Na jednom činovniku više i visoke stručne spreme radi stotine brižnih ljudi: mame, tate, tetke, lekari, učitelji, profesori, društveni javni radnici, psiholozi, vojska, radio i televizija. Svi se trude da od beslovesnog stvore odgovornog čoveka koji će veći deo svog života ostavljati kartonske kutije na određeno mesto.

Svi koji su poverovali u moć znanja i nešto naučili, osetili su koliko su pogrešili. Ali se više nije imalo kud. Ono što su jednom naučili nisu mogli lako da zaborave. Posledice lakomislenog učenja pretrpeli su svi koji su učili: oni koji su samo osetili ukus znanja, a pogotovo oni koji su stekli najviše obrazovanje.
Pored svih počasti koje mu se odaju, iskustvo je uzaludno i nepotrebno. Iskustvom se niko nikad nije mogao koristiti, čak ni ličnim. Iskustvo je staro i gorko, teško i crno.

Otuđena plemena žive u svom svemiru ubeđena da su ostaci velikih civilizacija i da je sve malo osim njih samih.
Nigde čovek nije toliko malo kao pred šalterom i nigde mali ljudi nisu veći nego iza njega.

Naše Sveto pismo je Gorski vijenac. Delo koje ne stari i čije reči ne trule. Znati ga napamet i čuvati svako slovo, jedini je način da ne izgubimo sebe.

Mnogo je misli, pesama, slavopojki, hramova, podignuto u slavu znanja. Svaki bukvar počinje pesmicom: „Znanje je snaga, znanje je moć, učite deco dan i noć!“. Međutim, učite deco dan i noć – pa ćete videti kako ćete proć!

Voda U Cevima
Voda u cevima što struij vodovodom
čezne li za rekom i njenom slobodom?

A reke koje još teku ka moru
čeznu li da se vrate ka izvoru?

I cvet što svoju semenku proslavi
pati li što se sam u polju plavi?

A duvansko lišće koje sada puše
vidi li u dimu trag zelene duše?

Sve što se nadmaši i što nešto posta
čezne li što negde u senci ne osta?

Vera Pavladoljska
Lukavica je htela da me nadlukavi
punio se mesec u avgustu kao lokva
ispaljivane pune duge preko jezera i glava
na radilištima u rudnicima boksita
ubeđivao sam nepoznate ljude
u tvoje ime
Vera Pavladoljska

Grešile su pijane ptice u prostoru
prepelica je kljunom gore okretala
svest je mrčala među liticama
gonjen točilima kršima i gubom
do grla u živom blatu mislio sam
koliko si me volela
Vera Pavladoljska

Mrak je u mraku sjao kao životinja
grom u lancima čamio za brdima
molio sam za sluh fizičkih radnika
divio se njihovom surovom apetitu
zaklinjao jednog gluvonemog mladića
da izgovori tvoje ime
Vera Pavladoljska

Ceo dan u nebu izgoreo mesec
pod lažnim imenom leči svoj pepeo

Udvaranje U Kolašinu
Volite li jake mladiće devojčice
gravirane snage slanim suncem
sa srcem u kolu struje koji mogu
da neutrališu električne šokove
sa radioktivnim očima i mozgom

Mladiće ružnoga lica sa mnogo belega po telu
koji nisu belezi već kapisle
sa alkoholom u mišićima koji nije
alkohol i nije nijedno piće

Mladiće koji vide ono što su čuli
znaju nacrtati ukus mesa zvezde
ne znaju kad lažu ne umeju da spavaju
nespretni se svojim mesom naslađuju
njihove ruke zrače njihova nespretnost zvuči
grizu se iznutra a mogu ako to hoćete
da izvedu za vas jedan sportski program
leteći iks minuta kroz vazduh i kroz pamet
ne pomičući se s mesta
u noći koja obećano sunce očekuje

Mladiće koji nemaju sluha ali zato
naglas ćute onog što unutra peva
sa rvnim zrncima koja svrbe i golicaju
i venama do vrha napunjenim dinamitom

Suza Na Pučini
I

Nestajem u podne kad ona gubi senku
o saće od crnog mleka u ušima
sva prašina neba nedostojna njenog pudera
ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko đubre koje volim
ali ne smem da priznam jer će me ostaviti
o zvezdo proslavljena na račun noći
o moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provaliju u vazduhu
pre zemlje neće ništa dodirnuti
duboke su svi stvari dok padaju
kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok pogledaš srcu dok te izda
dok izučiš školu koju citiram
o ružni snovi gde se sastajem sa biljem
u dvoličnosti se čuva pravo lice

II

Ko tebe zavoli taj će zakasniti
da se na vreme leči i da se ponovo rodi
ti koja mi se privikavaš kao plivaču voda
razjedajući rane gorkom solju

Ogromni materijali za jednu pesmu
taj nered u snu preveliki za moju glavu
jedan ludak tvrdi da te više voli
zemlja će se okretati dok padnemo u nesvest

Jezik siromašan pred njenim očima
moje metafore kao njene ogrlice
i minđuše u njenom uvu od sedefa
žar ludaka iskorišćen kao gorivo u raketama

O crni dane osvetljen snegovima
kao ulovljen na svoju krv patim
o crna ptico namenjena nebesima
umesto duše umesto formule

Napisani slavuji prevrtljivi i dvolični
rade insekti kao zveri u mraku
dok se liftom spuštam u njeno crce
i moja krv slazi na mraz ispod nule
III

Biljke se guraju da prodru na vazduh
uzalud je čupam iz duboke senke
jedno drvo mi daje transfuziju krvi
i uši gore kao dva plamena

Šumo gde ću stići odjeke svoga glasa
pljušte ptice kojima se umivam
nezdrav plamen se povija u srcu
dušo zagađena pogrešnim lečenjem

Slavuj se u srcu lomi kao suza
dok ja slavim svojim nedostacima
i cvet okreće vreme naopako
bojim se da je sanjam dok je gledam

Raspada se zvezda ta rana vazduha
i namesto nje se pojavljuje rupa
ona se prolepšava da bi mi prkosila
slična belom drvetu u vodi

Vodo duboka kao netalenti
jedan živac drži higijenu u poeziji
staze u parkovima imitiraju puteve
i reč nas uzgred odvodi u budućnost
IV

Ono što preko noći preduzimam
kada me pre pisanja svrbe prsti
kao ptica nepobeđena pepelom
krst na grobu se suprostavlja vetru

Kad zajedno s vodom isparavaju zvezde
i rane hladi alkohol koji vetri
mogu biti profesor svojim dušmanima
koji noćas strepe da nešto ne napišem

Rđaju meridijani u bistrim vodama
i kao zlatni konci pucaju u ledu
moja krv se bavi zabranjenim poslom
dok zvezde tamu lažno predstavljaju

O dragi ljudi u njenom životu
ostaće zakopani u mojim ustima
moje kameno srce u zemlji kao dukat
odoleće vlazi i ljubavnoj infekciji

Nesrećne ptice se leče visinama
o zlato što iznutra prolepšavaš zemlju
dok razvode struju iz moje ljubavi
što je meni rekla kao da je zakopala
Jer šta sam ja u njenom životu
ona je pročitala moju tamu kao bukvar
dok goni svoju senku oko sveta
i moja krv crta ono što napišem

V

Voda pod zemljom ključa kao staklo
to kopile ostavljeno na ciči
ako prebrodi opasnost biće darovito
jer ne spava seme pod zimu posejano

Jednom će se trijumfalno vratiti pod zemlju
da priča mrtvacima šta je čulo
o novim lekovima protiv umiranja
ljubavna konfuzijo sa svačim u vezi

Kada se iscrpe ljubav iz jezika
kada se srce otkine kao suza
kada se sunce strese sa drveća
njena lepota će postideti svet

Zaklan od ptice ležim u svojoj glavi
svete lepo savetovan nepogodama i olujama
o uši izrasle na mom srcu
koji vetar puni pokislim zverima
Ogromni propeler se okreće u glavi
dozvolite i mrtvom da je gledam
moji tužni dani su u njoj zadržani
o lasto elegantna kao rečenica

Nići će trava iz naše postelje
steno zasejana sa krvnim slikama
kad sam na svoje ruke ljubomoran
ja prožderem stenu, ona zovne policiju.

Sonet
Orfeju gorki gori tvoja frula
pokreće predele pepela i pića
u sedam rupa grob sedam vlašića
svira kroz uštap slavu mog rasula.

Vrt crnog cveća pod pepelom cveta
žestoka ustoka tamni jug ispira
u tuđini tugi grob mog oca svira
u zarazne trave iza celog sveta

O Bože me večeras u polju
kada odsvira moju gorku bolju
i pepeo me ispuni do lica

pogodio metak lutalica
što od iskona bez zvuka i puta
za nekim čelom po Srbiji luta

Otkad Glavu Pomolih Iz Majke
Otkad glavu promolih iz majke
ga se samo sklanjam od bezumne hajke.

Umesto da sam na dugačkom štapu
otud prvo isturio kapu

I dok potroše uk ispamećenja
odlagao muku svog rođenja.

(Da nisam gologlav i goloruk bio
još bih se u majci ko u rovu krio.

A moj štap i kapa od veka do veka
stigli bi u ruke poslednjeg čoveka.)

Na Strašnoj Vatri
Na strašnoj se vatri tvoj Bećković peče,
obale mu se baciše u vodu,
u njegovu glavu sručilo se veče,
on te voli, i tako izgubi slobodu.

Ne pominje te, ali misli na te,
kao što klupe ćutke za drvećem pate.
Mlad je i čini se da mu se još glava
negde iz utrobe majke odmotava!

On moli ludaka da ga savetuje,
on se zverima i vodi ispoveda,
on od kamena mudrost pozajmljuje,
kleknuo bi na zemlju, ali mu se ne da!

On te treba i žudi kao gluvonemi -
reč što mu se srcem potuca i mota,
kad ga ućutkaju i kada zanemi,
tvoje oči biće usred njegog života.

Mala Vera
Jedino još rade telepatske veze
jedino još stižu pisma bez adrese
jedino je nisam učio da pati
jedino joj moje mane nedostaju

Njeno lice je snimak njenog srca
njen ukus sam zauvek otrovao
njeno srce drži sveću dok ja pišem
u mene uviru stene kao vode

Moj grob je avion srušen u prašumi
jači sam od nje jer sam mrtav
čemu me ona uči videće se
ako se ponovo jednog dana rodim

Moje srce je njen mikrofon
neka zver trune i svetli u visini
posle nje dišem kao posle kiše
i izdvajam nešto drugo iz vazduha

Ja sam slao u školu njene uši
ja sam joj davao časove iz očaja
ja živim da bih objasnio našu vezu
ako ona postoji nemam šta da kažem

Ona je lepa kao umiveni rudar

Lažne Mi Puteve
Lažne mi puteve pod noge poturaju.
Lažne mi reči u usta guraju.
Pun mi je život, laži pune uši.
Do grla u strašnoj laži što me guši.

Sve što je moje lažni prizvuk ima.
Sve što je moje ko da je od dima.
Laž je podržana lažnim svedocima.
I istina nigde nikog ne zanima.

Kako da izdvojim laž iz tog što dišem.
Kako da ne lažem u tome što pišem.
Kad me lažima kao pticu pune:
Ko i druge laži moja glava trune.

Kada Sam Je Drugi Put Video
Kad sam je drugi put video rekao sam:
Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu.

Obećala je da će doći ako bude lepo vreme.

Brinuo sam o vremenu, pisao svim meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.

Bojao sam se da preko noći ne izbije rat,
jer na svašta su spremni oni
koji hoće da ometu naš sastanak,
sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.

Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke,
od kojih je jedna mračnija i nosi moje ime.
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
da nisam možda ispao iz vaše tašne?

Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i lične ljubavnike.
Volim je više no što mogu da izdržim,
više od mojih raširenih ruku,
mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila.

Kad Sam Je Prvi Put Video
Radnici koji nikada nisu videli more
kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
ta žena taj gigant ta država u državi
kad sam je prvi put video rekao sam:
Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči.

Jedina nevina žena koja rađa decu
ta djevuška visoka kao podzemna železnica
i lepa kao da uopšte ne postoji
njenu sobu su razneli mirisi
Ona se šminkala i češljala
i to je sve što je uradila za poeziju.

Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
no što ih je ona imala u životu.

Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
sa kojim bih poredio njene oči i onda mirno spavao
ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti
od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
zapalilo mi se uvo na pošti jednoga drugoga grada
to famozno to zeleno to gorko uvo
koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici
otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopava

Kad Dođeš U Bilo Koji Grad
Kad dođeš u bilo koji grad
a u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno
kad dođeš vrlo kasno u bilo koji grad
ako taj grad slučajno bude Valjevo
gde sam i ja došao
doći ćeš putem kojim si morao doći
koji pre tebe nije postojao
nego se s tobom rodio
da ideš svojim putem
i sretneš onu koju moraš sresti
na putu kojim moraš ići
koja je bila tvoj život
i pre nego što si je sreo
i znao da postoji
i ona i grad u koji si došao.

Kad dođeš u bilo koji grad
odakle bilo
iz Veljeg Dubokog ili Kolašina
ili niotkud sasvim svejedno
kad odeš od svoje kuće
bilo kuda
samo da što pre odeš
i dođeš u bilo koji grad
recimo u Valjevo
kad god da dođeš

Kad Bih Znao
Kad bih znao da bih se ponosno držao
na robijama i pred sudovima
žario bih, palio, i sve izdržao
i svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
sam ćušnuo i sam omču izmakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
i moj dželat bi za mnom zaplakao!

Al' bojim se da bih počeo da molim
da plačem, klečim i sve da izdajem,
da bih sačuvao samo život goli,
na sve da pljunem, na sve da pristajem

Dva Sveta
I uskoro ćemo, taj dan doći mora,
uputiti molbe upravi zatvora —

Da nas liše straha, slobode i zime
i na robiju tešku da nas prime!

A kad nas u lance bace i povežu,
neka svet izgubi sramnu ravnotežu!

I od dva sveta što svet ovaj čine,
nek svet robijaša bude svet većine!

A čuvari nek nas, iz straha, il srama,
jedne noći mole da budu sa nama!

Bojim Se Da Ću Živeti Još Dugo
Bojim se da ću živeti još dugo,
a ne čekam ništa ni Novo ni Drugo.

Druga je muka i nova sramota
što sad imam i višak života.

I strah da ću se ponovo rađati,
a kraj se bruke večno odgađati.

Kao da zemlja nije dovoljno okrugla,
nikako da se na taj strah ogugla.

Matija Bećković, srpski pisac i pesnik.

Otac Matije Bećkovića, Vuk Bećković bio je oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Kapitulacijom kraljevske vojske 1941. godine, da bi izbegao zarobljeništvo odlazi na očevo imanje u Velje Duboko u Rovcima u Crnu Goru. Čitavo vreme rata, ostaje u Rovcima, te se pred kraj rata sa jedinicama četničkih odreda povlači prema Austriji, nakon čega mu se gubi trag. Po nekim podacima ubijen je na području današnje Slovenije u okolini Brežica.

Matija Bećković osnovnu školu završava u selu Velje Duboko, zatim gimnaziju u Kolašinu i Slavonskom Brodu, a višu gimnaziju sa maturom u Valjevu, gde je živeo kod teke. Po završetku gimnazije upisao se na Filološki fakultet Univerziteta u Beogradu na grupu za jugoslovensku i opštu književnost, i od tada živi u Beogradu. Iz braka sa Verom Pavladoljskom - kojoj je posvetio više pesama - dobio je dve ćerke bliznakinje - Ljudmilu i Olju 1964 godine.

Matija Bećković se bavio novinarstvom radeći najviše u Ježu i Ježevim izdanjima (Čik, Zum, Čik pogodi – gde je bio i zaposlen). Sarađivao je na Televiziji Beograd, u vreme kada je urednik dečijeg programa bio Dušan Radović.

voju prvu pesmu štampao je kao gimnazijalac 1957. godine u Mladoj kulturi. Od 1957. godine do danas objavio je više desetina pesama, poema, beseda, zapisa, studija. Prozni i poetski tekstovi Matije Bećkovića priređivani su za pozorište i izvođeni na domaćim i stranim scenama. U Narodnom pozorištu izvedena je Međa Vuka Manitoga u dramatizaciji Borislava Mihailovića Mihiza, potom monodrame Petra Božovića Reče mi jedan čoek i Sonje Jauković Ne znaš ti njig. Već jedanaest godina, krajem decembra, u Zvezdara teatru održava se pesničko veče Matije Bećkovića, čiji prihod se prilaže u humanitarne svrhe.

Za svoju poeziju Matija Bećković je dobio mnoge nagrade, među kojima su: Oktobarska, Sedmojulska, Prosvetina, Nolitova, Bigzova, Plaketa Narodnog pozorišta, Zmajeva nagrada, Disovo proleće...

Povodom 70 godina života i 50 godina književnog rada Matija Bećković odlikovan je ordenom Svetog Save. Za dopisnog člana SANU izabran je 1983. godine, a za redovnog 1991. Bio je veliki kritičar i protivnik režima Slobodana Miloševića devedesetih godina, protiv koga je učestvovao na mnogim mitinzima.

Матија Бећковић о недостатку стида
Уважени академик и писац Матија Бећковић на Твитеру је веома активан у последње време. Тамо пише одломке из својих књига или афоризме и критику друштва.

Он сматра да се данас све изопачило, те тако поручује:

– Најстрашнија болест данашњице је недостатак стида. Ако се још можеш постидети, значи да си Човек.

(Извор: Пиплметар)

A ona živi nepoznata među ljudima
Odmara se od tebe i od svog imena
Ali ma gde živela i ma ko bila
Znaćeš da je to ona
I da ne može biti niko drugi
Jer nikog drugog na tvom svetu nema.