Borislav Pekić - "Vreme reči"

Nemati prošlosti je ostati bez budućnosti. Ali ako tamo ostanemo, ako se tamo zaglibimo, budućnost zbog koje smo se u nju vratili postaće nedostižna. Proći će pre nego što shvatimo da je sve - sadašnjost. Da je sve uvek u istoj ravni. Da je nerazumevanje onoga što je bilo juče jemstvo da ćemo još manje razumeti ono što nas čeka, a najmanje ovo što danas radimo.

Jasmina Mihajlović - "Ljubav sa rečnikom nepoznatog"

Ljubavna pisma.Divno ih je dobijati.Ona su najlepši pokloni.Teško,a slatko ih je pisati.Uzbudljivo je čitati tuđa.Roniti kroz nepoznate intimne živote predaka ili potpuno nepoznatih ljudi.Poruke zaljubljenih su čitav jedan svemir u virtualnoj ljubavi razdvojenih osoba.

Nekada davno postojali su takozvani epistolari.Obrasci pisama nepoznatim osobama,pretpostavljenima,administrativnim čelnicima,porodici,prijateljima i naravno,voljenim osobama."Dušo moja slatka","Lane moje","Grlice bela","Sudbino moja",nezno-slatki su počeci tih čeznjivih stiva.

Pozutela hartija sa izbledelim mastilom plave ili zelene boje,tragovi suza na razlivenim slovima,miris drvenih fioka,kutija od ružinog drveta,miris skrivenih tamnih prostora gde su čuvana.Pohabave satenske mašnice kojima su sveznjevi povezivani.Energija ljubavi vezana u čvor.

Čaroban je prateći pribor ljubavnih pisama.Divne kutije sa finim papirom,nazubljenim kovertama,hrapavim kartončićima za poruke,maštovite mastionice,drzalje s perima,vosak i pečati sa utisnutim grbovima ili monogramima za zatvaranje pisama,puderasti prah koji se pospe da bi brzo upio mastilo,parfemi u bočicama od biljurnog stakla sto daju aromatičnu notu otposlatom pismu...

Nasledila sam od jedne rođake pisaći sto njenog muža.Sav od punog drveta,pripada stilu ranih četrdesetih proslog veka.Ružan je spolja.Solidan četvrtasti komad bez ukrasa govori o epohi u kojoj je izradjen.Nema skrivenih pretinaca,niti dvostrukog dna,već je bilo došlo vreme otvorenosti,vreme bez dubokih tajni.Što ipak ima ključiće za fioke i pregrade.Sve brave su obijene.Nesuptilno.Nasilno.Priča se da je moja rođaka,lepa gospođa ali bez poroda u trenutku strahovite ljubomore na svog takodje lepog muža,predratnog profesora univerziteta,obila njegov sto tražeći ljubavna pisma druge žene.Posle rođakine smrti,a ona je poživela još nekoliko godina po muževljevom odlasku s ovog sveta,morala sam kao naslednica da preturam po njihovim stvarima,po njihovom životu.Ni ja nisam našla njegova pisma.Našla sam njena.Zapravo,njenog ljubavnika.Bila su sakrivena u raskošnu ružičastu čipkanu suknju italijanske lutke.Onu koja se nekada stavljala kao ukras na sredinu bračnog kreveta.

Lutku sa ljubavnim pismima pronašla sam u požuteloj kartonskoj kutiji na vrhu kuhinjskog ormarića.Ispod nje su bile kutije sa prvim tipom plehanog električnog roštilja i jedne sprave za pečenje galeta.Čipka na lutkinoj suknji je već počela da se raspada i truli,pisma su bila neverovatno čedna i ja sam mnogo plakala čitajuci ih.Ne toliko zbog njihovog sadržaja,nego zbog cele priče,zbog toga što mi se desilo da baš ja buem ta koja ce razdevičiti prošlost ove žene posle njene smrti.

Svoja ljubavna pisma čuvam u kutiji od cigarilosa koje je pušio moj muž dok mi jos nije bio muž.Ona ima majušnu mesinganu kopču,kitnjastu markicu zemlje porekla i utisnut crtez palmi,mora i crnkinja koje plešu,na poklopcu.Unutra sam,osim pisama,stavila mirisnu uspomenu-njegovu maramicu natopljenu parfemom koji je tada koristio.Kada u setnim trenucima otvorim svoju skrinjicu ljubavnih sećanja,preplavi me izmaglica mirisa,vraćajući me u prošlost.Tada pročitam nasumice neko pismo i lekoviti ritual povratka u nekadašnju ljubavnu opnu okrepi me donekle.Na dnu tih sećanja je ipak tuga.Melanholična,setna,ovlašna tuga.Pramen minulih vremena.

Danas se pisma čuvaju u kompjuterskim folderima.Pošiljalac koji poseduje personalni folder,te nije strpan u opsti inbox,dobro je prošao.Ima sopstvenu "kutiju".Ljubavne sms poruke čuvaju se i u boljim mobilnim telefonima koji imaju memoriju za arhiviranje.U protivnom,moraju da se bace.Delete-lepa engleska reč za brisanje,uništavanje,odbacivanje...

Ernest Hemingvej - "Društvo"

Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate... među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe.

Charles Bukowski - "Spasi se"

Niko te ne može spasiti osim tebe. Naći ćeš se ponovo i ponovo u gotovo nemogućim situacijama. Oni će pokušati ponovo i ponovo pod izgovorom i silom da te nateraju da podlegneš, odustaneš, ili da tiho umreš iznutra…

Niko te ne može spasiti osim tebe. I biće dovoljno lako da ne uspeš, tako lako, ali nemoj, nemoj, nemoj! Samo ih slušaj, zar bi i ti to da budeš?! Bezličan, bezdušan, bezosećajan stvor?! Zar bi da doživiš smrt pre smrti?!

Niko te ne može spasiti osim tebe, a ti si biće vredno spasa. Ako je išta vredno pobede onda je to ovo…

Razmisli o tome. Razmisli o spasavanju sebe. Tvog duhovnog sebe. Tvog hrabrog sebe. Tvog pevajućeg magičnog sebe i tvog prelepog sebe. Spasi ga. Ne priključuj se mrtvima u duši…

Održavaj sebe humorom i skladom i na kraju, ako je neophodno, uloži svoj život dok se boriš, bez obzira na izglede, bez obzira na cenu.

Samo ti možeš da spasiš sebe.

Učini to! Učini!

Tada ćeš tačno znati o čemu ti govorim!

"Mozda jedan covek,ili citavo jedno drustvo,moze da gresi. Ali sva drustva i sve civilizacije u svim krajevima Zemlje uvek su govorili

o andjelima.Danas deca,starci i proroci slusaju.Ipak,o andjelima ce se pricati tokom vekova jer ce uvek biti proroka,dece i staraca."



Koeljo Andjeo cuvar

Čovek koga posle dužeg tamnovanja
iznenada i pre vremena puste na slobodu, prolazi uvek u početku manje
ili više kroz tešku krizu. Takav čovek pre nego što ponovo dođe do svog
starog slobodnog hoda i kretanja, prođe dug period privikavanja. U tom
periodu, mogu se, otprilike, utvrditi tri faze. Prva faza. Ma kuda išao i
ma kako se kretao, čoveku se čini da čuje za sobom korake stražara koji
ga u stopu prati, i samo bi trebalo da se okrene pa da ga i vidi. Druga
faza. Hodajući slobodno po ulicama čovek oseća da mu nešto nedostaje:
ne čuje korake i nema više osećaj da bi, čim se okrene, ugledao ranijeg
večnog pratioca svih svojih pokreta i izlazaka – naoružanog stražara za
svojim petama. To mu smeta, uznemiruje ga i plaši na svoj način. I,
najposle, treća faza. Čovek ne čuje korake za sobom i nema osećaj da ga
neko prati, ali to mu ne smeta, jer i ne
pomišlja više na stražu ni na vreme tamnovanja. To znači da je robiju ne
samo preživeo nego je i preboleo i uspeo da ozdravi od nje. Tek tada
može bivši robijaš kazati da je opet slobodan čovek koji se slobodno
kreće. (Možda ove faze i nisu kod svakog pojedinca potpuno ovakve ni
ovako oštro ni ovako jasno određene ni podeljene, ali nesumnjivo svak
ima od svake od njih ponešto.)

Ivo Andrić

“The real hopeless victims of mental illness
are to be found among those who appear to be most normal. "Many of them
are normal because they are so well adjusted to our mode of existence,
because their human voice has been silenced so early in their lives,
that they do not even struggle or suffer or develop symptoms as the
neurotic does." They are normal not in what may be called the absolute
sense of the word; they are normal only
in relation to a profoundly abnormal society. Their perfect adjustment
to that abnormal society is a measure of their mental sickness. These
millions of abnormally normal people, living without fuss in a society
to which, if they were fully human beings, they ought not to be
adjusted.”
― Aldous Huxley, Brave New World Revisited

Istinski beznadežne žrtve mentalne bolesti
treba tražiti medju onima koji nam deluju najnormalnije. Mnogi od njih su
normalni samo zato što su tako dobro prilagodjeni našem načinu postojanja, zato što im je glas
čovečnosti ućutkan još u najranijem periodu života - do te mere da čak i ne pružaju otpor, ne
pate niti se kod njih razviju simptomi koji prate neurozu. Oni nisu normalni u
apsolutnom smislu ove reči, oni su normalni
samo u odnosu na dubinski abnormalno društvo. Stepen njihove savršene
prilagodjenosti tom abnormalnom društvu je ujedno i mera njihovog mentalnog
oboljenja. Milioni ovih abnormalno normalnih individua, životare u svom miru, u
društvu u kome – kada bi zaista bili ljudi – ne bi trebalo da ih prilagodjavaju.



Oldos Haksli, Brave New World Revisited

Gubiti je strašno samo tako dugo dok se ne izgubi sve, jer gubiti malo donosi
žalost i suze, i dok god možemo na preostalom meriti veličinu
izgubljenog teško nam je, ali kada jednom izgubimo sve onda osetimo
lakoću za koju nemamo imena, jer to je lakoća prevelikog bola. Lagan
sam, lagan da poletim! Sve izgubljeno je u mojoj svesti, samo bez težine
i gorkosti zemaljskih stvari; ja imam opet sve što izgubih, preobraženo
i ulepšano - u sećanju. I još: ja imam veliku slobodu onog koji ništa
nema i mir onog koji je prežalio i konačno se rastao."

Ivo Andrić

Vremenom ćeš se navići na rastajanje. Naučićeš da se sećaš. A sećanje

je isto kao i susret. I pomalo ćeš se navići da voliš mnoga bića u

uspomeni. Kao što deo sebe daješ prijateljima, tako će i oni tebi davati

najbolje od sebe. Na kraju ćeš videti da si ti pomalo svi koje si nekad

volela."



Milorad Pavić

A onda ću se jednog jutra probuditi, uvidjeti da mislim na nešto
drugo, i shvatiti da je najgore prošlo. Srce je slomljeno, ali se
oporavlja i uspijeva ponova da nazre ljepotu života. To se i ranije
dešavalo i dešavaće se ponovo, ubijeđen sam. Kad neko ode, odlazi zato što neko drugi treba da dođe – dakle, ponovo ću sresti ljubav.


Želim da vjerujem da je divno biti slobodan. Ponovo slobodan. Spreman
da sretnem pravu ljubav svog života, onu koja čeka samo na mene i koja
nikad neće dozvoliti da ponovo zapadnem u ovu ponižavajuću situaciju.


Ljudsko biće ima dva velika problema: prvi je, da zna kad treba da počne, drugi – da zna kad treba da prestane.


Riješio sam da se pravim nevješt, polazeći od načela: ,,što oči ne vide, srce ne osjeća.”


Paulo Koeljo – Zahir

"Braco,ljubav je uciteljica,ali je treba znati steci,skupo se kupuje,dugim radom i posle dugog vremena,jer voleti treba ne samo

slucajno i za trenutak nego na svagda.Slucajno moze neko zavoleti,tako moze i zlocinac zavoleti.Mladic,brat moj,ptice je za oprostaj molio:

to izgleda skoro besmisleno,ali je istina,jer je sve kao okean,sve tece i dodiruje se,na jednom mestu dodirnes,na drugom se kraju sveta

odaziva i razleze.Neka je bezumlje ptice za oprostenje moliti! Ali i pticama bi bilo lakse,i detetu,i svakoj zivotinji oko tebe,kad bi ti sam

bio bolji no sto si sada- makar jednu mrvicu bi im bilo lakse.Sve je kao okean,kazem vam".



"Mnogo sta je na zemlji od nas skriveno,ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno osecanje zive veze nase s drugim svetom,sa

svetom gornjim i visim;klice nasih misli i osecanja nisu ovde nego u drugim svetovima".



"Pravednik odlazi,a svetlost njegova ostaje.Obicno se ljudi spasavaju tek posle smrti pravednikove.Rod ljudski ne prima proroke svoje

i obicno ih tera i bije,ali ljudi vole mucenike svoje i postuju one koji su na mukama omrli. Za celinu radis,za buducnost radis".



Dostojevski

"Što se ne zapiše u knjigu, zaboravi se, i
umre. Riječi koje nijesu zapisane ne mogu se čitati, i umiru sa
ljudima. Mogu se čuti dok ne umre onaj koji ih kazuje.

Očevi koji su kazivali riječi sinovima, ili unucima, dobro su učinili:
prenijeće ih kroz vrijeme. A možda će ih neki od njih i zabilježiti. Ali
ih neće unijeti u knjigu onako kako su ih čuli, no će im dodavati, ili
oduzimati. A ako ih niko ne zapiše, potonuće u ništavilo. Samo je
vrijeme starije od riječi."


Žarko Komanin: Provalije

Љубомора је једна слепа сумња, налик на животиње за које се зна да живе без очију. Срећом што су љубоморни само људи страсни и физички снажни; али њих ретко кад жене варају, него они први изневеравају жене. Они су толико заузети својим успесима и неуспесима на другој страни, да не страхују како ће и сами бити преварени. Они једино страхују како неће довољно преварити цео други свет. Истина је и да овакви људи, који немају времена да сумњају у своју жену, увек скупо плаћају код своје куће оно што су сами учинили другом. Сви велики Дон Жуани били су преварени много више пута, него што су они преварили друге.

(Благо цара Радована - Јован Дучић)

Жена има више нежности, а човек има више доброте. Жена је великодушна, а човек племенит. Жена опрашта,
али не заборавља, човек заборави и кад не опрости. Кад год је жена великодушна, Она је то увек према човеку,
а никад према жени.

(Благо цара Радована - Јован Дучић)

GORDANA KUIĆ - CVAT LIPE NA BALKANU

Život se ne sastoji od velikih stvari, već sitnica koje se nižu i sačinjavaju naš vek. Zato prvenstveno u njima treba uživati i nalaziti radost. Jer, velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovat se treba svaki dan.

JOVAN DUČIĆ - BLAGO CARA RADOVANA

- Mi smo istinski dobri kad smo istinski srećni. Nesreća kvari srca i ruši karaktere. Retko je bilo ljudi koji su odoleli otrovima nesreće i produžili da vole druge ljude. Naročito onaj kome su drugi učinili nesreću, omrzne i nedužne. Mogu da ne postanu čovekomrscima samo oni nesretnici koji svoje bede ne smatraju krivicom drugih ljudi, nego samo voljom božjom, što opet znači krivicom svojom sopstvenom. Sirotinja je najveća nesreća zato što otruje čoveka takvim mržnjama; a jedna velika napast čovekova, to je što u nesreći dobije r?avo mišljenje o ljudima i pogubi prijatelje. - Neosporno, niko ne može poverovati da je on sam uzrok svojoj bedi, a da su svi drugi zaslužili dobra koja imaju.

- Ima trenutaka kada se čovek više plaši života nego smrti. To je najgroznije osećanje koje se može imati. To je vrhunac očajanja sa kojeg se pada ili u smrt ili u zločin. Ali ovo znači i da treba više hrabrosti za život, nego što je treba za smrt. Znam da su religiozne krize za pobožnog čoveka porazni momenti, kada čovek pada u prašinu i rida. Ali je još strašnija kriza jednog karaktera, u kojoj se čovek oseti nepouzdan u samog sebe. Ne verovati više u Boga, u kojeg se dotle verovalo svim srcem, to je odista užas; ali ne verovati više u sebe, to je još bolnije: jer to isključuje i Boga i čoveka u našoj sudbini.

- Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je,
naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće... Ako su sreće
slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili
naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš
porok... Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego
dobra. to uspemo svojom pameću, pokvarimo našom ćudi; ali što
uspemo našom dobrotom, upropastimo našim porocima; i, najzad, što
postignemo svojom mudrošću, izgubimo našim temperamentom.



J.Dučić

L.N.Tolstoj "Detinjstvo, decastvo, mladost"

"Samo ljudi sposobni da silno vole mogu osecati i silnu bol; ali ta ista potreba ljubavi sluzi im kao lek protiv bola i isceljuje ih. Zbog toga je dusevna priroda covekova jaca od fizicke prirode. Bol nikad ne ubija."

Vecernji sutoni govorice ti o Smrti, a tisine o Zaboravu.-A ti ces odgovoriti sutonima i tisinama: "Ima nesto sto ne umire za ljudsko srce, a to je nerasudna ali nenadmasna vera u nerealno i nemogucno. I ima nesto sto stoji iznad sudbine coveka, a to je Ljubav koja je, kao i Smrt, uvek slepa moc prirode, a ne cilj covecje srece ili nesrece."

Jovan Ducic, Stari zapis

Od sitnice krupnica

E, što čovjek može od sitnice da načini krupnicu, od tričarije – nesreću! A i to, opet, niko ka’ ja: Zabolje me nedavno zub kutnjak. Onako, nazdravo. Ni čuja ga nijesam ranije. A, pravo da ti rečem, nijesam ni znao da ga imam. Nijesam ih ni prebrojava, ne pamtim od kad. A, evo neko vrijeme, kako me jadi nađoše od njega. Meti koru hljeba đe oćeš, taman i zavrat da je stavim, e pašće pravo na njega. A kad pane! Au! Zavrne, pa uvrne… pa kljuca, kljuca, taman ka’ da se kokoške nemaju đe nazobat no baš u njega.

Cijelu noć. U cik zore – ’ajd’ zubaru.

Sjedaše me na onu stolicu. Zavališe i ustoličiše taman ka’ vladiku.

- Oćeš li injekciju? – pripita oni ka’ doktor, što li. – Manje će boljet.

- ’Ajd’ jadan! I jače su sile na Joka udarale, a ne ovo. Vadi naživo! Šta si se uplašio? Radi ti svoj posa’ i ne brini za mene. Danu!

Izvadi on neka kliješta, neke potegače. Zavuče neke buce u usta…razbuca. Nešto zacijuka, upeče ono Sunce u oči…Naleže oni na mene, opkorači – uzjaha!

Zavrni pravo u mozak.

Ja njega za ruku:

- Stani! Đe si navro?! ’Ajd’, daj tu injekciju – što si se stiso!

Dade on.

- Trne li, Joko?

- Trne.

Opet on uzjaha. Pritisnu, očepi, cimnu – ošinu munja pravo u glavu. Iskočiše oba oka. Nešto puče.

Zaleleči ja dolje, zakuka oni gore:

- Kuku meni, a još više tebi, Joko! Slomi se! Vrat slomio, ka’ i i što je!

- Kako slomi?!

- Slomi. Ovaki zub još vidio nijesam. Moramo ga vaditi sukcesivno.

- Đe nauči da ga tako zdrobiš, da ti …?! – počeh mu ređat od trećeg koljena na ovamo.

- E, da sam ima’ na kome učit’, i ti bi danas bolje proša’. Al’za prvinu – dobro je i ovo ispalo.

- Kakvu prvinu, more?!

-Prvinu.

- Zar nijesi do sad vadio?!

- Ovo mi je prvi put u cjelokupnoj praksi.

- Pa zar na meni nađe da se učiš?!

- Na nekome se mora počet’.

- Sjaši! Sjaši ili ga više nikom zavirt u usta nećeš!

Skoči ja. Al’ nemam oružja kod sebe. Bači’ one kuke, pa – kući.

Zalelekaše doma kad me viđeše. Živa me ožališe.

’Ajd’ sad to, no sjutra:

Oteka’ ja ka… ama, rođena me kučka ujede za nogu. Nije me poznala.

A da vi ne pričam drugu bruku i nevolju. Al’ ’ajd’, da rečem: iša’ sam i kod vračare. E, bogomi! Naćera me žena. Ne dadoh se ja s početka. Al’ opet: kad te zub zaboli, svaku ćeš vjeru promijenit’: Kad prođe – lasno ti je vratit’ se u pravilni odnos.

Bači ona baba neko ugljevlje. Zadžara nešto po vatri, promiješa po kotlu. Šapuće nekakvog vraga – ka’ išćeruje ga iz mene! Začepi mi onu rupu na zubu nekijem voskom, te ’ajd’ kući. Ka’ proći će.

E, sad tek, jado! Za dva sata glava mi tri put veća.

- Prebačiše me u bolnicu.

Te na rengen…te s ovu stranu, te s onu… obrni, okreni – pregledaše me vascijela. I, ovamte, onamte – nađoše mi doktori neke bolesti za koje nikad čuja nijesam. Te, ne valja ti ovo, te kako si živ s ovijem?! Kako ne umre od ovog?! Te, skočilo ti ovo, te palo ono…

Zaluđeše me lijepo.

Šćedoš ja kući, no doktor mi za – đavola, rođak. Pa upro:

- Moram ti, Joko, to skinut. Ka’ bratu. Učini mi to, kumim te Bogom!

’Ajd’ da mu učinim. Vamilija smo. Ali što on meni za čas učinje, ne može se tri dana ispričat.

Obrijaše me i đe treba i đe se ne bi smjelo brijačem ni prić’.

Polegaše me gola na neka kolica. Doguraše neđe… uprše ona svijetla. Đipi ja, dako pobjegnem u zadnji čas, al oćeš! Vezali me.

Ubodoše iglu u mene, dadoše injekciju neku i… prvo mi se ka malo zavrće, smrači… i, polako, odo’ ja i da ne znam đe sam poša’.

Operisaše me.

Znao me vrag ako znam šta mi izvadiše. Rekoše da su nešto ostavili, a ne vjerujem, bogomi! Spava’ sam dok su radili, nijesam ih moga kontrolisat’. Ušili mi cijelu drob.

E, tu prvu noć neću nikad zaboravit’. Gore mi je bilo no pošlje one svadbe kod Nika Perova, kad svatovima izniješe ciknuto vino, te nam i mladoženja jedva živ osta.

Hrane me ka iz neke boce, nekom vodom. Ljeba ni da okusim.

Jedno crijevo kroz nos, drugo u usta, treće đe nijesam ni sanja’ da može. Ni rođenoj ženi tu bruku nijesam priča.

Sjutra dan, eto, u neko doba – vizita.

Naprijed oni moj rođak. Za njim ona tevabija. Po rangu.

- Kako si, Joko?

- Nikako.

Jesi li ovo, jesi li ono… Đe što osjećaš, đe ne osjećaš ništa? Pa tek, onako, pred cijelijem onijem svijetom:

- Joko, jesi li ima’ vjetrove?

Au!

Pravim se ka’ nijesam razumio pitanje.

- Jesi li pustio radosni glas?

Opet ja ne razumijem. Dok oni:

- Ama, Joko, prđe li?

- Što reče, more?!

- Prđe li?

Au, bruke!

Đe bi ja to, jadan ne bio?

E, da se zemlja mogla otvorit, poša bi u nju, taman onako neizliječen.

Bruke moje!

Onolika ženska čeljad oko mene, a on!…Pocrvenio ja ka’ đevojka. Oću se od stida pokri čaršavom po glavi, al’ ne mogu podić ruku.

- Ne zanovijetaj, Joko, no jesi ili nijesi?

Počeh se ja branit’: te znaš li ti iz koje sam ja čestite kuće; te, znaš da smo mi obraz čuvali vazda i da nijesmo mrčili pred svijetom?!

- Znači, nijesi.

- Ne ja, nidaobog!

- E, onda ćeš, Joko, duže ostat u bolnicu.

Odoše oni bez riječi. Osta’ ja ni živ ni mrtav. Opeljio ka’ niko moj.

I svako me jutro sve isto oni Galiot pita. Al’ naiša i on na tvrd ora:

- Jesi li, Joko?

- Ne, ja.

A jesam – no lažem.

Prođe jedna neđelja poče druga.

Branih ja čas’ i poštenje sve vrijeme. Al’ više ovako ne može izdurat’. Odužilo se i za najčestitiji obraz previše.

Šćah lijepo pomahnitat’.

- Moramo te, Joko, ako ovako potraje, ponovo otvarat.

Au!

Bogomi, riješih ja da priznam. Da glavu nekako iščupam, ako se još može.

Te jedanaesti dan:

- Jesi li, Joko?

- Jesam.

- E, neka je sa srećom!

Kad nasta veselje međ onijema! Počeše mi čestitat’, počeše me grlit’, one đevojke ljubit’.Te: bravo, Joko! Te: vazda ti pucala… te: bravo sokole, te: lizni kremen pa opali opet!

Au!

Đe mi prkno osvjetla obraz, uzočas mi i ovaka čas’!

Da sam znao da ću i’ ovoliko obradovat’, ne bi jadan, onoliko dana krio, no bi’ im reka’ od prve. Te, em njima tolika rados’, em i meni nije neki trošak.

A sve ozbiljni ljudi! Al’ eto, đe im je veselje.

- E, Joko, zdrav si sad. Zdrav ka’ drijen.

Puštiše me odma’ kući.

I sve bi’ ovo nekako i zaboravio, da mi bar ovi zub izvadiše!

(Iz knjige “Memoari Joka Kokota”, autora Dragutina Dobričanina)

Noću

Potonuo u noć. Kao što ponekad obaramo glavu da bismo razmišljali, tako biti potpuno potonuo u noć. Unaokolo spavaju ljudi. Malena gluma, nevina samoobmana je to što oni spavaju u kućama u čvrtim krevetima, pod čvrstim krovom ispruženi ili zgrčeni na dušecima, u čaršavima, pod jorganima, - uistinu su se okupili kao što su nekad u davno doba ili kasnije u pustome kraju, kao tabor pod vedrim nebom, nepregledno mnoštvo ljudi, vojska, narod, pod hladnim nebom nahladnoj zemlji, bacivši se onde gde su pre toga stajali, sa čelom pritisnutim na mišicu, licem okrenuti zemlji, mirno dišiući. A ti bdiš, jedan si od budnih čuvara, sledećeg pronalaziš mašući zapaljenim prućem uzetim iz gomile kraj tebe. Zašto bdiš? Neko mora bdeti, rečeno je. Neko mora biti ovde.

Franc Kafka

Vreme nije samo reka, koja se neprestano izliva iz korita, tako da čovek mora da beži, dok ona plavi sve iza njegovih leđa,

da ne mora da beži u budućnost, praznih ruku, bez ičega, dok mu reka briše tragove sa svakim korakom, neprestano, kad

iz jedne sekunde ulazi u drugu. Samo naka beznadežna usklađenost, umor čula, nestvarna snaga sećanja i navika, koja nas

štiti, vidi to nepoznato u očima kada ih otvorimo ujutru, izbačeni talasima na obalu jos jednog nepoznatog dana. Svakog jutra

stupamo na nepoznato mesto, i ostaju nam samo slaba i prevrtljiva sećanja, koja nam govore ko bismo mogli da budemo.

Nepovezana, pohabana sećanja, koja vise ne prave razliku između sveta kroz koji smo usput prošli i senki koje je on bacio na

izbušenu vetrovitu glavu, dok smo bežali napred, sve dalje. Ponekad savladamo strah od spoticanja i okrećemo se da pogledamo

poslednji put, jer ne razumemo to nepoznato što nam ide u susret, i reči kojima ćemo ga nazvati, ipak će biti beznadežno neadekvatne,

i tako bežimo od razaranja vremena, unazad, dok ne postanemo ništa drugo do priča koja govori o svemu što smo propustili.

Kristijan Grendal - Tišina u oktobru

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"

Budimo se u tami u potpunom neznanju. Gde smo, šta se događa? U jednom smo trenutku sve zaboravili. Ne znamo jesmo li dete ili odrasla osoba, muškarac ili žena, krivi ili nedužni. Je li to tama tamnice ili noći?
Znamo samo jedno, tim jasnije što nam je to jedina spoznaja: živi smo. Nikada nismo bili toliko živi, i to je sve. Od čega se sastoji život u tom deliću sekunde u kojem imamo retku povlasticu da budemo lišeni identiteta?
Evo od čega: od straha.
No nema veće slobode od tog kratkog zaborava buđenja. Dete smo koje poznaje jezik. Možemo imenovati bezimeno otkriće svog rođenja: gurnuti smo u stravu živog bića.
U tom razdoblju česte teskobe, čak se i ne sećamo da se tako nešto može dogoditi prilikom buđenja. Ustajemo, tražimo vrata, izgubljeni smo kao u hotelu. A nakon sećanja odjednom opet nastane telo i vrate mu ono što služi kao duša. Umireni smo i razočarani: mi smo, dakle, to; mi smo , dakle, samo to.
Odmah potom vrati se spoznaja o geografiji vlastitog zatvora. Moja soba vodi do umivaonika gde se zapljuskujem ledenom vodom. Šta to nastojimo oribati s lica pomoću te energije i hladnoće?
Potom počinje rutina. Svako ima svoju: kafa i cigarete, čaj i tost ili pas i uzica. Svoju smo putanju uredili tako da što više umanjimo strah. Zapravo provodimo vreme u borbi protiv straha življenja. Smišljamo definicije kako bismo ga izbegli: zovem se tako i tako, radim tu i tu, moj se posao sastoji od ovoga i ovoga. No skrovita teskoba nastavlja potkopavanje. Ne možemo potpuno ućutkati njen govor. Jer misliš da se zoveš tako i tako, da se tvoj posao sastoji od ovoga i onoga, ali, kada si se probudio, ništa od toga nije postojalo. Možda zato što i ne postoji.

Ameli Notomb "Lastavičin dnevnik"
Kod njuha je divno što ne podrazumeva nikakvo posedovanje. Na ulici se možemo onesvestiti od užitka zbog neznančevog parfema. Nos je idealno čulo, mnogo korisnije od večno zatrpanog uha, mnogo diskretnije od oka koje glumi gazdu, mnogo istančanije od ukusa koji uživa samo dok se jede i pije. Kada bismo dopustili nosu da nam upravlja životom, pretvorio bi nas u aristokrate.