Na zidu visi ogledalo, ona ne misli na njega, ali ogledalo misli na nju. Kako verno hvata njenu sliku, ono je kao ponizni rob, koji svoju prednost dokazuje vernošću, rob za koga ona, naravno, nešto predstavlja, ali koji za nju ništa ne znači, koji je dobro uhvatio njen lik, ali je ne sme uhvatiti. Nesrećno ogledalo koje svakako može obuhvatiti njenu sliku, ali ne nju, to nesrećno ogledalo koje ne može zadržati njenu sliku kao tajnu u sebi, skrivajući je od pogleda celog sveta, koje, naprotiv, može samo drugima pokazati tu sliku, kao, na primer, sada meni! Kakva nesreća kada bi čovek bio takav! A ipak, ima dosta ljudi koji su takvi, koji ništa nemaju osim u trenutku kada to pokazuju drugima, koji zahvataju samo površinu stvari a ne i suštinu, koji sve gube u trenutku kada pokazuju drugima, kao što bi to ogledalo izgubilo njenu sliku ako bi mu je jednim uzdahom odala svoje srce. I ukoliko čovek ne bi bio u stanju da čuva sliku lepote, čak ni u trenutku njene prisutnosti, morao bi stalno želeti da bude na rastojanju od lepote, i nikada suviše blizu, da bi video lepotu onog što drži u naručju, a da ne vidi više u trenutku u kome je predmet suviše blizu, u trenutku kada se usne spajaju u poljubac, morao bi da izoštrim unutrašnji pogled… Ah, kako je lepa! Jadno ogledalo. mora da je to muka, ali takođe kakva sreća što ne poznaješ ljubomoru! Njena glava je potpuno ovalna, malo se naginje napred, time čelo postaje više, koje se često i ponosno podiže, ne ocrtavajući njene intelektualne sposobnosti. Njena tamna kosa nežno i fino okružuje čelo. Njeno lice liči na plod, svaki prelaz je pun i zaokružen; njena koža je prozirna i osećam svojim očima kao da je somot. Njene oči - da, još ih nisam video - pokriva jedna zavesa sa svilenim resama, koje idu u zavijutke, opasne po onoga koji želi uhvatiti njen pogled. Nadam se da ću se s njom još sresti, svakako ću je prepoznati, a i ona mene. Moj pogled sa strane ne zaboravlja se tako lako. Kada je onda iznenada sretnem, negde, gde je nisam očekivao, na nju će doći red. Ako me ne prepozna, u svakom slućaju ću već naći prilike da je još jednom pogledam sa strane, i jamčim vam da će se setiti susreta. Samo bez nestrpljenja, bez pohlepe, u svemu treba uživati polagano. Ona je odabrana, ona mi neće izbeći.

S.K. Dnevnik Zavodnika

Svideo mi se njen stav, iako nadobudan, sama činjenica da poseduje petlju da mi se suprotstavi – inspirisala me da nastavim. Više nisam obraćao pažnju na njenu lepotu, njeno lice, usne, već me nahranio izazov, probudio onu pritajenu uobraženost u meni, koju sam oduvek skrivao. Nesvesno me je naterala da priznam da smo isti. A to me nerviralo. Mnogo. Mislio sam da tako pozitivnu dozu bezobrazluka imam samo ja. Na trenutak me je naterala da se osetim kao kralj, na trenutak sam postao bednik. Jedini problem je što sam se i kao bednik pored nje osećao savršeno.

"... Šta je to toliko čarobno kod prvog snega? Prilika da vidimo nešto još neokaljano, još neoskrnavljeno? Da uživamo u draži trenutka kada stiže novo godišnje doba, u divnom početku, pre nego što postane izgaženo i pokvareno? .....
... Marijam je ležala na sofi, ruku gurnutih između kolena, gledajući snežni vrtlog kako se izvija i kovitla s druge strane prozora. Setila se kako je Nana jednom rekla da je svaka pahulja uzdah jedne ranjene žene negde u svetu. Da svi uzdasi lete u nebo, skupljaju se u oblacima, a onda se lome u sićušne deliće koji tiho padaju dole na ljude...."

Hiljadu čudesnih sunaca - Haled Hoseini

Te noći sam se zaljubio u glas. Samo u glas. Nisam hteo da cujem ništa vise. Digao sam se i otišao.
Bila je kao vrba. Kakva li ce biti u zimu, u mojim godinama? Još uvek je vidim, uvek ću je videti ocima Adama. One nespretne, duge noge, dok izlazi iz aviona, povijeno telo dok džara vatru, sa nama, u logoru, lakat savijen u mom pravcu dok pije vodu iz termosa.
Nekoliko meseci kasnije, prilikom jednog glupog izlaska u Kairu, igrala je sa mnom valcer. Iako pripita, imala je neosvojivo lice. Čak i sada verujem da se tada, tim izrazom lica, najvise otkrivala. Onda kada smo oboje bili pripiti, a ne ljubavnici.
Sve ove godine pokušavao sam da otkrijem šta je htela da mi kaže tim pogledom. Meni je to onda ličilo na prezir. Sada mislim da me je proučavala. Njenu čednost je iznenadilo nešto u meni. Ja sam se ponašao onako kako se obično ponašam u barovima, ali ovoga puta u pogrešnom društvu. Imao sam razne vrste ponašanja za razne ljude."

Engleski pacijent - Majkl Ondatje

Kratka prica - L.Fair

Dopustite da se predstavim. Zovem se Priča, Kratka priča.
Piše me jedna žena, ime joj je…ups - ne znam. Ja sam veoma kratka i imam, hihi, kratko pamćenje. Moglo bi se reći da sam malo ograničena. Pa što? Nitko nije savršen. Ali ja sam tek na početku svog puta i još mogu puno postići - da me objave na raznim mjestima i spominju u encik…cik…onim jako debelim knjigama, valjda ste svi čuli za njih. Možda, tko zna, jednog dana u dalekoj budućnosti? Hihi, samo sanjarim…

Ne, nisam ja isprazna sanjalica, koja priča bez veze, kao mnoge moje pomodne kolegice. Za razliku od njih, ja sam usredotočena. Imam jasan cilj pred očima. Životna mi je želja sudjelovati u jednom natječaju za kratke priče. Osim toga, želim mir u svijetu i ljudska prava. I srdačan pozdrav ugroženim vrstama, koje su u izumiranju.

Kao što vidite, imam štošta važno za reći. A kada bih pobijedila na natječaju, iznijela bih svoju poruku u javnost. Dala bih doprinos zajednici, iako sam kratka. Uostalom, znam za kolegice koje su kraće od mene, a veoma su uspješne i utjecajne. Na primjer - neke koje je napisao onaj Bor… Borg… hihi, ne mogu se sjetiti. Nema veze, ionako svi znaju za njega. I što sam ono htjela reći?

Da, valjda se primjećuje da imam dara? Uz malo sreće, mogla bih izraziti neku veoma posebnu i duboku misao. Štoviše, mislim da hoću, baš sad… eto… tek što nisam… Što? Moja spisateljica kaže da sam gotova?! Kako? Da joj je dosta?

Ne mogu doći k sebi, zgražam se! No, ako je tako odlučila, u redu! Mislim, požalit će ona, ali neka joj bude!

Otići ću. Evo, odlazim. Kog bogovi vole, umire mlad. Dragi čitatelji, znam da nisam bila najbolja priča u vašem životu, ali sjetite me se ponekad, u dugim zimskim noćima i kad miris proljetnog cvijeća probudi novu ljubav u vašim srcima i… No dobro, idem, idem… Može još dvije riječi? Ne? Pih!

"Nema malih boli. Nema malih boli pod ovim suncem. Ptica s trnom u grudima pokorava se nekom nepromenjenom zakonu; on je tera da se nabode na trn i da umre pevajuci. U trenutku kad joj trn prodre u grudi; ona nije svesna da joj on donosi smrt. Jednostavno peva i peva dok u njoj ima snage za poslednji pev. Mi, medjutim, kad zabijemo sebi trn u grudi, mi znamo. Razumemo. A ipak to cinimo. Ipak to cinimo..."


"Ptice umiru pevajuci"
Colleen McCullough

"Novost u mojem načinu života je sljedeća: sva pitanja ostaviti neriješena. Dakle, ne zatvoriti mišljenje, nego upravo otvoriti sva vrata. Ne svezati u čvor, nego rasplesti sve čvorove. Pitanja ne riješiti, nego ih naći što više i što opasnija i, po mogućnosti, najoštrije ih postaviti. Ne zatvoriti se prema rješenjima djelatnosti duha, nego otvaranjem svih prozora i vrata pustiti duhu slobodan ulaz i osigurati propuh. Nikakav čvrsti odgovor i tvrdnja.Nikava čvrsta pogodba i ustanovljenost. Nikakvo načelo. Nikakvo uvjerenje. Neka dođe zrak i neka me prožme, i neka peče sunca. Jedini način da sazrim. Rješenja, ako su dobra, uvijek me ushićuju. Ali neka nitko od mene ne traži da i ja riješim nešto. Ništa mi nije tako daleko kao to da stvorim sustav. I ništa me više ne zabavlja nego tzv. pogled na svijet. Potrebno mi je da svakoga trenutka slobodno raspolažem sobom i da zadržavam sebi pravo da radim što hoću. Paradoks. Paradoks je pokušaj da se bude istinitiji od istinitog. Paradoks je apsurd. Ali ja se sjajno osjećam u tom paradoksu. Jer me apsurd stalna otvoronost za mogućnost čuda. Čudo je zgusnuta zbilja. Čak nije ni ozbiljenje. Više od toga - ispunjenje. Time što sva vrata i sve prozore ostavljam otvorenima dan i noć, sebe činim dostupnim generirajućoj moći duha. Pustite unutra sunce. Alles stehet im Wunder. Duša je dijete Deset tisućokožne Vatre, deset se tisuća koža mora oljuštiti da bi bilo ono samo, da posve sazri, da se ozbilji i da mu tijelo bude kao u Henoka - živa vatra i svjetlost. Jer tijelo je zgusnuti duh."

Béla Hamvas - "Jasmin i maslina"

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje je isto kao i susret.
I pomalo ćeš navići da voliš mnoga bića u uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati najbolje od sebe.
Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad volela.
Jednom ćeš morati da daš sve i da te ne boli. Naučićeš da sanjaš. Da lečiš dodirom.
Da zadaješ mali, da bi ublažila veliki bol.

Kapa otrovnog vrganja – Milorad Pavić

"Zaista, nije bilo mesta gde se covek moze sakriti od onoga sto svet, izgleda, jeste, osim ako ne postane jurodivi i pobegne nekud u pustinju, ili se popne na stenu. A zapravo, kada se sve uzme u obzir i uporedi - ponovo je duboko udahnuo hladni nocni vazduh - kako zloba i pohotljivo nepostenje jednog strasljivog, ogorcenog pisara mogu da se mere sa... smrcu dece? Ne mogu. Nikako.

Sinulo mu je da ponekad covek ne dolazi do zakljucka o vlastitom zivotu, vec samo otkrije da je to vec ucinio. Nece on pobeci od svega ovoga, pustiti kosu i dozvoliti da mu odeca smrdi na neopran znoj i izmet u pustinji dok mu kozu prekrivaju opekotine i plikovi. Covek zivi u svetu. Trazi ono malo krhke lepote koja se moze naci, kako god da je definise, i prihvata da je Dzadova vaseljena - ili Ludanova, zubirova, ili bilo koje druge sile kojo se ljudi klanjaju - nije mesto gde smrtni ljuid i zene nalaze spokoj i mir. Mozda ima drugih svetova - neki su tako i poducavali - boljih od ovog, gde su takve harmonije moguce, ali on nije ziveo ni u kom od njih, niti ce ikada ziveti. "

Gaj Gavriel Kej - "Gospodar careva"

"Не можете замислити каква туга и срџба обузимају душу када велику идеју, коју одавно поштујете као светињу, дохвате невешти људи и извуку на улицу пред глупаке какви су и сами, и наједанпут је нађете на тржници старежи, у прљавштини, наопако намештену, без пропорција, без хармоније као играчку код неразумног детета, и не можете је више препознати...Не!" Ф. Достојевски

Sta jedna osoba daje drugoj?
Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg sto ima, daje od svog zivota. Ovo ne znaci nuzno da ona zrtvuje svoj zivot za drugog, vec da daje od onoga sto u njoj zivi, daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga sto u njoj zivi. Davanjem svog zivota ona obogacuje drugu osobu, pojacavajuci svoju sopstvenu zivotnost pojacava osecaj zivotnosti drugog. Ona ne daje da bi primila, samo po sebi, davanje je izvanredna radost. Ali dajuci, ona ne moze a da nesto ne ozivi u drugoj osobi, a to sto je ozivljeno povratno se u njoj odrazava, u istinskom davanju ne moze a da ne primi ono sto joj se uzvraca. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu ucinili davaocem i da zajedno delimo radost sto je, zahvaljujuci oboma, nesto zazivelo.
Erih From - Umece ljubavi

Glazbena uvertira čija središnja tema podseća na sirenu za uzbunu.
Zastor se diže. pozornica je u potpunom mraku.
Uvertira završava, ali tema uzbune ostaje, kao daleko brujanje.
Iznenada, u dubini, sa leve strane pozornice, pojavljuje se kometa i polagano se kreće prema desnoj strani.
Kometa osvetljava, poput kineskih sena, siluete više ljudi koji su okrenuli ledja publici, nepomični, nagnuvši glave prema kometu.
Odzvanja četiri sata. Dijalog je gotovo nerazumljiv, nalik na mrmor.

- Kraj sveta!
- Ne, čoveče!
- Ako svet umre...
- Na kolena, ovo je komet zla...
- To je znak rata...
- To nije nikakav znak.
- Kako se uzme.
- Dosta! To je vrućina. U naše se doba više ne veruje u znakove, šugavče! Srećom smo suviše razumni...
- Ti suviše toga prezireš... Štedi svoj prezir, trebaće ti.
- Meni ništa ne treba. Prezira imam do smrti. I ništa ovozemaljsko neće nikad biti iznad mene, ni kralj, ni kometa, ni moral! Ne želeći više ništa ja sam iznad svega.

Alber Kami - Pravednici

"Slušam radio. Pišem. Živci su mi na tankoj niti. Groznica. Očaj života. Apsolut. Ali velika patnja koju sam juče osetila zbog ljubomore prema gdji Ferrant - koja ima prekrasnu glavu i raskošne grudi, vulgaran tip lepote po Henrijevom ukusu - navela me je na ispisivanje potpuno histeričnih stranica.
Sada znam da je to moja bolest, najveći razlog moje patnje. Prošle noći u taksiju, vozeći se prema Ferrantovima, već sam se uznemirila zbog Henrijevog opisa 'žene sa vrlo zanimljivim licem'. Pevala sam, silila se da budem jaka, odlučna da zavedem Ferranta. Tokom večeri osetila sam da se Henri neće zaljubiti u gdju Ferrant. Možda samo bude seksa. Osetila sam se smirenijom sećajući se koliko sam se puta prevarila u svojoj ljubomori prema Henriju, pogrešno zamišljajući stvari, koliko sam samo uzaludno patila, koliko sam pokušavala ismejati Henrijevu ljubomoru, njegov strah da će me izgubiti, koji je čak veći od moga. Izgubim li ga - nestaće i patnje. Izgubi li on mene, izgubiće život i sreću. Rak ljubomore. Verovala sam da ću biti sretnija bez Henrija.
Nemoguće.
Patnja je trajala celu noć i celi dan. Noć prave agonije zamišljajući da su se moji strahovi ostvarili. Dan je postao strašan kad mi je Fred preneo da je Henri rekao kako gdja Ferrant nalikuje na Džun. Racionalni deo mene je govorio: "Dobro je ako se dogodi nešto što će nas razdvojiti. Sama i tako nisam spremna da prekinem. Nisam srećna sa Henrijem. Onoga dana kada se budemo rastali, moj će život biti spašen. Život će ponovo početi."
Ponovo me patnja sili da pišem."

Iz Dnevnika Anais Nin - Vatra

"- Hoćete da govorite o nekome koga sam juče videla na stanici? Uveravam vas da je bio najobičniji susret.
On oseti bol primetivši da se ona ne usuđuje da kaže ime onoga o kome je govorila.
- Tereza, on nije došao radi vas? Nije li vas on nagnao da mi na obali Arna kažete "Ne mogu!" On vam nije ništa?
- Uveravam vas da me ni u kom pogledu ne interesuje i da ne shvatam šta možete misliti.
- Žena ne može biti ljubomorna na isti način kao i čovek, niti osetiti ono što nama daje najviše patnje.
- Ništa o tome ne znam. Zašto?
- Zašto? Zato što u krvi, u mesu žene nema onog ludog i plemenitog besnila za posedovanjem, onog starinskog instinkta od koga je čovek stvorio pravo. Čovek je bog koji svoje stvorenje hoće celo. Od nezapamćenih vekova žena je stvorena za deobu. Naše strasti odrđuje prošlost, tamna prošlost. Već smo bili tako stari kako smo se rodili! Ljubomora je za ženu samo povreda samoljublja. Kod čoveka je to mučenje duboko kao moralni bol, stalno kao fizička bol... Pitaš zašto? Zato što si ti uprkos mojoj potčinjenosti i mom poštovanju, uprkos strahu koji mi ulivaš, materija a ja ideja, ti stvar a ja duša, ti glina a ja majstor! Šta je smerni i grubi grnčar kraj lepe amfore? On je bedan. Jest, ja sam ljubomoran. Znam dobro šta je u mojoj ljubomori. Kad je ispitujem, nalazim u njoj nasledne predrasude, gordost divljaka, bolesnu osetljivost, smešu glupe sile i svirepe slabosti"

Anatol Frans -Crveni krin

"Ne voliš me više. Ali, tim gore po tebe! Ja tebe volim. Nije trebalo da se daš. Ne nadaj se da ćeš se izvući. Sve si učinila da te volim, da sam ti privržen, da ne mogu živeti bez tebe. Poznali smo zajedno zadovoljstva koja se ne daju zamisliti. Ni ti se nisi odricala svoga dela. Nisam te ja na silu uzeo! Htela si. Još pre šest nedelja bila si zadovoljna. Bila si za mene sve. Ja sam bio sve za tebe. Bilo je trenutaka kada više nismo znali da li sam ja ti, ni da li si ti ja, i sad hoćeš da te najedanput ne znam više, da budeš za mene tuđinka? Tvoji poljupci, tvoj dah na mome vratu, tvoji uzvici, sve to, dakle, nije istina? Sve to ja izmišljam, je li? Pa dobro, ja se nisam izmenio. Ja sam ono što sam i bio! Nemaš ništa da mi prebaciš. Nisam te varao sa drugim ženama. Ne zbog toga da bih to sebi zapisao kao zaslugu. Nisam mogao. Kada je čovek tebe spoznao, i najlepše su mu bljutave. Nikada nisam pomislio da te varam. Zašto me ne bi više volela? Odgovori mi, odgovori... Reci da me još voliš. Reci, jer je to istina. Tereza, odmah ćeš osetiti da me voliš kao što si me nekad volela... (on polete ka njoj, vatren, raširenih ruku. Ona ga, očiju punih straha odbi sa ledenom grozom.) On razume, zaustavi se i reče: "Imaš ljubavnika!"

Anatol Frans -Crveni krin

''Okovima si vezan za svoj razum. Kod tebe je nevolja u tome sto zelis sve da razumes, a to nije mogucno. Ako insistiras na razumevanju, onda ne vodis racuna o svojoj celokupnoj sudbini kao ljudskog bica.''
U odnosu na neiscrpne tajne zivota 'razumevanje je samo nesto malo, tako sicusno'.
U odvojenu stvarnost nije moguce stupiti, ni kretati se njom iskljucivo po nacelima logicnosti i zahtevima razuma. Pri takvom rasudjivanju zahtev za onim sto nazivamo zdravorazumskim pokazuje se neelastican i neefikasan. sustina tajne izmice. takvom nacinu misljenja ona uvek izmice!

Kad god zavrsimo razgovor sa sobom, svet je uvek onakav kakav i treba da bude. mi ga obnavljamo, udahnjujemo mu zivot, odrzavamo ga svojim unutarnjim razgovorima. I ne samo to, nego i put biramo razgovarajuci sa sobom. Tako uvek iznova biramo jedno te isto sve dok ne umremo, zato sto i u sebi vodimo jedan te isti razgovor do sudnjeg dana.
Pre svega moras da koristis usi da bi ocima olaksao. Otkako smo se rodili sluzili smo se ocima da njima prosudjujemo svet. Govorimo drugima, a i sebi uglavnom o onome sto vidimo. Ratnik je toga svestan i zato slusa, on osluskuje sumove i zvuke sveta.
...
To sto ljudi cine, to su stitovi pred silama koje nas okurzuju, to sto kao ljudi cinimo pruza nam utehu i osecanje sigurnosti, to sto ljudi cine odista je vazno,ali samo kao stit. Mi nikada ne saznamo da je to sto kao ljudi cinimo samo stit pa dopustamo da to ovlada nasim zivotom i da ga cak i ugrozi. u stvari, mogao bih da kazem za celo covecanstvo to da je ono sto ljudi cine vece i vaznije i od samog sveta. Svet je nerazumljiv. Mi ga niakda necemo shvatiti, nikada necemo otkriti njegove tajne. Zato moramo s njim postuupati onako kakav on i jeste - kao sa velikom tajnom. Ali obican covek to ne cini. Za njega svet nikada nije tajna, i kad taj obicni covek ostari, veruje da nema zasta vise da zivi. ali starac nije odgonetnuo, iscrpeo svet. iscrpeo je samo ono sto ljudi cine. medjutim, on u svojoj glupoj pometenosti veruje da za njega vise nema tajni u svetu.
Ratnik je svestan te zbrke i on nauci da prema svemu postuupa kako treba. Ono sto ljudi cine ne moze nikada biti vaznije od samog sveta. I zato ratnik prema svetu postupa kao prema beskrajnoj tajni, a prema onome sto ljudi cine kao prema beskrajnoj ludosti.

Volja je nesto sasvim izuzetno. To se zbiva tajanstveno. Ne moze se nikako objasniti kako se covek njom sluzi, osim sto se moze reci da se pomocu nje postizu zapanjujuci rezultati. Mozda je prvo od svega sto covek treba da cini to da postane svestan da moze razvijati svoju volju...
Volja je nesto veoma jasno i snazno sto upravlja nasim postupcima. Volja je nesto cime se covek sluzi, na primer, da dobije bitku koju bi po svim normalnim procenama morao da izgubi.

Stalo ti je do izvesnih stvari u zivotu zato sto su vazne, tebi su zacelo vazni tvoji postupci, ali za mene vise nista nije vazno - ni moji ni bilo ciji tudji postupci. Zivim ipak i dalje zato sto imam volju. Zato sto se ta volja kalila celog mog zivota i sto je sad cista i zdrava tako da vise nije vazno to sto za mene nista nije vazno. moja volja upravlja ludoscu mog zivota...
mi naucimo o svemu da mislimo, a onda izvezbamo oci tako da vide ono sto gledaju onako kako mi mislimo o tome sto gledamo. Gledamo sebe vec uvereni da smo vazni. I zato moramo i da se osecamo vaznim! Ali kad covek nauci da VIDIi, uvidja da vise ne moze da misli o stvarima koje gleda, a kad ne moze da misli o tome u sta gleda, onda mu sve postaje nevazno.

Karlos Kataneda- Odvojena stvarnost

Znam mnoge stvari koje nikad neću uspeti da primenim u životu.

Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

U jednom času, dok je još krkljao na bolničkom krevetu, pomislio sam da je blagodet smrti u tome što neko napokon prestaje da bude nečiji sin: skida sa sebe zastor i, bar za neko vreme, hodaš kao da svet pripada samo tebi. Užasan je to osećaj i ne može se dugo izdržati. Užasan je, naravno, zato što je lep, i što svaka lepota iscrpljuje. Ali čovek ne treba da teži za lepotom već za istinom. Nekada sam, naime, strahovao da nikada neću izaći iz senke koju je oko sebe širio moj otac, a sada žudim za tom senkom.

Nisam li tada bio spreman da dam svoj život za njegov, kad bi to bilo moguće? Ili sam možda bio spreman na to upravo zato što to nije bilo moguće?

Ne jadikuj za onim što je prošlo, jer ćeš samo jadikovati nad samim sobom.
DAVID ALBAHARI - CINK

Milovan VITEZOVIĆ - Milena iz KNEZ MIHAILOVE

Neka ti ništa ljudsko ne bude strano!
Neka ti ništa žensko ne bude strano!
Žena nije prirodno agresivna,osim kada te napada iz tvog srca!
Ne veruj da postoji samo jedno sunce! Ne veruj da postoji samo jedna sloboda! Ne veruj da postoji samo jedna ideja! Ne veruj da postoji samo jedna ljubav! Ali ne sumnjaj da postoji samo jedan život!
Pamti pa vrati!
Pamti pa se uzdrži!
Sve to jednom mora proći! Zar ne?
Živi za poslednji put. Poslednji put je lepši nego prvi put, zato što je neponovljiv!

"...Ovako te volim, uz uspomenu na gorku kafu svakog bezimenog jutra, s ukusom čistog mesa u jamici iza tvog kolena...
Ovako te volim: dok gledaš decu kao stepenike bez istorije (tamo patim zbog tebe, pošto mi njeni izdanci ne pripadaju) uz udarac duboko u rebra, poslao sto poziva na dokolicu iz svoje školjke...
Ako nekad budeš osetila kako ti se nameće neki pogled, ne okreći se, nemoj da razbiješ čaroliju, nastavi da mi praviš kafu i pusti me da zauvek živim u večnom trenutku."

Če Gevara

"Moj grob neka bude otvorena rana na zemlji. Čim sanduk sa mojim kostima bude spušten unutra, blato će opet biti bačeno preko. Za godinu dana, trava će porasti i prekriti taj ožiljak. To će postati mjesto koje će ljudi povremeno posjećivati, da bi spustili cvijeće. Za Božić, doći će sa zelenikom, a na proljeće, skupit će žute narcise i vjenčiće maska. Jednog dana, grob više neće izgledati kao nov, i neće imati onu blistavosivu boju. Utopiće se u melanholični pejzaž i djeca će se igrati odmah pored njega. Mnogi ljudi će proći pored njega, a neće ga ni primjetiti. Doći će dan kada neće ostati niko da posjećuje mjesto gdje ležim. Stranci će zastajati pored nadgrobne ploče i upirati prstom na utisnute datume; umrla je mlada, reći će."

Nicci French

Veliki i mali smijeh započeli svoje priče. Veliki smijeh ulazio je u dvorane, cirkuse, škole i kazališta, a mali smijeh igrao se kamenčićima i kotrljao s loptama na livadi. Veliki smijeh postao je umišljen pa se širio, širio, širio... dok nije puknuo kao neki preveliki balon, a mali smijeh trčao je ulicama i brao cvijeće za razne tužne mame. O velikom smijehu pisalo je u novinama, pojavljivao se na naslovnim stranicama u novom kaputu, a mali smijeh oprezno je dijelio poljupce prolaznicima, pa ga zato nisu zamijetili.

Kažu da za veliki smijeh treba dvorac, palača ili bar neko igralište, a da mali smijeh može stanovati i u loncu za cvijeće i u tatinom starom šeširu. Neki tvrde da su mali smijeh zapazili u mačjem oku i lelujanju trave, a drugi misle da su ga otkrili u ptičjem cvrkutu.


Ako nikad ne upoznate veliki smijeh, bit će vam žao, ali još ćete više tugovati ako ostanete bez malog smijeha.

On je i sad pokraj vas, zar ne osjećate?

Pritajio se, vragolan, nestaško, sakrio u kutu usnica, pa se smješka, gotovo nevidljiv.


Kad odem sutra u šetnju, povest ću sa sobom i mali smijeh. Molit ću ga da mi otkrije busen tratinčice, gnijezdo malih kosova, zeleno pramenje šume. Oh, nadam se da me mali smijeh neće nikada napustiti. Ako se i spotaknem o neki kamen na putu, on će mi pružiti svoju sitnu, prozirnu ruku. Tako ćemo zajedno koračati po svjetlosti.



Sunčana Škrinjarić, Dva smijeha

Legla sam na krevet i zatvorila oči, pitajući se kako li će Nina izgledati posle ovoliko vremena. Sama je ponavljala da je kraj mladosti onda kada tvoj broj godina predje tvoj broj cipela. Obema nam se to desilo ove godine. Ja sam nosila broj 38... Napunivši 39 celi niz novih problema se sručio na mene. Odjedanput sam se osetila izgubljenom. Navikla sam da sam mlada, a onda sam se lepo osećala u treidesetim. Veselo i srećno, a tada, naglo, baš kada smo proslavili moj 39-ti rodjendan u predivnom venecijanskom hotelu Ca dei Konti sve se sručilo na mene.

Strah od četrdesetih , neugodnost prelaska na drugu stranu života, činjenica da bi sada trebalo da pronadjem novi način funkcionisanja u saglasju sa svojim telom. Mislila sam da se to ne dešava ženama koje su udate za starije muškarce, ali djavola. Potpuno sam promenila misli i brige. Hvatale su me nesanice, drhtavice, buljila sam u svoje bore i butine satima bez nekog posebnog straha ili brige već zbog činjenice da moj duh teško shvata pealnost približavanja nove decenije i moje pozicije u njoj.

Nikada deca ni ne slute koliko se odrasli loše snalaze u svojim matorim ulogama. Nina je verovatno imala bolje odgovore na to kako izdržati četrdesete, a onda pedesete i , ako Bog da, šezdesete, i na kraju kako glamurozno došekati starost i smrt...


Isidora Bjelica –Dama iz Monaka

Nije ovo nikakav početak, ali počeću. Zvala se. Bila je kći nekog oficira, poštara ili železničara, neke uniforme u svakom slučaju. Sećam se da je nedeljom prolazila šetalištem držeći svojom tankom belom rukom neku ruku koja je baš znala šta hoće, i koja je bila obučena u rukav nekakve uniforme. Mislim da se doselila pre rođenja. Rodila se tek kasnije. Dugo nisam znao ništa o njoj. Slučajno sam je video petnaest godina nakon rođenja, a dvadeset nakon što se doselila. Ponedeljkom je -nikada to neću zaboraviti- oblačila belu haljinicu prepunu nekakvih šljokica, nekakvih čipkica, nekakvih volančića i ostalih deminutiva. Imala je petnaest godina a ja sam kao i obično, imao trideset. Stanovala je u sivoj zgradi na čijoj fasadi beše natpis, nekakva nečitka firma, nešto kao M. Petrović & sinovi. Samo mi je to ostalo u sećanju. I to da je svirala klavir, sudeći po tome nije bila kći železničara već oficira. Oficiri vole vojnu muziku. Možda je bila kći nekog oficira koji je mnogo putovao železnicom. Tako, neka bude tako. Imala je prekrasne oči. Pričali su mi da su prekrasne. Ja nikada nisam smogao hrabrosti da je pogledam u oči. Imao sam dvojicu ili trojicu prijatelja, veoma smelih momaka, oni su mi pričali sve: i to da nedeljom oblači belu haljinu, da ima mladež na bradi, da ima plave oči. Ne bih sada, da im nisam verovao, smeo sa sigurnošću tvrditi da je uopšte imala oči. A opet, njene su mi oči mnogo značile. Naši susreti? Nisam siguran u pogledu naših susreta. Treba biti ja, pa sve to nazvati susretima, a to je prilično teško. Viđao sam je retko: uvek nedeljom, samo u snu, uvijek s leđa. Sanjao sam, ne znam zašto, najčešće sredom, da je nedelja i da ona dolazi s kraja neke druge ulice koju ću kasnije vrlo često pominjati u svojim pričama. Ja bih, u snu naravno, stajao ispred poslastičarnice, čekao je posmatrajuci kroz trepavice njenu siluetu, a kada bi mi se približila, ja sam kukavički obarao pogled. Pa ipak, ti su mi susreti mnogo značili. U to vreme, ako je to neke uteha, snovi su bili malo stvarniji.

Svetislav Basara - Peking by night

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila spomenar.

David Albahari – Albert i Marta

Znam da sam nemoćan.Znam da se u stom trenutku plašim,ali i tako silno želim da svoj pogled usmeriš u drugu stranu,da me primetiš,da korakneš par koraka,jer ja to ne mogu,mene moje noge u ovim trenucima ne slušaju.Moja je težina isuviše veliki teret za njih,da mi priđeš i da sedneš na ovaj bedem Petrovaradnske tvrđave.Bedem sa koga smo još nekada davno kada smo se prvi put sreli,držrći se za ruke,posmatrali kako negde tamo na horizontu Bačke ravnice,sunce lagano i stidljivo skriva svoje poslednje zrake.Da te ponovo pogledam u oči,dodirnem,poljubim i ovaj put svesno zakoračim u pakao ljubavi tvoje,jer jednostavno,ne mogu ti se odupreti.


Z.Jović - Blago onom ko te nikada nije sreo