Маленькая Верочка - Matija Beckovic

Jedino još rade telepatske veze
Jedino još stižu pisma bez adrese
Jedino je nisam učio da pati
Jedino joj moje mane nedostaju

Njeno lice je snimak njenog srca
Njen ukus sam zauvek otrovao
Njeno srce drži sveću dok ja pišem
U mene uviru stene kao vode

Moj grob je avion srušen u prašumi
Jači sam od nje jer sam mrtav
Čemu me ona uči videće se
Ako se ponovo jednog dana rodim

Moje srce je njen mikrofon
Neka zver trune i svetli u visini
Posle nje dišem kao posle kiše
I izdvajam nešto drugo iz vazduha

Ja sam slao u školu njene uši
Ja sam joj davao časove iz očaja
Ja živim da bih objasnio našu vezu
Ako ona postoji nemam šta da kažem

Ona je lepa kao umiveni rudar
Ona sa mnom vara svoje ljubavnike
Zbog nje su radnici subotom u novim odelima

Više od svega čist vazduh joj liči
Ona kaže mojoj zvezdi: blago tebi
Izrezujem njene oči iz ničega
Ona misli da je varam kada dišem

Trovao sam se njenim mesom kao bakrom
Ona spava kao da ume da se budi
I najgušće šume čita kao vodu
O visoka ptico gde doseže moja misao
Šta li sam crtao majci u utrobi

Kako se skuplja pod noktima zima
I jezik smeta da kažem šta hoću
Povraćam kamenje i pijem mastilo
I padam pod svojim srcem posle svega
Grom se u vodu odronjava, gospodjice

Pripalite mi na čelu cigaru
Vesti su u dubokoj vodi zakasnile
Zvezda se u sluhu topi kao sapun
Neko bilje me na telefon zove
Otkad nosim grumen soli mesto srca

O ptico najdalja tačko u potiljku
Tom čudu od deteta sa srcem od slame
Ne sećam se više šta sam obećao
Da ću stvoriti od trideset slova

Moje uši davno u svemir odoše
Sad se lepe za njih kao za promrzlo gvožđe
Ptice što se vole i traže u jeziku

Grafički radnici složite moju dušu kao svoju
Pripitajte vrapce o našoj ljubavi
Poezija čeka da nestane od mastila
Pa da se javi neometana i slobodna

Sunce je jedini živi svedok svih vremena
Nečista dušo sa sobom u neslozi
Stradale su i malo veće ptice
Dok je vreme ovu školu izučilo

Ona me sada crta po sećanju
Ona čeka pismo koje su ukrali
Ona nema pojma od čega se živi
Kad odem pod zemlju sve ću joj priznati

Kad ona reč uzme biće i kraj sveta
Namesto snega padaće pepeo
Rasejan ću ući u istoriju
Zaboravljajući i dobar dan da kažem.

Đe reče Japan

Matija Bećković

Đe reče Japan
Ja ne trpim kad drugi priča
Zamaram se kad ćutim
Poštenije je da ti to kažem
Nego da pričaš
A da te ne slušam
Da te gledam u oči
Kao da te slušam
A da te ne čujem
Nego punim usta
I smišljam šta ću reći
Čim ispregneš jezik
I poturiš priču.

Barem meni ne treba zboriti
Kako to ne valja
I kako bi trebalo pametnije
Ponekad i drugog čuti
Koliko bi bilo bolje
Da sam drukčiji
Bilo bi bolje za drugoga
Ali za mene ne bi
Svak misli šta je za njega bolje
Jedino bih mogao slušati
Kad bih mogao nekako
Sam ispred sebe stati
I sam sebi pričati sve ispočetka.

Ne svidjam se ja ni sebi
Meni je to najmanje milo
To me i zbunjuje
Niko to ne mrzi koliko ja
Meni to najteže pada
Tu sam ja najviše oštećen
Ali zar da čekam dok oštete priču
Da je ni Bog ne može popraviti.

I kad nešto pitam
Odgovor me ne zanima
Činim se čuo a ne čujem
Znam šta bih čuo
Ne tiče me se šta ko misli
Nego šta ja mislim
Ne znam šta ja znam
To jedino ne znam
Ali šta misle i znaju drugi
Znam koliko oni.

Da ti nešto kažem
Pre nego što počnem govoriti
Rado bih te slušao
Nema zbora
Samo kad bih mogao
Da imam kad
I da sam bez jezika
I da mi nije poznato
Pre nego što počneš
I šta bi rekao i kako bi završio
Ali i kad ćutim ja govorim u sebi
A ono što kažem glasno
Samo je krnjatak od toga
Zato mi je lakše da kulučim i krampam
Nego da slušam
Puna jezika i prepunjenih obraza.


Ćuti barem ti
Zlatoust si kad ćutiš
Fin si dok ne progovoriš
Greota je da govoriš
Kad ti ćutanje nije teret
Drugo sam ja
Ja govorim od nevolje
Da me jezik ne udavi
Ne dam da mi kidišu na jezik
I da me razjeziče
A neću ni ja dugo
Pa pričaj kad odem.

Po godinu sam sebe nagovarao
Da nekoga saslušam
Baš da vidim šta će reći
Ali čini mi se nije ni zinuo
Palac me prestigne
I počne migati po čarapi
I ne mogu mu ništa
Ja hoću a palac neće
Gledam ga i borim se s palcem
Sav sam pod uzbunom
Smeškam se ali ne onome što priča
Nego nečemu drugom
Bojim se videće s kim se borim
A znam Bog me gleda
I mislim palac je pametniji
Nećeš ga slušati ako si čoek.

I kad slušam
Trudim se da ne slušam
I kad se s nekim saglasim
Ljutim se na sebe
I što sam slušao
I što sam se saglasio.

Duša mi je da kažem naopako
Stidim se da govorim pravilno
I neću da me popravljaju
Znam da se tako ne kaže
Ali ako kažem onako kako se ne kaže
To nije ono što hoću da kažem.

Pričaju a ništa ne govore
Čim jednu izgovore moraju za njom
A ne znaju koja im je sledeća
Ni kud im koja ide
Otme im se jezik pa čeketaju
Jedno počnu a drugo ne završe
Sve tetiljancije i pobrkotine
Zaglave se ko voda u grliću
Krkljaju kao prevrnuta boca.
Niko nikoga i ne sluša
To su priče
Ne čuju sebe a ne drugoga
Nego ljudi lažu
Za neke laži je šteta što su laži
Ali ja da lažem neću.

Tobož slušam pletipriču
Pletipričalica
A da ih pitaš šta je ko rekao
Ni jedan ne bi znao
Svako bi pričao svoju priču
Ovo svak zna a samo ja priznajem
Niko me ne goni nego ja hoću.

Niko samnom ne može
Neće to niko da trpi
Svi su me ostavili
Ne volim nikoga
A najmanje sebe
Usko mi je pod nebom
A kamoli u prsima
Nemam nikog sem sebe
A sebe sam najželjeniji
Ne ume niko da me čuje
A jedva sebe slušam
Sam sam sebi dosadio
Jedan se bio našao
Kao ovo ti
I izdržao što ne bi niko
I kupio me s tim
Ali i on je tu skroz zavapijo
Ne mogu više
I iskoračio preko vrata
Preko kojih ćeš iskoračiti i ti.

Niko mi ne dolazi
Niti ja kome idem
Pojednoga uvatim
Kao ovo tebe
I pričam mu dok ne uteče
A ond pričam sam sa sobom
Pobijem tojagu predase
Pa se na nju izdirem
Rečima se zamajavam
Na jezik se dočekujem
Da se živ čujem
Do ćutne minute
A sve pričam ne bih li se setio
Onoga što sam zaboravio.

Ako ćemo pošteno
Ni s kim i ne pričam
Sem sam sa sobom
Kad imam u sebe poverenja
Ne mogu bez nikoga
Ništa ni reći ni znati
Malo ko može bez ikoga
Ni drvo bez drveta
Ni čoek bez čoeka
Ali poneko može
Ka bor osamnik
E to drvo je junak
I čoek je čoek
Ako može sam.

Nešto bih te pitao
Da mi pravo kažeš
Ali ti ćeš reći
Hoću ako znadem
I ako je za kazivanje
Kao da bih te ja pitao
Ono što ne znaš
I što nije za kazivanje
Pa što da te pitam
Kad znam šta bi rekao.

A ti znaš da ja znam
Šta ti znaš i šta ne znaš
I šta je za kazivanje a šta nije
I da hoćeš da pričaš pričao bi
Ne bi čekao da te ja pitam
Zato ću ja sve sam ispričati
A ti slušaj i nemoj me prekidati
Samo ladi usta i klimni glavom
Je li sve onako kako sam rekao
Jesam li šta izostavio i oštetio
Pa ako jesam pričaću iznovce.

Sve hoću da ti kažem
A uvek zaboravim
Uzgred budi rečeno
Ne kažem ja tebi ništa
Nego gledam u tebe
Ne u tebe nego u tvom pravcu
Pa se čini da tebi pričam
A ja ne pričam nikome
Nego pričam svoju priču
A gde god gledam
Vidim ono o čemu mislim.

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reèi i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

VOLIM TE…


Između dva uporednika dok provirujem glavu

Između dve žiške u slepoočnicama

U pauzama dok radnici piju čađvo mleko

I prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila

Dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši

Između dva daleka poređenja

Volim te.



Brodovi se ljuljaju kao poljupci

I sloj vazduha se na lepe senke cepa

U mašineriji noći

Moje srce je slično kompresoru

Naklonjenu svemu što nema veze samnom

Dok pokušavam nestati u poljupcu

Volim te.



Rudnici kamene soli u mom srcu

Zora lomi suđe od porculana

Kad si sa mnom znam da si na drugom mestu

Postaću prašina ako voliš prašinu

Ti koja me tuđim imenom zoveš

Volim te.



Dolazi proleće i jednu pravu damu

Niko ne može zamisliti bez pudlice

Stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me

Ja ne znam put - krijem se u tvojoj senci

Ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo

Svet me izgubi, ali ti me dobi

Volim te.



Što vide slepi ne vide zaljubljeni

Pokvareni anđele; o, sneže u avgustu

Moje su ruke ostale oko tebe kao obruč

Ljubomoran na vazdušni pritisak i vodu

Ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš

Odavno već svojim očima ne verujem

Volim te.

DVA SVETA


I uskoro ćemo, taj dan doći mora,

uputiti molbe upravi zatvora -


da nas liše straha, slobode i zime

i na robiju tešku da nas prime!


A kad nas u lance bace i povežu,

neka svet izgubi sramnu ravnotežu!


I od dva sveta svet ovaj čine,

nek` svet robijaša bude svet većine!


A čuvari nek` nas, iz straha il` srama,
jene noći mole da budu sa nama!

"....Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljki,mozak svakog drveta nalazi se u zemlji.
Da li je tamo ve i mozak covecanstva?"
Javno izgovaram recenice kojima sam te osvojio,
govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
i sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
dok sam s'tobom govorio telefonom
moja krv je tekla zicom do tvojih usana
i telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
kao sto stotine koza ubijenoh zivotinja cine tvoju bundu,
kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene,
JA ,sin zenin,kceri covekova,tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozijan provetri utrobu zemlje
izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
kao konstrukcije porusenih hangara,
kao kosturi konja na nekoj visoravni."
...Neka mi bude zabranjeno da te volim
hocu da ispastam,
hocu da pokazem sta mogu uciniti za tebe,
neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
hocu da zamenjujem betonskog roba na ulazu u tvoju kucu,
hocu da ispastam!

Dizem primitivnu luku
kao sto sneg grmi i dimi se u klancima.
Da si muskarac imao bih najboljeg prijatelja!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
neka nice drvece koje niko nije posadio,
neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
neka tresnje,neka jabuke ne budu okrugle
nego kakve god i koliko god hoce,
neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
neka se nebesa otarase snega i kise,
neka sve ostane cisto i slobodno,
neka samo moji prsti budu prljavi od dodira
i neka se proglasi ludakom
svako ko pomisli da te vise voli!!!"

KAD SAM JE PRVI PUT VIDEO

Radnici koji nikada nisu videli more
Kad je sretnu misle da je dan lepši no inače
Ta žena taj gigant, ta država u daržavi
Kad sam je prvi put video rekao sam:
"Eto kako treba da izgleda prestonica jedne zemlje
Koja ostaje bez svetla kad ona sklopi oči."
Jedina nevina žena koja rađa decu
Ta djevuška visoka kao podzemna železnica
I lepa kao da uopšte ne postoji.
Njenu sobu su razneli mirisi.
Ona se šminkala i češljala
I to je sve što je uradila za poeziju.
Zakleo sam se da ću prećutati njenu prošlost
Jer ja sam rođen sa mnogo više prljavština
No što ih je ona imala u životu.
Već nema u srpskom jeziku reči na koje se mogu osloniti
Sa kojima bih poredio njene oèi i onda mirno spavao
Ima jedna zemlja velika kao njena trepavica
Ta neosvojiva Rusija koju je ipak lakše osvojiti.
Od njenog poljupca koji mi je poslala telefonom
Zapalilo mi se uvo na posti jednoga drugoga grada
To famozno to zeleno to gorko uvo
Koje je dugo stajalo kao antena na jednoj radio-stanici.
Otkidao sam ga i duboko u zemlju zakopavao
Ali nije prestalo da me poziva na telefon
Svojom telepatskom azbukom svojim visećim mostovima.
Na mome srcu kao na gramofonskoj ploči
Snimila je sve što je rekla u životu
Njene korake, njen smeh i njen kašalj
Njena duga šaputanja sa ljudima koje ne poznajem.
Gradove u kojima živimo vezuju naša pisma.
Ja ne znam za drugo nebo sem njenog kišobrana.
Kad me ona voli ne znam od čega živim
Ne jedem, zaboravljam da dišem i vrlo često umirem.
Visoko u nebu setim se da ne umem leteti
Prođem glavom kroz zid i vidim da sam pogrešio
Tad zviznem nogom mesec iznad grada
I trčeći obilazim mesto gde ćemo imati
sastanak za nekoliko dana.
Njen najgori ćak gutač ljubavnog plamena
sa injem u ušima
Tumačim svojoj krvi njeno preteško gradivo.
Pun otpadaka kao golfska struja
Silazim niz stepenice u zemlju
I jedini ne znam za svoju tragediju
Taj svirepi podtekst naše ljubavi.
O suzo na jastuku
Uspomeno na pilota koji nikada nije sleteo
Izgubljen u vazduhu.

KAD SAM JE DRUGI PUT VIDEO

Kad sam je drugi put video rekao sam:
"Eno Moje Poezije kako prelazi ulicu."
Obećala je da će doći ako bude lepo vreme
Brinuo sam o vremenu pisao svim
meteorološkim stanicama
Svim poštarima svim pesnicima, a naročito sebi
Da se kiše zadrže u zabačenim krajevima.
Bojao sam se da preko noći ne izbije rat
Jer na svašta su spremni oni koji hoće da ometu naš sastanak
Sastanak na koji već kasni čitavu moju mladost.
Te noći sam nekoliko vekova strepeo za tu ženu
tu ženu sa dve senke
Od kojih je jedna mraènija i nosi moje ime
Sad se čitav grad okreće za Mojom Poezijom
Koju sam davno sreo na ulici i pitao:
Gospođice, osećam se kao stvar koju ste izgubili
Da nisam možda ispao iz vaše tašne.
Ja sam njen lični pesnik kao što ona ima i ične ljubavnike
Volim je više no što mogu da izdržim
Više od mojih raširenih ruku
Mojih ljubavnih ruku punih žara punih magneta i ludila
Moj snu kao asfalt izbušen njenim štiklama
Noći za mene sve duža bačena izmeðu nas
Ona mi celu krv nesrećnom ljubavlju zamenjuje
Moje su usi pune njenog karmina
Te providne, te hladne uši to slatko u njima
Kad se kao prozori zamagle od njenog daha.
Kako je ona putovala pomerao se i centar sveta
Pomerala se njena soba koja ne izlazi iz moje glave
Sumo vremena šumo, ničega ljubavna šumo
Još ne prestaje da me boli uvo
Koje mi je pre rođenja otkinuo Van Gog
To uvo što krvari putujući u ljubavnim kovertama.
U staklenu zoru palu u prašinu
Plivao sam što dalje ka pustim mestima da bih slobodno jaukao
Ptico nataložena u grudima što ti ponestaje vazduha
Radnice po podne na tuđem balkonu
Već dvadeset godina moj pokojni otac ne popravlja telefon
Već dvadeset godina on je mrtav bez ikakvih isprava
O, koliko ćemo užasno biti razdvojeni i paralelni
O, koliko ćemo biti sami u svojim grobovima
Još oko nje oblećem kao noćni leptir oko sveće
I visoke prozore spuštam pred njene noge
Moje srce me drži u zatvoru i vodi pred njenu kuću
Gde su spuštene zavese nad mojom ljubavlju
Ta žena puna malih časovnika sa očima u mojoj glavi
Taj anđeo isprljan suncem, list vode, list vazduha
Ljubomorne zveri oru zemlju i same se zakopavaju
O, sunce nađeno među otpacima
Zuje uporednici kao telegrafske žice
Prevrću se golubovi kao beli plakati u vazduhu
I mrtve ih krila godinama zadržavaju u visinama
Kao što mene njena obećanja zadržavaju u životu.
O, siroče u srcu što ti brišem suze
Moja nesrećna ljubavi razmeno đubreta
Stidim se dok je ljubim kao da sam sve to izmislio
Kuca ništavilo na svim prozorima
Sve je dignuto u vazduh
Samo se još nesrećni pesnici kurvinski bave nadom.

Ti si moja, ipak

Ti si cesta slika moje zalosne ljubavi
Ti si moja samoca u kojoj smo prisutni oboje
Ti si moja Sinagoga ogradjena zicom
Ti si moja narocito u ovo doba pogotovu sada
Ti si moj razgovor koji se u pocetku odnosio na nesto drugo
Ti si moj Pablo Pikaso i njegova ljubav prema nepojamnom
Ti si moja igra koja pocinje kamencicima
Ti si moja Sahara sa jednim cvetom pa cak i bez njega
Ti si moja devojka o kojoj ti nisam govorio
Ti si moj plemic koji je nekada ziveo na Kavkazu neki Vsvold
Ti si mojih nekoliko godina od one noci
Ti si moja zena – ponocni voz sa jednim putnikom
Zelezara u kamenom dobu – tы моя русская земля
Jedina zena koju menjam svakog dana
I pravi smisao toliko hvaljenih sloboda
Ti si moj heroj koji se postideo i ipak pocinio izdajstvo
Ti si moja ljubav slavnih ljudi
Ti si moja junacka ljubav kako sam vec rekao
Ti si moja obecanja koja nikada nisu nista znacila
Ti si moja ljubav iako sam bez nje kao sto je poznato
Ti si moja, ipak
Tako je bilo oduvek i uzalud sam se bunio i sramotio oboje
Ti si jedna stvar koju je volela jedna zena
Ti si jedna zena koliko i svaka druga
Ti si moja uprkos poznatim istinama
To su bedni podaci kojima raspolazem
To su sva dela moje izvitoperene ljubavi
To sam sve mogao lepse reći ali nema razloga
Ionako samo nagadjam i pretpostavljam
Ti si moja bolest bolescu izlecena
Ti si moje dete ti nista ne razumes
I ja doslovno moram reci da te volim

Ako jednom stavis na gramofon moje srce,
Cuces ono sto sam izmislio samo da bih tebi rekao:
"Mozak svih biljaka, mozak svakog drveta nalazi se u zamlji,
Da li je tamo vec i mozak covecanstva?"
Javno iznosim recenice kojima sam te osvojio,
Govoreci o drugim stvarima govorio sam o tebi,
Pucajuci u plafon izjavljivao sam da te volim
I sve sto sam lepo rekao o drugima tebi je namenjeno,
Dok sam s tobom govorio telefonom
Moja krv je tekla zicom do tvojih usta
I telefonska mreza se pretvarala u krvotok,
Kao sto se bolest pismom prenosi iz drzave u drzavu,
Kao sto stotine koza ubijenih zivotinja cine tvoju bundu,
Kao sto je u mojoj glavi prostor manji od ovog izvan nje,
Tako je i u mojoj utrobi sapeto nesto vece od mene.
Ja, sin zenin, kceri covekova, tebi sam ovako govorio:
"Ako eksplozija provetri utrobu zemlje
Izletece iz nje kamenje vece od nase planete,
Oko bivse zemlje ostace kao kavez nagoreli meridijani,
Kao konstrukcije porusenih hangara,
Kao kosturi konja na nekoj visoravni. "
Neka mi bude zabranjeno da te volim,
Hocu da ispastam, hocu da pokazem sta mogu da ucinim za tebe.
Neka mi na ledja natovare betonsku kuglu,
Hocu da zamenjujem gipsanog roba na ulazu u tvoju kucu!
Neka postari odbiju da ti uruce moja pisma,
Neka mi bude zabranjena upotreba javnog saobracaja i telefona.
Sve sto je receno o buducnosti,
Da je receno o tebi, bilo bi istinito i ne bi propalo.
Da je uzidano u tebe ono sto je uzidano u hramove,
Sve to ne bi bilo besmisleno.
Ono sto se govori tudjim zenama ja sam govorio tebi,
Iz punih pluca pod slemom i pod punom ratnom spremom,
Jer nista ne zasluzuje himne i toliku patetiku osim ljubavi
Zato sto me volis ja volim sve ostalo,
I nikome ne zelim zlo.
Moja ljubavi, digla si me toliko visoko
Da i kad bih pao - do zemlje bi se naziveo!
Dizem primitivnu buku kao sto sneg grmi i dimi se u klancima,
Da si muskarac imao bih najboljeg druga!
Neka se izvrne sav svet i na levak sruci u tebe,
Neka nice drvece koje niko nije posadio.
Neka se niko ne pridrzava svojih oblika i granica,
Neka tresnje, neka jabuke ne budu okrugle,
Nego kakve god i kolike god hoce,
Neka se slonovi uvuku u misje rupe!
Neka moju dusu grubo istovare na prvom djubristu,
Neka najjaci glasovi sruse sve plafone,
Neka se nebesa otarase snega i kise,
Neka sve ostane cisto i slobodno,
Neka samo moji prsti budu prljavi od mastila,
I neka se proglasi ludakom
Svako ko pomisli da te vise voli!

POEZIJU VISE NIKO NECE PISATI

Poeziju više niko neće pisati
Opevani predmeti napustiće pesme
Nezadovoljni kako su do sada tumačeni i
prepevavani.

Sve što je bilo predmet poezije
Ustaće protiv nje i njenog kukavičluka!
Stvari će same izražavati nešto od onoga što se
nisu usudili pesnici.
More – stara lektira pesnika zauvek će
napustiti poeziju
I vratiti se svome grobu u kome je odraslo.
Zalazak sunca izblamiran u pesmama,
Zvezdano nebo dovedeno do kiča,
Dići će ruke od poezije!
Ruže insistiraju na svojoj boji
I neće pristati na prevrtljivost pesnika.
Reč sloboda će pobeći iz poezije i vratiti se
svome značenju
Pesnici neće imati jezika na kome bi pevali.
Između poezije i pesnika neće biti nikoga
I pesme će tada napasti pesnike,
Tražeči od njih da ispune obećanja.
Pesnici će pokušati da izmaknu ispred onog što
su rekli,
Ali će ih stići ono što su izmišljali i
predviđali.
Poezija će tražiti njihove živote
Da bi njene metafore bile istinite i potvrđene.
U novim generacijama:
Niko po tu cenu neće hteti da bude pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije u tolikoj laži.
Budući pesnici radiće pametnije poslove.
Slobodni ćovek neće pristati da piše pesme
Da bi zbog toga bio pesnik,
A pesnik se ne može biti drukčije.
Drvo, dojučerašnji simbol u poeziji,
Zapevaće na trgu o svojoj mračnoj prošlosti
I niko neće moći da ga zameni
Jer zna o sebi bolje od ikoga!
Pravi pesnici će biti protiv poezije,
A pravi pesnici svuda u svetu misle istu misao.
Zbog ugleda u očima pravih pesnika,
Poeziju više niko neće pisati.

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Cistaja djevo i najredji cvetu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je:"Volim te,
Najvise na svetu!"

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec:
"I ja tebe!"

"Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, međutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne treb...aju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da pređe svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!"

Kad bi ti otisla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreci:
"U ovom orahu mozda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posadjeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reci i rekao nesto radosno,
Mada ne znam sta bih sve mogao da kazem
Na osnovu cele sume i drugih elemenata!
S kime bih se vracao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdziji koji zivi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao secer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze medju zvezdama.
Ciji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u psenicnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se cini
Da u reci Ararat kljuca kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaze balkonu da ga voli
I balkon se srusi u tom casu".
Postari bi sirom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noci govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otisla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reci se ne bi ni na koga odnosile

Matija Bećković

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA


Kad bi ti otišla iz ovoga grada
Kome bih levu ruku prebacio preko ramena
A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao:
"Priroda je puna mojih pogleda na svet".
S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći:
"U ovom orahu možda raste moj sanduk
Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno".
Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno,
Mada ne znam šta bih sve mogao da kažem
Na osnovu cele šume i drugih elemenata!
S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama.
Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji
I o mom srednjem uhu koje je gusto kao šećer.
S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima,
Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama.
Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi
S kime bih pomenuo: tajge, sneg na Etni, ljude po tamnicama.
Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi,
Kome bih rekao kako mi se čini
Da u reci Ararat ključa kamenje
I ko bi me zbog toga voleo?
Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao:
"Ona kaže balkonu da ga voli
I balkon se sruši u tom času".
Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo
Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu
I bilo kakav mesec prelazi preko smetova.
S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga
I ko bi me zbog toga voleo?
Kad bi ti otišla iz ovoga grada,
Govorio bih uzalud:
Moje reči se ne bi ni na koga odnosile.

Volim te

Između dva uporednika dok provirujem glavu
između dve žiške u slepoočnicama
u pauzama kad radnici piju čađavo mleko
i prašnjavi maslačak lepi se za plućna krila
dok crpem med iz jezika i sipam u tvoje uši
između dva daleka poređenja
Volim te
Brodovi se ljuljaju kao poljupci
i sloj vazduha se na lepe senke cepa
u mašineriji noći
moje je srce slično kompresoru
naklonjeno svemu što nema veze sa mnom
dok pokušavam nestati u poljupcu
Volim te
Rudnici kamene soli u mom srcu
zora lomi suđe od porcelana
kad si sa mnom znam da si na drugom mestu
postaću prašina ako prašinu voliš
ti koja me tuđim imenom zoveš
Volim te
Dolazi proleće i jednu pravu damu
niko ne može zamisliti bez pudlice
stavi mi ogrlicu oko vrata i vodi me
ja ne znam put-krijem se u tvojoj senci
ja sam tvoja senka i noć je moje carstvo
svet me izgubi ali ti me dobi
Volim te
Što vide slepi ne vide zaljubljeni
pokvareni anđele o sneže u avgustu
moje ruke su ostale oko tebe kao obruč
ljubomorna na vazdušni pritisak i vodu
ljubavnu vodu koja gori dok se kupaš
odavno već svojim očima ne verujem
Volim te

Kad bih znao da

Kad bih znao da bih se ponosno držao
Na robijama i pred sudovima:
Žario bih, palio, i sve izdržao
I svemu se odupro golim udovima!

Kad bih znao da bih sto ispod stopala
Sam ćušnuo i sam omču namakao:
Večnosti bi se moja duša dokopala
A moj dželat bi za mnom zaplakao!


Al bojim se da bih počeo da molim
Da plačem, klečim i sve da izdajem,
Da bih sačuvao samo život goli
Na sve da pljunem, na sve da pristanem!

Matija Bećković

Matija Bećković – suza ili mina
Put što sebe pravi ili voz bez šina

Nosi li on bombu mesto glave
Davi li on reči ili njega dave

Nosi li on rupu mesto srca
Ili kao davljenik u svom srcu grca

Jeli on santa leda otkinuta
Ili zver sto na njoj zavija i luta

Jeli on grom u lance vezan kao stene
Ili hladna vatra u grudima stene

Nosi li zamrzle munje u rukama
Hoće li on biti slabić na mukama

Sme li on da stane na trg i jauče
Dok svetovi u njega sav svoj bes izruče

Kao gvozdena zavesa on će da se sruši
U vlastitu vatru u vlastitoj duši

Baš je njega briga bar je njemu lako
Sve je oživelo čega se dotako.

Suza na pucini

Nestajem u podne kad ona gubi senku
O sace od crnog mleka u usima
Sva prasina neba nedostojna njenog pudera
Ona mi daje otrova u poljupcu

Ta kurva to slatko djubre koje volim
Ali nesmem da priznam jer ce me ostaviti
O zvezdo proslavljena na racun noci
O moje lice oprano suzama

Orao koji propada niz provalije u vazduhu
Pre zemlje nece nista dodirnuti
Duboke su sve stvari dok padaju
Kao ptica koja putuje kroz kamen

Ljubi dok podlegnes srcu dok te izda
Dok izucis skolu koju citiram
O ruzni snovi gde se sastajem sa biljem
U dvolicnosti se cuva pravo lice

Slamka

U onoj noci s petka na subotu
Sudnjega casa u tvome zivotu
Poslednje sto si ti od mene cula
Bilo je: ''Volim te
Najvise na svetu!''

Ali na cemu bi onaj sto ne ume
Vise ziveti odrzao sebe
Da mu usnama sto se ne dvoume
Ne dodade slamku
I rec:
''I ja tebe!''

Nikad više

Milo stvorenje koje si sad sena
Mali pepeo samo uspomena
A ta je sena i ta uspomena
Moj jedini život i jedina žena.

Ti malo Rušče ceo svet bi dao
Kad bi te još samo jednom ugledao
Kako ideš kući u naručju s cvećem
(A ja te s prozora gledam i ne trepćem)