Najpovoljnija kupovina vina u Srbiji



Online magazin Vino.rs otvorio je za svoje čitaoce mogućnost najpovoljnije kupovine vina posredstvom najveće ONLINE PRODAVNICE VINA u Srbiji!

Od 1. marta 2013. godine počela je s radom najveća online prodaja vina u Srbiji, gde se svakom ljubitelju vina bilo gde u zemlji pruža prilika da pod najpovoljnijim uslovima kupi i dobije na kućnu adresu sva kvalitetna vina s našeg tržišta. Ideja je da se pod okriljem ove najveće ONLINE PRODAVNICE VINA u zemlji nađu praktično sva srpska vina vredna pažnje, a kojih je iz godine u godinu sve više.

Ovo je tek početak, a od nečega se mora početi!

Pred vama je već sada najveća online vinoteka u Srbiji u čijoj ponudi se nalaze mnoga od najcenjenijih i najnagrađivanijih vina iz regiona i sveta po garantovano najnižim cenama na domaćem tržištu. U ovoj virtuelnoj prodavnici možete dobiti besplatne savete somelijera prilikom izbora vina za svaku priliku, savete za uparivanje vina i hrane, detaljan opis svih etiketa u prodaji uz preporuke redakcije, domaćih i inostranih stručnjaka, mogućnost kupovine najnovijih vina srpskih vinarija ili vina u luksuznom pakovanju za posebne prilike, a sve to uz besplatnu dostavu na teritoriji cele Srbije za sve kupovine preko 5.000 dinara, kao i redovne popuste na različita vina i još niz povoljnosti, posebno za članove Vino.rs kluba.

To su samo prvi koraci u nameri da ONLINE PRODAVNICA VINA postane ultimativno mesto najlakše, najpouzdanije i najpovoljnije prodaje vina u Srbiji. O svemu tome bićete redovno obaveštavani, a svaki savet i sugestija pažljivo razmotreni.

Prodaja vina preko inetrneta je i naša i vaša budućnost.

Kupujmo srpsko, poslujmo svetski!

Kako da probate vino

Tanka linija između ljubavi i mržnje

Baš kao što je tanana, maglovita i laicima veoma nejasna linija između dobrog i lošeg vina, tako svako vince očas može da se nađe sa ove ili one strane enološkog Olimpa. Hoće li ili neće preći sa strane tame na svetlu stranu, ne zavisi od Luka Skajvokera ili znanja somelijera, već isključivo vašeg ukusa. Koji opet često zavisi od raspoloženja, atmosfere, situacije. Ali ipak postoje neka pravila i pri amaterskom testiranju (probanju, kušanju) vina. A u profesionalnom! Pa to je jedna veoma zamršena nauka, koju ukoliko samo delimično upoznate, odjednom shvatate da su sve one priče o neverovatnom broju mirisa, aroma, tekstura i ukusa vina jednostavno - ako ne tačne, ono barem naučno moguće i objašnjive.

Čini se da su za dobrog vinskog „testera” bitna dva osnovna čula: strpljivost i koncentracija. Potom sledi kvalitetna i pravilna organizacija upotrebe preostalih glavnih (u glavi) čula: oko - nos - usta. Grlo, probavni te urinarni putevi i kardio-vaskularni sistem, samo su prolazni subjekti i deponija za odlaganje nusprodukata uživanja u vinu. I naravno, da ne zaboravimo mozak, kao vrhunskog sudiju koji će doneti konačnu odluku u slučaju pojedinac protiv čaše, flaše ili bureta.

OKO

Utvrdite s čim imate posla. Dopola punu čašu postavite naspram svetle, najbolje bele podloge. Odmah ćete, s 90% sigurnosti utvrditi o kom se vinu radi. Crvenom, belom, ružici. Ako ugledate mehuriće u tečnosti, još ste korak bliže rešenju (a rakija nije svakako). U svakom slučaju, osmotrite zagasitost boje, konstantu (da li se boja razređuje od centra čaše ka obodima), da li je tečnost zamućena, bistra ili kristalno čista. Većina vina su - bistra. Istina, neka nisu filtrirana pa mogu biti malo zamućena, ali mutna - ni u snu! Pamtite nijanse i bistrinu možda jednog dana neko vino prepoznate baš po izgledu. Takođe možete zarotirati tečnost u čaši. Ako se sliva niz zidove ostavljajući tanane niti nalik na suze ili nožice pauka, to je davnašnji pouzdan znak bogatog vina punog tela, dok je danas poznato da je tu u pitanju odraz komlikovanog fenomena povezanog sa sadržajem alkohola u vinu.



NOS

Zavitlajte vino u svojoj čaši. U krug, u krug. Naravno, ukoliko niste prepunili iznad polovine, u tom slučaju sledi katastrofa! Dovoljno je napraviti 3-4 kruga, čisto da se kiseonik ušunja u čašu oslobodi i ponese na svojim krilima mirisne note vašeg pokusnog vinskog kunića. Onda brzo gurnite nos u čašu i njušite. Kratko i energično, duboko i osećajno. Svejedno. Jel osećate nešto? Ako imate kijavicu, skuvajte vino sa karanfilićem pa takođe njušite. Nemate kijavicu? Dobro, onda recite ili pomislite šta ste osetili. Nos se brzo umori od mirisanja, ali se brzo i „refrešira", pa ponovite probu. Otkrili ste još nešto osim šumskih jagoda, čokolade i suvih šljiva. Duvan? Sasvim je okej, ako neko do vas ne žvaće ugašen tompus i duva vam za vrat.

Ukoliko vam nije jasna razlika između nosa i nepca evo lakog rešenja: nos prepoznaje miris ili aromu vina, recimo miris (aromu) jagoda u vinu, a nepce - ukus (jagoda u vinu).

Tu je već prva tanka linija - šta je tačno ukus, a šta miris i gde mi to tačno prepoznajemo te jagode kad se u našem mozgu slika stvara istovremeno? Kiselkasto ili harmonično na nepcu je daleko lakše razumljiv epitet. Međutim, neko će potom pomenuti buke. Šta je bouquet? Pa ništa, samo demode izraz za aromu.

USTA

Nakon više vrćkanja, šnjofanja, zatvaranja jedne nozdrve, močenja vrha nosa u vino, vreme je da kapnete nešto i u grlo. Ali treba učiniti još dosta toga pre nego slast nezaustavljivo klizne nizbrdo. Dostignite punu koncentraciju, pa uzmite sasvim polovičan gutljaj. Zadržite ga u ustima, raširite usne taman toliko da lagani dašak vazduha pojuri preko vina šireći jedra vaše vinske mašte. Kao kit Stromboli (Pinokio) potom zatvorite usne i počnite sa bućkanjem kao da snažno žvačete zalogaj extra-suve njeguške pršute. To je to. Opustite se i progutajte zasluženu nagradu. Čim dođete sebi, objavite šta ste osetili od osnovnih mogućih ukusa (aroma): vanilu; tost; duvan; zemlju; kafu (moku ili čokoladu); puterastu tvar; travu; cveće; bilje; voće.

Naravno, neka vas ne buni što neki osećaju asparaguse, benzin, naftu, gumu, vanzemaljce. To je zato što vino sadrži nemerljiv broj aromatičnih komponenti koji pokrivaju gotovo svaku postojeću varijablu ljudske mašte.

Deus Ex Machina

U ustima i na jeziku se nalaze receptori za 5 osnovnih vrsta ukusa: slatko, gorko, slano, kiselo i umami. Dok mućkate u ustima, kao kuglica u dobrom fliperu, vino će paliti sve postojeće tastere, a iluminacija će se preneti diretno do nervnih centara u mozgu gde će se na kontrolnoj tabli nakon nekoliko sekundi ispisati postignuti rezultat koji će poznavaocu igre momentalno otkriti o kom vinu je reč čak i ako se testiranje obavlja zatvorenih očiju (blind testing). Ali kako to mozak prepoznaje? Jednostavno, receptori za slatko su na vrhu jezika, za kiselo i gorko malo dublje u unutrašnjosti. Brzina primanja informacije daje konstantnu šifru koju mozak može da prepozna (valjda je zato za prepoznatljivi kvalitet bitno da vina nekog regiona iz godine u godinu budu rađena „po trajnom i nepromenjivom receptu” što kod nas nije baš bio slučaj).

I dok u ustima još uvek razmišljate o punoći i teksturi vina, arome se iz nosa spuštaju u takozvani retronazalni prolaz gde u vrtložnom potočiću vazduha igraju istu onu igru koju su ranije plesale u zarotiranoj čaši šireći oko sebe rešenje tajnih kodova vinara skockanih u par centilitara slasti.



SLATKOĆA

U vinu je to suprotno od naziva suvo - dry.

KISELOST

Nastaje od voćnih kiselina, a bitnija & primetnija je u belim vinima koja donekle i određuje.

TANINI

Dolaze iz koštica, kožurice grožđa ali i hrastovih burića i definišu crvena, a ne bela vina. Iako mnogi smatraju da nema dobrog crnog bez jakih tanina, kad su prenaglašeni mogu biti otužni i hrapaviti jezik. Tačnije - suše usta, za razliku od jakih kiselina koje izazivaju slične senzacije na jeziku, ali pojačavaju lučenje pljuvačke.

TELO

Za neka vina se kažu da imaju puno, srednje ili svetlo (lako) telo. Reč je o kompletnom utisku punoće, težine, kompleksnosti koje je vino u ustima „probača” ostavilo. Zaboravite mozak, prepustite jeziku da odigra igru klackalice-vagice-sveznalice.

INTENZITET AROME

Vina sa jakim intenzitetom arome nisu obavezno bolja od drugih. Jer mirisi i arome mogu biti i neprijatni, a onda pomoći - nema. I zapamtite - ova kategorija je najpresudnija u umetnosti uparivanja hrane i vina!

A šta zaista razlikuje vrhunska od dobrih vina?

Pored karakteristika koje su tipične za određena vina određenih sorti grožđa, ona mogu imati još dodatnih specifikuma po kojima se mogu prepoznati.

BALANS

Uspostavljanje idealne ravnoteže između količine alkohola, jačine tanina, šećera i kiselina čini osnovne postulate definicije vinskog kvaliteta. Proizvođač može da „zavede” vince u nekom eksperimentalnom pravcu, ali ako promaši balans, džabe je krečio. Neizbalansirana vina verovatno svaki amater može da prepozna, kao i svako u njegovom društvu po izrazu lica nakon prvog gutljaja.

TRAJANJE

Savremena vina su često „kratka”, imaju jak prvi aromatični udar na nepcu ali potom brzo zamru. „Dužina”, mogućnost dugotrajnije analize vina u ustima daje više mogućnosti za otkrivanje prikrivenih kvalitativnih nota i garancija su kvaliteta.

DUBINA

Mogućnost analiziranja vina po „vertikali” je još jedna garancija kvaliteta i u uskoj je vezi sa trajanjem.

KOMPLEKSNOST

Što više aroma, ukusa, to je vino kompleksnije, a stručnjaci će reći - bolje. Ali ako se vama sviđa neko sasvim ordinarno vince, uživajte bez brige.

ZAVRŠNICA

Kad konačno progutate vino, stiže reakcija iz retronazalnog prolaza. Bogata, kvalitetna vina imaju dobru završnicu koja najčešće iznedri sasvim novo iznenađenje u vidu voćne ili začinske arome. Ali utisak može biti i ljut, gorak, a onda dobro razmislite da li ćete i sledeći put naručiti istu etiketu.



(Vino.rs)

Najskuplja flaša vina






Flaša Cheval Blanc 1947,Grand CRU iz Bordoa, zapremine šest litara, plaćena 298.500 švajcarskih franaka (oko 224.000 evra) najskuplje je prodata flaša vina u istoriji!

Ovo legendarno vino, za koje mnogi tvrde da je najbolje ikada proizvedeno, danas je izuzetno teško pronaći, pogotovo u ovako velikim flašama. Otkriveno je u tajnom podrumu jednog kolekcionara, besprekorno uskladišteno i potpuno očuvano. Michael Ganne (na slici), stručnjak za vina u aukcijskoj kući Christie's, koja je vino i prodala 17. novembra 2010. godine u Ženevi, tvrdio je tada da ovo vino bez problema može da odležava još pola veka! Inače, flašu je kupio anonimni švajcarski kolekcionar.

Vinoteke





VINOTEKE, vajnbarovi, vinodromi, na malo i veliko, sa grickalicama i „straight” su oaze za degustaciju, kupovinu, učenje i razmenu iskustava & vinskog znanja. Uvek potražite vlasnika, to je (po vašem mišljenju) onaj srećnik što bukvalno obilazi region, Wine World (svet) ili makar Internet u potrazi za novinama, tradicijom, egzemplarima, najboljim odnosom cena: kvalitet. Ili je jednostavno dovoljno šašav da se ostatak života bavi vinskim isparenjima i mušicama. Kako onim letećim što kruže, svojim (koje vidi i kad zatvori oči), ili svojih mušterija. Mislim, umeju oni da budu identično dosadni besmislenim pitanjima i zahtevima pre nego teškom mukom izvuku koju paru iz novčanika.

Vino - piće bogova



Sigurni smo da među vama postoje istinski ljubitelj vina – pića bogova! Vino je poznato u svijetu već jako dugo, a dobiva se vrenjem grožđa ili grožđanog soka. To je najpoznatije i najkonzumiranije alkoholno piće i također jedan od najvažnijih sastojaka mediteranske prehrane.

Osim što može sadržavati različit postotak alkohola (koji se kreće od 9-15 vol %) razlikujemo ga i po boji (koja dolazi od boje bobica grožđa) pa postoji bijelo, crveno ili rozo i crno vino, dok ono gazirano nazivamo pjenušac.

Što se nalazi u vašoj čaši vina?

Jedna čaša vina sadrži sve minerale koji su potrebni organizmu u jednom danu i zbog toga je poznata ona “Jedna čaša vina za zdravlje”. Vino je bogato vitaminima B skupine, naročito vitaminom B2 i B3. Polifenoli koje sadrži vino blagotvorno djeluju na kardiovaskularni sustav, na regulaciju odnosa LDL (lošeg kolesterola) i HDL (dobrog kolesterola), čuvaju krvne žile i štite srce.

Poznat je i Francuski paradoks (french paradox) koji govori o tome da Francuzi konzumiraju masnu hranu bogatu prvenstveno zasićenim mastima i alkoholom i zbog toga bi bili uvršteni u rizičnu skupinu obolijevanja od kardiovaskularnih bolesti.

Istina je upravo suprotna. Francuzi imaju vrlo nisku stopu oboljenja od bolesti srca, a vjerovalo se da se tajna krije u konzumaciji vina. Provedena su brojna istraživanja koja potvrđuju da konzumaciji vina pripadaju najveće zasluge, no Francuski paradoks rezultat je spleta brojnih prehrambenih, kulturoloških i socijalnih čimbenika.

Pozitivni učinci vina dokazani su i pri sprečavanju nastanka i napretka Alzheimerove bolesti. Vino potiče rad mozga, a budući da sadrži snažne antioksidante pozitivno utječe na liječenje različitih vrsta raka i jača imunitet.

Kada i koliko vina konzumirati?

Za zdravlje se preporučuje konzumirati jednu čašu vina dnevno. Najbolje ga je piti uz hranu budući da je konzumacija vina na prazan želudac štetna. Takav način ispijanja vina iritira sluznicu želuca, a i alkohol tada 10 puta brže ulazi u krvotok nego kada se konzumira uz jelo. Alkohol je u većim količinama otrov za organizam, uništava jetru i gušteraču, povećava količinu masnoće u krvi uzrokujući nepovratna oštećenja srca i krvožilnog sustava.

Hranjiva vrijednost jedne čaše vina je oko 90 kilokalorija (za usporedbu – kao jedan srednji sendvič), no budući da je dnevna preporuka samo jedna čaša, ne trebate se zamarati kilokalorijama koje ćete unijeti u organizam vinom.

Uživajte u svim blagodatima vina, ali ga konzumirajte umjereno. Jedna čaša vina dnevno uz obrok je za zdravlje, sve više od toga vodi u alkoholizam.

Kušači i poznavatelji vina su prevaranti, a evo i zašto

Ako ste ikada čitali neku kritiku vina ili slušali iskusnog sommeliera, sigurno ste pomislili: “Ovaj priča takve gluposti, ali neću ništa reći, da ne ispadnem glup/a…” No, možda ste ipak bili u pravu!


I dok je zanimanje sommeliera, kušača vina ili njegova recenzenta u nekim krugovima vrlo cijenjeno i prestižno, te rezervirano samo za mali broj dobro istreniranih i osjetljivih nepca, ostatak raje na vina gleda kao običan alkohol, koji općenito ima tri gradacije: odvratno je – ok je – super je. Što nije ništa neobično, pošto je okus naš najslabije razvijeni i najmanje osjetljivi osjet.
Zato u neki poseban živac, rezerviran inače samo za ljude koji namjerno sporo prolaze preko zebre, dira kada se isti ti poznavatelji vina počnu preseravati s “mirisima sandalovine i Mediterana“, “okusima divljeg kestena i natruhama maslačka i visibabe” i “flambojantnim i razigranim iskustvima“. Priznajemo, primitivne smo seljačine, ali nismo jedini. Ekipa s portala io9.com tako je pobrojala nekoliko ‘dokaza’ da su eksperti i kušači vina zapravo skupina slatkorječivih prevaranata, koja maltene ne zna razlikovati dobru kapljicu od soka od grožđa.
Stručnjaci za vina si stalno proturječe
Mnogi proizvođači vina su se našli u situaciji da je njihovo čeljade na jednom natjecanju bilo proglašeno najboljim, a na nekom drugom nije niti ušlo u konkurenciju. Kako je to moguće, pitao se i ljubitelj vina Robert Hodgson, koji je napravio maleni test i dao istim sucima isto vino i to tri puta zaredom, te im rekao da ga ocijene. Na skali od 80 do 100, većina sudaca je isto vino procijenila s razlikom od +/- 4 boda, što je u ovakvom sustavu, i za velika natjecanja, ogromna razlika. I to nisu bili nekakvi obični ‘suci’ iz lokalne birtije, nego ocjenjivači s Kalifornijskog državnog vinskog sajma, najstarijeg i najcjenjenijeg u Sjevernoj Americi.

Kušamo očima, a ne ustima
Kako smo na početku rekli, okus je najslabije razvijen i najmanje važan osjet našega tijela. Mi smo primarno vizualna bića, tako da sve što jedemo i pijemo, prvo procijenimo i ocijenimo našim očima. Tako je časopis New Yorker nedavno napravio vrlo zanimljivo istraživanje, u kojem je svjetski poznatim enolozima ponuđen vrhunski Bordeaux, samo što je prvo serviran iz lijepe, bogato ukrašene boce, a zatim iz obične, ‘dućanske’, stolne staklenke. Premda se radilo o potpuno istom vinu, prva verzija je bila okarakterizirana kao “drvenasta, kompleksna, zaokružena…“, a druga kao “slaba, isprazna, lagana…“.
Stručnjaci za vina ne razlikuju crno vino od bijelog
Kako smo iz gornjeg primjera utvrdili, mi procijenjujemo uglavnom očima. Tako je francuski istraživač Frédéric Brochet 2001. godine napravio genijalno i vrlo znakovito istraživanje, u kojem je skupini od 54 (slovima, pedeset i četiri) vrhunska vinska eksperta dao na kušanje dvije čaše vina: jedno crno, a drugo bijelo. Caka je bila u tome što je u bijelo vino stavio boju za hranu, te ga tako obojio u crno. Niti jedan od 54 enologa nije zaključio da se zapravo radi o bijelom vinu, štoviše, svi su ga opisivali izrazima koji se obično pripisuju crnim vinima.

Čak i enolozi priznaju da je cijela ta scena velika prevara
Prilično je veliku buru u zajednici ljubitelja vina izazvao Joe Power, urednik popularnog bloga Another Wine Blog, koji jasno kaže da su i on, i njegovi suradnici na blogu, i svi ostali vinski stručnjaci zapravo obični prevaranti. Točnije, nisu sami stručnjaci prevaranti (jer pravi stručnjaci uistinu i postoje), već su njihove kritike, recenzije i ocjene skup elemenata koji nemaju veze s pravim stanjem stvari. Opisi vina su prije svega (previše) subjektivni, a ovise i o dobu dana kada je vino kušano, kakva se hrana prije toga jela, koliko je vina kušano prije te vizualnih faktora. Dakle, enolozima je za vjerovati samo kada rade u optimalnim uvjetima.
Stručnjaci za vina pišu svakakve ludorije u svojim osvrtima
Na kraju se vraćamo na ono od čega smo i počeli i što nas, obične smrtnike, najviše i nervira. Da, bez obzira na sve u ovom članku, znamo da postoje ljudi iznimnih sposobnosti, koji bolje od ostatka svijeta znaju procijeniti kvalitetu vina. Ali dajte, pa nismo mi budale da nasjedamo na baš sve baljezgarije. Časopis za eksperimentalnu psihologiju je u istraživanju iz 1996. godine zaključio da vinski stručnjaci ne mogu sa sigurnošću potvrditi više od tri sastojka vina, premda u svojim recenzijama uglavnom navedu minimalno šest. I među njima se razlikuju prepoznati sastojci, a vrlo često će dva različita enologa navesti potpuno oprečne sastojke za isto vino. Jedan je od recenzenata tako za vino naveo sljedeće okuse: crvene ruže, lavanda, geranija, osušeni cvjetovi hibiskusa (wtf?), sušene brusnice, pekmez od bobičastog voća, mango s kožicom, crvene šljive, zvjezdasti anis, cimet, kupinova smjesa i još 10-ak različitih i ponekad bizarnih sastojaka. Pitamo se, da li je ovaj stručnjak pio vino, ili pojeo cijeli meni nekog egzotičnog restorana?

Da li su stručnjaci za vina zapravo neshvaćeni genijalci koji tu i tamo znaju imati loš dan (baš eto, kada se radi neko istraživanje), ili nam vole malo prosrati, nikada nećemo znati sa sigurnošću. Mi ćemo i dalje svoja vina uglavnom ocjenjivati s valja/ne valja ocjenama, a možda jednoga dana, kada kušamo malo grožđastog nektara iz butelje koja košta 50-ak tisuća dolara, shvatimo u kakvoj smo zabludi bili.

(Idesh)

Vrste vina



PODELA je mnogo. Prema sorti grožđa, regionima, proizvođaču, podrumu ili možda - ceni. Podela na vina „starog“ i „novog“ sveta je popularna. Jednostavno - novi svet su USA, Australia, N. Zeland, Južna Amerika i Afrika. Ali Južna Afrika pravi i vina u stilu „starog sveta“, pa i Amerika. „Old World“ vina su ona iz regiona koji poseduju vekovnu dokumentovanu vinsku produkciju. To je sve neko filosofiranje, preganjanje oko terminologije, terroira, tradicije i zakonodavstva. Sve u svemu, meni je nekako najnormalnija ona podela po izvornoj sirovini, čarobnoj, slatkoj kuglici što je u sebe upila sve iz dubine tla, visine atmosfere, tekućeg vodenog blaga i ljubavi i pažnje čoveka koji je odgaja. Grožđe daje vinu ukus i miris u najvećoj meri, pa tako ukoliko u najprepoznatljiviji vinograd na svetu posadite neku sortu koja se dotad tamo nije gajila, dobijeno vino niko neće moći da prepozna čak i ako bude tretirano od vinara koga svi somelijeri sveta poznaju

Crvena vina



Šta razlikuje crveno od belog?
Pa prvo i osnovno - boja zrna, ali daleko važnije je VREME, koliko će dugo sočna kap odležati u sopstvenim kožnim gaćama. Srž zrna najvećeg broja sorti je svetle, zlataste boje i nakon berbe crveno se grožđe gura u tankove ili burad da "marinira" u sopstvenoj ljusci gde poprima njenu boju i upija tanine. U zavisnosti od sorte i vremenskih koeficijenata, koliko dugo "mariniranje" traje, vino se kreće u rasponu od svetlo crvene do gotovo purpurne nijanse. Ovaj princip važnosti odležavanja najbolje se vidi u slučaju šampanjca jer se mnogi poznati beli penušavci dobijaju od crvenih sorti kao što su Pinot Noir i/ili Pinot Meunier.

Cabernet Sauvignon



Koja je to prva sorta koja vam padne na pamet kad kažete crveno vino? Ili još bolje: veliko crveno vino? Kaberne sovinjon, naravno. I Bordo, zar ne? To su naravno ona tri slavna musketara, cabernet sauvignon, cabernet franc i merlot. Ako mislite da je četvrti musketar, le Shiraz tek stizao na kljusetu iz neke zabiti grdno se varate: prvi Bordo blendovi bili su baš od shiraza i cabernet sauvignona. Konkretno, posmarajući vinsku pijacu tokom istorije, cabernet sauvignon uopšte nije srazmerno star u odnosu na stečenu slavu. Ali ako nije star, ono je raširen. Širom sveta, gotovo da nema vinograda na kugli zemaljskoj u koji nije makar privirio šireći slavu sopstvenih tanina zahvaljujući vrhunskoj klimatskoj prilagodljivosti i otpornosti na štetočine. Ili se bar tako čini. A zašto ga toliko vole, vinari pogotovo? Zato što poseduje puno individualnosti ali i želje da se dodvori gospodaru. Kao kakav verni tegleći konj ili pas, u stanju je da na neki čudesan način odrazi želje i narav onoga ko se njime bavi, pa se vinogradar i vinar ponekad prema ovoj sorti ponašaju kao prema svom najrođenijem. Šala? A da li je šala da je baš cabernet sauvignon postavio onu vidljivu granicu između vina „starog” i „novog” sveta? Naime, slava kaberneta Starog sveta bazira se na činjenici da ova sorta fantastično sazreva i odležava baš u boci. S druge strane, Novosvetski kabernei mogu da odleže godinu ili dve, ali su zamišljeni da se konzumiraju neposredno po flaširanju i iznošenju na tržnicu. Ako mislite da je to zbog geografskog porekla, pa i tu čuči iznenađenje: cabernet sauvignon svoje osobine daleko više duguje klimi nego teroaru na kome uspeva.
Istorijat
Kao što rekosmo, nije ovo baš neka drevna sorta. Grupa američkih naučnika sa UC Davis’s School of Viticulture and Enology, dokazala je 1996. godine putem DNA analize da je cabernet sauvignon nedvosmisleno nastao pukim slučajem, ukrštanjem cabernet franca i sauvignon blanca, recimo baš 1600. godine. Ipak bilo je to daleko od ranijih pretpostavki kako kabernet vodi poreklo od drevnih sorti (Biturica) kojima su prema Pliniju starijem antički Rimljani okapali svoja zahtevna nepca tokom vrelih martovskih dana (Ida) i zabava u Koloseumu. Ovi DNA rezultati razvejali su i teoriju da je sorta originalno dospela iz Rioje u Španiji. Ali u tu teoriju ionako niko nikada nije verovao. Izuzev Španaca.
Geografska distribucija
Krenućemo naravno iz Bordoa koji rađa 60% francuskog kabernea. Armand d'Armailhac iz Château d'Armailhac i Baron Hector de Brane iz Château Mouton-a, najznačajniji su što se cabernet sauvignon ustoličio u ovom delu Francuske. Bordo je tokom istorije postao njegovo „rodno mesto” i proizvođači širom sveta trude se da dostignu njegovu „izvornu Bordeaux kompleksnost”. Ali stoji i činjenica da je u svojim mladim danima cabernet sauvignon ukrštan sa drugim sortama u Bordou samo iz ekonomskih razloga. Nesigurna klima, nesiguran rod tokom „malog ledenog doba”, ukazali su na potrebu da se u kvalitetna, ali osetljiva vina uspe nešto što će im dati dodatnu snagu, kiselinu, strukturu, tanine i naravno – moć odležavanja. Pa ima li šta bolje od kabernea? A kad se već „ustoličio”, krenuo je da iskazuje sve svoje mogućnosti na „petoparcu” Žironde. U Medocu i Gravesu postao je dominantan u odnosu na druge sorte, u Saint-Estèphe i Pessac-Léognanu je više mineralan, u Margou miriše na ljubičice. Kaberne iz Pauillaca nosi tipičnu notu „srca olovke” dok onaj iz Saint-Juliena podseća na kedrovinu i unutrašnjost drvene kutije od cigara. I tako u nedogled…
U Italiji, cabernet sauvignon vremenom postaje stvar prestiža i nesuglasica, pa ja i dan-danas uzrok ukrštanju pera vinskih stručnjaka, pogotovo kad je kategorija super-toskanaca u pitanju. Istorijski, prvo se zapatio u regionu Piedmonta početkom XIX veka da bi, ni kriv ni dužan, kao sastavni deo blenda sredinom sedamdesetih godina XX veka učestvovao u nominaciji toskanskog Super Tuscan marketinškog čuda nastalog na želji vinara da se zaobiđu striktna „chianti” pravila koja su nalagala da se u ne više od 70% sangiovesea mora dodati barem 10% lokalnog belog zrna. A zašto to, kad bi mogla i koja kap cabernet sauvignona, radi jačanja krvi, navijali su vinari. I tako delali stvarajući supertoskance. A sve bi možda prekrili snegovi da supertoskanci vremenom nisu postigli višu cenu od legendarnog chiantija. E, tu je dara prevršila meru, a pogotovo kad su svi redom krenuli da se supertoskanišu.
U Piedmontu cabernet postaje „nelegalni” parner sorti Nebbiolo kako bi se dobio danas čuveni Barolo, dok je ovaj blend i onaj sa Barberom „dozvoljen” u DOC apelacijama Langhe i Monferatto. Manje poznate kombinacije prave se širom Italije sa merlotom ili lokalnim sortama.
U Španiji, već pomenutoj pokrajini Rioja, da bi se održala neka nit legende o španskom kaberneu, ovu sortu mešaju sa tempranillom, a uzgajaju ga najviše u Katalunji. Ipak, možda najzanimljiviji način uzgoja nalazimo u Britaniji gde vinari lozu gaje u plastičnim tunelima kako bi postigli efekat staklene bašte i zaštitili je od više nego loših klimatskih uslova. A dok su Nemci krčili vinograde sjajnog rizlinga kako bi posadili popularni kaberne, veliki broj zemalja istočne i jugoistočne Evrope pa sve do Izraela i Palestine svoju današnju vinsku slavu duguju baš uzgoju jeftinog kabernea i prodaji na veliko zapadnim konzumentima. Možda treba znati da se u Rusiji pojavljuje i hibrid cabernet severny, koji nema previše veze sa originalom, ali se dobro snalazi u oštrim ruskim zimama.
Naravno, tu je i priča iz Novog sveta. Kalifornija, hrast iz doline Napa, Sonoma, Mendocino, Dry Creek, ali i Oregon ili hladniji Washington… Danas su već deo legende cabernet sauvignona. A tek čileanski kabernei, pa oni iz Argentine, Brazila, Perua, Urugvaja, Bolivije. Kaberne iz regiona Akonkagve je poznat po aromama zrelog voća ali često treba još neko vreme da sazri u flaši. Za to vreme čuveno vino iz Maipo doline nosi bogate note crnog voća i lagani ukus prašine dok je argentinski kaberne sa nešto blažim voćnim aromama i može da se konzumira mlad.
Australijski kaberne je poznat kao veoma ekstraktivan, bilo da je u pitanju voće ili arome mente. Od osamdesetih, preorjentišu se na blaže varijante, sa manje alkohola, koje se bolje slažu sa svim vrstama kuhinje, da bi deceniju kasnije vinari ponovo otkrili stari stil, veoma zrelog i mirisnog voća. I pored solidnih uspeha na tržištu, cabernet je u Australiji po proizvodnji i dalje na drugom mestu, odmah iza syraha. Zanimljivo da se u sve kvalitetnijim južnoafričkim kabernetima (cabernet sauvignon se najviše uzgaja u Južnoj Afici) mogu naći oba tipa: Stellenbosch region proizvodi teška, kompleksna vina punog tela, dok su ona iz Constantie herbalna i sa dosta tonova lekovitog bilja i mente.
Osobine
Loza: Loza je bujna, vršni listići su vunasti i zatvoreni. List je srednje veličine, petougaon sa zatvorenim sinusima i preklopljenim vrhovima, dok je boja mladog lišća zelenkasto-bleda sa karakterističnim roze odbljescima.
Plod: Bobice su veoma sitne, srednje okrugle sa veoma tvrdom ljuskom teget-ljubičaste boje. Pulpa je čvrsta a na ukusu je izražena trava. Grozd je srednje ili prilično mali, zbijen i jedno je krilo često posebno izraženo pa se dobija utisak cilindričnosti.
Vino: Ova sorta najčešće daje vino intenzivno crvene rubin boje koja može ponekad prelaziti u ljubičastu. Vino je izuzetno ekstraktivno sa visokim procentom alkohola, dosta je aromatično, a blendiranjem sa drugim sortama znatno se povećavaju organoleptička svojstva ovog vina koje ima posebnu moć poboljšavanja kvaliteta pri starenju.

Legenda o vinu



Nije poznato kada je čovek popio prvu čašu vina, ali jedno je sasvim sigurno, oduvek ga je smatrao Božjim darom.

Postoje razne legende o tome ko je i kada zasadio prvo seme ovog božanskog pića. Jedna od njih je priča o persijskom kralju Djemu.

Legenda kaže da je pomenuti vladar posmatrao vežbu svojih najboljih strelaca, kada mu je pogled privukla velika ptica, koja se borila za život, jer joj se zmija okomotala oko vrata. Kralj je naredio svojim strelcima da ubiju zmiju, što oni i učiniše, a pošto su bili vrhunski strelci, nisu ubili pticu. Zahvalna krilata lepotica doletela je do kralja i iz kljuna pred njega spustila nekoliko zrna semena, koja je on odmah spustio u plodnu persijsku zemlju.

Iz semena je izrasla biljka, koja je posle nekog vremena počela rađati slatko zrnevlje. Kralj je uživao jedući ga. Kako se loza razvijala, pomenuti vladar poče višak odlagati u drvenu burad. Međutim, kako je posle nekog vremena nastupilo grožđano vrenje, a kralju se taj prvobitni opori ukus nije dopao, on dade nalog da se na burad u kojem je vrilo grožđe, napiše "otrov".

Jednog dana, najlepša devojka iz njegovog harema razbole se od tuge što je kralj zanemaruje i odluči da popije "otrov" iz bureta i prekrati svoju bol.

Umesto da umre, ona je ozdravila, prolepšala se, kao "rascvetala ruža" i kralj Djem tek tada shvati kakvo mu je seme dala zahvalna ptica, te ga nazva Darou-e Shah, što bi se u slobodnom prevodu moglo nazvati kraljevskim lekom.

Od tada se, kaže legenda, vino smatra lekovitim.

Tako je "kraljevski napitak", postao čudotvoran lek, ali i sastavni deo svih ceremonija i veselja u Persiji, a kasnije i širom sveta.

Da je vino zaista izuzetno piće i da, pored toga što uveseljava i leči, ono i spaja ljude, govori činjenica da koren reči "vino", kažu, potiče iz sanskritskog jezika, odnosno, reči "vena", koja znači "prijateljski".



Tako se "najinternacionalnija reč" kod Grka piše woinos, Italijani, Španci i Sloveni ga zovu vino, Francuzi, vin, Jevreji vayin, Nemci wein, Arapi wa-yn.

Vino je pored navedenih kvaliteta bilo inspiracija za stvaralaštvo mnogim umetnicima, naročito pesnicima i kompozitorima, a u verskim obredima i običajima, postalo je njihov sastavni deo.

U crkvenim obredima, kod primanja pričesti, na primer, pogača se zaliva krvlju Isusovom, odnosno vinom i vernici ga uz najdublje poštovanje i osećaj blagostanja i zahvalnosti primaju kao dar Božji, nagradu i oprost.

Vino opušta, inspiriše iskrenost, jer se ljudi uz njega oslobađaju maski i predstava o sebi samima, i uz ovu božansku kapljicu postaju ono što u stvari jesu, pa otuda izreka "in vino veritas", u vinu je istina.

Ipak, da bi priča o vinu i blagodetima koje ono donosi, bila kompletna, treba napomenuti, da se svi pozitivni efekti vina postižu samo kod njegovog umerenog konzumiranja. Prevelike količine "rajskog napitka" prelaze u svoju suprotnost, pa umesto da leči, ono razboljeva, umesto da spaja, ono razdvaja, a umetnička kreativnost prerasta u apatiju.

U danima najvećeg hrišćanskog praznika, Uskrsa, vino će na "jutrenju" prilikom uskršnje pričesti, a posle velikog posta, blagotvorno osvežiti i nagraditi usta vernika.

Vino ima skoro isto onoliko kalorija koliko i jednaka količina soka od grožđa.

Sa starenjem, crvena vina postaju svetlija, a bela vina tamnija.

Prosečan broj zrna grožđa koji je potreban da se dobije boca vina je 600.

U američkoj državi Juta, prilikom degustacije, vino se ne sme progutati.

Sve do sredine XVII veka, proizvođači vina u Francuskoj nisu koristili plutane zatvarače. Umesto njih su koristili krpe potpopljene u ulju, i njima su zatvarali boce.

Mehurići u šampanjcu su, kod prvih proizvođača, smatrani za veoma nepoželjan defekt koji treba izbegavati.

Prilikom nazdravljanja, u engleskom se koristi reč toast (koja označava i prpečeni hleb). Poreklo ovakve zdravice je u drevnom Rimu, gde se komadić prepečenog hleba stavljao u vino.



Na krajevima vinograda se (ponegde još i danas) sade ruže, kako bi prve odreagovale na buđ, parazite i bolesti, pre nego što ove napadnu vinograd.

Legenda kaže da su idealne čaše za šampanjac velike koliko i grudi Marije Antoanete.

Jedan od sakupljača vina je za šestocifrenu dolarsku sumu kupio na aukciji vino koje je pripadalo Tomasu Džefersonu. Potom ga je izložio u svojoj kući, u specijalno osvetljenoj kutiji. Toplota sijalica je rasušila čep, i sakupljač je tako dobio do sada najskuplju bocu vinskog sirćeta...


Hiljade vrsta grožđa širom sveta, koje sve spadaju u rod Vitis, imaju zajedničkog pretka u muskadinima (Muscadinia), još iz vremena kad su se kontinentalne mase spajale u superkontinent (tzv. Pangea). Razlog zašto su muskadini poseban rod leži u činjenici da imaju dva hromozoma manje nego svi iz roda Vitis. Tokom 1950-ih su u Indiji pronađeni muskadini koji rastu kao divlja vrsta.

Frazu "in vino veritas" (u vinu je istina) skovao je Plinije Stariji, koji je poginuo prilikom erupcije Vezuva koja je uništila Pompeju i Herkulanum.



Sorte pinot blanc (bianco), pinot (grigio) i pinot meunier su genetičke mutacije sorte pinot noir.

Penušava vina slabijeg kvaliteta se proizvode po tzv. Charmot metodi, industrijskom procesu koji je identičan onom u proizvodnji gaziranih sokova. Najkvalitetnija penušava vina su rezultat intenzivnog rada po tradicionalnoj metodi, gde se CO2 javlja kao prirodni produkt fermentacije.

Kaluđer Dom Perignon nije "izumitelj" šampanjca, niti je ikada rekao "ja pijem zvezde". Penušava vina su pravljena u regionu Šampanje mnogo pre njegovog rođenja. Ovaj popularni mit je bio samo marketinška prevara.

Još uvek nije sa sigurnošću utvrđeno zašto neki ljudi od nekih vina imaju glavobolju, a drugi ne. Osumnjičeni za to su sulfiti (generalno utiču na ljude sa specifičnim alegrijama), histamini, taurin amino kiseline, tanini, i sam etanol. Tanini su prirodni sastojak grožđa, ali se i ekstrahuju iz hrastovih buradi u kojima vina odležavaju. Tamnija pića, kao burbon, koja imaju reputaciju izazivača ozbiljnih mamurluka, takođe stare u hrastovim sudovima, jedinom mestu gde destilovana (tima i čistija) tečnost stvarno može da "pokupi" sastojke koji pogoršavaju mamurluk. Tipično belo vino na čije se posledice žale potrošači (što je neobično u poređenju sa crvenim vinima) je chardonnay - belo vino za koje je najverovatnije da je odležalo u hrastovini.

Godine 121. p.n.e. Italija je imala tako dobru berbu, da je to godina koja je označila kraj dominacije Grka u industriji vina onog vremena..

U Nemačkoj, u muzeju Speyer, postoji boca vina stara 1600 godina.

U srednjem veku vino se koristilo i kao novac.

Egipćani su vino smatrali darom boga Ozirisa.

Šampanjac je najbolji između svoje četvrte i desete godine starosti.

U Jermeniji tvrde da je prve vinograde na Zemlji posadio biblijski Noje, i to u njihovoj zemlji.



Luj Paster je prvi koji je odredio pravu prirodu fermentacije.

Izraz Blanc de Noir se odnosi na bela vina dobijena od crvenog / crnog grožđa.

Godine 1870. SAD su, ne znajući, prenele filokseru (opasnu bolest vinove loze) u Evropu, što je praktično uništilo sve evropske vinograde. Kao posledica, skoro svi evropski vinogradi su morali biti ponovo sađeni, loznim kalemovima koji su kalemljeni na američku podlogu koja je otporna na filokseru.

Zemlja u čuvenom vinogradu Clos de Vougeot (u francuskoj oblasti Burgundy) se smatra toliko dragocenom, da su radnici u vinogradu obavezni da prilikom odlaska kući iz vinograda očiste svoje cipele od zemlje.



Prema persijskoj legendi, vino je "otkriveno" u današnjem Iranu, kada je žena šaha koji se zvao Džamšid slučajno popila nešto pokvarenog soka od grožđa, malo se opila, i to joj se svidelo!



Tokom prohibicije u SAD, hiljadama kupaca širom Amerike je prodavan proizvod pod imenom Grape Brick (cigla od grožđa). Na "ciglu" od suvog i presovanog koncentrata grožđa bio je zakačen paketić kvasca i zakonsko upozorenje "Nemojte dodavati kvasac jer će doći do fementacije".

 

Robert Luis Stivenson je o vinu govorio kao o "flaširanoj poeziji".



U svoje vreme, vino je često bilo propisivano kao lek za bronhitis i grip.

Pod vinogradima u svetu ima oko 8 miliona hektara, i grožđe među svim voćem ima primat u tome. Postoji oko 10.000 varijeteta (sorti) grožđa.

Otvorena boca vina u frižideru traje 6 do 16 puta duže (bez kvarenja) nego na sobnoj temperaturi.

U svetu postoji oko 400 vrsta hrasta, od kojih se samo 20 koriste u proizvodnji buradi. Za proizvodnju kvalitetnog bureta pogodno je samo oko 5% celog drveta hrasta.

Amerikanci su izračunali da grožđe koje daje bocu vina od 20 dolara košta oko 2,64 dolara.

Da penušavo vino ne bi penilo van čaše pri sipanju: sipajte prvo malu količinu (koja će se brzo umiriti), a ostatak sipajte u tu količinu - tada neće peniti.

Staro vino se nikad neće ukiseliti i postati sirće. Ono se pokvari oksidacijom.

U Egiptu, u vreme faraona Tutankamona (nekih 1300 godina p.n.e.), "običan svet" je pio samo pivo - vino je bilo rezervisano samo za višu klasu.

Kada se viking Lajf Erikson ukotvio u Severnoj Americi 1001. godine, bio je toliko oduševljen plodnošću vinove loze da je zemlji dao ime Vinland.

Tek kad je počela primena plutanih zapušača, boce su počele da se polažu u horizontalni pložaj prilikom odležavanja, a oblik boce je od kratkih i loptastih počeo da postaje visok i tanak.



Kada je erupcija Vezuva zatrpala Pompeju 79. godine, ona je "sahranila" i više od 200 vinskih barova.

Grožđe se ne može pouzdano reprodukovati iz semena. Da bi se odgajila određena vrsta grožđa koristi se kalemljenje - biljna verzija kloniranja.

Vino ima toliko hemijskih jedinjenja da se smatra složenijim i od seruma krvi.

Godine 1945, Chateau Mouton-Rothschild je počeo sa serijom umetničkih etiketa, unajmljujući svake godine drugog umetnika da izradi jedinstvenu etiketu za tu berbu. Ti umetnici su bili i Šagal, Pikaso, Miro i Vorhol. 1993. etiketa je bila povučena iz prodaje i zamenjena praznom etiketom, jer je bila isuviše kontroverzna (stilizovana gola mlada žena na etiketi vređala je političku korektnost).

Promene u vinu koje se dobiju starenjem su posledica VRLO spore interakcije kiseonika i vina. Veruje se da vino sporije stari u velikim bocama, jer ima manje kiseonika po jedinici zapremine vina. Brza oksidacija, kao kod loših zatvarača, kvari vino.

Često se, pre berbe, odseca gornji sloj lišća na čokotima, kako bi se povećala izloženost suncu i ubrzalo zrenje.

Prosečna starost francuskih hrastova posečenih za vinsku burad je 170 godina!

Ivica vinske čaše za crveno vino je uvijena unutra, kako bi zadržala arome iz vina i "dovela" ih do nosa vinopije.

“Hladna maceracija” označava stavljanje grožđa u okruženje koje ima sniženu temperaturu na nekoliko dana pre početka fermentacije, čime se pospešuje ekstrakcija boje. Ovo se sve više radi sa Pinot Noir-om obzirom da pokožica ove sorte nema dovoljno pigmentacije u odnosu na druge crvene vrste.

Bakterija Mycoderma pretvara etil alkohol u sirćetnu kiselinu, pretvarajući tako vino u sirće. Međutim, najviše slučajeva kvarenja vina su posledica oksidacije voća izazvane vazduhom, a ne bakterijsko pretvaranje alkohola u sirće.

Najviše sađena vrsta grožđa na svetu je Airén. Ona zauzima oko 400.000 hektara u centralnoj Španiji, gde se od nje pravi osrednje belo vino, ali i prilično dobar brendi.

Cuvée” znači “kaca”, "bačva" ili “cisterna”. Koristi se da označi posebnu seriju ili kupažu.

Beaujolais Nouveau (mlado vino) se ne može legalno pustiti u prodaju sve do trećeg četvrtka svakog Novembra.

U zadnje vreme ima sve više i više sintetičkih zapušača, ali je najnovija tehnologija zasprečavanje zagađenja čepova upotreba mikrotalasa.

Etikete su prvi put stavljene na flaše u ranim 1700-im, ali sve do 1860-ih nije bilo odgovarajućih lepkova koji bi ih držali.



Vrhunski vinogradi u Napa dolini se prodaju za preko 2.500 dolara za ar! Godine 2000. u Kaliforniji je bilo 847 vinarija.

Vina često nazivaju nektarom bogova, ali je Sangiovese jedino grožđe koje je dobilo ime po bogu. Sangiovese znači “krv Jova.”

Belance jajeta, krv bikova i želatin su bili korišćeni kao sredstva za filtriranje pre punjenja u boce. Belance se dosta često koristi i danas.



“Brix” označava procenat šećera u grožđu pre fermentacije. Npr. 23° brix će, više ili manje, biti pretvoreno kvascima u 12.5% alkohola, u zavisnosti od efikasnosti konverzije korišćenih kvasaca.

Pri proizvodnji porto vina izmuljano grožđe fermentira samo oko 48 časova. Onda se fermentacija zaustavlja dodavanjem neutralno destilisanog alkohola ili brendija. Ovaj postupak povećava nivo alkohola i zadržava nešto od prirodnog šećera iz grožđa.

Još od 4.000 godine p.n.e., Egipćani su bili prvi koji su koristili plutane zapušače.

Najbolja svjetska vina u 2009



Donosimo popis 50 najboljih vina u 2009. po izboru Wine Spectatora. Budući da je 2009 bila godina ekonomske krize to je i kriterij za procjenjivanje vina bila i njegova vrijednost za novac; tako da među 50 najboljih vina ima izvanrednih vina koja koštaju nešto malo više od 10 dolara.
Prosječna cijena po boci iznosi 40 USD, što predstavlja pad u odnosu na prošle godine, ukupna kvaliteta testiranih vina je vrlo visoka, s prosječnom ocjenom od 93. Ukupno, na popisu su obuhvaćena vina iz 13 zemalja.

Pozicija	Vino	Vinarija	Bodovi	Cijena ($)
1	Cabernet Sauvignon Columbia Valley Reserve 2005	Columbia Crest!	95	$27
2	Toro Termes 2005	Numanthia-Termes	96	$27
3	Châteauneuf-du-Pape La Crau 2007	Domaine du Vieux Télégraphe	95	$70
4	Pinot Noir Sonoma Coast 2007	Kosta Browne	95	$52
5	Chianti Classico Castello di Brolio 2006	Barone Ricasoli	96	$54
6	Cabernet Sauvignon Napa Valley Signature 2006	Chappellet	94	$42
7	Barolo Marcenasco 2005	Renato Ratti	96	$44
8	Colli della Toscana Centrale Flaccianello 2006	Fontodi	99	$110
9	Sauvignon Blanc Russian River Valley 2007	Merry Edwards	96	$29
10	Toscana Tre 2007	Brancaia	93	$20
11	Brunello di Montalcino 2004	Poggio Il Castellare	96	$50
12	Broken Stones Paso Robles 2006	Saxum	96	$45
13	Toscana Fontalloro 2006	Fattoria di Felsina	95	$52
14	Shiraz Barossa Valley Bella’s Garden 2007	Two Hands	94	$60
15	Brunello di Montalcino Castelgiocondo 2004	Marchesi de’ Frescobaldi	95	$65
16	Brunello di Montalcino 2004	Uccelliera	97	$65
17	Syrah Russian River Valley Papa’s Block 2007	Carlisle	98	$43
18	Extended Tirage Willamette Valley 1999	Argyle	95	$60
19	Syrah Sonoma Valley Steel Plow 2006	Landmark	94	$30
20	Cabernet Sauvignon Napa Valley Kathryn Hall 2006	Hall	96	$75
21	Chardonnay Carneros 2007	Neyers	93	$29
22	Syrah Santa Barbara County Colson Canyon Vineyard 2007	Tensley	94	$38
23	Chardonnay Russian River Valley 2007	Lewis	95	$48
24	Shiraz South Australia St. Henri 2005	Penfolds	95	$65
25	Chardonnay Russian River Valley Reserve 2006	Rodney Strong	94	$40
26	Syrah Walla Walla Valley Cailloux Vineyard 2006	Cayuse	95	$65
27	Toscana Giorgio Primo 2007	La Massa	97	$65
28	Sauvignon Blanc Marlborough Reserve 2008	Brancott	92	$18
29	Chardonnay Chalone 2007	Chalone	92	$25
30	Toscana Crognolo 2007	Sette Ponti	93	$35
31	Châteauneuf-du-Pape Collection Charles Giraud 2007	Domaine St. Préfert	98	$75
32	Malbec Calchaquí Valley 2007	Bodega Colomé	92	$25
33	Cabernet Sauvignon Columbia Valley 2006	Novelty Hill	92	$25
34	Pinot Noir Russian River Valley Cuvée de Trois 2007	Joseph Swan	93	$28
35	Chianti Classico Riserva 2006	Viticcio	93	$32
36	Syrah Red Mountain Ceidleigh 2006	Efeste	93	$29
37	Toscana Torrione 2007	Petrolo	94	$49
38	Cabernet Sauvignon Horse Heaven Hills Canoe Ridge Estate 2006	Chateau Ste. Michelle	92	$28
39	Viognier Eden Valley 2008	Yalumba	92	$19
40	Pauillac 2006	Château Haut-Bages-Libéral	92	$39
41	Chardonnay Kumeu Estate 2007	Kumeu River	92	$35
42	Châteauneuf-du-Pape 2007	Clos des Papes	97	$115
43	Shiraz Barossa 2007	Schild	92	$20
44	Tokaji Aszú 5 Puttonyos Red Label 2005	The Royal Tokaji Wine Co	94	$41
45	Grüner Veltliner Qualitätswein Trocken Kamptal Strassertaler 2007	Allram	93	$12
46	Bolgheri Greppicante 2007	I Greppi	92	$28
47	The Prisoner Napa Valley 2007	Orin Swift	92	$35
48	Douro Meandro 2006	Quinta do Vale Meão	92	$28
49	Syrah Cortona Il Bosco 2006	Tenimenti Luigi d’Alessandro	95	$70
50	Esprit de Beaucastel Paso Robles 2006	Tablas Creek	93	$45

(Vinarija.com)