NAJTUŽNIJA SRPSKA PRIČA Ljubav šabačkih Romea i Julije ni korov, ni vreme ne mogu da zatru

"Ovde počiva priča o ljubavi. Pavle i Đula postaše deca raja. Voleli se iskreno i do kraja", epitaf je na jedinstvenom spomeniku večne ljubavi koji se nalazi na međi sela Mrovska i Goločelo u Posavotamnavi. Srce rascepljeno na dva dela simbolizuje tragičan kraj. Nekada je na ovom mestu postojalo samo kamen obeležje bez datuma, opisa, sa krstom i utisnutom rukom. Priču o srpskom Romeu i Juliji, zabeležio je Janko Veselinović.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Spomen ploča Ašikov grob, Foto: S. Lazarević


Na putu Šabac–Donje Crniljevo, pored starog hrasta i uz kamen obeležje sa utisnutom rukom, priču o Đuli i Pavlu čuo je Janko Veselinović, zabeležio je i objavio 1891. pripovetku "Ašikov grob".

Kao i Vilijam Šekspir koji je pisao o romantičnoj i tragičnoj ljubavi iz Verone, tako je i Janko Veselinović sačuvao priču o Đuli i Pavlu, kojima nije dato da žive srećno, već ih je roditeljska mržnja oterala u smrt.

"U selu Mrovska nekada živeše gazda Filip", počinje priču Veselinović

"U susednom selu Goločelo živeo je drugi gazda, po imenu Jovan. Bili su to ljudi bogati za priču. Ono, sirotinja se neće nikad takmičiti, ali Boga mi, gazde hoće! Svaki hoće da je bolji, da je bešnji i silniji... Ako je imanje, on hoće da je njegovo bolje grupisano, pa da prkosi svome takmacu. Ako je konj, on hoće da jaše bešnjeg hata, i hoće da svi kažu - jeste, i ono i onaj je gazda, al' ovo je bolji. E takvi takmaci behu Filip i Jovan... Bog im dao svega dosta, a taština ih gonila da pribavljaju još i više, samo da jedan od drugog bolji bude... Domovi njini bili su čitavi gradovi, a zgrade oko kuća čitave varoši...

Filip je imao ćerku jedinicu koju su svi zvali Đulom, a Jovan je imao jedinca sina kome beše ime Pavle. To im beše sav porod. Filip je ćerku oblivao u zlato; sjala se kao - Bože, prosti! - jarko sunašce, međ drugaricama; a Jovan Pavla u svilu i srmu", piše Veselinović.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ašikov grob, Foto: S. Lazarević

Između Đule i Pavla ljubav je buknula na prvi pogled kad su se slučajno sreli u šumi. Viđali su se tajno dve godine dok roditelji nisu saznali. Za njih je to bila najgora kazna, pa su odlučili da Đulu odmah udaju za "gazdu ispod Cera".

Kad je čula šta joj spremaju, devojka se zaklela da će se ubiti, a Pavlu je po jednoj drugarici poručila da je čeka na mestu gde su se upoznali, poslednji put.

Do tog susreta, međutim, nikada nije došlo. Pavla, koji je na mesto sastanka stigao ranije, napao je čopor vukova, koji ga je rastrgao, a kad je Đula stigla, pronašla je samo ruku svog dragog. Sa tom rukom, devojka je zaspala i više se nije probudila.

Nesrećni roditelji tek tad su shvatili šta je njihova mržnja donela i na mestu stradanja svoje dece postavili kamen obeležje.

U ovu priču nimalo ne sumnjaju meštani Posavotamnave. Tvrde da je autentična i da se "baš tako sve desilo".

Dragoljub Đurđević, na čijem se posedu nalazio kamen, poklonio je parcelu da se izgradi spomen kompleks nesrećnim ljubavnicima.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ašikov grob, Foto: Turistička organizacija Šapca

- Ideju o izgradnji spomen kompleksa "Ašikov grob" uz profesora Marinka Markovića, mnogi su podržali, kao i Opština Šabac. Spomenik je završen pre sedam godina, ali da li putnik namernik bez dodatnih uputstava može da zna šta on predstavlja? Uz dodatni sadržaj, ručno rađene suvenire, ukrasne predmete koje posetilac može da ponese, ovo mesto može da zaživi - kaže Suzana Lazarević, diplomirani etnolog iz Šapca.

Suzana kaže da treba raditi na popularizaciji "Ašikovog groba", na kome bi mladi romantičari mogli da potraže svoja ljubavna ostvarenja, a kao dobar primer toga navodi Veronu.

- Uspostavljanjem nove tradicije ovo mesto bi moglo da zaživi. Uz već osmišljene suvenire, mogla bi se osmisliti amajlija, magična veza za dvoje mladih i zaljubljenih koja bi se materijalizovala. Time bi se i na "Ašikovom grobu" dešavala čuda, pa bi mladi romantičari hrlili da tu traže svoja ljubavna ostavrenja.

Najbolji primer da tako nešto uspeva je primer iz Verone, ali ne moramo ići u Italiju da bismo se uverili u to. Most zaljubljenih u Vrnjačkoj Banji, gde se mladi simbolično katancima vezuju jedno za drugo, potvrđuje da je ljubavna magija i danas prisutna i vrlo popularna - smatra Lazarevićeva.

24sata

Okamenjena ljubav Kraljevića Marka



Piše Nena Lalović



Na oko četiri kilometra od Kuršumlije nalazi se selo Krčmare, obavijeno velom davnašnje tajne. Narodne legende i predanja o nastanku ovog i obližnjih sela, veoma neobičnih prirodnih i kulturno-istorijskih spomenika, prenose se i dalje s kolena na koleno. Ti spomenici su: Marina kula, Marina sena i Marina voda.

Sve za lepoticu
Istorija delimično poznaje nastanak Marine kule, čiji se temelji i danas nalaze iznad ovog sela, međutim, stene koje narod zove Marina sena, još uvek izazivaju nedoumice o poreklu i načinu nastanka. Brojna narodna predanja vezana su za ceo ovaj kompleks i samo selo Krčmare, a najčešće se pominje priča o Marku Kraljeviću i krčmarici Mari.
Priča o boravku Marka Kraljevića u Toplici prenosila se sa generacije na generaciju. Legenda kaže da se u podnožju Marine kule u srednjem veku nalazilo jedno veliko naselje, u kojem je živela devojka po imenu Mara i važila je za najlepšu u topličkom i kosaničkom kraju. Nasred sela, Mara je imala krčmu u koju je Marko svraćao svaki put kad bi prošao kroz ove krajeve, te se - kako legenda kaže - zaljubio u krčmaricu.
Godine 1371, Marko je dobio Makedoniju na upravu, te je kao vladar morao da boravi u tom kraju. Međutim, kako Marko nije mogao dugo bez Mare, često je obilazio krčmaricu. Iako je put bio dug i naporan, Marko je na konju, u pratnji svojih odanih ratnika, prelazio i po nekoliko stotina kilometara - samo da bi video svoju ljubav. Tako je, provodeći vreme u Toplici, sve više zapostavljao svoje vladarske dužnosti. Legenda kaže da je on sazidao Mari novu, veliku krčmu, a zatim i kulu - dvor na vrhu brda, kako bi joj obezbedio lagodniji život.
Čitavih sedam meseci njegova vojska je izgubila zidajući ove objekte i praveći cevi od pečene gline, pomoću kojih je Marko doveo vodu od kule do krčme. Onda je Marko na temeljima rimske bazilike, na ušću Toplice, podigao svoju zadužbinu, koju narod i danas zove Markova crkva. Tako je ovo selo dobilo naziv Krčmare, brdo iznad njega - Marina kula, a izvor - Marina voda. Okolne stene, koje i danas dominiraju ovim selom, dobile su ime Marina skamenjena sena.

Stigla ga Lazareva kletva
Ovu legendu potvrđuju i najnovija naučna istraživanja, koja su nedavno obavljena u ovom selu. Ekipa istraživača pronašla je temelje krčme, Marine kule, kao i delove vodovodnih cevi. Istraživanja su obustavljena zbog nedostatka finansijskih sredstava, a legenda i dalje živi i govori da je Marko mnogo vremena provodio kod krčmarice Mare i nije se obazirao na glasnike koji su skoro svakodnevno pristizali iz njegovog kraja i zvali ga da se vrati i zaustavi tursku najezdu. Tako je Marko izgubio deo svoje teritorije.
Prema predanju, 28. juna 1389. godine, Marko je boravio kod Mare u selu. Rano ujutru, ustao je da nahrani svog konja Šarca. Kad je došao do sena, video je da se skamenilo i nije imao čime da nahrani konja. Gledajući gladnog Šarca i kameno seno, pitao se da li je ovo zlokobni znak. U jednom trenutku, shvatio je da, boraveći kod Mare, gubi vreme i da je odavno trebalo da krene u odlučujući boj za sudbinu srpskog naroda. U njemu se probudio ratnički duh, pa je okupio svoje podanike, pozdravio se sa Marom i obećao da će se vratiti. Na čelu svoje vojske krenuo je pravo na Kosovo. Međutim, zakasnio je, kako i pesma kaže: “Kasno Marko na Kosovo stiže“...
I pored toga što nije stigao na vreme, on je sa svojom vojskom nastavio borbu protiv nadmoćnih Turaka. Posle destekovanja njegove vojske, morao je da se povuče. Tada je razaslao glasnike po čitavoj Srbiji da se sakupe ratnici kako bi se suprotstavili Turcima i proterali ih iz zemlje. Dok se vojska okupljala, on je odlučio da se malo odmori. Čim je sklopio oči, usnio je san koji mu je rekao da će ga stići kletva cara Lazara. Trgnuo se tada iz sna i pomislio da se nešto dogodilo Mari, koju odavno nije video.
Ne mogavši da se nosi sa zlokobnim slutnjama i lošim mislima, Marko je uzjahao konja i sam otišao u Toplicu da vidi šta je sa njegovom dragom. Stigavši tamo, zatekao je samo ruševine krčme, što je bilo delo Turaka, a nedaleko odatle i Marin grob. Meštani su mu tada ispričali da je Mara dugo patila, misleći da je poginuo, jer se o njemu nije ništa čulo. Od brige i tuge ubrzo je i umrla, a Turci, prolazeći ovim krajevima, za sobom su ostavili pravu pustoš. Krčmu su zapalili i kulu porušili, a jedino skamenjenom senu nisu mogli da naude. Marko se tada rasrdio, misleći da ga je stigla Lazareva kletva:

Ko je Srbin i srpskoga roda,
i od srpske krvi i kolena,
a ne doš'o na boj na Kosovo,
ne imao od srca poroda,
ni muškoga ni devojačkoga!
Od ruke mu ništa ne rodilo,
rujno vino ni 'šenica bela!
Rđom kap'o dok mu je kolena!"

Lekovita voda
Razočaran i nesrećan, umesto da nastavi borbu protiv Turaka, Marko je postao turski vazal. Ubrzo je poginuo na Rovinama u Rumuniji, boreći se na strani Turaka. Do poslednjeg časa u srcu je nosio svoju Maru - kaže legenda.
Ostaci Marine kule, koji se nalaze iznad Krčmara, veoma su atraktivni za turiste koji, naročito u letnjem periodu, obilaze ovu znamenitost. Jedan zid kule dobro je očuvan, a ispod njega se naziru ostaci stepenica od klesanog kamena, koje su vodile do krčme u centralnom delu sela. Nasred ovog sela, sačuvan je i izvor - ozidan bunar iz tog perioda. Meštani svedoče da, dok obrađuju svoja imanja savremenom mehanizacijim, često naiđu i na razne predmete iz srednjeg veka. Ono što je najinteresantnije, kako nam svedoči meštanin Rade Đorđević, jesu cevi od pečene gline - delovi čitave vodovodne mreže kojom se to naselje snabdevalo vodom.
Danas se veruje da skamenjena Marina sena imaju čudnu moć i uspešno leče ljubavne probleme. Meštani svedoče da se neretko viđaju mladi parovi kako u letnjem dobu s rancima na leđima hitaju ka Marinim vodama i senima. Piju tu vodu i njome se umivaju, a često i zanoće pod vedrim nebom kraj “sena”. Kažu da se oni koji sa sobom ponesu komadiće te stene nikada ne razilaze, već vezu završavaju brakom. Zbog svog falusnog oblika, Marina sena važe i za dobre iscelitelje impotencije, pa na to mesto dolaze oni koji imaju taj problem. Dešavalo se i da su se momak i devojka mirili posle dužeg perioda svađe, ukoliko bi neko od njih proveo noć na ovom mističnom mestu.
Meštanka Radojka Stojanović kaže da često ponudi mladež koja dođe ovde šećerom i vodom. Obavezno pitaju Radojku da im pokaže put, a ona im usput i ispriča ovu legendu:
- Najmanje hiljadu puta sam prepričala priču o ljubavi između Mare i Marka. Puno mi je srce kada vidim sa kojom radoznalošću ova deca slušaju priču. Svako ko je poslušao moje savete, popio Marinu vodu i odneo amajliju, našao je sreću u ljubavi - priča Radojka, dodajući kroz šalu da “ima mnogo i onih koji su, nakon posete ovom mestu, usrećili svoje partnere novom snagom”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tristan i Izolda
vivamagazin

Lanselot i Ginevra

Priča o ljubavnom trouglu u kome su se našli kralj Artur, Sir Lanselot i Ginevra, poznata je koliko i sama legenda o kralju Arturu. Ipak, kako to obično biva, umesto na večnu ljubav bili su osuđeni na večnu samoću.

Kralj Artur – legendarni kralj, Lanselot – najbolji vitez, Gvinevra – najlepša žena Britanije. Međusobno isprepletene sudbine ovih ljudi na kraju su uzrokovale bitku kod Kamlana, smrt svih aktera i propast divnog i pravednog Arturovog carstva. Jedan od inicijatora bitke koja predstavlja istorijski događaj jeste upravo vitez Lanselot, najbolji i najblistaviji vitez koga je Artur ikada imao.

Najpoznatija verzija priče govori da je on bio smrtno zaljubljen u prelepu kraljevu ženu – Gvinevra, ali i ona u njega. Artur se dugo pravio da ne vidi šta se dešava između njih, ali je na kraju objavio rat Lanselotu. Dokaze o neverstvu lično mu je dostavio njegov nepriznat sin Morded. Lanselot nije želeo da se bori protiv svog kralja, zbog toga je teška srca bio primoran da ostavi Gvinevra i ode u Francusku.

Šah Džahan i Mumtaz Mahal


Njihova imena su u velikoj meri nepoznata ljudima sa Zapada, ali ova neverovatna ljubav napravila je spomenik poznat u celom svenu – Tadž Mahal. Šah Džahan i Mumtaz Mahal su kraljevski par koji je imao neverovatan brak sve dok Mumtaz nije preminula dok je rađala 14. dete. Pošto je ostao bez svoje voljene žene Šah Džahan je pao u duboku depresiju, smrt njegove najveće ljubavi pogodila ga je i psihički i fizički.

Međutim, upravo ta tuga predstavljala je inspiraciju da se izgradi jedan on najvećih arhitektonskih “čuda”. U njenu čast izgrađen je mauzolej kakav svet do tada nije video. Tako je nastala jedna od najlepših građevina na svetu – Tadž Mahal.

Boni i Klajd

Čuveni kriminalni tandem Boni Parker i Klajd Barou su verovatno najpoznatiji romansirani par u američkoj istoriji. Ubijali su, kidnapovali, krali, pljačkali i dugo vremena uspešno bežali od policije.

Prema predanju, Boni i Klajd su se upoznali u januaru 1930. godine u kući zajedničkog prijatelja. Prema rečima očevidaca, svideli su se jedno drugom istog trenutka. Njihova dela su bila početak koncepta “Državnog neprijatelja broj jedan u SAD” od 1931-1335. godine. Opljačkali su oko 12 banaka, a ubijeni su u zasedi policije u Luizijani.

Venčanje Konstantina Ljevina i Kiti Ščerbacki – “Ana Karenjina”
Iako svako vreme različito definiše srećne krajeve, nema sumnje da je venčanje Ljevina i Kiti jedno od najlepših u svetskoj književnosti. Lav Tolstoj je paralelno sa tragičnom sudbinom Ane Karenjine opisao i nesvakidašnju ljubavnu priču sporednih junaka koji su na svoj način obeležili ovo delo.

Čitaoci su svedoci turbulentnih uspona i padova u njihovom odnosu, koji su se na kraju romana sjedinili u “srećno, i do kraja života”. Iako su u pitanju sporedni likovi, Ana Karenjina i Vronski nisu potpuno bacili senku na duboke emocije Ljevina i Kiti, na čijim dubokim opisima Tolstoj nije štedeo.

Dok jedni vezuju ovo delo za glavne junake čiju ljubav tragično odnosi jedan voz, drugi u romanu vide pozitivne emocije i srećan završetak onih koji su bili pošteđeni velikih iskušenja kakva Karenjina i Vronski nisu umeli da prevaziđu.

Retko koja književnost kao ruska može da se pohvali tematski bogatim i strukturno složenim romanima kao što je ovaj Tolstovljev. O tome kakve je reakcije izazvalo njegovo objavljivanje najbolje govori pozitivna kritika Tomasa Mana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji ga je ocenio kao “najveći društveni roman u svetskoj književnosti”.

Evgenije Onjegin i Tatjana Larina
Ruska književnost je početkom devetnaestog veka dala još jedno delo čiji se stihovi i u XXI veku uče, recituju i predstavljaju simbol neuzvraćenje ljubavi. Puškinov roman u stihu “Evgenije Onjegin” suprotstavlja dva sveta: raskošni sjaj ruskog plemstva oličen u Evgeniju Onjeginu i, sa druge strane, sanjarsku prirodu skrivenu u patrijarhalnoj ruskoj sredini u kojoj odrasta Tatjana Larina.

Čuvena pisma koja su Puškinovi junaci razmenili otkrivaju oštru suprotnost i nepomirljivost ovih svetova, koji se na kraju potpuno mimoilaze. Površnost i predrasude Evgenija Onjegina u pismu uzvraćenom iskrenoj Tatjani, godinama kasnije bivaju zamenjeni ljubavlju i divljenjem koje je stiglo prekasno. Puškin je na ovaj način dodelio nesrećan kraj jednoj od najpoznatijih ljubavnih priča na svetu.

Ahmet Šabo i Tijana u Selimovićevoj “Tvrđavi”
Retko ko je mogao da opiše međuljudske odnose onako kako je to umeo Meša Selimović. Iz odnosa pojedinca i mase koji su tema “Tvrđave”, izdvaja se priča o snažnoj ljubavi i životnom saputništvu glavnih junaka, Ahmeta i Tijane.

Nasuprot vrtlogu društva u kome se pojedinac nađe po napuštanju sopstvene tvrđave, nalazi se ljubav, svojevrsna tvrđava sebi dovoljna, utočište Ahmeta Šabe i svih onih koji svoje strahove i razmišljanja mogu da poistovete sa njegovim. Upravo ta tvrđava čvrsto opstaje do kraja Selimovićeve priče, dok neke druge bivaju pobeđene i srušene.

Roman obiluje simboličnim i dubokim mislima zbog kojeg mu se čitaoci uvek iznova vraćaju, a Selimović na svoj jedinstven način priča priču o našim najvećim unutrašnjim borbama i dobrim i lošim tvrđavama koje gradimo.

Ficvilijam Darsi i Elizabet Benet u svetu gordosti i predrasuda
U jednom od najpoznatijih klasika, “Gordost i predrasude”, Džejn Ostin na svetsku književnu scenu uvodi gospodina Darsija i gospođicu Benet, likove koji su prevazišli sam roman i postali simbol suprotnosti koje nestaju u vrtlogu emocija i pretvaraju se u srećan kraj.

Ono što su u ruskoj književnosti Evgenije Onjegin i Tatjana Larina, to su u engleskoj Ficvijlijam Darsi i Elizabet Benet, uz napomenu da su u poslednjem slučaju gordost i predrasude izgubile bitku u korist ljubavi. Roman “Gordost i predrasude” ima i svoju ekranizovanu verziju a na vama je da procenite koliko filmski Darsi i Elizabet uspevaju da prenesu na filmsko platno emocije koje postoje u knjizi.

Neki od najlepših citata svetske književnosti potiču upravo iz ovih vanvremenskih dela, koja iniciraju nova razmišljanja i zaključke svaki put kada se iznova posvetite njihovim stranicama. Srećan kraj je relativna stvar, pa svaki naredni put kada odvojite vreme za čitanje možete pronaći neki novi završetak romana, koji, skriven između njegovih redova, čeka da bude prepoznat od strane čitalaca.

Autorka: Nataša Samac

Marija i Pjer Kiri

Marija Salomea Sklodovska bila je jedna od retkih devojaka koje su 1891. godine studirale na Sorboni. Diplomu iz fizike dobila je 3 godine kasnije i to kao najbolja u klasi. Tri godine kasnije, takođe na Sorboni diplomirala je matematiku. Mladog fizičara Pjera Kirija upoznaje na poslu. Među njima se rodila ljubav na prvi pogled i već sledeće godine mladi naučnici se venčavaju. Marija je imala veoma uspešnu naučnu i akademsku karijeru. Radioaktivnost koju je tokom čitave karijere proučavala ostavila je zdravstvene posledice i po Mariju i po njenog supruga Pjera. 1898. godine Marija i Pjer uspevaju da izdvoje jedan od elemenata koji u čast Marije Kiri dobija ime po zemlji iz koje ona potiče-polonijum.
Kirijevi uspevaju svojim napornim radom da izdvoje još jedan element, element koji ima 900 puta jače zračenje od urana i daju mu ime – radijum. Godine 1903. sa Anri Bekerelom osvojili su Nobelovu nagradu za radioaktivnost. Posle Pijerove smrti, Marija će nastaviti zajednički rad, početi da radi na Sorboni i jednom sama osvojiti Nobelovu nagradu. Za vreme prvog svetskog rata zahvaljujući otkriću radijuma korišćen je rengen koji je spasao mnoge živote. Osim toga, izum Kirijevih primenjivao se u lečenju obolelih od raka kože. Ovaj par spojila je i vezivala zajednička ljubav prema nauci i inovacijama.

Ivo Andrić i Milica Babić

Naš proslavljeni pisac i nobelovac Ivo Andrić veći deo svog života proveo je usamljenički. Razlog tome bio je što je veći deo života proveo čekajući na svoju veliku ljubav. Andrić je Milicu Babić upoznao dok je ona bila u braku sa Nenadom Jovanovićem. Milica Babić je bila naša prva školovana kostimografkinja. Njih troje bili su veoma dobri prijatelji, imali su slična interesovanja i mnoštvo tema za razgovor. Andrić je često slao pisma koja je počinjao sa „Dragi prijatelju“ ali veruje se da su pisma bila prvenstveno upućena Milici, u koju je naš pisac bio potajno zaljubljen a potpisivao ih je sa „Mandarin“ što je bio nasimak koji mu je Milica nadenula pre njegovog odlaska u Kinu. Takav prisan odnos i druženje u troje će se nastaviti narednih dvadesetak godina sve do Nenadove smrti 1957. godine. Tako je priča „Jelena žena koje nema“ posvećena upravo Milici. Od trenutka kada je Milica postala udovica Andrić joj je pisao sve češće javljajući se sa svih putovanja. Ubrzo potom Milica i Ivo su se venčali i počeli da žive zajedno.
Sa njom je proveo najlepše trenutku u životu, a ona je bila tu kada je saznao da je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Andrić je svoju voljenu Milicu čekao trideset godina, međutim ljubavna sreća nije predugo trajala jer se ona ubrzo razbolela od teškog oblika artritisa. Ovo dvoje, pre svega prijatelja, ostali su zajedno do kraja života.

Džoni Keš i Džun Karter

Kada je Džoni Keš sreo Džun Karter oboje su bili u braku, međutim to ih nije sprečilo da se oboje zaljube na prvi pogled. Šezdesetih godina Keš je išao na turneju sa Carter Family koju su u to vreme činile majka Mejbel i ćerke Anita, Džun i Helen. Džoni i Džun su se poznavali od ranije sa prethodnih turneja na koje je on išao da Džeri Li Luisom, Rojom Orbisonom i Elvisom Prislijem. Slučajno su se susreli pre njegovog prvog izlaska na scenu, sudarili su se u prolazu i njena haljina se zakačila za njegovu gitaru. Kada ju je voditelj pozvao da izađe na scenu ona je povikala kako ne može jer ju je Džoni Keš prikovao svojom gitarom, iscepala komad tkanine i izjurila na scenu. Ovaj simpatični „incident“ bio mu je dovoljan da se zainteresuje za lepu i šarmantnu Džun. Džun je bila harizmatična, puna samopouzdanja i vladala je scenom jer je na njoj bila od detinjstva nastupajući sa porodicom. Loš odnos sa suprugom sa kojom je imao troje dece izazivao je u njemu tugu, nezadovoljstvo i depresiju. Privatni problemi, loš odnos sa ocem i demoni koji su ga mučili doveli su do toga da počne da se drogira. Konzumirao je različite droge, preterivao sa alkoholom i kretao se putem samouništenja. Sve to vreme osećao je jaku platonsku vezu sa Džun i ona mu je bila jedina podrška u tim teškim vremenima. Njegovi problemi sa drogom i alkoholom, burna narav koju je imao ali i prisan odnos sa Džun doveli su ga do razvoda od prve žene. Tih godina bio je veoma destruktivan, imao je i problema sa zakonom, a glas mu je sve više slabio zbog amfetamina. U jednom trenutku odlučio je da prekine da se drogira i u odvikavanju mu je pomagala Džun i njena porodica. U tom periodu više puta je prosio Džun ali ona je odbijala da se uda za njega dok svoj život ne dovede u red. Nakon odvikavanja prvi sledeći nastup bio je sa Karterima i tada je ponovo zaprosio Džun i to na koncertu pred publikom i ona je pristala. To je bio kraj šezdesetih. Godinu dana kasnije su se venčali. Tada su krenule bolje godine za njega kako privatno tako i za njegovu karijeru. Dobio je sina sa Džun i to dete ih je oboje veoma usrećilo.
Bio je bolešjiv i imao je nekoliko nezgoda koje su ga lako mogle koštati života. Krajem osamdesetih imao je jaku upalu pluća prilikom koje su mu ugrađena i dva bajpasa. Plašio se da pije lekove protiv bolova kako se ne bi ponovo vratio na stari put. Njegovi nastupi su bili veoma retki, a svoje slobodno vreme je provodio sa Džun i prijateljima. Devedesetih je otkrio da boluje od retkog oblika Parkinsonove bolesti, a poslednji veliki koncert je održao 1999. godine. Na koncertu mu se pridružio veliki broj poznatih kolega. Posle nekoliko upala pluća, borbe sa Parkinsonom i dijabetesom Džoni Keš je umro 2003. godine, nekoliko meseci nakon smrti njegove voljene supruge Džun. Ljudi iz njihovog okruženja su svedočili da je njihova ljubav zaista bila posebna i veoma jaka.

Upoznali se kao deca, a voleli se ceo život: Ovo je najlepša ljubavna priča svih vremena
Tolkin je upoznao svoju Edit u starateljskom domu. Prvo se rodilo prijateljstvo, a onda istorijska ljubav.
Ona je bila njegova muza, njegova srodna duša, Džon Ronald Ruel Tolkin celi život pisao joj je ljubavne pesme, a u pismima prijateljima sa žarom je pisao o ljubavi svog života. O svojoj supruzi Edit. Kad je umrla njena smrt ga je toliko pogodila da nije još dugo živeo.

Autor dela Gospodara prstenova i Hobita umro je svega 21 mesec nakon voljene žene s kojom je u braku proveo 55 godina i dobio četvoro dece.

Upoznao je kad je imao 16 godina i odmah ostao očaran. Njoj je tada bilo 19. Oboje su bili siročad, bez oca i majke.

Dž. R.R Tolkin kojeg su zvali Ronald i njegov brat Hilari najpre su kao mala deca ostali bez oca koji je oboleo od reumatske groznice i umro. Tolkin je tada imao tek četiri godine. Majka im je umrla kad mu je bilo 12 godina. Nesrećna udovica s dijagnozom dijabetesa iznenada je u 34. godini kolabirala, pala u dijabetičku komu i umrla. Naime, medicina u to vreme još nije poznavala inzulin i ta bolest je često bila smrtonosna.

Bila mu je suđena

Nakon što je o njemu i njegovom bratu četiri godine brinula tetka u Birmingamu, a sveštenik koji je bio blizak s njihovom porodicom i kojeg je njihova majka zapravo i imenovala za staratelja za sinove - otac Fransis - shvatio je da su dečaci nesrećni kod tetke i odlučio da ih preseli. Udomio ih je kod lokalnog trgovca vinom i njegove supruge.
Oni su imali prostranu kuću i bili veliki prijatelji Crkve. Tada se i dogodio sudbonosni susret Dž. R. R Tolkina i njegove buduće supruge Edit.

Naime, na prvom spratu te kuće u koju su se doselili, a ispod njihove sobe, stanovala je mlada i lepa Edit Brat.

Tamnokosa i sivooka devojka takođe je bila siroče. Divno je svirala, a izdržavala se od komada zemlje koje je dobila u nasleđe od pokojne majke. Ona je svima u kući ulepšavala večeri svirajući na klaviru...

Ona i Tolkin brzo su se zbližili, a često su zajedno pravili dečje zavrzlame. Zajednički bi krali hranu iz kuhinje i organizovali tajne gozbe u Editinoj sobi. Povremeno su odlazili zajedno da piju čaj u lokalne kafane te ubacivali šećer u šešire prolaznika. Odvojeno bi se odvezli biciklima na čaj u grad i razgovarali satima. Mladi je par krio svoje prijateljstvo, koje je ubrzo preraslo u zaljubljenost.

"Vaša majka i ja spasili smo jedno drugo od nevolja koje smo doživeli tokom detinjstva," pričao je Tolkin, jedan od vodećih svetskih i engleskih lingvista mnogo godina kasnije svojoj deci.
Tajni sastanci i zabranjena ljubav

Ali otac Fransis saznao je za vezu jer ga je o tajnim sastancima mladih obavestila vlasnica jedne od mesta gde bi mladi zaljubljeni par ispijao čaj. Bio je zaprepašćen. Odmah je zahtevao da se ta veza prekine, a kako Ronald po prirodi nije bio buntovnik i poštovao je oca Fransisa, pristao je. Uskoro je s bratom napustio kuću gde su svi zajedno živeli.

U to je vreme Ronald je učio kako bi dobio stipendiju za univerzitet na Oksfordu, a sa Edit se tajno sastajao. Vozom bi odlazili na selo i uživali bi jedno s drugim. Za 21. rođendan Ronald je Edit kupio ručni sat, a ona njemu nalivpero za njegov osamnaesti.

Ali ponovo su ih videli zajedno i otac Fransis mu je zabranio da je viđa i piše joj dok ne napuni 21 godinu. A onda su se počeli kao "slučajno" sretati. I za to se saznalo pa je od oca Fransisa dobio pismo u kojem je nazvao te njihove "slučajne" sastanke budalastima i nepromišljenima i zapretio kako će mu ako ne prestane s tim onemogućiti univerzitetsku karijeru.

Nakon toga Ronald je još jednom video Edit. U svom dnevniku je napisao: "Na uglu Fransis Roada prošla je kraj mene na svome biciklu na putu prema stanici. Možda je neću ponovo videti tri godine..."

Kleopatra i Marko Antonije

Egipatska kraljica je bila poznata kao fatalna zavodnica, a zavodila je kako svojim fizičkim izgledom tako i intelektom. Muškarce je koristila kako bi sprovela svoju volju i održala se na vlasti i sačuvala svoje kraljevstvo. Bila je sa slavnim Cezarom, a zahvaljujući toj vezi uspela je da se po drugi put vrati na presto. Kada je Cezar ubijen za prevlast u Rimu borili su se Marko Antonije i Oktavijan Avgust. Marko Antonije je krenuo u Aleksandriju da bi osigurao Kleopatrinu lojalnost prema Rimu i zaljubio se u nju. Antonije i Kleopatra su se venčali iako je on već imao zakonitu ženu u Rimu. Ovaj događaj je rasplamsao bes u rimskom Senatu koji je rastao sve više kako je Marko poklanjao deo po deo imperije (Krit, Kipar, Kirenu, Palestinu i Tarsus) Kleopatri i njenoj porodici. Kleopatra je sa Markom Antonijem dobila blizance, koje je on priznao i dao im imena Aleksandar Helios (Sunce) i Kleopatra Selena (Mesec). Aleksandar Helios je bio krunisan za kralja Imperije Seleukida, a Kleopatra Selena je postala kraljica Kirenaike i Krita. Kleopatra je kasnije rodila još jedno dete Marku Antoniju, Ptolemeja Filadelfosa, koji je imenovan za kralja Sirije i Male Azije kada je imao samo dve godine.Marko Antonije se razveo od svoje rimske supruge Oktavije, primoravši sve da priznaju njegovu vezu sa Kleopatrom. Kulminacija nezadovoljstva njegovim ponašanjem došla je u renutku kada je naložio da se Kleopatrino ime stavi na rimski novac. Oktavijan je objavio rat Egiptu, a egipatska vojska je poražena na obali Grčke u čuvenoj bici kod Aktiuma, 31. godine p. n. e. Godinu dana kasnije, Oktavijan je došao u Aleksandriju i porazio Marka Antonija. Veruje se da su u toku borbe Marku rekli kako je Kleopatra ubijena znajući za njegovu slabost prema njoj. Marko Antonije je poverovao u ovu neistinu i pokušao samoubistvo tako što se proboo svojim mačem. Izdahnuo je u Kleopatrinom naručju, nakon čega je i ona izvršila samoubistvo.

Džon i Abigail Adams

Ljubav američkog predsednika Džona i njegove velike ljubavi Abigail Adams je zabeležena u više od 1200 pisama koje su jedno drugome slali. Njih dvoje su bili veliki prijatelji i voleli su da razgovaraju o svemu, često su vodili rasprave o politici, Vladi, religiji i ženskim pravima. U vreme Američkog rata za nezavisnost Džon je nekoliko godina proveo na ratištu a u to vreme on i supruga razmenjivali su nežna ljubavna pisma koja su i danas očuvana i svedoče o njihovoj velikoj ljubavi.

Marija i Pjer Kiri

Marija Salomea Sklodovska bila je jedna od retkih devojaka koje su 1891. godine studirale na Sorboni. Diplomu iz fizike dobila je 3 godine kasnije i to kao najbolja u klasi. Tri godine kasnije, takođe na Sorboni diplomirala je matematiku. Mladog fizičara Pjera Kirija upoznaje na poslu. Među njima se rodila ljubav na prvi pogled i već sledeće godine mladi naučnici se venčavaju. Marija je imala veoma uspešnu naučnu i akademsku karijeru. Radioaktivnost koju je tokom čitave karijere proučavala ostavila je zdravstvene posledice i po Mariju i po njenog supruga Pjera. 1898. godine Marija i Pjer uspevaju da izdvoje jedan od elemenata koji u čast Marije Kiri dobija ime po zemlji iz koje ona potiče-polonijum.
Kirijevi uspevaju svojim napornim radom da izdvoje još jedan element, element koji ima 900 puta jače zračenje od urana i daju mu ime – radijum. Godine 1903. sa Anri Bekerelom osvojili su Nobelovu nagradu za radioaktivnost. Posle Pijerove smrti, Marija će nastaviti zajednički rad, početi da radi na Sorboni i jednom sama osvojiti Nobelovu nagradu. Za vreme prvog svetskog rata zahvaljujući otkriću radijuma korišćen je rengen koji je spasao mnoge živote. Osim toga, izum Kirijevih primenjivao se u lečenju obolelih od raka kože. Ovaj par spojila je i vezivala zajednička ljubav prema nauci i inovacijama.

Evita Peron i onaj njen nisu dobar primer. 
Brate čovek je bio pedofil i korumpiran do ušiju. Brate Nacisti su mu davali mnogo para (Borman) da dobijaju zaštitu i povlastice. Povremeno su mu dovodili maloletnice koje bi silovao.


Tristan i Izolda je prepevana Naša epska pesma (ženidba neko našeg kralja.) O tome govore nemački naučnici. 


Ali bi naveo primer Čučuk Stane i Hajduk Veljka Petroviča. To je za mene pravi primer.

Njihova veza je bila veoma jaka i emotivna i Aleksandar je želeo da njihov odnos preraste u brak, protiv čega su bili njegovi roditelji koji su imali plan da ga ožene sa nemačkom princezom Šaumburg Lipe. Kralj i ona su se neprekidno dopisivali. Bili su veoma zaljubljeni i verovali su da će imati podršku javnosti. Njihovi izlivi ljubavi i nežnosti bili su uobičajen način komunikacije, a Aleksandar je žarko želeo da dobiju dete. Uprkos velikim protivljenjima porodice ali i običnog naroda njih dvoje su se venčali, a kum im je bio ruski car Nikolaj II Romanov. Tada Draga postaje zvanično najomraženija ličnost u Srbiji. Mnogima je smetalo to što je Draga starija od Aleksandra, smetalo im je što je bila obrazovana, smatrali su da je feministički nastrojena, nesposobna da rodi naslednika, razvedena žena i žena koja ima prošlost. Sve ovo nije kvarilo njihovu sreću, međutim veliko nezadovoljstvo koje je vladalo u zemlji i velika mržnja prema kraljici doveli su do toga da se zaverenici organizuju i surovo ubiju kralja i kraljicu na spavanju. Među zaverenicima bio je i bivši kraljičin dever Aleksandar Mašin, koji je bio jedan od inicijatora ovog ubistva.

Princ Edvard VIII i Volis Simpson

Edvard VIII je bio britanski princ koji je čekao na svoj trenutak, trenutak kada će stupiti na presto, međutim kada je upoznao lepu američku glumicu Volis Simpson njegov život se načisto promenio. Par je počeo da živi zajedno, a Edvard je 1936. godine krunisan za kralja. Prema važećem zakonu on nije mogao da se oženi ženom koja nije Britanka. Edvard se obratio britanskom narodu putem radija, što je bilo prvo radijsko obraćanje naciji jednog kralja. On je u tom obraćanju održao govor koji  je raznežio i najtvrđa srca, govor o njegovom abdiciranju s prestola kako bi mogao da bude sa voljenom ženom. „Nije moguće nastaviti nositi teško breme odgovornosti i izvršavati dužnosti kralja bez pomoći i podrške žene koju volim.“ Edvard je pre veze sa Volis bio neverovatno popularan, učešče u Prvom svetskom ratu donelo mu je popularnost kod oba pola, bio je modna ikona i najfotografisanija osoba na svetu u tom momentu i bio je veoma popularan kod devojaka. Kada je upoznao Volis koja je u tom trenutku bila udata, naišao je na veliko neodobravanje porodice i javnosti. Edvardu to sve nije bilo važno i svesrdno se borio za to da radi stvari u životu na način kako on to želi. Godinu dana nakon abdikacije oženio se ženom svog života Volis Simpson sa kojom je ostao do kraja svog života. Volis se takođe može smatrati modnom ikonom, a njene modne kombinacije, gardarober i impozantna kolekcija cipela nešto su na čemu su joj mnoge žene tog vremena zavidele.

Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr

Simon de Bovoar i Žan Pol Sartr su svakako par sa najneobičnijom ljubavnom pričom od svih pomenutih parova. Uprkos burnom ljubavnom životu, usponima i padovima ovo dvoje filozofa proveli su čitav život održavajući svoju neobičnu vezu. U to vreme bili su pioniri „otvorenog zabavljanja“, slobodne ljubavi i veze bez obaveza. Sartr je bio inicijator ove ideje, ideje da umesto konvencionalne veze sa svojom drugom polovinom dogovori neobičan pakt koji bi se ogledao u tome da svako živi svoj život, naravno u posebnom životnom prostoru i sa otvorenom mogućnošću da ima i druge partnere a da ti odnosi ne naruše dogovoreni pakt. Njegove reči nisu naišle na oduševljenje kod njegove partnerke, mlade filozofkinje i književnice Simon de Bovoar. Međutim, uprkos bolu koji joj je Sartr naneo ovim predlogom odlučila je da pristane na njegovu ideju i do kraja života će joj biti privržena. Simon i Žan su bili nerazdvojni, delili su zajedničku ljubav, strast, razmišljanja i ljubav prema filozofiji. Simon nije bila oduševljena idejom njenog partnera da imaju ljubavnike i ljubavnice, međutim pristala je jer nije želela da se odrekne svoje ljubavi prema Žanu. Paradoksalno je da je Simon bila na neki način inicijatorka feminizma i borbe za ženske slobode i prava iako su mnogi njeni postupci bili inicirani njenom ljubavlju prema jednom muškarcu, muškarcu koji nije želeo da svoj život provede posvećen jednoj ženi. U 21. godini postala je najmlađi diplomirani filozof na svetu, bila je cenjen autor, pisala je novele, radove o filozofiji, politici i socijalnim pitanjima, biografije, eseje i autobiografiju u nekoliko tomova. Inspriaciju za mnoge njene radove iznova je pronalazila u ljubavi, patnji i neobičnom odnosu koji je imala sa svojom životnom ljubavlju. Simon je svojim darom za pisanje oblikovala Sartrove konfuzne rečenice u pitke eseje, a intelektualna veza koju su delili omogućavala je oboma da rastu i napreduju kao filozofi.
Međusobno su jedno drugome čitali i ispravljali radove, a mnogi teoretičari veruju da veliki deo svog uspeha Sartr zapravo duguje Simon koja je mnoge njegove misli i ideje oblikovala. Sartr nije imao dobro mišljenje o književnosti i zato je bilo ironično kada mu je dodeljena Nobelova nagrada za književnost, koju je odbio da primi. Njihova veza bila je prožeta brojnim ljubavnim trouglovima, delili su ljubavnice, a Simon je imala seksuane veze i sa Sartrovim prijateljima. Iako je on posle nekoliko godina izgubio interesovanje za nju u tom smislu, Simon je uvek pronalazila načina da bude deo njegove intime. Njih dvoje su svoju ljubav nazivali „apsolutnom“ a pakt je opstao do kraja njihovih života.

Venčanje Konstantina Ljevina i Kiti Ščerbacki – “Ana Karenjina”
Iako svako vreme različito definiše srećne krajeve, nema sumnje da je venčanje Ljevina i Kiti jedno od najlepših u svetskoj književnosti. Lav Tolstoj je paralelno sa tragičnom sudbinom Ane Karenjine opisao i nesvakidašnju ljubavnu priču sporednih junaka koji su na svoj način obeležili ovo delo.

Čitaoci su svedoci turbulentnih uspona i padova u njihovom odnosu, koji su se na kraju romana sjedinili u “srećno, i do kraja života”. Iako su u pitanju sporedni likovi, Ana Karenjina i Vronski nisu potpuno bacili senku na duboke emocije Ljevina i Kiti, na čijim dubokim opisima Tolstoj nije štedeo.

Dok jedni vezuju ovo delo za glavne junake čiju ljubav tragično odnosi jedan voz, drugi u romanu vide pozitivne emocije i srećan završetak onih koji su bili pošteđeni velikih iskušenja kakva Karenjina i Vronski nisu umeli da prevaziđu.

Retko koja književnost kao ruska može da se pohvali tematski bogatim i strukturno složenim romanima kao što je ovaj Tolstovljev. O tome kakve je reakcije izazvalo njegovo objavljivanje najbolje govori pozitivna kritika Tomasa Mana, dobitnika Nobelove nagrade za književnost, koji ga je ocenio kao “najveći društveni roman u svetskoj književnosti”.

Evgenije Onjegin i Tatjana Larina
Ruska književnost je početkom devetnaestog veka dala još jedno delo čiji se stihovi i u XXI veku uče, recituju i predstavljaju simbol neuzvraćenje ljubavi. Puškinov roman u stihu “Evgenije Onjegin” suprotstavlja dva sveta: raskošni sjaj ruskog plemstva oličen u Evgeniju Onjeginu i, sa druge strane, sanjarsku prirodu skrivenu u patrijarhalnoj ruskoj sredini u kojoj odrasta Tatjana Larina.

Čuvena pisma koja su Puškinovi junaci razmenili otkrivaju oštru suprotnost i nepomirljivost ovih svetova, koji se na kraju potpuno mimoilaze. Površnost i predrasude Evgenija Onjegina u pismu uzvraćenom iskrenoj Tatjani, godinama kasnije bivaju zamenjeni ljubavlju i divljenjem koje je stiglo prekasno. Puškin je na ovaj način dodelio nesrećan kraj jednoj od najpoznatijih ljubavnih priča na svetu.

Retko ko je mogao da opiše međuljudske odnose onako kako je to umeo Meša Selimović. Iz odnosa pojedinca i mase koji su tema “Tvrđave”, izdvaja se priča o snažnoj ljubavi i životnom saputništvu glavnih junaka, Ahmeta i Tijane.

Nasuprot vrtlogu društva u kome se pojedinac nađe po napuštanju sopstvene tvrđave, nalazi se ljubav, svojevrsna tvrđava sebi dovoljna, utočište Ahmeta Šabe i svih onih koji svoje strahove i razmišljanja mogu da poistovete sa njegovim. Upravo ta tvrđava čvrsto opstaje do kraja Selimovićeve priče, dok neke druge bivaju pobeđene i srušene.

Roman obiluje simboličnim i dubokim mislima zbog kojeg mu se čitaoci uvek iznova vraćaju, a Selimović na svoj jedinstven način priča priču o našim najvećim unutrašnjim borbama i dobrim i lošim tvrđavama koje gradimo.

U jednom od najpoznatijih klasika, “Gordost i predrasude”, Džejn Ostin na svetsku književnu scenu uvodi gospodina Darsija i gospođicu Benet, likove koji su prevazišli sam roman i postali simbol suprotnosti koje nestaju u vrtlogu emocija i pretvaraju se u srećan kraj.

Ono što su u ruskoj književnosti Evgenije Onjegin i Tatjana Larina, to su u engleskoj Ficvijlijam Darsi i Elizabet Benet, uz napomenu da su u poslednjem slučaju gordost i predrasude izgubile bitku u korist ljubavi. Roman “Gordost i predrasude” ima i svoju ekranizovanu verziju a na vama je da procenite koliko filmski Darsi i Elizabet uspevaju da prenesu na filmsko platno emocije koje postoje u knjizi.

Neki od najlepših citata svetske književnosti potiču upravo iz ovih vanvremenskih dela, koja iniciraju nova razmišljanja i zaključke svaki put kada se iznova posvetite njihovim stranicama. Srećan kraj je relativna stvar, pa svaki naredni put kada odvojite vreme za čitanje možete pronaći neki novi završetak romana, koji, skriven između njegovih redova, čeka da bude prepoznat od strane čitalaca.