Fantastična i uzbudljiva priča o jednoj izuzetnoj ljubavi i velikoj drami veličanstvenog pjesnika Pasternaka
Irina Ivanovna Jemeljanova je kćer Olge Ivinske posljednje Pasternakove ljubavi i muze čiji je lik ovjekovječen u Lari iz romana Doktor Živago. Irina Jemeljanova je bila neposredni svjedok njihove burne veze. Napisala je svoje memoare pod naslovom Legende Potapovske ulice i Pasternak i Ivinskaja.

To je ujedno fantastična i uzbudljiva priča o jednoj izuzetnoj ljubavi i velikoj drami veličanstvenog pjesnika Pasternaka. To je, istovremeno, i direktno svjedočenje kako veliki pisac transponuje svoj život u literaturu. Stoga je ta knjiga i dragocjen dokumenat za tumačenje Pasternakovog najpoznatijeg djela.

Irinu Jemeljanovu sam srela u Parizu gdje ona, inače živi. Razgovor, dug, srdačan i sa malo obostrane tuge, vodila sam na ruskom jeziku.
Irina Ivanovna, opisali ste u svojoj knjizi Legenda Potapovske ulice ljubav Pasternaka i Vaše majke Olge i pokazali da je sve išlo u prilog tog nevjerovatnog susreta. Kao da su se namjerno pripremali jedno za drugo?

"Moja majka je, može se reći, bila spremna. On nije očekivao takvu sreću i njena pojava ga je zadivila. U njemu je tada bila velika energija, muška i intelektualna, izgledao je vrlo mlad, bio je lijep čovjek.

Jednoga dana u redakciji Novog mira sekretarica predstavlja Olgu Ivinsku Pasternaku: “Boris Leonidovič, sada ću Vas upoznati sa jednom od Vaših vatrenih obožavateljki.“ (A Olga je pomislila: “Preda mnom je najdarežljiviji čovjek na svijetu kojemu je dato pravo da govori u ime oblaka, zvijezda i vjetra, koji je našao takve vječite riječi o muškoj strasti i ženskoj slabosti.“) A on je tada, pomalo koketno, ali i s gorčinom, odgovorio: „Zar još ima mojih obožavatelja?“

Taj susret je bio pravi zemljotres za oboje. Olga Ivinska piše: „Zapanjilo me je predosjećanje kojim me je presjekao pogled moga boga. Bio je to toliko zahtjevan, ocjenjivački, muški pogled, da nije moglo biti greške: pojavio se jedini čovjek koji mi je bio neophodan.“ A Pasternak će napisati o istom susretu: „U moj život je ušlo zlatno sunce.“

Olga Ivinska

Jednom riječi - to je bio grom iz vedra neba?

"Da, to je zaista bio grom iz vedra neba ili grom ljubavi na prvi pogled. To se njima dvoma dogodilo."

Njegova izjava ljubavi je dostojna takvog pjesnika.

"Poslije nekoliko dana poznanstva Pasternak je mamu izvukao s posla i rekao joj na Puškinovom trgu: “Prvo je da moramo biti na ti, a drugo volim te - volim te, i ovoga trena sav je moj život u tome.“

A majka: “Borja mi je više od muža. Ušao je u moj život i zahvatio me sa svih strana tako da nije ostao nijedan slobodan uglić. Kako sam bila radosna što se tako nježno odnosio sa mojom djecom, naročito sa odraslom Irinom.“

Možda su se sreli u najpovoljnijem trenutku za oboje?

"Da, to je ono što se zove trenutak proviđenja. Sreli su se prvi put u jesen 1946. i taj susret je bio odavno namješten nekim skrivenim snagama sudbine. Oboje su za taj susret bili spremni.

Za Pasternaka je to bio teški posljeratni period, kao i za čitavu zemlju, za sve ljude, za inteligenciju, za seljake koji su, po ratu, očekivali slobodu, a na mjesto nje dobijali su rješenja za hapšenja, bili žrtve rekvizicije, stradali (“Noćna hapšenja nevinih ljudi pretvorila su se u strašnu svakodnevicu“).

Staljin je počeo da stara, njegove manije i paranoje su se uvećavale, ludio je sa svojim okruženjem. Počela su ponovna hapšenja ljudi koji su bili jednom pušteni. Što se i dogodilo kćeri Marine Cvetajeve, Ariadni Efron, koju su ponovo uhapsili.

"Majka mi je pričala s kakvim oduševljenjem ga je publika slušala početkom tridesetih godina"
Gvozdena zavjesa se još jednom spustila. Zabranjeno je dopisivanje sa inostranstvom. Njegove sestre su živjele u Engleskoj i poslije rata nije bilo nikakve prepiske do dolaska Hruščova, do 1956. godine, do kada je trajala potpuna izolacija.

Njegovo stvaralaštvo nije imalo nikakvog odjeka, nisu ga objavljivali, smanjili su se njegovi nastupi u auditorijumima u kojima se govorila poezija, i konačno prestali jer su bili zabranjeni.

Da bi živio morao je da prevodi na uštrb stvaralačkog rada. Dakle, usred te duševne i duhovne krize, potpuno odbačen od režima, sreo je lijepu ženu koja ga je očarala...

A mama je pripadala generaciji koja je odrasla sa njegovim stihovima. On je bio kumir toga pokoljenja. Oni su znali toliko njegovih pjesama napamet! Ona je sama govorila: „I kad bi me probudili u ponoć, sa bilo kog mjesta mogla sam da nastavim neku pjesmu“. I u svakodnevnom životu, citirali smo stihove...

Jedno vrijeme Pasternak je bio najpopularniji pjesnik u Rusiji. Majka mi je pričala s kakvim oduševljenjem ga je publika slušala početkom tridesetih godina. Bili su to trijumfi i obožavanje. On je volio estradu, znao sjajno da recituje, cijenio je svoje obožavaoce, njega su voljeli studenti, omladina...

"Ako bi mu ispala maramica, djevojke bi je rastrgle za tren oka"
Ako bi mu ispala maramica, djevojke bi je rastrgle za tren oka. Dok je izgovarao riječi „...šta da radim na ovom odvratnom svijetu...“ sala je zamirala. Takve je imao trijumfe da je publika dopunjavala riječi koje je možda namjerno zaboravljao.

Evo jednog incidenta kao ilustracije koji je poznat i kojemu je Olga Ivinskaja prisustvovala (tada su već bili zajedno - 1948. godine). Trebalo je da Pasternak sjedi sa prezidijumom, kao jedan od prvih članova Saveza pisaca, ali je malo zakasnio, upravo zbog majke. Za to vrijeme Aljeksesj Surkov (sekretar Saveza pisaca) je otpočeo govor:

„Sva Hitlerova banda ...“ U sali su u tom trenutku odjeknule snažne ovacije, sala je ustala. Surkov je likovao misleći da je to upućeno njemu. Pokazalo se odmah da je to upućeno Pasternaku koji je Surkovu dolazio s leđa (postoji filmski snimak o tome). To mu Surkov nikada nije oprostio."

Kada ste upoznali Pasternaka, da li ste razumjeli Vašu majku i njenu ljubav?

"Bila sam tada mala, ali sam nešto shvatila po ponašanju moje babe koja je zbog te veze pravila skandale i u kući je bila velika napetost. Ona je to pravdala time što je majka imala dvoje djece i dva braka, da je mlada i lijepa žena i da treba da se uda, a on je oženjen i ne želi da napusti svoju porodicu.

U početku sam slušala babu i držala se sa rezervom prema Pasternaku. Kad sam ga prvi put vidjela ostavio je snažan utisak na mene. Tada je još bio lijep, imao je duguljasto lice i ličio na afričkog boga, kako je rekla Ahmatova.

S godinama je bio sve ljepši. I ja sam se vremenom pripitomljavala. Moja baba je bila prava ljepotica i kasnije je postala moderna (poslije tri decenije udala se za svoju prvu ljubav)."

Tada su se vaša osjećanja promijenila, zavoljeli ste ga?

"Tada sam odjednom shvatila da je taj čovjek važan u mom životu. Imala sam petnaest godina, bila u uzrastu kada počinju da se razumiju ljudi. Trčala sam k njemu s toliko radosti kroz sniježne nanose, radovala se što je preživio infarkt, što je ponovo sa nama kao i ranije, i što nijesmo usamljeni, osjećala sam vrlo snažnu emocionalnu vezu sa njim, kao prema svom ocu. Što sam više rasla ta su se osjećanja pretvarala u obožavanje."

Koliko su vremena živjeli zajedno do prvog hapšenja Vaše majke?

"Tri godine do njenog hapšenja 1949. godine. Sve to vrijeme bili su zaljubljeni.

On mnogo piše, radio je intenzivno na romanu. Čitao je rukopis po stanovima prijatelja i kod žena izazvao veliko oduševljenje i Olgu je pozivao na ta čitanja. I Gertruda Švajcer piše prijateljici: “Evo dvije važne novosti u Moskvi: roman Pasternaka je genijalan, čak da ništa drugo nije napisao u životu, on bi ostao genijem našega vremena, druga novost je bukvalno roman o kome bruji cijela Moskva – Pasternakova ljubav.

Idući bulevarom odjednom sam vidjela crnomanjastog Pasternaka s blaženim izrazom lica, a pored njega plavušu koja je koračala ne dodirujući zemlju.“ Kada su ga poznanici sretali na ulici, govorili su da se podmladio."

Царица Александра Фјодоровна (Романов)

(Одломци из царичиног дневника „О браку и породичном животу“)
У рају је све заједно
Једна постарија жена, дошла је код мене у храм и рекла:

- Баћушка! Не могу више трпети мужа! Радије бих умрла и отишла у рај, само да га више не видим.

Ја јој одговарам:

- Драга моја! Једина могућност за вас да доспете у рај је – заједно са мужем. Без мужа ви можете рачунати једино на ад.

Тада је она казала:

- Нећу у рај с њим. Било куда – само подаље од њега!

Често људи мисле да је могуће наћи се у рају и притом се избавити других људи, да је могуће бити са Богом, а притом заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту где је могуће склонити се, сакрити, уклонити се у тихи угао, и не бити примећен. Али разлика између Цркве и света се састоји у томе да су у Цркви људи окренути лицем један другоме, они су отворени један другом, док у свету они могу бити завађени, мрзети или просто игнорисати један другог. И разлика између раја и ада је у томе што у рају све постоји заједно, обједињено љубављу према Богу и једних према другима, док је у аду сваки одсечен од Бога и од других људи, сваки се мучи у изолацији, у самоћи и остављености.