"Volim da budem s tobom zato što se nikada ne dosađujem, čak i kada ne razgovaramo, kada se ne dodirujemo, kada nismo u istoj prostoriji, ja se ne dosađujem.
Nikad mi nije dosadno.
Mislim da je to zato što imam povjerenja u tebe, imam povjerenja u ono o
čemu razmišljaš. Razumiješ? Volim sve ono o čemu razmišljaš? Razumiješ?
Volim sve ono što vidim kod tebe, i sve ono što ne vidim. Ipak, znam
tvoje mane. Ali mislim da se tvoje mane dobro slažu sa mojim vrlinama.
Ne plašimo se istih stvari. Čak se i aveti koje nas proganjaju lijepo
slažu međusobno!
Ti vrijediš više nego što izgledaš, više od onoga što pokazuješ. Sa mnom
je obrnuto. Meni je potreban tvoj pogled, jer mi daje dubinu. Ja sam
kao dječiji zmajevi na vjetru.
Ako me neko ne drži na uzici… Hoooop, odletim…
A često pomislim na tebe da si dovoljno jak da me držiš na uzici i dovoljno pametan da me odmotaš, pustiš da letim…
Zar nije neverovatno sresti nekoga i pomisliti: sa ovom osobom se osjećam dobro."

(Ana Gavalda - "Volio sam je")

"Mnogo godina kasnije, pred strojem za streljanje, pukovnik Aurelijano Buendija setiće se onog davnog popodneva kada ga je otac poveo da prvi put vidi led. Makondo je onda bilo selo sa dvadeset kuća od blata i trske, sagrađeno na obali reke, čije su se bistre vode valjale koritom punim uglačanih oblutaka, belih i velikih kao neka preistorijska jaja. Svet je bio tako nov, mnoge stvari još nisu imale ime i, da bi se pomenule, trebalo ih je pokazati prstom."



Prvi put sam ovo pročitao pre ravno trideset godina... 

I ta magija cigana koja je, od svih bogatstava ovog sveta, iz zemlje uspela da izvuče samo satruleli oklop, u njemu kostur, na kosturu bakarni medaljon, u medaljonu pramen ženske kose...
Oduvek mi je govorila šta je to jedino jače od smrti i propadanja.

Markes, ''Sto godina samoće'', čudesna priča o ledu, magnetu, legendama, ratovima, ljubavi, i ludim ljudima:)

Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši

Lorens Darel, " Aleksandrijski kvartet "

"Ako kaniš pobijediti, ne smiješ izgubiti."

Najveći teret nas lomi, posrćemo pod njim, potiskuje nas prema zemlji, ali u ljubavnoj poeziji svih vremena žena čezne za tim da bude pritisnuta težinom muškog tijela. Najteži teret je, prema tome, ujedno i slika najintezivnije ispunjenog života. I što je teret teži, što je naš život bliži zemlji, to je stvarniji i istinitiji.”

Milan Kundera, “Nepodnošljiva lakoća postojanja”

Slobodan Selenić - "Pismo Glava"

Kakav bi život i bio da u njemu nema svačega pomalo. Malo radosti, da bi posle tuga izgledala još veća, pa malo tuge, da bi posle radost mogao da ceniš. Malo pravde, malo nepravde, pa se to nekako izdjednači: jednom

dobijes više neg što ti treba, pa ne sme da ti bude žao posle kad dobiješ manje neg što ti po zasluzi pripada.

Ljudi su, Maksimilijane, veliki majstori laži, a žrtva obmane

je najčesće obmanjivač. Nikog čovečić radije ne laže nego samog sebe, najviše laži izmišlja da bi sebi nešto zatajio ili sebi nešto drugo predstavio.

Što čovek može ponekad da bude glup, sam posle da ne veruje! Da je prazno, prazno je, ali bolje i ta praznina od pune čaše žuči koju ti triput dnevno ko medicinu saspu u grlo. Nije zivot nešto sjajno, ko što mlad čovek misli, život ti je tu da ga proživiš, ništa više sa njim ne mož da uradiš. Baš kad hoćeš da ga siluješ i praviš boljim na snagu i uz inat, on se džilitne i klepi te. Budi miran i uči se da

uživaš u onom što ti daje, malo je, ali jedino je što u njemu postoji. Kada gnev prođe, očajanje nastupi, a iz očajanja samo gnev te izvesti može.

Khalil Gibran - "Slomljena krila"

Gospode, šta je uradila žena da zasluži tvoj bijes?

Kakav grijeh je učinila da bi joj tvoja ljutnja bila viječni pratilac?

Zar je počinila užasan zločin?

Gospode, ti si jak, a ona je slaba, i zašto je bolom mučis?

Ti si velik, a ona puzi uz tvoj tron, i zašto je gaziš?

Ti si oluja, a ona prašina ispred tvoga lica, i zašto je razvijavaš po snijegu?

Ti si moćan, a ona bijedna, i zašto se boriš s' njom?

Ti si razborit i mudar, a ona zbunjena i slijepa, i zašto joj ne daš da živi?

Ljubavlju si je stvorio, zašto je ljubavlju unistavaš?

Desnom rukom je sebi podižeš, lijevom je guraš u provaliju?

Albert Camus - "Naličje i lice"

Razabrao sam bolje nego igde zadah smrti i nečovečnosti. Da, ta punoća bez suza, taj mir bez radosti koji me ispunjavao, sve je to proizlazilo samo iz vrlo jasne svesti o onom što me inače nije često zaokupljalo: o odricanju i ravnodušnosti. Kao što se čovek koji je na samrti i koji to zna, ne zanima za sudbinu žene, osim u romanima, on shvata da je čoveku svojstveno da bude sebičan, to jest, očajan.

Jovan Dučić - "Mržnja"

Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata - i vi ste posle toga nesrećni i otrovni; a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kad to ne zaslužuje, i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči.

Desanka Maksimović - "Takva je naša duša"

...Ima u duši mojoj ožiljak koji samo u snu boli.

I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dušu... Takva je naša duša.

Ispunjena uspomenama koje nas rastuže,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare ožiljke iako znamo da nas čeka neprospavana noć. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tuđe nebo i uzalud tražimo one zvjezde ka kojima smo nekad davno upirali čeznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalačkih ljubavi.Pa se naprezemo da čujemo onaj ljetni povjetarac sto je šaputao u krošnjama drveća ispod kojeg smo se,držeći svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog šapata samo uzdah srca svoga čujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....nema više ni parnjača ni zvižduka vozova koji su najavljivali da smo blizu onog koji nas na nekom sivom peronu čeka uzdrhtalog srca.Niti isčekivanja poštara da nam glas od voljene osobe donese pa da po ko zna koji put pročitamo riječi koje su drhtavom rukom pisane; ljubim te, mislim na tebe, nedostaješ mi.Pa prislonimo pismo na grudi i uzdahnemo od nekog slatkog bola sto nam kroz srce mine... Od svega ostaše samo uspomene od kojih se pobjeći ne može.Čak i kada bi znali put što vodi u zaborav,mi nebi pošli njime.Već se uvijek istom stazom vraćamo što vodi do mora uspomena.I uronimo u te talase koji nas miluju,nose,vuku u dubine....I plovimo,plovimo ka onim nekim dalekim,nedostižnim obalama sto nas svake noći zovu i mame. I onda se odjednom probudimo jer se uplašimo da ćemo potonuti u tom uskovitlanom moru uspomena.A kad se pogledamo u ogledalo...vidimo ispod očiju nekoliko sitnih kapi...blistavih...slanih...

Žarko Laušević - "Godina prođe dan nikad - Ohrabrenje"

Ponekad u smiraj dana, a češće u svitanju, osetim neku utehu. Taj osećaj da sam pobedio još jedan dan, savladao još jednu noć, porazio neko, ma i malo vreme, bez obzira na sva iskušenja i krize kojima sam u tom periodu bio izlozen... čini da, skupljen, šapatom ohrabrim sebe - mogu ja ovo.

Loren Oliver - "U svijetu bez zidova"

Ja nisam posebna. Ja sam tek jedna obična djevojka, visoka metar i pedeset osam i prosječna po svemu. Ali zato imam jednu tajnu: možete izgraditi zidove sve do neba visoke, ja ću ipak pronaći načina da ih preletim; možete me sa sto hiljada ruku pokušavati prikovati za tlo, ali ja ću se ipak nekako izvući. Mnogo nas je takvih, više nego što mislite. Ljudi koji odbijaju prestati da vjeruju. Ljudi koji odbijaju da se spuste na zemlju. Ljudi koji vole u svijetu bez zidova, ljudi koji vole uprkos mržnji i odbijanju, ljudi koji se nadaju uprkos tome što nade baš i nema i koji su u tome neustrašivi. Volim te. Zapamti. Ne mogu
mi to oduzeti!