Kafka je decembra 1920. godine otišao u sanatorijum na Tatrama, a vratio se krajem avgusta 1921. godine.

Zeltnergasse: na češkom se zove Celetná ulice. Kafkina porodica je stanovala u toj ulici u periodu od 1896. do 1907. godine.

O Kafkinom odnosu prema putujućoj pozorišnoj trupi glumaca na Jidišu
može se više videti u njegovim Dnevnicima, te u Pismima Feliciji, kao i u
Brodovoj monografiji o Kafki.

Kafka u svojim delima opisuje
usamljenog, malog čoveka beznadežno suprotstavljenog moćnoj, fantomskoj
birokratiji. I sam nesiguran, sa stalnim osećanjem strepnje i nelagode,
pojačanih teškom bolešću, nije imao uspešne ljubavne veze. Sreo je
Feliciju Bauer 1912. godine i odmah je počeo da joj piše pisma. Dva puta
su se verili, dva puta je Kafka veridbu razvrgavao. Njegova neodlučnost
u pogledu odluke o venčanju dovodila je Feliciju do očajanja. Kada je
1917. godine bilo sasvim izvesno da je njegova bolest tuberkuloza, on
odlučuje da Feliciju napusti. Sa Milenom Jesenskom upoznaje se krajem
1919. godine, kada ona prevodi jednu njegovu pripovetku. Poslovni odnos
ubrzo je prerastao u nežno prijateljstvo. Njihova prepiska koja je
započeta 1920. godine, u vreme Kafkinog lečenja u sanatorijumu, traje i
posle njihovog raskida, sve do same Kafkine smrti. Milena Jesenska umrla
je u koncentracionom logoru Ravensbrik, 1944. godine. Prva pisma koja
joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata
oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog ličnog
razumevanja. Taj osećaj međusobnog razumevanja rađa u njima želju za
susretom. Kafka je još uvek nesiguran, želi taj susret i boji ga se.
Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegovog
povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza:
“brdo ljubavi, očaja i jada” kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo
imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren sa jednom
devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.

PočaljiNaslov: Re: Franc Kafka 20/2/2011, 10:07 pm
1. Više nego verni Kafkin prijatelj, Maks Brod (1884-1968) svoje je
delo, istorijski roman, "Tycho Brahes Weg zu Gott" (1916) objavio s
posvetom "…Meinem Freunde Franz Kafka..."

2. Počev od 1906.
godine, veletrgovina Hermana Kafke, Kafkinog oca, bila je smeštena u
palati Kinski, na Starogradskom trgu. Pre toga, u toj palati u rokoko
stilu, bila je nemačka gimnazija, koju je, pak, Kafka pohađao u periodu
od 1893. do 1901. godine. Godine 1920, Kafka je stanovao s roditeljima u
kući Opelt, na samom uglu Starogradskog trga i Pariske ulice.

3.
Mada uobičajen kod nas, naslov "Ložač" za pripovetku "Der Heizer" nije
možda baš najtačnije izabran. Ta pripovetka je trebalo da bude prvo
poglavlje Kafkinog nezavršenog ‘američkog romana’ Nestali (Der
Verschollene, koji je u našem izdavaštvu, opet, poznat pod naslovom
'Amerika', ali to zahvaljujući Maksu Brodu koji ga je s takvim naslovom
obelodanio 1927. godine). Kafka je 'Ložača', zajedno s još dve svoje
priče, 'Presuda' i 'Preobražaj', hteo da grupiše u celinu pod nazivom
'Sinovi'. U svakom slučaju, ovaj ‘fragment’ pojavio se kao poseban tekst
1913. godine, a onda i 1916.

4. Češki književni časopis Stablo,
osnovan je 1920. godine u Pragu. Milena Jesenská (1895-1944), prva je
prevodila Kafkine radove na češki jezik. O Kafkinom odnosu prema njoj
najbolje je videti njegova pisma, objavljena - prvi put 1952. godine -
kao 'Pisma Mileni'. To su pisma upravo iz vremena Janouhovih
konverzacija s Kafkom, i dočaravaju povest jedne od beznadnih ljubavi i
utoliko su jedan od najpotresnijih dokumenata o čoveku kakav je bio
Franc Kafka.

5. Pripovetka 'Das Urteil', napisana je za jednu
noć, nekoliko dana posle prvog pisma upućenog Feliciji Bauer. Pročitana
je sutradan, 24. septembra 1912. godine, kod Oskara Bauma, a javno iste
godine, 4.decembra. Prvi put je objavljena, juna iduće godine, u
lajpciškom časopisu Arkadia, s posvetom „Za gospođicu Feliciju B.” U
okviru knjige je objavljena septembra 1916. godine, s posvetom „Za
F.”... „F.” je, dakle, Felicija Bauer (1887-1960), s kojom je Kafka bio
dvaput veren (1914. i 1917.). Tu neobičnu i sumornu ljubavnu povest
možemo sagledati blagodareći Kafkinim pismima u zbirci 'Pisma Feliciji' i
druga prepiska iz doba vereništva, na nemačkom objavljenoj prvi put
1967. godine.

6. Kafka je decembra 1920. godine otišao u sanatorijum na Tatrama, a vratio se krajem avgusta 1921. godine.

7. Zeltnergasse: na češkom se zove Celetná ulice. Kafkina porodica je stanovala u toj ulici u periodu od 1896. do 1907. godine.

8.
O Kafkinom odnosu prema putujućoj pozorišnoj trupi glumaca na Jidišu
može se više videti u njegovim Dnevnicima, te u Pismima Feliciji, kao i u
Brodovoj monografiji o Kafki.

Kafka u svojim delima opisuje
usamljenog, malog čoveka beznadežno suprotstavljenog moćnoj, fantomskoj
birokratiji. I sam nesiguran, sa stalnim osećanjem strepnje i nelagode,
pojačanih teškom bolešću, nije imao uspešne ljubavne veze. Sreo je
Feliciju Bauer 1912. godine i odmah je počeo da joj piše pisma. Dva puta
su se verili, dva puta je Kafka veridbu razvrgavao. Njegova neodlučnost
u pogledu odluke o venčanju dovodila je Feliciju do očajanja. Kada je
1917. godine bilo sasvim izvesno da je njegova bolest tuberkuloza, on
odlučuje da Feliciju napusti. Sa Milenom Jesenskom upoznaje se krajem
1919. godine, kada ona prevodi jednu njegovu pripovetku. Poslovni odnos
ubrzo je prerastao u nežno prijateljstvo. Njihova prepiska koja je
započeta 1920. godine, u vreme Kafkinog lečenja u sanatorijumu, traje i
posle njihovog raskida, sve do same Kafkine smrti. Milena Jesenska umrla
je u koncentracionom logoru Ravensbrik, 1944. godine. Prva pisma koja
joj piše iz Merana, gde se nalazi na lečenju (tokom prvog svetskog rata
oboleo je od sušice) počinju u prijateljskoj atmosferi uzajamnog ličnog
razumevanja. Taj osećaj međusobnog razumevanja rađa u njima želju za
susretom. Kafka je još uvek nesiguran, želi taj susret i boji ga se.
Sastanak je ipak ugovoren, i oni se nalaze u Beču, prilikom njegovog
povratka u Prag. Nakon tog susreta počinje njihova strastvena veza:
“brdo ljubavi, očaja i jada” kako kaže sam Kafka u jednom pismu. Moramo
imati na umu da je Milena udata, a Kafka je u to vreme veren sa jednom
devojkom u Pragu, što dodatno otežava njihovu vezu.

Sastali su se
svega još nekoliko puta, ali ti kratki susreti samo su oskudni
fragmenti isplivali na površinu jedne velike ljubavi. S jedne strane
Kafka, nesiguran, previše samokritičan, žudi za ljubavlju ali se boji
realizacije te ljubavi. Kao da je želi održati u jednoj višoj
stvarnosti, iznad nivoa upotrebljivog i potrošivog. S druge strane
Milena, vitalna, strastvena, koja ne zna živeti nego kao obična žena,
pati zbog nemogućnosti ostvarenja te ljubavi. Njihova ljubav nikad nije
realizovana, nikad nije ostvarena u smislu zajedničkog života,
zajedničkih jutara i večeri. Patili su zbog toga oboje.

Kafka je
krivio sebe, prebacivao sebi nemoć, nedostatak duhovnih i fizičkih
snaga, mučio ga je osećaj manje vrednosti, progonio strah. Patila je i
Milena - najviše zato što je on patio. Obolela je od plućne bolesti
valjda samo zato što je i on bio bolestan od toga. Međutim, ona nije
bila za patnju izabrana što bi se sigurno moglo reći za pisca ovih
pisama; njena patnja samo je deo njene velike žudnje za životom.

Iz te ljubavi i iz te patnje rodila su se pisma koja možemo ubrojiti
među najlepša i najdirljivija ljubavna pisma u novijoj svetskoj
književnosti.

Kafkino pismo Mileni Jesenskoj:

(Četvrtak)

Eto, Milena, ležim na ležaljci, pre podne, go, pola na suncu, pola u
senci, posle skoro neprospavane noći; kako bih mogao da spavam kad sam,
previše lakosan, obletao bez prestanka oko Vas, kad sam zaista upravo
onako kao što Vi danas pišete bio prestravljen onim što mi je palo u
krilo, prestravljen u onom istom smislu kao što se priča za proroke da
su (već, ili još, to je isto) kao slabačka deca čuli kako ih zove glas i
prestravili se i nisu hteli, odupirali su se nogama o zemlju i mozak im
je razdirao strah, a već su i ranije bili čuli glasove i nisu znali
otkud je taj užasan ton dospeo upravo u taj glas - je li to bila slabost
njihovog uha ili snaga tog glasa - niti su znali, zato što su bili
deca, da je glas već pobedio i ugnezdio se pomoću tog unapred poslatog,
slutnjom ispunjenog straha koji su osećali zbog tog glasa, a čime još
nije bilo ništa iskazano o njihovom proročkom određenju, jer taj glas
čuju mnogi, ali da li su ga dostojni, to je i objektivno još veoma
neizvesno, a sigurnosti radi bolje je da se to odlučno poriče - dakle,
tako sam tu ležao kad su stigla Vaša dva pisma.

Jedna
osobenost nam je, čini mi se, Milena, zajednička: tako smo bojažljivi i
plašljivi, skoro svako pismo je drugačije, skoro svako puno strepnje
zbog prethodnog i, još više, radi odgovora. Vi niste takvi po prirodi,
to se lako može uočiti, a ja, možda čak ni ja nisam, ali to mi je skoro
postala druga priroda i gubi se, samo u očajanju, ili u ljutnji i, da ne
zaboravim, i u strahu.

Ponekad imam utisak da imamo sobu sa
naspramnim vratima i svako od nas drži kvaku svojih vrata i dovoljno je
da jedno trepne, pa da se drugo nađe iza svojih vrata i sad treba onaj
prvi još samo jednu reč da kaže, pa će drugi već sasvim zatvoriti vrata
za sobom, ne možeš ga više čak ni videti. Nesumnjivo će onaj drugi od
nas vrata opet otvoriti, jer je to jedna soba, koju možda ne možemo da
napustimo. Samo da nismo i jedno i drugo isti, da je jedno od nas mirno,
da tobož ne obraća pažnju na ono drugo, da polako dovodi sobu u red,
kao da je ta soba kao bilo koja druga. A umesto da je tako, svako se od
nas kraj svojih vrata ponaša potpuno jednako, ponekad smo čak oboje iza
vrata, a lepa soba stoji prazna. Mučki nesporazumi rađaju se iz toga. Vi
se žalite, Milena, na neka pisma, čovek ih okreće i prevrće i ništa, a
ipak su to, ako se ne varam, upravo ona pisma u kojima sam Vam bio tako
blizak, tako stišan u krvi, stišavao Vašu, tako duboko u šumi, tako
smiren u miru, da čovek poželi da kaže samo toliko da se kroz krošnje
vidi nebo, samo to, i ništa drugo, i da posle jednog sata kaže opet to
isto, i tu svakako nema „Ni jedna jedina reč koja ne bi bila dobro
promišljena“. I to ne traje dugo, najviše jedan trenutak, uskoro se opet
javljaju trube besane noći. Promislite i to, Milena, kakav dolazim k
Vama, kakvo tridesetoosmogodišnje putovanje leži za mnom (a pošto sam
Jevrejin, dvostruko je duže) i kad sam na jednom tobož slučajnom
zaokretu ugledao Vas, koju nikad nisam očekivao da ću videti, a još
manje sad, tako kasno, onda, Milena, ne mogu da vičem, niti u meni išta
viče, niti govorim hiljadu ludosti, one nisu u meni (ne mislim na druge
ludosti kojih ima kod mene u izobilju), a saznajem da klečim možda tek
po tome što sasvim blizu pred očima vidim Vaše noge i milujem ih.

I nemojte tražiti iskrenost od mene, Milena. Niko je od mene ne može
više tražiti nego što je ja sam tražim, a ipak mi izmakne, da, možda mi
izmakne u potpunosti. Ali me u tom lovu ne ohrabruje ohrabrivanje, nego
naprotiv, onda ne mogu ni koraka dalje, odjednom sve postaje laž i
progonjeni dave lovca. Ja sam na tako opasnom putu, Milena. Vi stojite
čvrsto kraj jednog drveta, mlada, lepa, Vaše oči svojim zracima obaraju
patnje sveta. Igramo se "škatule", ja se u senci šunjam od jednog drveta
do drugog, sad sam nasred puta, Vi mi dovikujete, opominjete me na
opasnosti, hoćete da mi ulijete hrabrost, zapanjujete se zbog mog
nesigurnog koraka, podsećate me (mene podsećate!) na ozbiljnost igre -
ja ne mogu, padam, već ležim. Ja ne mogu istovremeno osluškivati strašne
glasove unutrašnjeg bića i Vas, ali mogu slušati šta oni govore i to
Vama poveravati, Vama kao nikome na svetu.

Franc Kafka Mileni Jesenskoj:

(subota uveče)

Žuto
pismo još nisam primio, vratiću ga neotvoreno. Ako sad ne bi bilo dobro
da prestanemo jedno drugom da pišemo, značilo bi da se strahovito varam.
Ali ja se ne varam, Milena. Neću o tebi da govorim, ne zato što to nije
moja stvar, to jeste moja stvar, nego neću o tome da govorim.


Dakle, samo o sebi: Ono što si Ti meni, Milena, meni van ovog celog
sveta u kojem živimo, toga nema na svim tim svakodnevnim parčićima
papira koje sam Ti pisao. Ta pisma, takva kakva su, ne pomažu ničem,
nego služe samo za mučenje, a ako ni mučenja u njima nema, onda je još
gore. Ona ne služe ničem nego da upriliče jedan dan Gminda, da upriliće
nesporazume, stid, skoro trajan stid. Hteo bih da Te vidim onako sigurnu
kao prvi put na ulici, ali pisma više smućuju nego čitava L. ulica sa
svom svojom larmom. Ali čak ni to nije presudno, presudna je moja nemoć,
koja raste s pismima, to je nemoć da se pisma prevaziđu, nemoć u odnosu
na Tebe kao i na mene - hiljadu pisama od tebe i hiljadu želja s moje
strane neće me razuveriti u to - presudan je ovaj neodoljivo jak glas
(jak možda usled te nemoći, ali svi razlozi ostaju ovde u tami),
formalno Tvoj glas, koji me poziva da se ne mičem i ćutim. I tako je još
sve što se tiče Tebe nerečeno, ono što bi se odnosilo na Tebe, dabome,
najčešće stoji u tvojim pismima (možda i u tom žutom, ili tačnije: to
stoji u telegramu kojim tražiš da ti se pismo vrati) često u delovima
pisama, kojih se plašim i od kojih bežim kao đavo od posvećenog mesta.

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao
tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se
samo o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u
poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i ružnog, pa nisam telegrafisao.

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim
pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu
predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je
razdelim i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po
čelu i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.

Budući da volim Tebe (volim Te, dakle, ti koja teško shvataš, i kao
što more voli sićušan oblutak na svom dnu, upravo tako i moja ljubav
preplavljuje tebe - pa neka sam opet kod Tebe oblutak ako to nebesa
dopuštaju), volim i celi svet kojem pripada i Tvoje levo rame, ne,
najpre je bilo desno i zato ga ljubim kada mi se prohte (i kad si Ti
toliko dobra da smakneš bluzu s njega), i kojem pripada i levo rame, i
Tvoje lice nada mnom u šumi, i mirovanje na Tvojim gotovo obnaženim
grudima. I zato imaš pravo kad kažeš da smo već bili jedno, i ja se
uopšte toga ne bojim, štaviše, to je moja jedina sreća i moj jedini
ponos, i ja to nipošto ne ograničujem na šumu.

Kad je Franc Kafka
umro, u njegovom pisaćem stolu pronađeno je ovo pisamce naslovljeno na
njegovog dugogodišnjeg prijatelja Maksa Broda:

Dragi Makse,
moja poslednja želja: sve što ostavljam za sobom (dakle, u ormaru za
knjige, u komodi, u pisaćem stolu, kod kuće i u uredu, ili je bilo gde
odneseno pa ti nađeš), dnevnike, rukopise, pisma, tuđa i moja, beleške i
tako dalje, neka se sve odreda spali nepročitano, a isto tako i svi
moji spisi ili zapisi koji se nađu kod Tebe ili kod drugih, od kojih ih
zatraži u moje ime. Pisma koja Ti ne budu hteli dati neka bar sami
pošteno spale...

Tvoj Franc Kafka.

Maks Brod nije ispunio ovu poslednju želju svog najboljeg prijatelja.
Upravo toj činjenici možemo zahvaliti što su do nas doprla i sačuvala se
takva remek-dela moderne književnosti kao što su romani "Proces",
"Zamak" i "Amerika" i brojne Kafkine nedovršene pripovetke i crtice.
Jer, Kafka je za života objavio samo manji deo svojih književnih radova
koje je smatrao dovršenima i s kojima je bio koliko-toliko zadovoljan, a
i njih je obelodanio ponajviše na nagovor Maksa Broda.

Već se iz ovoga može zaključiti koliko je taj pisac bio samokritičan i strog prema sebi. Takav je bio i u životu.

Otac
mu je bio trgovac koji je stekao popriličan imetak zahvaljujući gotovo
isključivo štedljivosti. Majka mu je bila rođena Löwy, iz porodice
sklone sanjarenju, mudrovanju i čudaštvu. Franc je svakako od majčine
strane nasledio bitne karakterne crte, pa zasigurno i umetničku
nadarenost. Otac mu je bio despotske naravi i izazvao u nežnom, mršavom i
visokom dečaku snažan kompleks manje vrednosti. Od malih mu je nogu
uterao strah u kosti, što je sudbonosno delovalo na stvaranje ljudske i
umetničke ličnosti Franca Kafke. Iz tog njegovog odnosa prema roditelju
nastala je dobrim delom i životna filozofija koja se provlači kroz sva
njegova dela.

U vremenu u kojem je Franc Kafka živeo praški
Židovi su sačinjavali zasebnu etničku skupinu. Kafki je nemački jezik
bio maternjski, on je išao u nemačku osnovnu i srednju školu i studirao
Pravo na nemačkom jeziku. Iako je gotovo ceo život proveo u češkoj
prestonici, Kafka je tek u zrelijim godinama donekle naučio češki, a
pred kraj života i hebrejski jezik. Budući da je pisao samo na nemačkom
jeziku, on pripada i služi na čast nemačkoj književnosti, iako bi, da
nije umro relativno mlad, verovatno završio u nekom nacističkom
koncentracionom logoru, gde su završile i sve tri njegove sestre, Elli,
Valli i Ottla.

Vaspitan u prilično imućnoj građanskoj porodici,
od malena sklon čitanju i razmišljanju, preterano osetljiv, povučen i
ćutljiv, Franc Kafka upisao se na pravo samo zato što je mislio da će mu
pravničko zvanje omogućiti da se u dokolici bavi onim što je smatrao za
svoj pravi životni poziv - pisanjem. Književnost nije hteo da studira
jer mu se činilo da bi svakim profesionalnim bavljenjem umetnošću
okaljao svoj uzvišeni životni poziv (iako je pre studija Prava upisao
jedan semestar Nemačkog jezika i književnosti). Pravo mu se od samog
početka gadilo i studirao ga je preko volje, samo zato da ga što pre
završi i materijalno se osigura kako bi se na miru mogao baviti
pisanjem. Međutim, kad je okončao studije i pripravničku praksu,
zaposlio se kao pravnik u jednom osiguravajućem društvu u Pragu, gde mu
je činovnički posao oduzimao toliko vremena i snage da se gotovo nikad
nije mogao dugo i na miru baviti onim što je želeo. Osim toga, njegovi
roditelji, a naročito otac, nisu imali razumevanja za njegove umetničke
sklonosti. Zbog svega toga bio je večito nezadovoljan samim sobom i
svojim književnim radom i gotovo nikada nije mogao ništa potpuno
dovršiti. Činjenica je da su sva tri njegova romana ostala nedovršena,
kao i većina pripovedaka, i da ceo njegov književni opus koji obuhvata
desetak knjiga obeležava fragmentiranost. Da nije bilo Broda, koji ga je
uporno podsticao na književno stvaranje i objavljivanje, i koji je
neprestano sakupljao i posle objavio uglavnom sve što je Kafka napisao,
verovatno ne bi od njegovih književnih napora gotovo ništa ostalo.

Kafka je neprestano težio ženidbi i braku. U 'Pismu ocu', pismu koje nikada nije poslao, napisao je:

Oženiti se, osnovati porodicu, uzeti svu decu koja dođu, održati ih u
ovom nesigurnom svetu, i čak još malo voditi, najviše je, po mom
mišljenju, što uopšte može uspeti nekom čoveku. Što to prividno lako
uspeva mnogima nije nikakav protivdokaz, jer, prvo, uspeva to stvarno
malobrojnima i, drugo, većinom ti malobrojni ne 'izvode' to, nego se to s
njima naprosto događa; to nije, doduše, ono najviše, ali još uvek je
vrlo veliko i vrlo časno (pogotovo što se ono 'izvoditi' i 'događati se'
ne može se potpuno razdvojiti jedno od drugog). I konačno, ne radi se o
tom najvišem, nego samo o nekakvom dalekom, ali pristojnom
približavanju; nije ipak potrebno odleteti nekuda ravno do sunca, ali je
svejedno potrebno dopuzati do nekog čistog mestanca na zemlji, koje
katkada obasjava sunce i gde se čovek može malo ogrejati...

Kafka
je u toku Prvog svetskog rata oboleo od tuberkuloze, koja je u to vreme
bila gotovo neizlečiva bolest. Godine 1920. napušta službu i od tada se
leči po raznim sanatorijumima, ali bez naročitog uspeha. Tek tada pošlo
mu je za rukom da se otrgne uticaju svojih roditelja i da se preseli u
Berlin, gde je živeo oko godinu dana s ortodoksnom Židovkom Dorom
Dyamant. Pred kraj života bolest zahvata i grlo pa više ne može ni da
govori i sporazumeva se s okolinom samo pismenim putem.

Umire u
sanatorijumu Kierling kod Beča 3. juna, u četrdesetoj godini života.
Sahranjen je na židovskom groblju Strašnice u Pragu.

Kafkini dokumenti u Tel Avivu

Dokumenti koji bi mogli da obelodane pojedinosti iz života pisca Franca Kafke
pronađeni su u Izraelu, 84 godine posle njegove smrti.
Eksperti tek treba da prouče gomile ranije neviđenih zabeležaka, razglednica,
crteža, koji su skupljali prašinu u Tel Avivu, u stanu bivše
sekretarice Kafkinog prijatelja Maksa Broda.
Od smrti Broda 1968. godine, dokumentacija je bila u posedu Ester Hofe, Brodove
sekretarice i ljubavnice koja je godinama odbijala da ih ikome pokaže.
Izraelski mediji su objavili da je neke od Kafkinih papira ona
prodavala na javnim aukcijama, a drugi su prokrijumčareni iz Izraela i
stavljeni u sefove u Švajcarskoj.
Ona je prodala rukopis najpoznatijeg Kafkinog dela "Proces" u Londonu za milion funti 1988. godine, piše britanska štampa.
Izraelske vlasti su je jednom uhapsile, kada je naumila da napusti
zemlju, noseći neke papire. Naučnici smatraju da joj je ipak pošlo za
rukom da prokrijumčari ono što je ključno.
Hofe je nedavno
umrla u 101. godini, ostavivši stan dvema kćerkama. Kćerke Rut i Hava,
obe u sedamdesetim godinama, odrediće sudbinu dokumenata, za koje se
veruje da pripadaju slavnom piscu.
U izraelskim medijima se, međutim, navodi da je ekspertima već dozvoljeno da ih pogledaju i sada se čeka ishod.
Izraelski profesori kažu da je to nešto poput skrivenog blaga i
najavljuju da će ceo svet biti sretan da sazna nešto više o životu
Kafke.
Brod je sačuvao dokumente, uprkos želji Kafke da se
spale posle njegove smrti. Prokrijumčareni su u dva kofera iz Praga
1939 . godine, u tadašnju Palestinu pod britanskim mandatom.
Izraelski mediji podsećaju da je Kafka umro od tuberkuloze u Beču 1924. u 41. godini.
Izraelske vlasti strahuju da su vlaga u stanu i brojni kućni ljubimci, psi i mačke, uništili Kafkine papire.

PočaljiNaslov: Re: Franc Kafka 20/2/2011, 10:09 pm
Franc Kafka, covek od svojih cetrdesetak godina, zdepasta pojava,
gologlav, neukrotive kose boje slame, sirokog pegavog lica, plavih
ociju, dobrodusnih usana i visokog cela - u odeci kakvu nosi onaj
kicoski soj bezdomnih kockara kad im dobro krene - zapravo probisvet u
crnom prasnjavom odelu, sa revolverom u saci, oprezno koraca uskom i
ravnom planinskom stazom. Pred njim se, na samo nekoliko koraka, vrletni
puteljak suzava a zatim naglo zavija za grebenom; sa njegove desne
strane je ostar i visok kameni usek, a sa leve su litice, provalija,
sparuseno zbunje, nebo bez oblacka i planinski krs Novog Meksika.

Samo
nevidljiva pticica, sicusna nadzornica tog djavoljeg kraja, zvizdukavim
dozivima remeti tisinu dolazeceg sutona. On iznenada zacu, ne bas
sasvim jasno, negde u blizini, iza svojih ledja, priguseno kikotanje
sitnog sljunka koji je vetar ili mozda necija nesmotrena noga poterala
da se kotrlja i skakuce niz strmoglavu padinu; tek sto se on okrenuo u
pravcu iz koga se zacelo cangrljanje, i tek sto je u magnovenju uspeo da
spazi zasenceni svod skrovitog udubljenja iznad staze, nekoliko
uzastopnih pucnja ga oborise na tlo.

Franc Kafka, u plitkom
koritu kamenog zaklona, u sebi psuje i proklinje sve ono sto bi se u tom
gadnom casu na ovom svetu moglo i valjalo prokleti. Nije mu jasno, a
zaista mu nije jasno, kako je moguce da tako brzo nestaju bolovi u
njegovim do malopre uzarenim ranama.

Iz dzepa na kosulji Franc
vadi spil karata - nevinasca neobelezena kockarskom prepredenoscu - pa
ih poce deliti, naravno prvo svom nevidljivom sudiji a onda sebi, jednu
po jednu, uvezbanim zahvatom palca i kaziprsta, tu kraj svojih nogu
vlaznih od krvi i mokrace, naslucujuci da njegov suigrac i nesravnjivi
takmac, ma ko to bio, brzinom najbrzih misli vesto petlja po spilu, bira
i premece karte kako mu je volja; za sebe bezobzirno otima one
najbolje, cekajuci valjda da Franc shvati, ne samo tezinu izvesnosti i
bedu svog polozaja, vec i nesto mnogo ludje od toga: mozda svu
besmislenost one nevidjene nadmoci koja unapred zna pocetak, tok i ishod
njihove igre.

Prizivajuci k sebi vesele slike burnih i opasnih
dogadjaja, slike sjajnih pokeraskih partija, on se seti kako su te
karte, kraljice, dvojke i desetke, nekoc igrale po njegovom taktu, kako
su se sklapale njemu u korist, prenoseci budalama znake sudbine koji su
belodano kazivali da oni gube i da Franc dobija.

Franc se seti,
ko zna zasto, trenutaka kada ga je majka, sasvim malenog i jos
neoporavljenog od iscrpljujuceg kaslja, jednog jutra, u sivo i vlazno
svitanje, pospanog uvila u cebe, nezno ga potapsala po obrazu i potom
pazljivo smestila medju stvarima slozenim na zadnjem delu konjske
zaprege.

- Zabac - rece mu majka sa gornjeg sedista - ne brini, mi sada putujemo ka suncu.

Napustajuci
dvoriste, povrtnjak, veliki orah i kucicu na periferiji Praga, on je,
da niko ne zna, sa sobom poneo mirise pekare i jasnu sliku svog
brasnjavog dede sa crnom kujom koja je cvilenjem ispracala njihov
polazak. Deda je bespomocno podigao ruke, uvukao je glavu medju ramena i
potom je prstom pokazao na kuce, zeleci valjda da im tim jednostavnim
pokretom kaze da i to pasje stvorenje ima dusu i da sada tuguje jer oni
zauvek odlaze.

Dok je Franc omamljen gledao veliki krug tek
okrznutog sunca na zalasku, jedna ga uspanicena misao stade preklinjati
da je izgovori ili da je makar pusti da se ona sama, onako kako zna i
ume, provuce kroz njegove suve usne, pre nego sto na vratima padne reza,
pre nego sto se na prozorima sklope drveni kapci i spusti neprozirna
tama.

- Ako ima Boga, nema slucaja - zapoce Franc, potom zastade,
zamuknu i spusti pogled na raskrvavljene rane sred svog stomaka. Onda
se prenu, malo se pridize, neodlucan sta da preduzme u tom bezizglednom
vremenskom skripcu; da li bi bilo bolje da prvo pokupi karte, i od
ljudi, od kakvih ljudi: od skitnica, i protuva posve nalik njemu samom,
skrije prokazani omen, ili ce biti pametnije i mnogo prece da onoj
nesrecnoj misli sto u ludom ocaju vristi u tamnici njegove glave dokaze
da je on neko ko drzi do datog obecanja. Mozda je on i ispruzio ruku ne
bi li se domogao razbacanih karata, ili mu se samo prividjalo da to
cini; mozda je cak i nesto promrmljao na racun sudbine, verujuci da ce
do boga odjeknuti divlja i bezglasna psovka jednog smrtno ranjenog
coveka, ali u njemu, kao u praznoj sobi, ne behu stvari, ne behu misli,
pa ne bese ni onog iskrzanog ogledalca u kome bi, ako nista drugo, uspeo
ponesto da razazna od ostataka svog lika - razvejanog sred pustinje i
nebesa, bas kao sto su se nepovratno razvejala i sva njegova secanja.
Franc Kafka vise nije mogao da pojmi da polako prestaje da biva sve ono
sto je samo cas ranije bio.

Rasa Todosijevic, Beograd 15.9.1996.

Odlomak iz pisma ocu: "Uvek i svuda imao sam potrebu za ohrabrenjem, ta ja sam bio pritisnut već samom Tvojom telesnošću. [...] svet je za mene bio podeljen na tri dela, na jedan u kom sam živeo kao rob, pod zakonima koji su samo za mene bili izmišljeni, a kojima ja nisam mogao, ne znam zbog čega, da odgovorim; zatim na jedan drugi svet koji je beskrajno od mene bio udaljen, u kome si Ti živeo, zaposlen režimom, izdavanjem zapovesti i ljutinom zbog njihovog neizvršavanja i, najzad, na jedan treći svet u kom ostali ljudi žive, srećan i slobodan od naređenja i poslušnosti. Neprestano sam se nečega sramio... [...] ...nisam imao Tvoju snagu, Tvoj apetit, Tvoju spretnost..."

"Sebe najiskrenije osećam samo kada sam najočajniji."

"…Mi smo kao stabla drveća u snegu. Ona prividno stoje na površini
snega, i reklo bi se da se mogu pomeriti kad ih čovek lako udari.
No, to nije moguće, jer ona su čvrsto povezana s tlom. Ali gle, čak je i to samo
prividno...."

Svako ko zadrži sposobnost da vidi lepotu nikad ne ostari.

Kako je Kafka sebe video najbolje opisuju ovi odlomci iz njegovog Dnevnika
upućeni teozofu Rudolfu Steineru (premda blago posprdno):

… moja sreća, moje sposobnosti i svaka moja mogućnost da budem na bilo
koji način koristan, leže oduvek na literarnom području. I tu sam, dakako, doživeo
neka stanja (ne mnoga), koja su po mom mišljenju, vrlo bliska vidovitim stanjima,
što ste ih vi, gospodine doktore, opisivali, i toekom njihovog trajanja boravio sam
sasvim u svakoj ideji, i ispunjavao svaku ideju, osećajući se pri tom ne samo na
svojim granicama, već uopšte na granicama ljudskoga… Tom literarnom poslu se ja
zasada ne mogu posve predati, kao što bih to morao, i to zbog raznih razloga.
Bez obzira na moje porodične prilike, ja od literature, već usled polaganog nastajanja
mojih radova i njihovog osebujnog karaktera, ne bih mogao živeti; osim toga sprečava
me i moje zdravstveno stanje, a i moj karakter, da se predam jednom životu, koji bi,
i u najpovoljnijem slučaju, bio nesiguran. Stoga sam prihvatio mesto činovnika u jednom
zavodu za socijalno osiguranje. Ali sada se ta dva poziva uzajamno nikako ne podnose,
i ne dopuštaju nikakav zajednički osećaj sreće. I najmanja sreća u jednom, postaje
nesreća u drugom. Ako jedne večeri napišem nešto dobra, gorim već drugo jutro
u svom uredu od nestrpljenja i ne mogu ništa obaviti…
I zar da sada tim dvama neuskladivim nastojanjima privedem još i teozofiju kao treće?
Došao sam, gospodine doktore, da vas to pitam, jer slutim, ako me vi smatrate sposobnim
za to, da ja to, doista, i mogu uzeti na sebe.

Čudnovato, i ja sam hteo Tebi da telegrafišem, dugo sam se poigravao
tom mišlju, posle podne u krevetu, uveče na Belvederu, ali radilo se samo
o tekstu: "Molim izričiti i saglasan odgovor na podvučena mesta u
poslednjem pismu."

Najzad mi se učinilo da je u tom toliko nepoverenja, neosnovanog i
ružnog, pa nisam telegrafisao.

Tako sam sad, ne radeći ništa drugo, do pola dva noću sedeo nad tim
pismom, gledao ga i kroz njega Tebe. Ponekad, ne u snu, imam ovu
predstavu: Lice ti je kosom prekriveno, polazi mi za rukom da je razdelim
i razmaknem. Pojavljuje se Tvoje lice, prelazim ti rukom po čelu
i slepoočnicama i onda ti obuhvatim lice rukama.