jedno bez drugog… Naravno, reč je o Elizabet Tejlor i Ričardu Bartonu. Bili su dve nesrećne polovine jedne celine. Rastrzani pijanstvima i bezrazložnim svađama, nisu mogli da podnesu silinu sopstvenih emocija. Nastupili su zajedno u nekoliko filmova, uključujući i onaj o fatalnom odnosu između Marka Antonija i Kleopatre, za vreme čijeg snimanja su se strastveno zaljubili jedno u drugo. Hemija i seksualna privlačnost između njih bili su više nego očiti, iako su oboje tada bili u brakovima. Učinili su sve da budu zajedno, u tome su i uspeli, ali nisu opstali. Njihovi ispadi punili su novine više od deset godina. Prvi put su se rastali 1974. godine, da bi se zatim ponovo venčali šesnaest meseci kasnije. Svojom vezom iznova su potvrđivali izreku kako pročitanu knjigu ne treba čitati ponovo jer joj već unapred znate kraj. Podneli su papire za razvod u roku od godinu dana. Da se njihova strasna ljubav nikad nije ugasila svedoči i pismo koje je Barton pre smrti napisao Elizabet, a u kome joj je otkrio kako je još voli i da je ona ljubav njegovog života. Ovo pismo Tejlorova je u više navrata spominjala kao najveću dragocenost u životu. Kada je na inauguraciji u Beloj kući 1961. godine Džon Kenedi proglašen trideset i petim predsednikom Sjedinjenih Američkih Država niko nije ni slutio da na scenu stupa jedan od najvoljenijih predsednika u istoriji obećane zemlje. Njegovoj popularnosti umnogome je doprinela i njegova supruga Žaklina - Džeki Kenedi. Gledano sa današnjeg stanovišta, ono, zbog njegovih brojnih ljubavnih afera, nikako ne bi mogli da se nazovu skladnim parom, ali početkom šezdesetih delovali su kao dvoje ljudi koji se vole najviše na svetu. Ipak, u njihovom slučaju zavet do kraja života imao je smisla jer je Džon, pogođen smrtonosnim metkom atentatora, izdahnuo u naručju svoje supruge. Mada se ona ubrzo nakon njegove smrti udala za grčkog bogataša i brodovlasnika Aristotela Onazisa, na listi najskladnijih parova ovaj markantni i bahati muškarac nije se našao u njenom, već u društvu operske dive Marije Kalas. Bila je to ljubav koja je pomerala granice. Ona se u njega zaljubila dok je sedela u društvu svog supruga, a on bio sa svojom tadašnjom zakonitom ženom. Kruže glasine da je još tokom te prve večeri njihovog poznanstva došlo do seksa, ali ovakvi navodi nikada nisu potvrđeni. Od tada pa do kraja njenog života, jedino što je osim umetnosti postojalo za nju bio je Onazis. Ipak, moćni brodovlasnik je slavnu pevačicu često ponižavao i nije se njome oženio čak ni posle njenog razvoda. Tek na samrtnoj postelji pozvao ju je i priznao joj kako je bila ljubav njegovog života.

PRINCEZA NA ZRNU GRAŠKA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mada je istorija zabeležila pregršt slučajeva kada su prinčevi poklekli pred čarima običnih žena koje su potom dospele na tron, legendarna diva Grejs Keli bila je među prvima koja je došla na to mesto, a da je već imala zavidnu karijeru i bogat ljubavnički staž. Bilo je to 1955. kada je na Kanskom festivalu upoznala princa Renijea od Monaka koji je bio u dugoj vezi sa francuskom glumicom Žizel Paskal koja nije mogla da mu podari priželjkivanog naslednika. Ljubav se rodila na prvi pogled, a princ je glumicu zaprosio tri dana nakon što ju je upoznao sa ostatkom svoje porodice. Ona je, navodno, mrzela svaku sekundu svog venčanja, ali je slika nasmejanih supružnika obišla svet. Ruža Monaka uvenula je 14. septembra 1982. od posledica teške saobraćajnu nesreće, kada se sa ćerkom Stefani vraćala sa putovanja po Francuskoj rivijeri. Umrla je u 53. godini, a njen suprug se nikada više nije ženio. Evita Peron i Huan Domingo bili su moćni ljubavno-politički par koji je dominirao četrdesetim godinama prošlog veka. Kad su se sreli, ona je bila glumica skromnog porekla, a on general i ministar u argentinskoj vladi. Veoma brzo počeli su da žive u vanbračnoj zajednici, što je u ono vreme izazvalo pravi skandal. Kad je Peron uhapšen 1945. godine, Evita je sakupila masu deskamisadosa, najsiromašnijeg sloja stanovnika, i na taj način izdejstvovala njegovo oslobođenje. Ubrzo nakon toga su se venčali, a Domingo je izabran za predsednika Argentine. Ostali su zajedno do njene smrti od raka materice 1952. godine. Kada je upoznao Galu, Ruskinju i emigrantkinju koja je od njega bila starija deset godina, Salvador Dali zaljubio se istog trenutka. Ona je u to vreme bila udata za francuskog pesnika Pola Elijara, ali je odlučila da se razvede i uda se za Dalija. Organizovali su malo građansko venčanje 1934, a dvadeset četiri godine kasnije uradili su to i u katoličkoj crkvi. Da je Gala centar njegovog sveta i da je nikada nije prevario, a ni pomislio na to, pokazuje činjenica kako se sve do njene smrti nisu nijednom razdvojili. Tridesete nisu bile toliko usmerene na emocije političke elite, ali je svakako bilo onih koji su uspeli da stvore čaroliju i u tom predratnom periodu. Književnica Simon de Bovoar i filozof Žan-Pol Sartr svoj odnos su opisivali kao jedinstven i otvoren zbog čega su bili jedan od najslavljenijih nekonvencionalnih intelektualnih parova. Sreli su se 1929. godine i nikad se nisu venčali, niti živeli zajedno, već su posvetili sebe jedno drugom dogovorivši se da zadrže slobodu te da se seksualno i emocionalno vezuju i sa drugim osobama, deleći međusobno detalje tih veza.

POČETAK DVADESETOG VEKA U SENCI LJUBAVI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nisu retki oni koji kažu da su dvadesete najlepši period kada je moda u pitanju, a možda bi se to moglo reći i kada je ljubav po sredi. Između dva svetska rata bila je prisutna na svakom koraku. Baš u tom periodu čuvena slikarka Frida Kalo na jednoj zabavi upoznala je Dijega Riveru, najvećeg meksičkog slikara. Brak dvoje umetnika trajao je samo godinu dana i bio je ispunjen ljubavlju, aferama, mržnjom i razvodom. Nisu mogli jedno bez drugog, ali ni jedno sa drugim. Dijego je bio njen univerzum, njen prijatelj, muž, ljubavnik, brat. Ovo dvoje ljubavnika tokom čitavog njihovog života nazivali su golubicom i slonom, a sve to na konto njihovog izgleda.

Početak prošlog veka ostaće u znaku jedne velike ljubavi i to između francuske kreatorke Koko Šanel i engleskog aristokrate Artura Kapela. Po mišljenju nekih biografa, ljupka kraljica mode koristila je Kapela da bi uspela u visokom društvu, dok je za druge Artur Kapel bio njena najveća ljubav koju nikada nije prebolela. Nije joj bio veran, iako je veza trajala devet godina. Čak i nakon što se 1918. oženio, nije potpuno prekinuo sa Šanel. Godinu dana kasnije, poginuo je u saobraćajnoj nesreći, što pojedini smatraju najstrašnijim događajem u životu Koko Šanel. Životi Marije i Pjera Kirija prepliću se u naučnom istraživanju, a njihova ljubavna priča ukrašena je i Nobelovim nagradama za fiziku i hemiju. Pjer je preminuo 1906, pošto ga je pregazila konjska zaprega, a Marija je nepun mesec kasnije dobila katedru svog preminulog muža. Na taj način postala je prva žena profesor na Sorboni.

O NJIMA SE PRIČA VEKOVIMA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neke ljubavi bile su toliko posebne da su se zbog njih vodili čak i ratovi. Ona koja se izdvaja, kako u školskim udžbenicima tako i kao deo svake priče o uzburkanim strastima jeste ljubav između Kleopatre i Marka Antonija. Ove dvoje ljudi voleli su se sa toliko žestine da su njihove burne emocije dovele do rata... Marko Antonije je zbog lepe egipatske kraljice ostavio svoju ženu Oktaviju, a Oktavijin brat Oktavijan poveo je rimsku vojsku kako bi kaznio ovaj par koji je ljubav spojila i u smrti jer su, ne želeći da se odreknu svojih osećanja, počinili samoubojstvo. Brak između francuskog vojskovođe Napoleona Bonaparte i Žozefine, iako zasnovan na interesu, prerastao je u iskrenu ljubav. Njegova pisma upućena voljenoj ženi i danas se ubrajaju među najlepše izjave ljubavi koje je jedan muškarac ikada napisao. Burna veza puna strasti doživela je krah zbog Žozefinine nemoći da mu podari naslednika.
Car Indije Šah Džahan se sa svojom četvrtom ženom Mumtaz Mahal venčao kada su oboje bili tinejdžeri, sa samo petnaest godina. Ona mu je podarila četrnaestoro dece i domogla se titule omiljene supruge. Pošto je umrla prerano, nije mogao da je preboli i odlučio je da u njenu čast sagradi spomenik, a da bi to učinio bilo je potrebno dvadeset godina i 20.000 radnika. Nazvao ga je Tadž Mahal, a ova građevina i danas se smatra jednim od najpoznatijih simbola ljubavi u svetu. Dok još nije poneo titulu cara Rusije Nikolaj II zaljubio se u lepu njemačku princezu Aleksandru Fjodorovnu. Uprkos protivljenju obe familije, rešili su da budu zajedno, a ostali su poznati po javnom iskazivanju svojih osećanja što je u to vreme bio pravi skandal. Kada su boljševici zarobili carsku porodicu, Aleksandra i Nikolaj pogubljeni su zajedno.

I NAŠE LJUBAVI SU BAJKOVITE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neke ljubavi koje su se odigrale na ovim prostorima i danas inspirišu, a verovatno je najlepša ona između Ive Andrića i njegove Milice. Njih dvoje upoznali su se najverovatnije pre nego što je njen muž Nenad Jovanović dobio postavljenje u jugoslovenskom poslanstvu u Berlinu na zahtev Andrića koji je tada bio ambasador. Inače, prema tvrdnjama njegovih prijatelja, on nije skrivao svoju opčinjenost tom prelepom ženom, sedamnaest godina mlađom od sebe, koju je postavio da bude domaćica na njegovim prijemima pošto je bio neoženjen. Nikada se nije saznalo kada su Milica i Ivo shvatili da pisac u njoj ne vidi samo prijatelja. Od časa kada je postala udovica, Ivo joj se telefonom javljao sa svih putovanja, iako su i pre toga stalno razmenjivali pisma. Nekada su se trudili da na razne destinacije i hotele u kojima bi odsedali pošalju pismo onom drugom da ga sačeka i tako obraduje. Punih trideset godina čekao je Ivo da njegova voljena Milica bude slobodna kako bi se oženio njome. Kada se to desilo, Imao je šezdeset šest godina, a ona mu je bila prva i jedina žena. S druge strane, treba spomenuti i platonsku ljubav koja nije imala srećan kraj, a beskrajno je lepa u svojoj naivnosti. Njemu je bilo već 50 godina, njoj tek 20.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lenka Dunđerski bila je ćerka najimućnijeg Srbina u Vojvodini, Laze Dunđerskog, i opčinjena slavnim pesnikom Lazom Kostićem. Umesto romanse, cvetalo je prijateljstvo. Usledile su zajedničke vožnje kočijama po gradu i slušanje klavira. Shvatajući da je razlika u godinama isuviše velika i da je takva ljubav nemoguća, Laza beži u manastir Krušedol. Na predlog njenog oca on se ženi bogatom naslednicom Julijanom Palanački iz Sombora, a te iste 1895. godine Lenka umire u svojoj 24. godini… Zvanično od tifusa, a nezvanično od posledica abortusa. Kao večni spomen na ovu neostvarenu ljubav ostala je pesma Santa Marija Della Salute.

Story

Mumtaz Mahal i Shah Jahan


Mumtaz Mahal i Shah Jahan – venčali su se kao tinejdžeri, sa samo petnaest godina. Mumtaz mu je rodila četraestoro dece i postala omiljena supruga. Kada je umrla, nikako nije mogao da je preboli i odlučio je da sagradi spomenik u njenu čast. Bilo je potrebno dvadeset godina i 20,000 radnika da bi se sazidao spomenik po imenu Tadž Mahal. Jahan je do kraja života provodio dane usamljeno i povučeno, gledajući preko reke Jamun spomenik svojoj voljenoj kraljici. Sahranjen je pored nje, u Tadž Mahalu.

Paris i Helena


Paris i Helena – Helena Trojanska smatra se jednom od najlepših žena u književnosti. Homer je u svojoj “Ilijadi“ ispevao priču o njihovoj ljubavi i otmici Helene, koja je uzrokovala desetogodišnji Trojanski rat. Njihova ljubav završava se Parisovom smrću i Heleninim povratkom u Spartu.

Salim i Anarkali


Salim i Anarkali – Sin velikog mogulskog cara, Akbara Velikog, zaljubio se u prelepu kurtizanu – Anarkali. Opčinila ga je svojom lepotom na prvi pogled. Car, naravno, nije odobravao ovu vezu , priređivao im je razne pakosti, pretio, samo da bi uništio njihovu ljubav. Salim odlučuje da se suprotstavi svom ocu i objavljuje mu rat. Mlad i neiskusan, biva poražen i osuđen na smrt. Čuvši za to, Anarkali se odriče svoje ljubavi i biva zatočena samo da bi spasla Salima. Salim joj pokazuje tunel kojim je pobegla i nikad se više nije vratila. Salim je do kraja svog života voleo Anarkali, a njegove poslednje reči bile su upućene upravo njoj.

Lejdi Dajana i princ Čarls

Bila je najvoljenija princeza. Žena koja je odskakala od šablona poslušne supruge "plave krvi". On je bio neatraktivan prestolonaslednik britanskog trona i ne baš popularan među svojim sunarodnicima. Do venčanja Lejdi Di i princa Čarlsa došlo je 29. jula 1981. godine, a pre toga videli su se samo trinaest puta. Njihovu svadbenu ceremoniju gledalo je preko 750 miliona ljudi, a prenosile je 74 televizijske stanice širom sveta. Dajana je tada imala manje od 20 godina i bila prva Engleskinja posle tri veka koja se udala za naslednika britanske krune.

Ubrzo je na sebe navukla bes kraljevske porodice, jer je odbila da prvog sina Vilijama, shodno tradiciji, rodi u Bakingemskoj palati. Usledila je postporođajna depresija kada je pokušala da se ubije bacivši se niz stepenice, da bi po rođenju drugog sina Harija, otkrila da pati od bulimije. Za ovu bolest krivila je svog supruga koji se stalno žalio da se princeza poprilično ugojila. O delikatnosti njihovog odnosa govori i čuvena izjava princa Čarlsa data povom veridbe sa Lejdi Di. Na pitanje novinara da li su budući supružnici zaljubljeni, Dajana je odmah odgovorila potvrdno, dok je Čarls dodao "Šta god ljubav značila".

Detalji njihovog privatnog života nastavili su da šokiraju svet kada je Dajana javno priznala da, nakon rođenja drugog sina, sa suprugom nije spavala čak sedam godina. Princ Čarls je kasnije potvrdio da je tokom braka sa Dajanom bio u vezi sa sadašnjom suprugom, Kamilom Parker-Bouls. Beg od samoće Lejdi Di pronalazila je u rukama brojnih ljubavnika, a tvrdila je da su sinovi bili jedini razlog zbog kojih nije počinila samoubistvo. Njen život se ipak završio tragično, saobraćajnom nesrećom u kojoj je poginula zajedno sa verenikom Dodijem al Fajedom. Koban sudar desio se na ulicama Pariza dok su bežali od upornih paparaca. Pismo koje je Dajana ostavila neposredno pred pogibiju svedoči o tome da je naslućivala šta će se desiti. Iako konkretnih dokaza nema, svetska javnost je ubeđena da je kraljevska porodica umešana u njenu smrt. Uzrok nesreće nikada nije otkriven.

Grejs Keli i Renije od Monaka

Tog davnog 9. aprila 1956. godine, Grejs Keli živela je san skoro svake žene. Pripremala se da postane princeza od Monaka i supruga princa Renijea. Pred hiljadu zvanica i tri miliona gledalaca odigravalo se jedno od najglamuroznijih venčanja u istoriji. Dok su detalji ceremonije izgledali idlično, tvrdilo se da je Grejs mrzela svaku sekundu svog venčanja. Naime, dva dana pre samog događaja, prolazila je brojne psihološke i fizičke testove koji su imali za cilj da pokažu da li je sposobna da vlada jednom kneževinom.

Začetak ove ljubavne priče bio je daleko romantičniji. Sve se odigralo tokom Kanskog festivala 1955. godine, tokom kojeg je Grejs promovisala jos jednu vodeću ulogu u najnovijem Hičkokovom ostvarenju. Kako su Renije i Grejs kasnije izjavili, ovaj susret bio je sudbonosan. Grejs je ostavila svet filma i potpuno se posvetila Renijeu. Iz velike ljubavi koja se tog proleća rodila, dobili su troje dece: princezu Katarinu, princa Alberta i princezu Stefani. Ipak, Bajka holivudske dive koja postaje princeza i živi u idili bila je daleko od stvarnosti. Naime, već na odluku Grejs Keli da napusti Holivud, svet je bio skeptičan. Svi su čekali da vide hoće li princeza izdržati da bude pod striktnim pravilima dosadnog života u kneževini nakon burnog koji je vodila u Holivudu. Takođe se postavljalo pitanje hoće li princ Renije obuzdati njenu strastvenu prirodu, jer su paralelno sa holivudskom karijerom cvetale i njene romanse. Tvrdilo se da je bila u vezi sa svakim partnerom sa velikog platna. Pričalo se o njenoj nezasitosti u krevetu, a tračevi su otišli u krajnost pa je MGM, njena produkcijska kuća, morala da plati tabloidima da prestanu sa pisanjem pikanterija iz njenog privatnog života.

Kada je postala princeza od Monaka, dotadašnji način života Grejs Keli postao je deo daleke i poprilično sramne prošlosti. Barem je tako mislio princ Renije, koji je zabranio prikazivanje svih filmova svoje supruge u kneževini i dao joj listu pravila ponašanja kojih mora da se pridržava. To je uticalo da jaz između Grejs i Renijea vremenom postane sve veći. Dosta vremena počela je da provodi u Filadelfiji i Parizu, ali je pred kraj svog života oživela emocije sa suprugom i ponovo uživala u ljubavi. Kraj njihove sreće bio je prekinut naglo i neočekivano. Grejs Keli, najlepša plavuša svog vremena, preminula je 14. septembra 1982. godine. Usled moždanog udara izgubila je kontrolu nad svojim vozilom i poginula tačno na mestu gde je trideset godina ranije snimala scenu jednog od svojih najpoznatijih filmova. Suprug nikada nije preboleo njenu smrt i do kraja svog života nije se ponovo oženio.

Dženifer Aniston i Bred Pit

I pored velike ljubavi, najveću pažnju privukli su svojim raskidom. Planetarna polularnost nezaboravne Rejčel i najvećeg holivudskog zavodnika spojila ih je upravo kraj malih ekrana na snimanju kultne serije "Prijatelji", gde je Bred imao epizodnu ulogu. Dženifer Aniston i Bred Pit venčali su se na svečanosti u Malibuu 2000. godine. Pričalo se da su stvoreni jedno za drugo, da plene svojom zajedničkom spontanošću i vedrim duhom. Njihova sedmogodišnja veza smatrana je jednom od retko uspešnih i stabilnih u Holivudu.

Ipak, idila je srušena 2005. godine. Kobni trenutak njihovog braka bilo je snimanje filma "Gospodin i gospođa Smit" gde Bred nije odoleo čarima, u to vreme najvećeg ženskog seks simbola, Anđeline Džoli. Razvod Pit - Aniston bio je medijski najpropraćeniji holivudski razvod svih vremena. Interesantno je da je Bred kasnije javno priznao da je bio emotivno slomljen nakon rastanka sa bivšom suprugom i koristio razne opijate. S obzirom da je on bio inicijator raskida i svojevoljno pao u zagrljaj Anđelini, spekulisalo se da je njegova izjava bila samo znak griže savesti. Ni danas, osam godina od ljubavnog skandala, prašina se nije slegla. Stranice žute štampe pune planovi za venčanje, ne samo Breda i Anđeline, već i Dženifer sa svojim verenikom Džastinom Terouom. Ali, glavna tema nije lokacija ili preskup dijamanstki prsten, već to ko će kome doći na venčanje i čije će biti prvo.

Kejt Midlton i princ Vilijam

Da savremene ljubavi nisu nužno praćene skandalima i seks aferama, dokazuje i kraljevski par Velike Britanije. Prefinjenost i sofisticiranost učinila ih je jednim od najskladnijih parova današnjice. Ipak, da nije sve ružičasto kako se čini, dokazuje i činjenica da mlada princeza, za razliku od Vilijamove majke Dajane, nikada nije imala naklonost javnosti. Ako uzmemo u obzir da je na zidu svoje sobe tokom srednjoškolskih dana držala poster princa Vilijama, ne čudi zasto su je mediji širom sveta prozvali Waity Katy. Nadimak devojke koja zna da čeka i dočeka svoj trenutak, kojoj posao nikada nije bio prioritet, opravdala je tokom devetogodisnje veze sa Vilijamom. Odmah je bila na tapetu medija, što zbog nepristojnih ispada čitave porodice Midlton, što zbog odavanja slike žene sa jednim jedinim ciljem - da se dobro uda.

Bilo da je pobedila ljubav ili primamljiva titula supruge plave krvi, Vilijam i Ket venčali su se 29. aprila 2011. u Vestmisterskoj palati u Londonu. Njihova svadbena ceremonija nazvana je venčanjem veka. Mladina svedena haljina, iz modne kuće "Aleksandar Mekvin", odisala je otmenošću i oduševila svet. Kejt je na venčanju nosila i verenički prsten od dijamanata i safira koji je nekada pripadao princezi Dajani. Procenjuje se da je putem televizije i interneta gotovo dve milijarde ljudi gledalo prenos venčanja. Kejt je, inače prva građanka u poslednjih 350 godina, koja sa udala za princa koji bi mogao da nasledi tron. Idila je upotpunjena onog trenutka kada je procurela vest da princ i princeza očekuju devojčicu, koja bi nakon tate bila drugi pretendent na presto.

Владимир и Косара

Цитат је из XII века, преузет из Љетописа попа Дукљанина, најстаријег познатог јужнословенског писаног историјског извора: "И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере
главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. Међутим, угледавши Владимира и видевши да је лепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се с њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће". Извесно је да „ни једној особи у свом Љетопису није Дукља-нин посветио толико пажње и простора као Владимиру, a око његове главе исплео чудесну светачку легенду која је сигурноу народу и прије постојала, па ју је он само забиљежио како ју је знао и чуо од других". По доступним изворима, владао је Дукљом од око 990. до 1016. године и покушао да сачува кнежевину стиснуту између Византије и Самуиловог царства. Кад се приклонио Византији, Самуило га је заробио и свезаног послао у своју престоницу Преспу. Ту је и зачета љубав између Самуилове кћери Теодоре Косаре и заточеног кнеза Јована Владимира, „љубав ватрена и девствена, нежна и предубока, неизмерна, као бајка". Као зет и вазал, Владимир се вратио у Дукљу. После Самуиловог пораза од Византинаца (1014) и смрти, власти се докопао његов синовац Јован Владислав, жељан и територије Дукље. Позвао је Владимира у Преспу, шаљући му златни крст на коме се заклео да му неће учинити никакво зло. Владар Дукље је, слутећи невољу, затражио да му пошаље дрвени „па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво". Отишао је и изгубио главу. Сахрањен је у Преспи одакле га је несрећна Косара, по легенди, пренела у Цркву св. Марије у Крајини (на обали Скадарског језера), где је и сама сахрањена поред његових ногу. Владимир је врло брзо проглашен за свеца, по неким изворима првог у Срба, али ни мртав није имао мира. Мошти су му прво пренесене у Драч, па у манастир Светог Јована (Шин Ђон) код Елбасана, да би од 1995. почивао у Саборној цркви у Тирани, седишту Ал-банске православне цркве. Дрвени крст који га је, по предању, коштао главе, већ вековима је у поседу породице Адровић из околине Бара и сваке године, на Свету Тројицу, износи се на врх Румије.

Стефан Урош I и Јелена Немањић (од рода Анжујских)

Кад, онако с пролећа, процветају јорговани долином Ибра, мало ко може да савлада дрхтурење око срца. И да са завишћу не отплови кроз време, по свој прилици у 1250, кад је један млади краљ, уместо нарамка цвећа, своју будућу краљицу чекао посадивши уз реку, куда је она требало до пристигне из своје Провансе, стабљике јоргована. Успомена на ту бајколику причу траје и данас, пре свега кроз традиционалну приредбу „Дани јоргована" која се сваке године, почетком маја, одржава у Краљеву. Да ли је принцеза, чије порекло није сасвим утврђено, мада се зна да је била у сродству с Карлом I Анжујским, краљем Напуља и Сицилије, те отуд и оно Јелена Анжујска, оправдала такав дочек од сина Првовенчаног и унука Немањиног, владаоца Србијом од 1243. до 1276. Верује се да је брак склопљен 1250, a зна се да су имали петоро деце, кћи и четворицу синова, од којих су Драгутин и Милутин краљевали. У то време у Србији цветају трговина и занати, вешти немачки рудари и металурзи, које је Урош довео из Мађарске, откривају на Тари, Руднику и другде богата налазишта олова, бакра и сребра. Ни краљица не дангуби, те обнавља и подиже неколико православних и католичких манастира, Јелена Немањић од којих је најпознатији Градац, њена задужбина, саграђен око 1275. На свом двору , у Брњацима, на северној страни горњоибарске Мокре горе, на самом рубу данашњег Косова и Метохије, окупљала је властелинске и сироте девојке, што се сматра првом женском школом на тлу Србије. Још се чува легенда да је управо захваљујући томе на Косову и Метохији развијена богата традиција израде ручних радова. Уз то, редовно је слала богатс дарове Светој гори, Јерусалиму, Синају, Ватикану, a највише манастирима у Србији. Колико је бринула o поданицима сведочи и податак да ју је народ назвао „мајка краљица", a архиепископ Данило II, њен савременик, надахнуто написао Житије прве српске краљице која је постала светитељка. Једно време након смрти мужа (1277), док је власт у држави била подељена на три дела (осталим су владали њихови синови Драгутин и Милутин), управљала је Зетом, Требињем, Плавом и Поибарјем. Замонашила се у Цркви св. Николе у Скадру, такође својој задужбини, и као монахиња Јелена ту и преминула (1314), a њено тело пренето је у Градац.

Стефан Урош III Дечански и Теодора.

Несумњиво једна од најтрагичнијих личности српске историје. Одрастао је као српски талац код моћног татарског кана Ногаја, отац Милутин је касније наредио да га ослепе и прогнао га, син Душан у побуни му преотео престо и (по једној верзији) наредио да га усмрте. Негде пред 1299, после слома кана Ногајевог и погибије у међутатарским сукобима, Стефан је побегао из заточеништва и вратио се у Србију. Оженио се принцезом Теодором, кћерком бугарског цара Смилца, исте оне године кад му је шестогодишња Симонида постала маћеха. Много векова касније песник и драматичар Милутин Бојић у свом позоришном комаду Краљева јесен натукнуће да је отац ослепео сина због љубоморе. Учинило му се да види распламсалу љубав између своје младе жене Симониде и свог сина Стефана. Историчари, разумљиво, несрећу Стефанову приписују побуни против оца. Нема неспорних доказа ни за једно ни за друго. Судбину заточеника на царигралгком двору Симонидиног оца Андроника, Стефан је поделио са женом Теодором и двојицом малолетних синова, Душаном и Душицом. После Милутинове смрти (1321), вратио се са породицом у Србију. Објавио је да му је свети Никола повратио вид који му је отац својевремено немилосрдно узео. успешно савладао двојицу других претендената на престо и постао српски краљ. У Жичи, 6. јануара 1322, за краља га је крунисао архиепископ Никодим, a његовог сина Душана за „младог краља", очевог савладара. И тек што су почели да је ословљавају и поштују као краљицу и краљицу-мајку, Теодора је умрла (октобра 1322) и сахрањена у Бањској. Две године касније, Стефан се оженио дванаестогодишњом Маријом Палеолог, чији је отац Јован, намесник солунски, био рођени братанац византијског цара Анлроника. C њом je изродио троје деце: сина Симеона (Синишу) и кћери Јелену и Теодору. Мука је, пак, имао са својим првенцем Душаном, „младим краљем", који се побунио у страху да ће престо припасти полубрату. Стефан је скршио побуну, али је само три месеца касније, 31. августа 1331, у краљеву резиденцију у Неродимљу неочекивано опсела Душанова војска. Стефанје с породицом затворен у звечанску тврђаву, где је 11. новембра исте године „умро под тајанственим околностима" (највероватније удављен). Сахрањен је у својој тада још незавршеној задужбини Високим Дечанима.

Цар Стефан Душан и царица Јелена

Најмоћнији српски владар у свој познатој историји, краљ од 1331, цар од 1346. до 1355. Његово царство запљускивала су три мора (Јадранско, Јонско и Егејско). у њему живело десет народа, свако се служио својим језиком, a освајачи и покорени уживали су једнака права. Са Јеленом, сестром бугарског цара Јована Александра, венчао се на Ускрс 1322. Крунисан је за цара 14. априла 1346. у Скопљу, добивши том приликом, по византијском обичају, скиптар и црвене ципеле. У августу исте године његов и Јеленин син Урош, још дете, произведен је за краља. Неколико је верзија тумачења зашто је Душан Силни остао једини неканонизовани српски владар из рода Немањића. Најозбиљнија је она која то објашњава оцеубиством (и крунисао се 6. септембра 1331, још док је Стефан Дечански у звечанском притвору бројао последње дане). Народно предање за тај злочин, ваљда им тако било лакше да са тим живе, оптужује царицу Јелену. Зна се да је имала голем утицај на мужа и пратила га у многим ратним походима, верује се да је била храбра и изузетно способна. Постоји тумачење да је она, као једина жена која је крочила на Свету ropy, навукла проклетство на свој дом и оставила мужа без светачког ореола. Зна се да цар и царица јесу 1347. боравили у Хиландару. Неки тврде да су се склонили пред епидемијом куге, али проверљиви подаци o овој посети су више пего оскудни. Кад нема чињеница, онда се предање разигра. Према једном, царица је била маскирана у мушкарца, по другом није ни устала с носиљке, па, технички, није ни крочила на тло Свете rope, a треће вели да је кренула у Хиландар, али се у последњем часу предомислила, оставши да цара чека на броду... Умрла је као монахиња Јелисавета, двадесет једну годину после изненадне и неразјашњене смрти цара Душана (20. децембра 1355).

Деспот Стефан и Јелена Лазаревић (Гатилузи)

Плод дубоке љубави кнеза Лазара и кнегиње Милице, њихово шесто дете и најстарији син, имао је само дванаест година кад је остао без оца. Уз помоћ мајке и монахиње Јефимије (удове деспота Јована Угљеше Мрњавчевића), расте спремајући се да на своја плећа прими и сачува оно што му је остало од оца. Када се 1402. враћао из Ангорске битке, те турске погибељи, у Цариграду га је цар Јован VII Палеолог прогласио за деспота, што је византијска титула прва после царске. Тада је уговорен и брак с царевом свастиком Јеленом (или Јелачом) Гатилузи, чији су отац и деда господарили острвом Лезбос. У браку нису имали деце. Историчари износе претпоставку да је узрок томе повреда коју је Стефан задобио као младић, падом с коња. Некако тихо, дубоко иза кулиса историје, текао је њихов брак, одвијала се њихова љубав. Љубав? Знамо и стално спомињемо толико тога o славном деспоту. Победник над непријатељима споља и унутра, први међу јсднакима у европском витешком Реду Змајат обновилац Београда (који је по други пут у историји учинио српском престоницом), ктитор манастира Ресава, поседник праве „александријске библиотеке" o којој су испредане бајке, преводилац важних историјских књига Константина Манаса, песник и писац (Слово љубве; Натпис на косовском стубу)... Да ли ју је склонио или заштитио, из љубави или нечег другог, у своје срце или у неку раскошну тамницу? Зна се да је живео аскетски. бринући o врлини бар колико и o вештини, неки би данас можда радије рекли самурајски. Умро је изненада, 1427, претпоставља се од можданог удара, у тренутку кад су се Турци најозбиљније приближавали Србији. Пошто није имао дирсктне наследнике, на престо је, по Стефановој вољи, дошао сестрић му Ђурђе Бранковић.

Деспот Ђурђе Бранковић и Ирина (од рода Кантакузина)

Последња династија средњовековне Србије - Бранковићи - имала је ту несрећу да њен најистакнутији представник, господин и самодржац Ђурђе (средњи син Вука и Mape, кћери кнеза Лазара и кнегиње Милице) буде и последњи значајан српски владар у средњем веку. Иако способан политичар и дипломата, није успео да са својом несрећном породицом спасе српску државу од коначне пропасти и пада у ропство под Турцима. Уз то, народно предање на њихово бреме додаје, неоправдано, издају Вука Бранковића на Косову 1389, те мит o „проклетој Јерини", који Ирину проглашава најомраженијом женом у српској историји. Историчари, који оперишу чињеницама, тврде другачије. Кад се (1414) оженио Ирином Кантакузин, кћерком Димитрија Првог, севастократора a потом деспота Мореје, Ђурађ је имао око 39 година и верује се да му то није био први брак. C Ирином је изродио шесторо деце: Тодора, Гргура, Стефана. Лазара, Мару и Катарину. Убрзо пошто је на престолу деспотовине наследио ујака, деспота Стефана, морао је по уговору да престони Београд врати Угрима. Стога у пролеће 1429. започиње интензивну градњу Смедерева, нове престонице. Тај велики подухват, наравно, подразумевао је исте толике народне жртве („разрез и кулук"). Градњом, која је и по данашњим мерилима завршена невероватно брзо, управљао је деспотичин брат Тома Кантакузин. Отуд народни песник кривца за муке кулучке проналази управо у деспотици Ирини, „проклетој Јерини". Но, каква је била њихова љубав, њихов брак? Колико је у тим трагичним вртлозима историје било места и слуха за лично, интимно, танано (и није ли баш то, „невидљиво", било најчвршћи ослонац за оно „на страшном месту постојати")? Зна се да су морали кћер Мару дати у харем султана Мурата II, 1435, као залогу за варљиви и краткотрајни мир, да им је исти султан шест година касније ослепео синове Гргура и Стефана, који су узалудно бранили Смедерево. Зна се да су живели и владали пред само згаснуће златног средњовековља, да им је била остала само Зета, да се он на крају, уцењене главе, потуцао од немила до недрага. Умро је, сам и ојађен, у осамдесет првој години (1456), a Ирина пола године доцније.

Карађорђе и Јелена

Поузданих података нема. Легенда вели да су неки Турци пресрели Николу Јовановића с малолетном кћерком Јеленом, њега свезали, a њу почели да вуку према чардаку. Тад се, као у правим великим бајкама, појавио спасилац, наочит и црн, с два друга. Шта је било после и сами знате. Тај Црни, Ђорђе Петровић, трговац још увек само у намери, доцније је постао вожд Првог српског устанка и родоначелник династије Карађорђевић. Друга прича каже да је кћерку Босе и јаскивачког оберкнеза из села Маслошева у Шумадији Ђорђе Петровић „из Јагњила отео и одвео дома, кад је једном дошла с котловима на воду". Радош Љушић, изузетан познавалац тог дела српске историје, тврди да се тај сусрет могао догодити у јесен 1785, a најкасније с пролећа 1786. Зна се да га је пратила кад је из Србије избегао у Срем (1787), као и после пропасти Устанка. Утврђено је и да су имали седморо деце, тројицу синова и четири кћерке. Најмлађе дете, син Александар (рођен у Тополи 1806, у време великих победа у Устанку) кнезовао је Србијом шеснаест година, a на престо ступио непуних девет месеци после мајчине смрти (30. јануар 1842). Иако је, разумљиво не само за оно време, живела дубоко у сенци мужа и историје, остало је забележено да је (1808) потплатила Павла Цукића да убије Карађорђеву милосницу која је, преобучена у мушко под именом Марјан, живела с вождом у тек ослобођеном Београду. Била је то једина позната Карађорђева ванбрачна љубавна веза. После мужевљевог убиства (1817) злопатила се с децом по Русији и Бесарабији, пошто кнез Милош није дозвољавао да се врати у Србију. Тек кад је кнез Михаило дошао на власт, вратила се у Београд, након двадесет шест година избеглиштва, и ту скончала. Сахрањена је у Тополи, поред Карађорђа.

Милош и Љубица Обреновић

Приче су потврдили и озбиљни историчари. Владар који је вештом дипломатијом (протканом безмерном препреденошћу) успео да Србију извуче из вишевековног ропства, био је највећи женскарош свог времена, неки верују и највећи међу српским вођама XIX и XX века. Ко би то рекао за „неугледног шипарца, с расеченом горњом усном, због које су га звали Крњо?! Милош се једва оженио, уз братовљеву помоћ, али као кнез, славан и моћан, лако се упуштао у љубавне авантуре". У брак, наводе стручњаци, и он и Љубица ступили су невини. A за сведока да је љубав између будућег кнеза и Љубице Вукомановић, бар она с почетка, била испуњена заносом, понајбоље је позвати самог Милоша: „Тада ми је било прошло 20 година, a још сам био као девојка. Чим видех Љубицу, осташе ми очи на њој. Она и мајка јој, опазивши мене, изиђоше из воде и спустише скуте (бејаше их стид од мене да дубоко газе). Ја прегазих воду и на другом брегу седох обувати се. Ошљарио сам ваљда читав сахат, само да дуже гледам Љубицу Е, чиниш волико, јест била лепа за чудо." Венчали су се с пролећа 1804, a кумовао им је Карађорђе (тада су се он и Милош први пут срели). Изродили су четворо деце, али су највећи део времена живели одвојено, свако по своме. Била је једна од ретких жена, можда и једина у то време, која се није слепо покоравала мужу. Умела је да буде своја и у приватном животу и у државничком пословању своје „јаче половине". Тако, у налету љубоморе убила је Петрију, прву познату љубавницу кнеза Милоша, али се и придружила његовој опозицији, уставобранитељима, посредно учествујући у Кнез-Милетиној буни (којом је, 1835, Милош био принуђен да прихвати Сретењски устав, први у нововековној српској историји). Ипак, кад је Милош, без ње, отишао у емиграцију, писмима
му се жалила због насиља које су нове власти спроводиле према његовим присталицама. Упркос томе што је, попут Милоша, била неписмена, дружила се с ученим људима, a неке чак и новчано помагала, између осталих и Вука Караџића. Остало је у причи и да је управо она дала паре да сс подигне црква Покајница, у спомен на место где је убијен Карађорђе, њихов венчани кум. Умрла је у Бечу, 26. маја 1843, a сахрањена у фрушкогорском манастиру Крушедол. Данас на њу, поред осталог, подсећа њена приватна резиденција, позната као Конак кнегиње Љубице, у самом центру Београда, подигнут по налогу кнеза Милоша 1831, a у извођењу неимара Хаџи-Николе Живковића.

Što je tužno