Jovan Sterija Popović (13. januar 1806, Vršac - 10. mart 1856, Vršac) je bio srpski književnik. Smatra se osnivačem srpske drame. Prvi je i jedan od najboljih srpskih komediografa.

Jovan Sterija Popović (ili Jovan Popović Sterijin) je rođen u Vršcu 1806, u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu učio je u Vršcu, Temišvaru i Pešti, a prava u Kežmaroku.

Još kao dete zbog slabog telesnog sastava i krhkog zdravlja, isključen iz plahih dečjih igara, stalno uz majku, sa urođenim posmatračkim darom kao kod svih potonjih stvaralaca. Sterija ima prilike da posmatra šaroliku galeriju graždana Vršca. Ima velike mogućnosti da uz svoju majku Julijanu rođenu Nešković, ćerku značajnog slikara Nikole Neškovića i veoma kulturnog čoveka, zapazi mnoge pojave tog društva. NJegova majka koju je ceo Vršac znao pod imenom Jula Molerova (jer je bila i ćerka, a u prvom braku i supruga slikara), imala je naročiti položaj u Vršcu, srpskom Vršcu koji je ona pamtila još od vremena kad, je on bio odvojena opština sa zvaničnim nazivom Racki Vršac (-{Raizisch Werschetz}-).

Bila je to komunikativna žena ugledna i poštovana. Kuća joj se nalazila na početnom delu Pijace vršačke, u neposrednoj blizini Saborne - Velike crkve. U roditeljskoj kući, uz majku Sterija je „svršio“ prevashodnu školu posmatranja toliko važnu za potonjeg komediorafa. Julijana naprasno umire baš u trenutku kad sin mora da izdrži veliku borbu c ocem oko daljeg školovanja.
Otac mu je bio došljak. Sterija nije zabeležio odakle mu se otac doselio u Vršac. Napisao je biografiju svoga dede slikara Nikole Neškovića.

Sterija odjednom upada u čaršiju ustaljenih poslovnih veza, ulazi kao domazet u kuću svog uglednog pokojnog tasta. Ima traga da su starog Steriju, u to vreme labavih i neustaljenih prezimena pisali ne samo Stefan Popović (kako je zabeležen u Protokolu kreščajemih, prilikom krštenja prvenca Jovana), nego i Šterija Molerov.

Godine učenja: Sremski Karlovci, Temišvar, i Pešta, gde ima prilike da u jednom odličnom (nemačkom.) pozorištu vidi i klasike i najbolje glumce cele Mađarske, a isto tako i manje klasična dramska uobličavanja u kojima se pojavljuju komediografski uobličeni tipovi bliski njegovim dotadašnjim iskustvima o bidermajerskom graždanstvu. Dodajmo tome i lektiru strasnog knjigoljupca koji u detinjstvu čita i pri mesečini kada mu strogi otac uskraćuje sveću. Dodajte tome da u Pešti ima i dve ličnosti rodom iz Vršca sa kojima je svakako u prisnim odnosima: Đorđa Stankovića, jednog od osnivača Matice srpske, i Julijanu Vijatović-Radivojević, ćerku vršačkog senatora, školovanu u Beču koja se osirotela udala za pomodnog krojača Radivojevića a i sama bila spisateljka.

Jedno vreme je bio privatni nastavnik i advokat u rodnom mestu dok nije pozvan da dođe u Kragujevac da bude profesor na Liceju. Sa Liceja je došao za načelnika Ministarstva prosvete (od 1842), i na tom položaju, u toku osam godina, on je glavni organizator srpske srednjoškolske nastave i jedan od osnivača Učenog srpskog društva. Pokrenuo je inicijativu za osnivanje Akademije nauka, Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Učestvovao je u organizovanju prvog beogradskog teatra (Pozorište na Đumruku) koji je 1841. otvoren njegovom tragedijom „Smrt Stefana Dečanskog“. Od 1848. živi u Vršcu, usamljen i razočaran. Tu je i umro 1856.

Književni rad

Popović je svoju književnu delatnost započeo slabim stihovima, ispevanim u slavu grčkih narodnih junaka. NJegov otac je bio Grk (po nekima Cincar), i on se u mladosti zagrevao za grčke ustanike. To cy bili nevešti đački pokušaji. Kao mladić, on pada pod uticaj Milovana Vidakovića, i po ugledu na njega piše roman „Boj na Kosovu“ ili „Milan Toplica“ i „Zoraida“. To je dosta nevešta i naivna prerada jednog romana od francuskog pisca Florijana iz XVIII veka. Kao i Vidaković, koji mu je bio uzor, tako i on pokušava da tuđu građu prenese u okvir srpske prošlosti. Roman je prepun nelogičnosti i nedoslednosti svake vrste. Docnije je u jednom svom satiričnom spisu („Roman bez romana“) ismejao takav način rada, oštro napao plačevne i fantastične romane Milovana Vidakovića i njegovih podražavalaca i propovedao književnost koja trezvenije i ozbiljnije gleda na život. Takvo shvatanje je plod njegova zrelijeg doba, i koliko je dublje ulazio u život i književnost, utoliko je postajao realniji.

On je uglavnom dramski pisac, prvi srpski književnik koji je u ovom književnom rodu stvorio nešto bolje i trajnije. Pisci koji su pre njega radili na istorijskoj drami i drami iz savremenog života nisu imali književnog uspeha. On je prvi srpski pisac koji taj posao uzima ozbiljno, sav se odaje pozorištu i stvara na široj osnovi i sa dubokim razumevanjem. On je uporedo radio na istorijskoj drami i na komediji, ali na istorijskoj drami sa mnogo manje uspeha. Na književnost je gledao očima školskog čoveka, pedagoga i racionaliste.

Njegovi prvi dramski pokušaji su nevešte i preterano romantične dramatizacije narodnih pesama: „Nevinost“ ili „Svetislav i Mileva“, „Miloš Obilić“ i „Nahod Simeon“. Docnije stvara bolje i snažnije istorijske drame, ne mnogo književne, ali koje su odgovarale ukusu i shvatanjima tadašnje rodoljubive srpske publike. Takve su tragedije: „Smrt Stefana Dečanskog“, „Vladislav“, „Skenderbeg“, Laxan (sa predmetom iz bugarske istorije), pozorišni komad „Ajduci“, vrlo popularan, izrađen po narodnoj pesmi, i još nekoliko prigodnih komada.

Iako se smatra osnivačem srpske drame, on je mnogo važniji kao komediograf, jer se tu tek c uspehom ogledao njegov književni talent. Prva mu je komedija „Laža i paralaža“, zatim „Tvrdica“, „Pokondirena tikva“ (prema kojoj je 1956. godine Mihovil Logar komponovao operu ) i „Zla žena“, sve komedije karaktera. Od komedija naravi najbolje su mu: „Ženidba i udadba“, „Kir Janja“, „Rodoljupci“ i „Beograd nekad i sad“. Pored toga, napisao je i nekoliko pozorišnih igara manjeg značaja, šaljive ili satirične sadržine. Kao dramski pisac, Sterija pripada grupi sentimentalista, i svoja dela stvara pod impresijom Semjuela Ričardsona, poznatog pisca građanskih romana. U njegovim delima značajno mesto zauzimaju odlike poput kulta osećanja i prirode, idealizacija života, prijateljstvo i ljubav.

Kritički osvrt

Trezven i racionalan duh, on nije bio pesnik visokih duhovnih zamaha i bogate mašte, zato njegove drame, iako književnije i pismenije od svih sličnih pokušaja do njega, ipak nemaju prave umetničke vrednosti, U njima je malo životne istine, malo poezije i malo istorijske istine, a mnogo nameštene retorike, neprirodnosti i usiljenosti. Vrlo pismen i vrlo obrazovan pisac, on je svojim istorijskim dramama skromno zadovoljavao veliku potrebu svoga vremena za rodoljubivim repertoarom i imao mnogo uspeha. Precenjivane u svoje vreme, te drame su sasvim zaboravljene; duže se na repertoaru zadržala samo istorijska drama „Smrt Stefana Dečanskog“.

A komediji, on je nadmašio sve ono što je u srpskoj književnoeti stvoreno pre njega, i do danas (1938 g.) ostao najbolji srpski komediograf. On je pisac sa većom književnom kulturom; on zna za klasične uzore u stranim književnostima i prvi počinje da razumno, objektivno i kritički posmatra i slika suvremeni život srpskog društva. Po svojoj prirodi on je bio predodređen samo za čisto intelektualna stvaranja, zato je on samo u komediji dao punu meru. Ali i u komediji nije bez mana. Pre svega, ni u jednoj komediji nije uspeo da da humor, najvišu osobinu komičnog. NJegove komedije su najčešće oštra satira izopačenih karaktera i naravi. On je suviše moralizator i tendenciozan pisac: ličnosti karikira i radnju vodi i završava radi poučnog svršetka. On nije ni sasvim originalan pisac: kod njega se često mogu naći pozajmice od drugih pisaca, od Molijera najviše. Sve njegove bolje komedije karaktera potsećaju na Molijerove, i kompozicijom i komičnim okvirima pojedinih ličnosti. (Molijera je inače i prevodio: njegove „Skapenove podvale“). Ali u naknadu za to, on je vešt književnik i vrlo plodan pisac, koji je trezveno i realistički prikazivao suvremeni život, slikajući snažno i reljefno komične tipove i društvene scene, Krajem života se vratio poeziji, na kojoj je kao mladić radio. Godine 1854. izišla je njegova zbirka stihova „Davorje“. Bio je književni kuriozum što je Popović „Davorje“ štampao starim crkvenim pismenima, koja je tom prilikom preporučivao da se usvoje mesto novije građanske bukvice. To je misaona lirika, bolna, odveć pesimistička, lirika iskusna i zrela čoveka, koji je u životu znao za patnje i razočaranja, intimna filozofija o veličini bola, stradanja i smrti i nepopravimoj bedi ljudskoj.

Sterijino pozorje

U sklopu obeležavanja 150 godina od rođenja i 100 godina od smrti Jovana Sterije Popovića u Novom Sadu je 1956. godine osnovan festival „Sterijino pozorje“. I danas, ovaj festival, na kome pozorišta iz zemlje i inostranstva učestvuju sa delima jugoslovenskih pisaca (u početku je to bio festival samo Sterijinih dela) važi za najznačajniju pozorišnu manifestaciju u Srbiji.

Sterijina nagrada

Na festivalu se dodeljuju nagrade za najbolju predstavu, za najbolji tekst savremene drame, za režiju, za glumačko ostvarenje, za scenografiju, za kostim, za scensku muziku, nagrade za najboljeg mladog glumca i glumicu i specijalna nagrada


wikipedija

[center]"Tvrdica / "Kir Janja" (komedija)


Tvrdica ili "Kir Janja" je komedija karaktera srpskog pisca Jovana Sterije Popovića. U ovoj komediji Sterija je predstavio Kir Janju kao negativnog komičnog junaka kojem je strast prema novcu deformisala ličnost. To je komedija karaktera, jer je dat karakter tvrdice. Smešno u komediji proizilazi iz nesklada u ponašanju Kir Janje i kukanju da je propao, a veoma je bogat čovek. Lik je individualiziran posebnim grčko-srpskom žargonom jer je Sterija zapazio da su nosioci prve akumulacije kapitala u njegovom Vršcu bili grčki trgovci, tako da su odigrali pozitivnu ulogu.

Kir Janja se stalno žali kako je siromašan, a u stvari je vrlo bogat. Ruku svoje kćerke je obećao starijem čoveku, pošto on nije tražio miraz. Zbog njegovog tvrdičluka da uloži novac u popravku krova, krov se obrušava i ubija konje, dok zbog neispravne slavine ističe bure sirćeta, tako da šteta daleko nadvisuje potencijalnu uštedu.

Po elementima ove komedije, Dejan Mijač je 1981. godine snimio istoimeni film.

Kir-Janju su poredili sa Molierovim Harpagonom. Sterijin lik je ispao malen u odnosu na monumentalnost i univerzalnost Molijerova lika, ali su zato u Kir-Janji, kao specifično našem tipu; bujni i svježi naši životni sokovi. Zato on važi kao bogato svjedočanstvo jedne značajne etape u razvitku našeg vojvođanskog društva. Kir-Janja je toliko realan i tako snažno realistički dat da je Sterijin otac, — po jednoj anegdoti, — pročitavši ovo djelo, u liku Kir-Janje prepoznao sebe i negodujući rekao: "Raniš pas da ti ujedi!"

Sličnosti i razlike između Molijerovog Harpagona i Kir Janje J. S. Popovića


Novac je demon koji zavlada čovekom toliko da mu se ovaj ponekad predaje bez ostatka. On je moć i propast. Zaslepljenost novcem su upravo reči koje povezuju Harpagona i Kir Janju, koji ih čine tako sličnim i koji objašnjavaju zašto su oni baš to što jestu – tvrdice.

Harpagon i Kir Janja su dva veoma slična lika – zavolevši zlatnu paru, izgubili su osećaj za život, porodicu, ljude oko sebe. Zaboravili su norme ljudskog ponašanja i oteli se iz društvene zajednice, zaklevši se svojoj opsesiji da će zauvek braniti novac životom.

Pohlepa, sebičnost, obožavanje bogatstva osobine su koje nose oba lika. Zbog tih svojih osobina oni počinju da sumnjaju u ceo svet oko sebe, smatraju svakog nepoverljivim, čak lopovom ili ubicom. Predaleko su otišli u svojoj ljubavi, možemo je sada već nazvati slobodno opsesija.
svojih osobina oni počinju da sumnjaju u ceo svet oko sebe, smatraju svakog nepoverljivim, čak lopovom ili ubicom. Predaleko su otišli u svojoj ljubavi, možemo je sada već nazvati slobodno opsesija.

   Obe tvrdice smatraju davanje novca svojim najvećim gubitkom i obojca imaju malo patrijahalnih osećanja u sebi, jer svoje ćerke žele da udaju za matore bogataše, smatrajući da otac najbolje zna, ili je to samo prevelika ljubav za novcem?!
   Harpagon i Kir Janja prolaze kroz niz tragičnih i komičnih okolnosti, ostajući verni pari i braneći je srcem, i ponašaju se veoma slično u sličnim situacijama, u ostalom, koliko razlilite tvrdice mogu biti? Ipak mislim da je Kir Janja na višem nivou društveno – porodične svesti, jer on ipak pokazuje trunku osećanja prema ženi Juci i ćerci Katici, osećajući se ljubomorno u prisustvu notarijusa Mišića, a mislim da je čak prošao kroz malu katarzu (katarza – pročišćenje kroz patnju), dok Harpagon ipak ostaje večno zarobljen u svetu materijalnih vrednosti, toliko da ga čak ni neverovatna saznanja, dešavanja i svadbene odluke svoje dece u poslednjim trenucima ove drame nisu nimalo odvukle od svoje bezgranične želje : da vidi svoj dragi novac.

   Kir janja strahuje da će ga Juca prevariti sa mladjim. Kad treba da bira izmedju novca i žene ipak bira novac. Na kraju daje Jucu, a ne novac.
   Obojca su skloni maldim ženama, zato što imaju novac, time ih pridobijaju. Obojca su despoti, prema slugama se ophode grubo, surovo. Kir Janja drži Petra jer ne mora da ga plaća, star je.
   Komika izvire iz neuskladjenosti izmedju patnje i razloga za patnju. Ta patnja je suvišna i komična. Obojca su uznemireni, strahuju da će umreti siromašni, a žale se na svet, kako je iskvaren. Kir Dima je namagarčio Kir Janju, nemilosrdniji je. Kir Janja će ukrasti deo šminke od žene, a Harpagonovi konji su mršavi.
   Kir Janja u sobi u kovčegu drži novac, a harpagon u bašti isto u kovčegu.
   Sve troškove svadbe plaća Anseli.

Kir Janjin odnos prema novcu

Sterija,bez i najmanje sumnje, jeste nas savremenik.Za razliku od Vuka koji,pri pomenu ovog imena,najpre pomisli na Rodoljupce,ja prvo pomislim na Pokondirenu tikvu,a onda na Kir janju. Bez obzira sto je,na primer,inspiraciju za Kir Janju Sterija mogao nacu najpre kod Molijera (tvrdica),jednako je verovatno da je prototip za Kir janju nadjen i u neposrednom zivotu ljudi svog vremena,medju trgovcima i zanatlijama,medju kojima je bilo mnogo Cincara i Grka,dobro poznatih po stedljivosti i tvrdicluku.Tako je i sa ostalim karakterima koje pokazuje. Kir Janja je najpopularnija i knjizevni najsnaznija Sterijina komedija.Kir janja je u drugom braku sa mladom zhenom koja je ocekivala da joj njegov imetak pruzi lep i srecan zivot.Pored zene Juce,sa njim su i njegova kcer katica iz prvog braka i nagluvi sluga Petar.Strast tvrdicenja je unakazila dusu Kir Janje.n je komicno nesrecan zbog pojedenog hleba u kuci.Zatim je ocajan kada treba da isplati slugu pa u proracunu ozbiljno utvrdjuje da je sluga njemu duzan.On stedi na najnuznijim potrevama pa za posledicu ima ogromnu stetu:dotrajala stala se rusi i ubija konje,a zbog neispravne slavine istice sirce.On je tvrdica koji i rodjnu kcer obecava svom vrshnjaku po godinama zbog toga sto ovaj nece da trazi novac za nju.Kir Janja je oprezan i nepoverljiv prema ljudim,ali ipak biva nadobudan od Misica koji uspeva da dobije njegvu kcer ali i njegov novac. Sterija je lik Kir janje izgradjivao kroz brojne scene u kojima se bolesna strast stalno ispoljavala i pretrazivala.Takva scena je kada kir janja opijeno izgovara svoj monolog nad dukatima.


net

Komedija radjena po knjizi Jovana Sterije Popovica:"Zla zena"

Zla zena mozda ne spada u red najslavnijih, prvorazrednih Sterijinih komedija, ali samom svojom pojavom Zla zena je izazvala citav niz polemika koje traju do danas.

Kriticari su bili ostri prema tom delu, a glavni zaplet komedije je zamena licnosti: Grofica Sultana, zena zle naravi zamenjuje svoju garderobu, prerusava se u cizmarevu zenu Pelu, a ona sada postaje grofica.

Prerusena grofica dozivljava torturu krocenja od strane pijanog cizmara Srete i menja svoju zlu cud, postajuci pitoma i krotka zena svom muzu, grofu Trificu. Komedija se zavrsava opstim izmirenjem i podseca malo na Sekspirovu Ukrocenu goropad.

TV drama televizije RTS, ekranizacija popularne Sterijine komedije "Zla zena"

Čovek

Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.
Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.

Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.

OTAC SRPSKOG DON KIHOTA


ROMAN NA KONJU

Jovan Sterija Popović voleo je da na šaljiv način prikaže stvarnost svog vremena, kroz smeh stavlja ozbiljne zamerke društvu u kome je živeo. Činio je to ne samo kroz čuvene komedije, već i u svom romanu, prvom takve vrste kod nas

Nisu nam sve knjige na korist, ima i onih štetnih. Knjige, štaviše, mogu da imaju poguban uticaj na čitaoca. Iako se to od njih ne bi očekivalo, budući da se obično protive svakoj vrsti zabrana, ovakve reči znali su da zagrme i pisci. Najpoznatiji primer je lekcija koju je o viteškim romanima održao Migel de Servantes. Bolje od svakog eseja, rasprave, kritike, napisao je roman o romanu, priču o plemiću koga su zaludele neverovatne viteške avanture iz tada omiljene lektire, koji je poverovao u njihove nelogičnosti i odlučio da i sam postane lutajući vitez i oslobađa svet i lepe gospe od raznih pošasti.

Preslikan u stvarni svet, svet viteških romana postao je smešan i apsurdan, svima osim glavnom junaku Servantesovog dela, Don Kihotu, koji je ozbiljno shvatio svoju ulogu i smislenost pustolovina o kojima je čitao u viteškim romanima. Popularnost ovakvog i sličnog štiva imala je oblike prave epidemije, ta zarazna literatura zahvatila je i naše prostore u 19. veku, našla tu svoje pisce i svoje obožavatelje. I kod nas se, međutim, našao pisac koji je odlučio da stane na kraj toj modi i ismeje je, ne u obliku eseja, kritike, već romana. Koga je boljeg tadašnja srpska književnost mogla da ima od najvećeg komediografa svog doba — Jovana Sterije Popovića. I ko je mogao da bude pouzdaniji svedok loših strana viteških romana od pisca koji ih je nekad i sam sastavljao.

TOPLICA U SUZAMA

Bilo mu je svega dvadeset i jedna godina kada je, sledeći modu svog vremena, Sterija pisao romane o pustolovinama hrabrih junaka, njihovoj ljubavi prema lepim gospođicama, vernosti otadžbini, putovanjima u daleke zemlje i herojskim podvizima.

Izmišljena ljubavna priča umotana u istorijsko ruho srpskog srednjovekovlja, bio je to oprobani recept koji su romanopisci često koristili. Mladi književnik, koji će dve godine kasnije napisati prvu u nizu velikih komedija, "Lažu i paralažu", izabrao je da zabavi čitaoce ljubavlju srpskog viteza i mavarske, arapske princeze, a sve u vreme Kosovske bitke. Sasvim uobičajeno za to vreme bilo je i preuzimanje građe iz stranih književnosti i drugih izvora. I tu Sterija sledi duh vremena. Radnju je preuzeo iz romana "Gonzalvo od Kordove ili ponovo osvojena Granada" francuskog pisca Florijana iz 18. veka, dok se za opis Kosovske bitke služio "Istorijom raznih slovenskih naroda" Jovana Rajića.

"Posrbljeni" špansko-mavarski roman i nakalemljena građa iz nacionalne istorije izrodili su Sterijin roman prvenac "Boj na Kosovu ili Milan Toplica i Zoraida". Pisac nam preporučuje da se zabavimo, ali i poučimo čitajući o Kosovskom boju u "romantičesku odeždu uvijenom", kao i da se bliže upoznamo s Arapima, kojima je posvećeno nekoliko poglavlja romana, a o kojima pretežno slušamo iz usta lepe princeze Zoraide. I Kosovski boj i arapski narod u pozadini su dešavanja.

Glavni tok radnje prepušten je ljubavnicima, lepom, visokom srpskom vitezu Milanu Toplici i Zoraidi. Ne treba nam mnogo da prepoznamo toliko puta napisanu priču o zabranjenoj ljubavi, rastrzanosti zaljubljenih između sopstvenih osećanja i dužnosti prema porodici, ovom slučaju i otadžbini. Priča ima očekivano tragičan kraj, budući da glavni junak Milan Toplica, kako znamo iz epske poezije, nije preživeo Kosovski boj — pitanje je bilo samo koliko će Sterija u svom romanu naglasiti tragičnost njegove smrti i junaštvo kojim se odlikovao u bici. Pobratim Kosančić Ivana i Obilić Miloša iz epske poezije, koji uhodi tursku vojsku, u Sterijinom romanu postaje vrsta lutajućeg viteza. On putuje dalekim zemljama, doživljava brojne pustolovine, prerušava se i spasava zarobljeništva, savlađuje neprijatelje i, kao obavezni deo "viteškog repertoara" spasava lepu Zoraidu od mrskih otmičara.

Živeći u doba sentimentalizma, Sterija nije mogao da zaboravi prenaglašena osećanja, često prolivanje suza, čak i srpskih vitezova, koji u narodnim pesmama onako smireno odlaze u odsudni boj, zakletve vernosti i govore natrpane preteranim i neuverljivim osećanjima. U Sterijino vreme, međutim, duvaju i drugi, novi vetrovi. Već tada se oseća da je kalup ovakvih romana potrošen i prevaziđen. Više nego vreme u kome je živeo, raskidu s takvim pisanjem doprinela je Sterijina stvaralačka ličnost.

Isuviše pronicljiv, s okom izoštrenim za detalje, sklon satiri, vešt jezikoslovac, osetljiv na društvene mane, nije dugo mogao da ostane posvećen pisanju romana koji su podrazumevali lažne suze, izmišljenu stvarnost i izveštačene junake. Sazrelo je vreme da mladi romanopisac počne da stvara ono u čemu se će pokazati kao najbolji: komediju. Komediograf je, verovatno, i bio taj kome je posle četiri godine palo na pamet da se nasmeje svojim mladalačkim pokušajima, ali i celoj generaciji tadašnjih romanopisaca.

ROMAN BEZ ROMANA

Pre nego što je sabrao sve mane tadašnjih romana, Sterija im je dao još jednu šansu — počeo je da piše novi roman, "Padenije bosanskog carstva ili Dejan i Damjanka". Iako je imao gotov siže, Sterija ga nikad nije završio. Posle dve godine, 1832, nastaje jedno sasvim drugačije delo, "Roman bez romana", prvi antiroman u srpskoj književnosti, kako su ga kritičari krstili.

Podsetiće nas na Servantesovog "Don Kihota": i ovde jedan obožavalac viteških romana, nadahnut omiljenom lektirom, kreće u svet da traži pustolovine. Čak jaše na kobili čije je ime ženska varijanta imena konja njegovog španskog "kolege" — Rosinanta. Pošto mu je u detinjstvu jedan sveštenik prorekao da će mu se u životu desiti mnoga čuda, majka mu daje ime Roman — jer čuda se u romanima dešavaju. Možda bi taj dečak drugačije prošao kao mladić da uz sebe nije imao dvoje ljubitelja viteških romana koji su mu omileli takvu lektiru — majku i sveštenika koji se kasnije brinuo o njemu. Njegovi staraoci uverili su ga i u njegovu izuzetnost, zbog čega on u šesnaestoj napušta dom i kreće u poteru za svojom viteškom sudbinom.

Kao i u svetu Don Kihota, stvarnost u njegovoj uobrazilji postaje poziv na podvig i junaštvo. Kao ljute neprijatelje, Roman napada majmune okupljene pod nekim drvetom, juriša na zamak za koji je uveren da je začaran i da ga treba osloboditi od nečistih sila, oslobađa se tamnice uz pomoć nezgrapne agine kćeri s još nezgrapnijim imenom Čimperpič. Iako junaka, po viteškim običajima, treba da spase lepa devojka, Roman se miri sa sudbinom da će svoju lepu gospu morati da potraži na drugom mestu, a jadnu Čimperpič nejunački ostavlja samu u šumi. Uporan da nađe lepoticu željnu da je oslobodi hrabri vitez, u šumi ugleda devojku koja jaše na jelenu i odlučuje da je to gospodarica njegovog srca zbog koje će preduzeti brojne junačke poduhvate. Od zamisli da postane vitez, u doba kad su ti junaci u oklopu davna prošlost, do ideje da traga za nepoznatom devojkom kako bi osvajao njeno srce, Roman osmišljava svoj život po obrascu neverovatnih pustolovina iz viteških i pseudoistorijskih romana. I sveštenik, njegov staratelj, ljubitelj je ovog štiva.

Pisac nas obaveštava da on čita "Velimira i Bosiljku" i "Ljubomira u Jelisijumu". Roman ima na umu junake ovih romana, on juri po stvarnom svetu njihove izmišljene pustolovine. Pominjući direktno lektiru koja je od njegovog junaka napravila umišljenog viteza, Sterija se obračunao s još jednim mladalačkim idealom, sa svojim nekadašnjim uzorom, omiljenim romanopiscem Milovanom Vidakovićem.

UČITELJ I UČENIK

"No kad drugu čast Ljubomira u Jelisijumu pročita, opet u svoj prvi element dođe. Ah, Burjam, Burjam! Kakva je to slava, kako mačevi sevaju, kako štitovi ječe, brda se tresu, a on na konju i peške leti, kako neprijatelji pred njim kao muve padaju!" Pisac "Ljubomira u Jelisijumu" i "Velimira i Bosiljke", Milovan Vidaković, pogubno je svojim delima uticao na zdrav razum i rasuđivanje Sterijinog junaka. Sličan uticaj, doduše, imaće i "Robinzon Kruso" Danijela Defoa: "On (Roman) zapita svog poočima gde su ostrovi na kojima divjaci žive, da on k njima otide, pak da vidi bi l’ ga smeli zaklati i izesti."

Ono što nije uobrazilja, kao Romanove ideje o junaštvu i pustolovinama, jeste činjenica da su i Vidakovićevi romani, ali i uzgred pomenuti Defoov "Robinzon Kruso", bili vrlo čitani. Ni Sterija nije bio imun od toga. Kao što smo videli, i sam je pisao takva dela, a uzor mu je bio upravo Vidaković, kao tada najistaknutiji i najuticajniji predstavnik tog žanra. Možda bismo mogli da kažemo da je Sterija bio malo uverljiviji od svog uzora, da istorija u njegovim romanima deluje malo bliže istini. U velikoj meri, opis boja na Kosovu odgovara predstavama tog vremena i onome za šta se u Sterijino vreme veruje da je bilo istorijska istina, kao, na primer, da je Vuk Branković izdao kneza Lazara prebegavši Turcima. Ne treba zaboraviti, ipak, da se u Sterijinom romanu na strani sultana Murata i Turaka bori čitava galerija likova, Arapa, preuzetih iz španskog romana, a da se pobratim Miloša Obilića Milan Toplica s gorkim suzama oprašta od svoje drage.

Komediograf nije mogao da bude ništa bolji u pisanju takvog štiva od Vidakovića jer je takve romane jednostavno pregazilo vreme, a njihova forma bila je odavno prevaziđena i naivna. Nije se, međutim, kako bi se očekivalo, Sterija odrekao svog učitelja. Podsmešljivo se osvrnuo na njegove romane, ali "naš starac Vidakovič" dobiće priznanje od bivšeg učenika. U jednom kasnijem zapisu izveštava nas Sterija da je u Pešti umro Vidaković "čemerno, bedno, u najvećoj sirotinji". Glasovi podsmeha ugušili su ga u očima "lakomislenog naroda", ugušili su "sve ono dobro što nam je učinio onda kad su njegovi podsmevači u ljuski bili". Da, Vidaković je bio slabo obrazovan, nikako nije hteo da ide za duhom svog vremena, već se oslanjao na romane čije je vreme prošlo, piše Sterija, ali mnogi su sledili njegov uzor, pa i on sam "s umilenijem opominjem djejstvija koja su Vidakovićeve knjige na mene, u detinstvu mome činile".

Mnogo više od dejstva koje su njegovi romani mogli da imaju na čitaoce i njihovu uobrazilju, Sterija je kivan na licemere koji su odbacili omiljenog pisca, začetnika srpskog romana i jednog od najuticajnijih među romanopiscima koji su došli posle njega. "Naš starac Vidakovič, pisao je kako je znao, i zaista niko ga ne može osuditi da je rđavo pisao..."

VREME I FEME

Ne bi Sterija bio to što jeste da nije i u ovom svom poduhvatu zahvatio široko i obuhvatio ne samo viteške romane, već i njihove čitaoce, celo jedno društvo koje voli da im pisci ugađaju, njihove poze i "unterhaltovanje". Ako u onome što se dešava Romanu nema ničeg što ima bilo kakve veze sa stvarnošću, zahvaljujući opaskama i komentarima pisca upoznajemo društvo u kome je Sterija živeo i stvarnost koja ga je okruživala.

Mnogo više nego što ga je zanimalo da ispriča pripovest o Romanu, pisca je zabavljalo da stalno prekida svoje pripovedanje upadicama, mogućim pitanjima koje bi čitaoci mogli da postave i odgovorima na njih. On vodi izmišljeni razgovor s čitateljkama, objašnjava im, komentariše delove romana, odgovara na njihova pitanja. Kad Muhamedov magarac opisuje put na Mesec, što je sve deo Romanovog sna, čitateljke se zanimaju kakva je moda na Mesecu, kakvi su balovi i kako se gospođe drže. One bi htele da čuju ljubavnu priču u romanu, po kalupu na koji su navikle u takvim štivima, smeju se imenu nesrećne Čimperpič, radoznale su da čuju više o Romanovom detinjstvu. Čitateljke Sterijinog romana vole češljeve iz Pariza, jure modu, zovu se Mendin, Siren, Mari, umesto "paorskog" Manda, Sara, Mara, vole da dodaju prezimenu "od" da bi ličilo na titulu, pa postaju gospoja od Prelić.
Romaneskno štivo povod je za brojna piščeva zapažanja, a ona se ne tiču samo žena: piše Sterija o onima koji vole da se upuštaju u prazno filozofiranje, zapostavljajući svoje poslove, bezobrazluku momaka iz visokih kuća koji ne poštuju devojke i gospodičnama koje od detinjstva uče da se prenemažu, roditeljima koji decu prepuštaju sluškinjama i dojkinjama, umesto da sami o njima brinu, onima koji gledaju sjajno odelo, a ne čoveka u njemu, brakovima iz interesa. Čitateljke mu ne dozvoljavaju da pripovest počne iznenada, opisom kako Roman jaše kroz Egipat.

U uobičajenom maniru tadašnjih romanopisaca, Sterija se poziva na stari rukopis koji izveštava o junaku. Rukopis je oštećen na mnogim mestima, ali pisac se ne libi da iz tog "krpeža" sastavlja roman.

"Kad mladić koji je deset godina u raskoštvu živeći zdravlje proarčio, tvrdo predstavi ubudušte umereno živiti i svoje već porušeno telo malo više štediti da može jošt koju godinu poživiti — nije li to krpež od velike asne? Kad se žena, koja je posle dugovremene kavge i svađe od muža otišla, hodatajstvom dobri prijatelja opet mužu povrati, nije li to krpež što kuću drži?", pravda pisac svoj postupak.

Roman se iznenada prekida — Sterija nema više strpljenja da se zabavlja sa svojim čitaocima i ne obazire se na to što mu oni zameraju da je knjiga malena ("E, zar se opet samo velike udaju?"). Šala treba da bude kratka, uverava nas autor, a ima i onih koji će knjigu kupiti samo da bi videli spisak pretplatnika na poslednjem listu, pa je nevažno da li je pripovest duža ili kraća.


Jovan Sterija Popović (1806—1856)

Tvorca "Laže i paralaže", "Pokondirene tikve", "Tvrdice" šira čitalačka publika danas uglavnom zna po njegovim čuvenim komedijama, navedena dela samo su neke od njih. Srpska književnost dobila je u njemu i odličnog pesnika, pisca istorijskih tragedija, satira, aforizama, autora brojnih školskih udžbenika, od kojih je najpoznatiji "Retorika". Pisao je i tekstove iz istorije, politike, pedagogije, istorije književnosti, filologije. Rođen je u Vršcu, u trgovačkoj porodici, u Pešti i Kežmarku završio je studije prava, i po završetku studija radio u Vršcu kao profesor latinskog jezika, a posle kao advokat. Između 1840. i 1848. godine radi kao profesor prirodnog prava na Liceju u Kragujevcu, a zatim i kao načelnik Ministarstva prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti, nacionalnih ustanova kulture, poput Narodnog muzeja ili biblioteke, a učestvuje i u osnivanju prvog beogradskog pozorišta, Teatra na Đumruku. Posle 1848. godine vraća se u Vršac gde provodi poslednje godine života.


Autor: J. Čalija

S T E R I J I N O  P O Z O R J E


Kao stalni festival nacionalne drame i pozorišta takmičarskog karaktera, Sterijino pozorje ustanovljeno je 1956, u okviru obeležavanja 150-godišnjice rođenja i 100-godišnjice smrti velikog srpskog komediografa Jovana Sterije Popovića.



U definisanju programa i statusa Sterijinog pozorja učestvovale su najistaknutije ličnosti tadašnjeg društva, kulture i umetnosti. U prvom Odboru Sterijinog pozorja (Gradsko veće Novog Sada, 29. mart 1956) bili su, među ostalima, Josip Vidmar (predsednik), Ivo Andrić, Milan Bogdanović, Branko Gavela, Velibor Gligorić, Dimitar Kjostarov, Mladen Leskovac, Veljko Petrović, Tomislav Tanhofer, Radomir Radujkov, Miloš Hadžić... Tada su jasno artikulisani programski ciljevi: kroz stalni festival nacionalne drame unaprediti pozorišnu umetnost i stimulisati razvoj dramske književnosti.

...Nije slučajno što je baš Novi Sad, koji je pre sto i više godina igrao presudnu ulogu u postavljanju baze našeg pozorišta, i odmah bio, već onda, spojnica između Beograda i Zagreba, nastavljajući svoju veliku kulturnu tradiciju, došao na ideju da... postavi osnove za jedan pozorišni festival jugoslovenskih razmera, i da ga stavi pod znamenje velikog Sterijinog imena. Tako se kroz decenije, tradicija i novina povezuju: Novi Sad nastavlja svoj pionirski posao kulturnih spajanja naših naroda, i imenom Sterijinim vezuje njegovo veliko delo za zračenje i procvat naše nove pozorišne umetnosti i dramske književnosti...

Ne treba čekati da vreme potvrdi dalekosežnost kulturnog posla koji je preuzelo Sterijino pozorje. Duboki smisao i značaj Sterijinog pozorja već danas su jasni i nepobitni. (Dušan MATIĆ, 1957)

Ljubav zvana Pozorje

...Bez Pozorja bili bismo siromašniji za jedno ljudsko razumijevanje i za jednu zajedničku ljubav. Uvjerili smo se ne samo da je mogućno već da nam je i neophodno. Zato što je pametno i pošteno utemeljeno od samog početka — da bude zborište nacionalne umjetnosti, gdje svako pokazuje mjeru svojih mogućnosti... (Meša SELIMOVIĆ, 1971)

Nastalo kao potreba, kao mogućnost razrešenja kriznog trenutka domaćeg literarno-scenskog stvaralaštva, Pozorje je preraslo u stalni, neprekidni podsticaj savremenog domaćeg dramskog stvaralaštva i vrhunskog izvođačkog kvaliteta. Uvek nastojeći da fenomen pozorišne umetnosti tretira integralno, Pozorje je svoje programe uobličilo u jasnu i zaokruženu celinu sistematskih stručnih poslova na području pozorišta i dramaturgije. Tokom pedeset tri godine postojanja, utemeljilo je i razvilo delatnosti značajne za nacionalnu pozorišnu kulturu i postalo važan i pouzdan instrument za identifikovanje i verifikovanje scenskih i dramskih vrednosti i, umnogome, oslonac naučne i teorijske misli o pozorištu i drami.

Pozorje je ilustrativan primer realizacije nepresušne inspiracije domaćim dramskim tekstom. Godine 2007, kao stalni oblik, upriličen je Konkurs za originalni savremeni domaći dramski tekst, koji se ne okončava dodelom nagrade. Pozorje preuzima brigu o scenskom životu nagrađenog teksta: ustupanje, bez nadoknade, zainteresovanom pozorištu; štampanje nagrađenog i tekstova iz užeg uzbora, u časopisu "Scena" na srpskom i na engleskom.

Prirodan sled jeste i koprodukciona podrška postavci ne samo teksta nagrađenog na Konkursu već i drama koje Pozorje oceni da vredi podupreti. Početak je bio tekst Milene Marković Nahod Simeon i postavka u SNP-u.

Radionica savremenog teksta u regionu — Nova drama na Pozorju — na najbolji način svedoči o odnosu Pozorja prema domaćem dramskom tekstu. Saorganizatori: SNP, Integrali, Ljubljana (Slovenija), Nova-drama.org., Beograd. Mladi dramaturzi i reditelji iz skoro svih zemalja okruženja, rade na tekstovima svojih kolega, uz pomoć glumaca SNP-aodnosno studenata novosadske Akademije umetnosti. Radionica je započeta 2007. Kako se dva teksta s radionica postavljaju u institucionalnim pozorištima, može se reći da ovaj program opravdava svoju funkciju promocije mladih pisaca.


FESTIVAL

Održava se u Novom Sadu svake godine krajem maja. Repertoar se formira na osnovu  izbora tročlanog selektorskog tima. Festivalski program obuhvata dve selekcije:

Nacionalna drama i pozorište / Takmičarska selekcija

7 predstava domaćih i stranih teatara po tekstovima naših pisaca
7 predstava domaćih pozorišta po tekstovima stranih pisaca

Inostrana selekcija

7 predstava stranih pozorišta

Nagrade:

— Petočlani žiri donosi odluke o Sterijinim nagradama u nacionalnoj selekciji: predstava, tekst savremene drame, režija, scenografija, kostim, scenska muzika, gluma (četiri nagrade), Specijalna nagrada
— Sterijina nagrada Okruglog stola pripada pozorištu čija je predstava najbolja po mišljenju kritičara
— Sterijina nagrada za pozorišnu kritiku (Pozorje, Redakcija "Dnevnika", Novi Sad, Nacionalna sekcija IACT)
— Sterijina nagrada časopisa Scena za teatrologiju
— Sterijina nagrada za naročite zasluge na unapređenju pozorišne umetnosti i kulture (odluka organa upravljanja Pozorja)

Mnoge institucije i organizacije nagrađuju različite oblike umetničkih ostvarenja na festivalu

Okrugli sto ustanovljen je 1966. Poslednjih godina obuhvata razgovore o predstavama u obema selekcijama.

Pozorje mladih:Takmičarski susret studenata (gluma, režija, dramaturgija) visokih pozorišnih škola za scensku umetnost iz naše zemlje i regiona.

Program je pokrenut 1973, kada su u tadašnjoj državi postojale četiri visoke pozorišne škole a nijedna prilika za njihovo susretanje. Osim predstava, program je obuhvatao širok raspon tema: radionica pantomimičara Žaka Lekoka, ogledni časovi (Nastava scenskog govora, Reč–pokret–gluma, Pedagogija glume / studenti s Pomon koledža, SAD), rad na zajedničkom projektu (Šekspir), Međunarodni kolokvijum "Čehov u višnjiku savremenog teatra" koji je pratila publikacija, tema Prostor — dramsko lice, obeležavanje jubileja Pozorja "Koreni našeg teatra — Sterija", Alternativno pozorište u Jugoslaviji — Iskustva samostalnih pozorišnih grupa (moderatori i priređivači publikacije Ognjenka Milićević i Dragan Klaić).

Nakon sticanja punoletstva, Pozorje mladih je utihnulo. Nije nestalo jer Sterijino pozorje nije odustajalo od ideje obnove. Godine 1999. počele su pripreme, a obnovljeno Pozorje mladih pokazalo je svoje vrednosti 2000. godine.

Ukupno se selektuje 7 predstava u skladu s novom koncepcijom Festivala 7 + 7 + 7. Selekcija obuhvata škole sa celog ex-Yu prostora koje ulaze u takmičarski program za najbolju predstavu (predstave u 2009. bira vanr. prof. Boris ISAKOVIĆ, šef Katedre za glumu, Akademija umetnosti, Novi Sad).

Škole prijavljuju najbolje projekte, obuhvatajući sve klase glume i režije. Profesori čije klase učestvuju u programu čine Žiri za dodelu nagrade najboljoj školi / projektu.

Tribine, izložbe: Tokom pola veka postojanja, Pozorje je tri puta bilo domaćin YU festivala radio i TV drame (takmičarska selekcija). Sajam pozorišne literature (1957) prerastao je u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne knjige i periodike.

Teme tribina, skupova i izložbi: Šta je narodno pozorište?, Teatar i publika, Savremena YU pozorišna komediografija, Zaboravljene vrednosti naše dramske baštine,   Avangardna drama u Ateljeu 212, amaterizam, Satira u savremenom društvu, Scena i kostim u pozorištima Srbije posle Drugog svetskog rata (preraslo u međunarodnu trijenalnu Izložbu pozorišne scenografije i kostima), Problem društvenog straha u savremenoj domaćoj drami, Šta je eksperimentalno pozorište danas, Savremeno francusko pozorište, Moć i nemoć naše umetničke kritike, Savremeno scensko tumačenje Nušića, Pozorište i filatelija, Pozorišna publicistika (redakcija "Scena" i urednici evropskih pozorišnih časopisa), Savremena drama — dometi i promašaji, Institucionalna kriza  pozorišta, Razgovor o Aleksandru Popoviću, O YU mađarskoj drami, Skup tehničkih uprava svih pozorišta...

Izložbe na upečatljiv način osvetljavaju značajna imena dramske književnosti, pozorišne umetnosti i kulture, određena razdoblja iz istorije pozorišta i drame i upoznaju javnost s određenim pozorišnim pojavama, problemima ili postignućima. Posebno mesto, po karakteru i značaju, ima Izložba pozorišnog plakata i grafičkog oblikovanja, jedinstvena manifestacija ove vrste, koja svake treće godine prikazuje grafičko stvaralaštvo u oblasti pozorišnog plakata, programa i drugog grafičkog materijala koji čini vizuelni identitet pozorišne predstave, pozorišta, festivala. Za najbolja ostvarenja u ovoj oblasti, Sterijino pozorje dodeljuje nagrade. Posebna vrednost ove izložbe jeste takmičarski segment nerealizovanih plakata – mogućnost da studenti prikažu radove nastale u nastavnom procesu.

Međufestivalska saradnja: Davne, 1963. godine Pozorje uspostavlja saradnju s drugim festivalima, s tim što su predstave i dalje morale biti zasnovane na domaćem tekstu (MES, 1963). Saradnju s Bitefom inicirao je organizacioni odbor tog festivala (predstava-pobednik na Pozorju prvi put se takmičila na Bitefu 1968).

Danas Pozorje nastoji da obnovi saradnju s festivalima u zemljama regiona.

Ostali segmenti: Pozorje je bilo tradicionalno mesto osnivanja nacionalnih pozorišnih udruženja i rada drugih strukovnih tela (Zajednica jugoslovenskih profesionalnih pozorišta, 1959; godišnje skupštine YU Udruženja dramskih autora, od 1963; Kongres YU Saveta pozorišnih kritičara i teatrologa, 1971; Skupština YU dramskih autora, 1972...)


Pozorje

Јован Стерија Поповић
ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ВЕСЕЛО ПОЗОРИШТЕ У ТРИ ДЕЈСТВА

ПРЕДСЛОВИЈЕ
ЛИЦА
ДЕЈСТВО ПРВО
ДЕЈСТВО ДРУГО
ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ

ПРЕЧАСТЊЕЈШЕМ ГОСПОДИНУ САМУИЛУ МАШИРЕВИЧУ АРХИМАНДРИТУ С ГЕОРГИЈЕВСКОМ СВОМ ПРЕДРАГОМ ПРИЈАТЕЉУ ПОСВЕЋЕНО

ПОСВЕТА

Кад би моја књига била
Љупка кано лице твоје,
И сву скромност у се влила,
Која краси нрави твоје,

Кад би моја књига била
Чиста кано срце твоје,
Кад би сладост прибавила,
Коју носе речи твоје, -

Јамачно би иста важност
Читатељу њу достигла,
Коју дела твоја сјајност
Јест пред светом себи дигла

Што мом слогу недостаје,
Нек попуни твоје име,
Често крин и чичку даје
Цену кад се дружи с њиме.
ПРЕДСЛОВИЈЕ

Шта су ови наши списатељи наумили? (Чује се глас у друштву гди се карте деле, или чаше цеде, или се уз музику игра). Не даду нам ни данути, него књигу за књигом. Какво је опет ово чудо: Покондирена тиква! - Покондирена тиква, господо моја, јест, тако завемо весело позориште које сам ја долу нижајше потписани сочинити шчастије имао за вашу, ако соизволите читати, како ползу, тако и забаву. - "Забаву? Ха, ха, ха! - То ће бити унтерхалтунг? Хи, хи хи!" - Ја знам, моје високопочитајема госпоже, да бих пет пути више пренумераната имао да сам објавленије на какав всеопшти бол издао него на Покондирену тикву, али што ћу кад ме је строга судбина на књигописање определила. - "Господин списатељ, немојте ви бити тако оштрљатоносати, зашто ако вас почнемо ми salva veni жене критизирати, нећете се знати ни ви ни ваша књига, јер ми ако и на бал одлазимо, опет зато памет не губимо." - С опроштењем, госпоже, моје намереније није било вређати, јер ја сам научио разлику правити између црног и белог, али опет ми зато, госпоже, замерити не можете што велим да је увек боље читати какву полезну књигу него на бал ићи; јер се на балу млого противу состава тела чини, тамо се преко мере игра и скаче, не спава се целу ноћ, богзна шта се још догодити може, које неугодности човека при читању какве књиге отуд напасти не могу. - Господин ферфасер!" - "На служби, фрајлице!" - Једну реч на уво: Али, um Gotteswillen' г. ферфасер, шта су вам девојке и жене скривиле те толико на њих атакирате? Тако сте нас у пређашњем вашем делу напали с Јелицом, а сад нам опет Фему представљате. Ко вас је поставио арендатором? Ви знате како је у вама кад вам ко ваша сувопарна сочиненија критизира. А што на моду вичете, сами се издајете да вам је плитак мозак, јер кад би се и ви сад онако обукли као што се ваш дед носио, шта мислите, да л' би вам се и врапци смејали?" - Моја лепа фрајлице, жао ми је што сте мене ради та ваша мала устанца заоштрили. Ја на моду нимало не вичем, него на злоупотребленије, на претеривање или, како ви зовете Ubertreibung. То је, фрајлице, оно што се искорењивати мора и што ја опорочавам, а не мода. Што се пак Јелице и Феме тиче, и ту ми замерити не можете, јер ја чиним моју дужност. Видите, фрајлице, ја дођем, на пример, к вами на посјешченије, ви ми таки почнете уши набијати како вас је шнајдер преварио, није вам начинио хаљину по последњем журналу. Како се онај и онај грубо показао, у комплименту два прста фалио од мере; како је нека другарица на балу намештала локне, у игри изгубила такт, и овакове ствари тисућама. На овакав разговор шта знам друго радити него смејати се, а смејати се без вас, било би од мене грубијанство; морам и вас, као што ви зовете, унтерхалтовати, и тако, унтерхалтујући вас и преповедајући што сам којегде чуо и видио, изилази Покондирена тиква. Је л' тако, господична?

У Вршцу, 1830. Ваш слуга,

Сочинитељ
ДОДАТАК

Дело ово, као што се горе види, сочињено је било године 1830, таки после Лаже и паралаже; но из тога највише узрока није се на свет издати могло, што је Ружичић такову ролу играо која би гдиком зазорна бити могла. Да би пак дело ово - какво је такво је - у мраку не лежало, предузео је сочинитељ Ружичићу невинију ролу дати, и то у време кад је нечајном жалошћу оптерећени дух свој с отим разгалити мислио. Да ли накаламени Ружичића карактер свом тежењу одговара, не знам; то знам да не би позориште ово без дејства остало кад би могућно било првобитну му ролу задржати. Најпосле, да не помисли ко да ми је сцена, која се у Родољупцу од Г. Чокрљана издатом печатана находи, ка измени овај повод дала, јер је и она из мога пера проистекла.

У Вршцу, месеца септемврија 1837.

Ј. С. П.
ЛИЦА
ФЕМА, богата удовица
ЕВИЦА, њена кћи
МИТАР, Фемин брат
АНЧИЦА, служавка
ЈОВАН, шегрт
САРА, чанколиза код Феме
СВЕТОЗАР РУЖИЧИЋ
ВАСИЛИЈЕ

ДЕЈСТВО ПРВО
Позорје прво

ФЕМА И ЕВИЦА

ФЕМА: Једанпут засвагда, ја нећу да си ми таква као што си досада била. Какве су ти те руке, какав ти је образ испуцан и изгрђен, канда си од најгоре паорске фамилије. Опет ти кажем, девојко, ја хоћу ноблес у мојој кући.

ЕВИЦА: Али забога, мајко, није ли ме и покојни отац учио да није срамота радити?

ФЕМА: Шта твој отац, он је био, да ти кажем, простак, није разумевао ни шта је шпанцир ни шта је журнал. Зато је бог створио пединтере да они раде, а ми да држимо у једној руци звонце, а у другој лепезу.

ЕВИЦА: Ја сам и код ује радила.

ФЕМА: Твој уја... Јес' чула, како те није срамота тако што говорити! Какав уја? Немаш ти никаквог од рода чизмара.

ЕВИЦА: Зар он није ваш брат?

ФЕМА: Девојко, ти ваљда ниси сасвим изгубила мозак Ни толико не можеш да расудиш да он мој брат бити не може. Ко је још видео да ја овако у бело обучена пођем с њиме издртим и јадним, црне му се руке, никаква резона не зна ... видиш, и сама се од њега гадиш.

ЕВИЦА: Није тако, мајко.

ФЕМА: Каква мајка, ваљда ми није седамдесет лета! Зар ти ниси чула да кћери кажу својој матери мамица?

ЕВИЦА: Али кад сам се тако научила.

ФЕМА: То те је научио тај твој уја и други њему подобни, но ја теби кажем, девојко, учи се по моди говорити ако мислиш да останеш моја кћи

ЕВИЦА: Мени је уја.

ФЕМА: Опет она уја? Јесам ли ти казала једанпут да он нама не може бити род? Шта ћеш код њега, да му переш судове? Погледај какве су ти руке, кукавицо, канда си најгора паорентина . Нек' надми слушкиње ако је рад имати послуге, а не да му ти диринџиш.

ЕВИЦА: Он ме нигда није терао радити, али ја сама имам вољу.

ФЕМА: Ето ти, исти отац! Тако је и он имао то лудило у глави да ради, па да ради. Нити мари какве се хаљине носе нити како се господа унтерондлују. Иди, кукавицо, на огледало, погледај се каква си, стојиш као ступа, без мидера и неутегнута.

ЕВИЦА: Ја не могу мидер да трпим, кад се заптијем у њему.

ФЕМА: Така дрнда и не може, него које су добро воспитане (затеже се). Ја могу, видиш, а теби је тешко.

ЕВИЦА: Кад се стегнем, морам да стојим као укопчана, не могу да се сагнем, нити што да прихватим.

ФЕМА: И не треба, зато ти стоје два пединтера за леђи, нек' они раде.

ЕВИЦА: А зашто ми је бог дао руке?

ФЕМА. Видиш да си мућурла: да се белиш, да се китиш, да чешаљ намешташ како ти је воља, зато је бог ноблесима руке дао, а не да вуку плуг (дува у прсте). Не знам, не знам, не знам како ћу те воспитати: француски не знаш, не знаш правити компламенте, а колика си; сад те морам од азбуке репарирати.

ЕВИЦА: О, мајко, сад је доцкан.

ФЕМА: Ја знам, ал' ко би смео споменути док ти је отац био жив? Он друго није знао него да тече, да седи код куће, као баба, не марећи ни шта је то пукет ни шта је кокет. Ево, новаца је оставио доста, али шта то помаже кад је оставио после себе краву. Бог зна шта би од мене било да нисам од натуре на господство створена. Но још није доцкан, моја лепа Евицкен, само се ти на мене угледај, па се можеш још колико-толико поправити.

ЕВИЦА: (Ах, боже, шта ће још од мене бити?)
Позорје друго

ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊЕ

ВАСИЛИЈЕ: Добро јутро желим, мајсторице.

ФЕМА: Каква је ово свиња? (Чепећи се.) Драги мој, где си ти тај епикет научио да у собу ноблеса уђеш без куцања, без компламента? Знаш ли ти да могу таки на пединтере повикати да те чак на сокак истерају?

ВАСИЛИЈЕ: Ја не знам шта ви говорите, мајсторице.

ФЕМА: Рифтик, рифтик, он неку мајсторицу тражи.

ВАСИЛИЈЕ: Шта је то? Евице, шта је твојој матери?

ФЕМА: Драги мој, ово није Евица, ово је фрајла мамзел. Код ноблеса се не говори ти, него милостива госпођа.

ВАСИЛИЈЕ: Забога, где сам ја?

ФЕМА: Ти си кућу помео, драги мој. Ти си може бити тражио просте људе, па си дошао код ноблеса.

ВАСИЛИЈЕ: Та ја нисам луд, колико сам пута долазио док де још и покојни мајстор живео.

ФЕМА: Рифтик, опомињем се, кад је хтео за пединтера стати.

ВАСИЛИЈЕ: Какав пединтер, кад сте ми обећали Евицу?

ФЕМА: Шта, мамзел теби обећала? То је грубијанство. Јокан, Јокан, кумте писли хер, вирфте грубијана хинауз.

ВАСИЛИЈЕ: Та немојте се шалити, мајсторице него ја сам дошао да питам какве ћемо хаљине за Евицу.

ФЕМА: (подбочи се): Молим те, кажи ми, с ким мислиш ти да говориш?

ВАСИЛИЈЕ. Зар ви нисте Фема, покојног мајстор-Пере опанчара жена?

ФЕМА: Ја опанчарова жена, у ови 'аљина опанчарица? Ах, саме даске морају од жалости плакати!

ВАСИЛИЈЕ: Али забога, колико сте ме пута назвали вашим зетом?

ФЕМА: Ти мој зет, с овим издртим лактовима? Сад ће ме сместа грозница ухватити.

ВАСИЛИЈЕ: Али забога, мајсторице ...

ФЕМА: Та триста те врага однело, нисам ти ја никаква мајсторица... Таки ми се вуци испред очију, немој ми смрадити собу с твојим 'аљинама.

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице ...

ФЕМА: (ухвати га за руку): Марш из моје куће, тражи мајсторице код твога оца, а не код ноблеса. ух! (Наједанпут га пусти.) Ух! усмрадила сам руку! (Дува у руку, па је после брише марамом.) Сад је морам три дана прати, док је опет у ноблес доведем.

ВАСИЛИЈЕ: Мајсторице, то није лепо од вас.

ФЕМА: (полети на њега, па се опет тргне): Вуци се, кад ти кажем, из моје куће, или ћу таки пандуре дозвати.

ВАСИЛИЈЕ: Нисам се надао да ћете ме с пандури терати.

ФЕМА: С пандури, дакако, с пандури се терају они који чест ноблеса дирају. (Евици) Шта си стала, те га не тураш из собе.

ЕВИЦА: Али, слатка мајко, ово је наш Васа.

ФЕМА: Наш Васа, паорска траго! Хоћеш да се љубиш с њиме? (Василију) Напоље се вуци!

ВАСИЛИЈЕ: Забога, мајсторице, имате ли душе?

ФЕМА: (пође, па се тргне): Ух, што не смем да му се приближим, да га сама истерам. Али чекај, безобразник! (Узме лепезу, па га почне с њом турати.) Напоље из моје куће!

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице, само још једну реч.

ФЕМА: Кест машир, марш! (Истура га.) Безобразник један, опоганио ми лепезу. Сад је морам поклонити Анчици.

ЕВИЦА: Ах!

ФЕМА: А шта ти ту уздишеш? Паорентино, повела си се за којеким, па и не гледаш шта је нобл. На мене гледај, ако мислиш да штогод буде од тебе, а не на којекакво ђубре.
Позорје треће

САРА, ПРЕЂАШЊЕ

САРА: Службеница, службеница, како сте? Аа, ту и фрајлица, драго ми је, драго ми је, хибшес ксихтл! Лепе очице, глатки образи, смеђа коса, хипш, хипш! Ви кец фрајлице, ви кец?

ЕВИЦА: Опростите, ја нисам кец.

САРА: Ха, ха! Ја немецки питам како се находите.

ФЕМА: Не зна вам та ништа, невоспитана је као крава.

САРА: Аа, ништа, ништа, доста су воспитани, још су млади; прекрасно, прекрасно, то ми је драго (поклони се). Јуче сам била код госпоје Мирковичке на ручку, то је штогод прекрасно, од свега доста, али сарму што је имала, нисам јела скоро, па срнећи черек и штрудла, то је штогод коми фо! Токајер је тако био красан, ја га нисам скоро пила; па опет кафа, шећера сувише. Ту сам и Финеску повела, о бештија једна, и она се баш добро частила, па најпосле заспала под асталом. Вичем ја: Финеска, Финеска, Финеска ... једва сам је пробудила; то вам је мопс, да се не може исказати; волим њу него најбоље печење. Па како сте ми, како сте ви ручали?

ФЕМА: Мико фо!

САРА: Драго ми је, без друштва то најбоље није баш могло бити. Друштво вам је особито при ручку нужно. Оно се разговара, оно се шали, а највише прави апетит.

ФЕМА: Данас узимам чест ајнодловати вас на ручак.

САРА: Благодарим, благодарим! Немојте се само е многим трудити; ја сам с најмањим задовољна: мало супе и једно парченце риндфлајша.

ФЕМА: Мико фо!

САРА: Али само да је дебело; то је куриозно да ја све дебело милујем, али риндфлајш особито, само ако је добар сос.

ФЕМА: То код мене мора увек бити мико фо!

САРА: Драго ми је, драго ми је, то је за мене доста. Јошт кад би било мало сарме, то ми је остало у души јошт од госпоје Мирковичке, а и ајнгемоцк не шкоди; а печење, а, то даје апетит вину. Рихтиг, мало нисам заборавила торту, то сам баш сама мислила месити; то је особито јело, јошт ако ће после конфект доћи. Кафа раствара све, даје добро скувати, особито женским персонама.

ФЕМА: (окренута огледалу): Мико фо! .... Ми ко фо!

САРА: А, нове локне! Рихтиг! ... По последњем журналу! Шармант, ала бонер!

ФЕМА: Ово су из Париза, бечке ништа не ваљаду, а мој је пасион, знате, да ми је све француски.

САРА: Хипш! хипш! Ово нема још ниједна код нас, шармант! Нек' се зна која је госпоја од Мирич.

ФЕМА: Кажите ми, молим вас, како ћемо ову моју девојчуру на ноблес подићи? Стоји ми као кост у грлу.

САРА: А, мамзел, њојзи ћемо једног лепог младожењу наћи од велике фамилије; ун шапо, што каже Француз.

ФЕМА: Зна вам та шта је шапов, или капов; она се држи свога паорлука, што је од оца примила, као пијан плота.

ЕВИЦА: (изиђе напоље).

ФЕМА: Ето, видите, сад да не свиснем од једа. Друга би начинила компламент, а она ...

САРА: Ала бонер! То ће бити мамзел, што ће се пара тражити. Верујте ви мени, мадам, у Паризу неће бити такове. Имате ли вољу удати је?

ФЕМА: То је моја једна жеља; али, знате, да ми је какав ноблес!

САРА: O, ma chère, имам вам једног младожењу, то вам је младожења, у Паризу нема таквог. Спуштајте само: он је од карактера филозоф.

ФЕМА: Вилозов? Ах, молим вас, гледајте, настајавајте, само да би се у њу заљубио; ах, то ће бити нобл! Настајавајте, молим вас.

САРА: Tres volontièrs! Он ће њу воспитати, он ће њу нобилитирати; он ће је начинити као памук.

ФЕМА: Ах, како ће то лепо бити кад пођем с њим у шпацир, како ће сваки за мном погледати. (Чепи се.) Да, да, ја ћу бити на десној страни.

САРА: То ће бити шармант, то ће бити коми фо! ... А гле, моја Финеска, о бештија једна, да се само не изгуби; ја је морам ићи тражити. Дакле, ја ћу зацело доћи на ручак, немојте се ни најмање сумњати, ја нисам нигда у том моје грубијанство показала. Остала бих код вас др подне, но извините ме, моја Финеска ... то вам је мопс, ни француски краљ нема таквог ... Службеница, службеница, ... препоручујем се.

ФЕМА: Службеница.

САРА (отиде).

ФЕМА: То је жена, како говори француски, канда јој се језик опаризио. Како оно рече? Аха! Коми фо! ... (виче) Евицкен, Евице!

Позорје четврто

ЕВИЦА, ПРЕЂАШЊА

ЕВИЦА: Ево ме, мајко!

ФЕМА: Опет она "мајко"; чујеш, девојко, немој ме једити! Каква мајка? Гледај ме у образу, мислили би људи да сам ти млађа сестра. Учи се по моди говорити: Мамице, мамицхен, или ако хоћеш сасвим француски, мама, а немој довека бити паорка, као твој ујак ... Чујеш, Евице, да ти јошт једну кажем (узме је за руку). Сад треба да се свега оставиш; на род да заборавиш, и само своју срећу да гледаш, Сутра ће те један први вилозоф просити.

ЕВИЦА: Филозоф!

ФЕМА: Дакако. Него сад иди, па се набели и нарумени, да би се пређе у тебе заљубио, разумеш ли?

ЕВИЦА: А мој Василије?

ФЕМА: То је несрећа! Ја јој говорим о првом господину, а она хоће свињара. А, нећу се ја много ту с тобом резонирати. Кажи коми фо!

ЕВИЦА: Шта је то коми фо?

ФЕМА: Таки кажи коми фо или ће ти пући одмах глава.

ЕВИЦА: Коми фо!

ФЕМА: Ако сваки дан двадесет реди не чујем од тебе ову реч, ниси моја кћи. Нећу ја непотковану краву да имам, него девојку од моде.
Позорје пето

АНЧА, ПРЕЂАШЊЕ

АНЧА: Мајсторице!

ФЕМА: Каква је ово свињаруша! С њом није вредно ни разговарати (пређе к огледалу и почне намештати косу).

АНЧА: Мајсторице!

ФЕМА: Ух, мора човек у несвест да падне (седне на столицу).

АНЧА: Мајсторице, шта ћемо за ручак?

ФЕМА: Ух! (стресе се.)

АНЧА: Мајсторице!

ФЕМА: Ја! Забога! (Треска се на столици).

АНЧА: Мајсторице, вами је зло?

ФЕМА: (ђипи): Та, скоте женски, што си ти, та докле ћеш ме јести? Каква сам ти ја мајсторица, ваљда ти чиним опанке?

АНЧА (загледа се у њу).

ФЕМА: Добро ме гледај, глупавко једна, шта налазиш мајсторско код мене? Јесам ли обучена као фиршкиња?

АНЧА: Па како хоћете да вас зовем?

ФЕМА: Ја да ти кажем, ти ниси служила код ноблеса?

АНЧА: Опростите, ја нисам знала шта ви захтевате.

ФЕМА: Добро, нећу ни ја за вас знати. Вуци ми се испред очију!

АНЧА: А шта ћемо за ручак?

ФЕМА: Кувај макар кремења кад си таква дроља!

АНЧА (у поласку): (Међер је моја мајсторица сасвим изгубила памет!) (Отидне.)

ФЕМА: Уредићу ја другојаче моју кућу, неће се мени такав сауерај правити. Иди ми зови Јована! (Евица отиде.) Проклети паорски род, што је научио, научио; не зна осећати како је леп ноблес.
Позорје шесто

ЈОВАН весео трчи

ЈОВАН: Ево ме, мајсторице!

ФЕМА: Гледај опет овог! Сад да не свиснем од једа. (Подбочи се.) Море, имаш ли ти памети или немаш? Море, зар ме не видиш како сам обучена? Кад си још овакву мајсторицу у твом веку видио?

ЈОВАН: Па добро, а што сам ја крив што ме је покојни мајстор тако научио?

ФЕМА: Твој је мајстор био, да ти кажем, магарац; ти треба да будеш паметнији.

ЈОВАН: Шегрт од мајстора?

ФЕМА: Дакако, медведе! - Видиш и ја како сам се променила. Да знаш, ја ти више нисам мајсторица. Госпођо, фрау фон, или ма ... ма ... како, врагу, француски кажу, не могу од љутине да погодим.

ЈОВАН: Шта сте ме, дакле, звали, ма ... мајс ... госпођа, хоћу да рекнем.

ФЕМА: Тако сваки магарац ради да га виче милостива госпоја по три сата.

ЈОВАН: Е, шта могу ја зато, кад сам имао посла.

ФЕМА: Ти немаш никаква посла, него да седиш ту, да слушаш заповест.

ЈОВАН: А крава да цркне од глади; зар јој не треба дати сена?

ФЕМА: Крави сена, ух! ух, (метне мараму на нос) ала смрдиш! Анчице, Анчице, дај мало ватре да се окади соба. Иди украј, не могу да трпим смрад од тебе.

ЈОВАН: Само што сам дао крави сена, а како је било кад сам спавао у штали и с вама заједно јео? Па знате ли, мајсторице, онај наш бели мачак ...

ФЕМА: Ју! Мачак! Не говори ми више такве речи, хоћу да паднем у несвест.

ЈОВАН: Нисте ли га сами вашом руком убили када је изео кобасицу?

ФЕМА: Ух, ух! Дајте ми сирћета под нос док нисам пала у несвест. Анчице, Анчице!

АНЧИЦА (донесе ватру и почне кадити).

ФЕМА: Ах, Анчице, како ми је зло, подузима ме мука. Дај мало сирћета под нос (Анча јој донесе) ... Тако, сад ми је већ лакше. Ти, безобразниче, да се више не усудиш преда мном тако што говорити. Не знаш ли ти да је моје тело слабо?

ЈОВАН: Е, слабо, да! Колико сте боја од мајстора изели!

ФЕМА: То је инпретиненција! Чујеш, сад ти последњи пут кажем да ми више не спомињеш што је било. Тако би ме, безобразник, и пред каквом страном персоном осрамотио.

ЈОВАН: Па шта сте ме звали?

ФЕМА: Звала сам те да ти дам регулу да не будеш као досад или као што су ове дроље. Прво и прво: ти се нећеш више звати Јован.

ЈОВАН: Него?

ФЕМА: Ханц.

ЈОВАН: Зар сам ја коњ?

ФЕМА: Будало! Најлепши пединтери имаду то име.

ЈОВАН: Нисам ја пединтер него шегрт, нит' је мени отац казивао да се немчим, него да останем који сам био.

ФЕМА: Кукавицо, то је ноблес ... ти нећеш више радити као досад, само ћеш за мном ићи, мене и највеће мадаме - мадаме, враг им матер, нисам могла отоич погодити... њих ћеш у руку љубити и с каруца скидати.

ЈОВАН: А где су нам каруце?

ФЕМА: Ти нећеш носити те хаљине, него сам ти начинила друге, свуда унаоколо са жутим партунетом.

ЈОВАН: Шта, да ме правите пајацем? Мајсторице! ...

ФЕМА: Опет он!

ЈОВАН: Све заборавим, госпођо, хоћу да рекнем, ја нисам рад да се прави од мене комендија.

ФЕМА: Тако највеће господе пединтери носе. Добро само пази кад те викнем Ханц.

ЈОВАН: Ја нећу да будем коњ, макар ме убили.

ФЕМА: То је најлепше име, лудо! Гледај како је суптилно Ханц, боље него гурбијанско Јован.

ЈОВАН: Макар и гурбијанско, моје је, ја га нећу под старост мењати.

ФЕМА: Хоћеш ли да будеш Жан?

ЈОВАН: Жан! Сад да ме правите Циганином.

ФЕМА: Лудо, лудо! То сви Французи имаду.

ЈОВАН: Шта Французи, оне поганије што жабе једу!

ФЕМА: То је нобл, Жан.

ЈОВАН: Зар би ви јели?

ФЕМА: Јохан, ти јошт не осећаш шта је то ноблес. Што год је у моди, то је лепо.

ЈОВАН: Бога вам, мајсторице, да ли би' ви носили чизме с мамузама кад би то било у моди?

ФЕМА: Дакако, то се зове ноблес.

ЈОВАН: И панталоне?

ФЕМА: Зар ти ниси видео да мадаме носе фрак?

ЈОВАН: Хе, хе! Тако би' најпосле ја морао обући сукњу, кад би' се на моду дао.

ФЕМА: То може бити, Жан, пропопо, Жан.

ЈОВАН: Молим вас, мајсторице, немојте ме звати Џаном.

ФЕМА: То мора бити Жан.

ЈОВАН: Ја нећу, макар знао овај час тридесет батина извући.

ФЕМА: А ти хајде буди Јохан, то је лепше.

ЈОВАН: И то нећу, нисам ја Немац. Боље да идем топити оне коже што су од мајстора заостале.

ФЕМА: Шта, коже? Тај смрад у мојој кући неће више бити.

ЈОВАН: Кад неће, ја идем од вас.

ФЕМА: То је инпетретиненција! Знаш шта је, Јокан, ако ме опслужиш три године дана, даћу ти пет стотина форината.

ЈОВАН: Пет стотина форината! Па после да дувам у прсте? - Волим ја изучити занат, па бити поштен мајстор него битанга светска.

ФЕМА: Јокан, добићеш још и Анчицу.

ЈОВАН: Анчицу, Анчицу! Хм, ала сте ви мајс - онај, госпођа, велики ђаво!

ФЕМА: Ух, ух, ја ђаво!

ЈОВАН: Како ви то све знате, као маторац неки.

ФЕМА: Ја сам млада, Јокан.

ЈОВАН: Откад ја на Анчицу мислим! А јесте ли видили како је лепа? Нос јој је као струк каранфила, образ црвен као кармажинска кожа, а коса црња него нашег мачка реп.

ФЕМА: Ух, ух! Иди, док нисам све повратила. Анчице, дај сирћета!

ЈОВАН: Немојте, сад ћу ја сам донети (пође).

ФЕМА: Грубијан, безобразник, ти си за свињара, а не за поштеног пединтера. Зар се тако од ноблеса иде! Ниси ни у руку пољубио.

ЈОВАН: Шта вас знам ја, кад кажете да вам је зло.

ФЕМА: Макар да издишем, угурсузе, опет се ноблес у руку љуби (пружи му). На!

ЈОВАН (гледа је): Мајсторице, али су вам испуцане руке! (Пољуби је и брзо изиђе.)

ФЕМА: Што је невоспитано, невоспитано! Анчице! Аа, не треба викати, велике госпође звоне (узме два цванцигера и почне куцати). Аја! Не зна паорка шта је звонити. (Виче.) Анчице, Анчице!

АНЧА, ПРЕЂАШЊА

АНЧА: Ево ме!

ФЕМА: Да ми купиш мало хоп-хоп - како га врага зову, хопманише тропн. Овај гурбијан Јохан тако гадне речи говори да се човеку морају црева мутити. Анчице, данас ћемо имати једну гошћу. Колико има сати?

АНЧА: Девет прошло.

ФЕМА: Сад је најбоље правити визите, је л'? Анчице, само добро уреди. Ево ти тринкелта (даде јој три цванцика).

АНЧА: Милостива госпоја!

ФЕМА: (успија): Анчицкен, то је моје право име.

АНЧА: Милостива госпоја, ви сте врло добри.

ФЕМА: (хода, успијајући, по соби): Анчицкен, колико ме год пута мојим правим именом, милостивом госпођом, назовеш, толико ћеш пута добити тринкелт.

АНЧА: Милостива госпоја!

ФЕМА: Коми фо! (Хода поносито.)

АНЧА: Милостива госпоја!

ФЕМА: (чепећи се): Само запиши, Анчицкен, па ћеш ми послати конту. Ти знаш велике мадаме о Новој години тринкелт дају. Анчицкен!

АНЧА: Чујем, милостива госпоја

ФЕМА: Ох, ох! (Опет хода успијајући.) Анчицкен, само запиши. - Но ја ћу мени билету начинити, је ли, Анчицкен, свака ноблес носи своду билету.

АНЧА: Јест, милостива госпоја.

ФЕМА: Пропопо, Анчицкен. Ти си служила код ноблеса, како се сад носи шал? Преко руке или око врата?

АНЧА: Преко руке, милостива госпоја (забележи).

ФЕМА: То је мој густ. Обично се носи крст на врату, али ја сам наручила звезду; то је лепше, а и не носи свака шуша. Шта ти се чини, Анчицкен?

АНЧА: Врло лепо, милостива госпоја (забележи). Још вам један сат треба.

ФЕМА: О имам, Анчицема, остало ми је од покојног два сата (извади.) Истина, сребрн је, но ја ћу га дати позлатити.

АНЧА: То је врло велики сат.

ФЕМА: Ништа, ја не жалим платити. Је ли, Анчицема, у џепу се носи?

АНЧА: А, боже сачувај, овде на левој страни (на прси показујући).

ФЕМА: Рифтик, рифтик, Анчице, овај проклети француски језик забунио ми је главу. Све о њему мислим, па у другом морам да фалим. (Придене сат.) Анчицкен, може и овако поднети, док се овај позлати, је ли, Анчицкен?

АНЧА: Јесте, милостива госпођа. (забележи)

ФЕМА: (хода поносито по соби, све на огледало гледајући): Анчицкен, шта ми још може фалити?

АНЧА: Један штехер.

ФЕМА: Проклети француски језик, тако ми је забунио главу да сад управо не знам шта је то штекер.

АНЧА: Од белих костију, што се гледи кроз њега.

ФЕМА: Право, Анчицема, и ја ћу да постанем кратка вида.

АНЧА: Верујем, милостива госпођа. (забележи)

ФЕМА: Док се тај, како се бестрага зове, штекер купи, могу се и с наочарима послужити, је ли, Анчицема?

АНЧА: Може, милостива госпођа.

ФЕМА: (узме наочаре и гледа кроз њих) Коми фо! ... Пропопо, Анчицхен, како се ноблес тамо где си служила унтерлондрује?

АНЧА: Лепо. Играју виста, тарока, шаха, бостона.

ФЕМА: Морам овај врашки француски језик сасвим оставити. Тако ми је главу забунио да не могу ништа да погодим. (Таре чело.) Шта је то, бестрага?

АНЧА: То су карте.

ФЕМА: Рифтик, рифтик, пунишака, поклопица и марјаша. Коми фо, Анчицема, да купиш карте, то ћемо и ми играти. - Како се даље унтерлондрују?

АНЧА: Ударају у фортепијано.

ФЕМА: О, то је давно у моди. Штогод ново, по новом журналу. Пропопо, Анчицема, да купиш три дромбуље, да се унтерлондрујем. Могу и ја какву моду изнети, је ли, Анчицхен?

АНЧА: Јесте, милостива госпођа (запише).

Позорје седмо

МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ

МИТАР: Помози бог, Фемо.

ФЕМА: И овај је дошао да ми смради нос (метне мараму на нос, па се окрене огледалу).

МИТАР: Фемо, шта је теби? Шта си се нарогушила као патак?

ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Данас имам једну особиту визиту. Јокан, ауфшпонен (оде).

МИТАР: Шта је овој мојој сестри! Гди је Евица?

АНЧА: У башти.

МИТАР: Иди је зови (Анча отиде.) Ког врага, ил' је полудела или се чини. Какве су то речи: мико! мико! Канда краве ваби.

ЕВИЦА, МИТАР

МИТАР: Девојко, шта је твојој матери?

ЕВИЦА: Ах, ујо, она канда није при свести, гледајте шта је урадила с кућом.

МИТАР: Ја видим промену, али не знам зашто; та ни шест недеља нема откад ти је отац умро.

ЕВИЦА: Она хоће да је код ње све као код највеће господе. Псује ме и грди што радим, него каже да се накитим па да седим.

МИТАР: О, слута једна, а је ли она седела док је отац био жив? Он се, бог да му душу прости, кињио и живот прекраћивао да вам што више прибави, а гледај ти сад ове, хоће да утамани кућу. А, другојаче ћу ја с њом почети!

ЕВИЦА: Грдила ме и ружила што сам била код вас и што сам радила.

МИТАР: Дашта, и тебе да васпита као што је она? Безобразница, видела оно мало крајцара, па хоће да спири.

ЕВИЦА: Некаква госпођа Сара долази, па је тако учи. Све кажу да нисам воспитана како ваља.

МИТАР: Кад ниси воспитана, а ти ћеш ићи са мном.

ЕВИЦА: Ја не смем, ујо, у вашу кућу улазити.

МИТАР: Зашто?

ЕВИЦА: Запретила ми је страшно, зашто каже да нема брата чизмара.

МИТАР: Шта, та покондирена тиква! А шта јој је отац и муж био, нису ли поштени мајстори били као и ја? Хајде ти са мном, па само нека дође по тебе, пребићу јој обадве ноге.

ЕВИЦА: (мазећи се): Ах, ујо!

МИТАР: Но, шта ти је?

ЕВИЦА: Ах, мој Василије! И њега је отерала.

МИТАР: Моја ћерко, јест да је Василије добар, и да је и твој отац још намислио да те за њега да, али ја ти то не могу допустити, а ни за што друго него што је сиромах.

ЕВИЦА: (плаче).

МИТАР: Но, но, ти плачеш?

ЕВИЦА: Није ли мој отац и многи други људи, нисте ли и ви сами били оскудни кад сте се женили, па ето сте, хвала богу, стекли! Мој је Василије вредан.

МИТАР: Е, моја ћерко, сад нису она времена која су била кад сам се ја женио. Сад је све другојаче: проклета мода јако је овладала. Твоја се баба, бог да јој душу прости, у венчаној хаљини сахранила, а од капе јој и сад сребрна дугмета на свечаној ћурдији носим, али наши млађи све хоће да светле, да су пред светом обучени, макар у кући проје не имали.

ЕВИЦА: Мој Василије није такав.

МИТАР: Ја знам, али ни он не може из реда изилазити. Видиш, кад би ти метнула златну капу, сви би зинули на тебе као на чавку. Мораш имати од паучине, и натркачити кракље или жирафе, како бестрага зову; око врата куле и таране; мораш наобручати главу и сапети руке са златним ланцима, а то све откуда ћеш?

ЕВИЦА: Нисам ни ја сироче убога.

МИТАР: Видиш ли ти да ти мати лудује? Она ће све с њеном проклетом модом да спири и измоди, пак онда? - Не, не, жао ми је, ал' не може бити ... Који врат, какав је то пандур?

ЕВИЦА: То је Јован.

МИТАР: Јован, па шта се тако наружио? ... Јоване!
Позорје осмо

ЈОВАН униформиран, ПРЕЂАШЊИ

ЈОВАН: Ево ме, мајстор-Митре!

МИТАР: О, часни те крст потро; који те ђаво нагрди?

ЈОВАН: Мајстор-Митре, пазите с ким говорите! Ја нисам више Јован, него Ханц, Жан, или ако то не можете да упамтите, Јохан. Који ме шегртом назове, онај је пропао од моје госпође мајсторице.

МИТАР: Твоја је мајсторица сасвим полудила.

ЈОВАН: Доста је и била паметна.

МИТАР: Па куд је сад отишла?

ЈОВАН: Да јој читају молитву.

МИТАР: И она ти је заповедила да се тако обучеш?

ЈОВАН: Дакако. Ја сам њен пединтер. Сад морам све другојаче уредити него што је досад било. Видите овај орман? Напоље с њиме, мора соба бити празна, зашто кажу да људи од моде све празно у соби имају. Видите овај зид? Ту ћемо поређати неке голишаве људе и фрајле с раздрљеним грудима и с неким клобуцима на глави, где се на пауни возе. Кревети морају доћи насред собе успоред, и то један за госте, а други за мајсторицу. Ова полица,..

МИТАР: Доста, имена ти божја, преврћу ми се црева. Шта је та жена наумила? Хајде, Евице, од једа нећу моћи читав дан јести (оду).

ЈОВАН: Идите ви, Јован је опет од вас свију најпаметнији. Анчицхен, опет; Анчице (одшкрине лагано врата), Анчице! ... Јао! Ево ми мајсторице!
Позорје девето

ФЕМА ступи, ЈОВАН

ФЕМА: Жан, сан тундер божур ту.

ЈОВАН: (Дед сад, Јоване!)

ФЕМА: Не парле француз!

ЈОВАН: (Право сам ја мајстор-Митру казао да је полудила.)

ФЕМА: Јохан, морам и тебе да дам учити француски.

ЈОВАН: А, то ми фали; научио сам и српски, тек нисам француски.

ФЕМА: Жан, то мора бити; барем десет речи.

ЈОВАН: Где ћу ја сад под старост да научим, то је тешко за мене.

ФЕМА: Сапр тудер фо. Видиш како није тешко ... Знаш шта је божур?

ЈОВАН: Како не бих знао кад нам је пуна башта божура.

ФЕМА: Сапр бу, то је француски добро јутро. Сад кажи: божур, мадам.

ЈОВАН: Божур мадам.

ФЕМА: Лес тружес. Видиш како је лако.

ЈОВАН: Сапр ђабл сундиер сусунпрпрпардон.

ФЕМА: Видиш како је лепо. Сад се све француски говори. Пропопо, Жан, погодила сам једног ламура за двадесет форинти.

ЈОВАН: А мене да отерате? Мајсторице, ја мислим да вас поштено служим.

ФЕМА: Тумо! Тумо! То је псето, магарац, зар ти ниси видио да сваки ноблес псето води!

ЈОВАН: Па какво је то псето за двадесет форинти?

ФЕМА: Мало, лепо, кудраво, коми фо!

ЈОВАН: Знате шта, мајсторице, донећу вам ја за пет форинти од мога бабе псето што више вреди него десет такових ламура.

ФЕМА: Како изгледа, Жан?

ЈОВАН: Длака му је жута, ако није веће од телета, мање није; глава му је као половиче; красно, кудраво, мило вам је да погледите.

ФЕМА: Како му је име?

ЈОВАН: Жућов.

ФЕМА: Јохан, то је име гурбијанско, мора бити ламур.

ЈОВАН: Па добро, ви му надените име како хоћете. Видећете, сваки ће у њега погледати.

ФЕМА: Донеси га, Жан, да видимо.

ЈОВАН: Немајте ви бриге, псето поуздано.

ФЕМА: Пропопо, Жан, да купиш чешаљ и сапуна, па ћеш га сваке недеље мити.

ЈОВАН: Мајсторице, немојте ме сасвим већ грдити, сад и псе да мијем

ФЕМА: Угурсуз, кад могу прве даме и фрајле, ваљда и ти можеш!

ЈОВАН Ја то не могу, макар ме убили.

ФЕМА: Види се ниси створен на господство Нека, ја ћу.

ЈОВАН: Хоћу ли га донети?

ФЕМА: Апорт! (Јован пође.) Пропопо. Јохан, сантуртур.

ЈОВАН: Семенер ротундер.

ФЕМА. Право, Јохан, право.

ЈОВАН: (Збогом, памети!) (Отиде.)

ФЕМА: (сама): погрешила сам што сам га научила француски. Сад може гурбијан све разумети кад почнем говорити с мадамама. Али ништа, кад буде каква тајна, ја ћу почети енглески; то је јошт више ноблес.

ДЕЈСТВО ДРУГО
Позорје прво

ЕВИЦА И ВАСИЛИЈЕ

ЕВИЦА: Ах, слатки Васо, како ми је жао кад помислим шта се с тобом збило! Моја успаљеница, тако да јој кажем, мати истерала те је као најгорег бећара, а ја нисам смела да јој ништа рекнем.

ВАСИЛИЈЕ: Ништа је то, Евице, само кад ти мене милујеш, доћи ће време те ћемо бити заједно.

ЕВИЦА: Ах, мој Васо! Ти ме нећеш моћи узети.

ВАСИЛИЈЕ: Зашто, гди ме је твоја мати отерала? О, то је ништа, она ће се лако повратити, познајем ја њено добро срце.

ЕВИЦА: Али сад хоће да ме да за неког филозофа, пак ето наше несреће.

ВАСИЛИЈЕ: А шта ће твој ујак казати?

ЕВИЦА: Ах, и он ми не да да за тебе пођем.

ВАСИЛИЈЕ: То не може бити!

ЕВИЦА: Цела истина што ти кажем, а сву ману налази што си сиромах (плаче).

ВАСИЛИЈЕ: Не бој се ти, Евице, добићу ја новаца и више, може бити, него млоги што имају.

ЕВИЦА: Ах, како можеш добити када си поштен?

ВАСИЛИЈЕ: Зашто што сам поштен, даће бог те ћу бити срећан. (Извади решконту.) Видиш овде дванаест хиљада форинти.

ЕВИЦА: То је само хартија.

ВАСИЛИЈЕ: То је знак да сам метно у лутрију.

ЕВИЦА: У лутрију? Ах!

ВАСИЛИЈЕ: Да видиш шта сам снио. Као лежим ја на кревету, а ти си дошла, па ме питаш шта ми је те сам тако невесео. Ја кажем да ми је жао што не могу да начиним јошт једну хаљину, него све морам у старом јанклу да идем. Ти ми на то одговориш да се бог и за нас стара, пак ме пољубиш трипут, одеш к вратима и напишеш кредом велико 3, затим дођеш и пољубиш ме осам пута, па опет напишеш 8, трећи пут пољубиш ме двадесет и четири пута, па као и пређе напишеш на вратима велико 24. С тим се окренеш мени и рекнеш: упамти, Васо, добро ове пољупце, биће ти некада слатки, и одеш. Ја се на то пробудим и таки се сетим сна, јер ко би на твоје пољупце заборавио? Но кад даље размислим, падне ми на ум да метнем на лутрију на твоју срећу.

ЕВИЦА: Ах, боже! Ја ћу. сваки дан по трипут метанисати само да добијеш.

ВАСИЛИЈЕ: Онда ми јамачно неће твој уја кратити да тебе узмем.

ЕВИЦА: Ах, како ћемо лепо живити док само добијеш!

ВАСИЛИЈЕ: Да видиш кад згрнем дванаест хиљада. Онда нећу у оваквом јанклу ићи, него герок од најлепше чоје и два пара панталона. А теби ћу начинити виклер од саме свиле.

ЕВИЦА: Немој виклер. Боље иберок. Да не кажу људи: ено, видиш, добила на лутрији, пак дигла нос.

ВАСИЛИЈЕ: Па знаш гди ћемо кућу купити? На пијаци до "Два пиштоља". Ја сам већ питао.

ЕВИЦА: О, шта ће ти, богати, та кућа, гди ћемо држати марву, краве и другу живину? Боље и у сокаку, само да је пространа.

ВАСИЛИЈЕ: Није него јошт штогод! Сад ће се госпођа од дванаест хиљада с марвом забављати. На пијаци, где су господа, шта ће нама живине?

ЕВИЦА: Ја другојаче нећу.

ВАСИЛИЈЕ: Али ти мораш.

ЕВИЦА: Ја нећу.

ВАСИЛИЈЕ: Кад нећеш, ја ти нећу ни једну хаљину купити, знаш.

ЕВИЦА: Васо, срдиш се?

ВАСИЛИЈЕ: (загрли је) Хе, ти си моја.

ЕВИЦА: Ти си мој Васа (пољуби га).
Позорје друго

ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ

ФЕМА: (гледа их донекле, пак се после продере): Бос ис тос! (Они се раставе.) Несреће и смради? Је ли то нобл, тако Французи раде. Није ли доста што се на балу грле, него и по буџаци, а? А ти, кукољу од паора, ко ти је рекао да остављаш кућу? Нисам ли ти заповедила да се овамо не довлачиш?

ЕВИЦА: Мене је уја силом довео.

ФЕМА: Силом, да се грлиш с момцима? Срам да те буде, каквог си момка изабрала? Гледај, пропали му лактови!

ЕВИЦА: Он има новаца, мајко.

ФЕМА: Познаје се на њему, ваљда је био гдегод кочијаш. Коми фо, крмачо, ноблес, то се сад гледи, а не којекакво ђубре. Таки да си се вукла, кући, да те више нигда овде не видим!

ЕВИЦА: Ја не смем од ује.

ФЕМА: Од ује, уја тебе храни? Сад ћу ти зубе избити, безобразнице једна, чрез тебе сам морала уста покварити. Али платићеш ти то. А теби, ниткове, последњи пут кажем, ако те јошт једанпут затечем с њоме, ишчупаћу ти сву косу. Слушкиње тражи, а не дирај у кћери ноблеса (повуче Евицу за собом и отиде).

ВАСИЛИЈЕ (снужден такође изиђе).
Позорје треће

(Соба код Феме)

САРА И РУЖИЧИЋ ступе

САРА: Ова је кућа од госпоје от Мирич. То вам је жена, то је госпоја што јој нема пара. Што она части, не части ниједна. Особито је за нобилитетом погинула. Како сте ви високих наука, то ће бити за њу апропо.

РУЖИЧИЋ:
Небо грми, земља стрепи,
Сунце сија, трава расти,
Славуј пева, шева трепти,
А дух стихотворца лети
Преко поља, преко брега,
Преко воздушнога снега,
На високи Парнас,
Гди с' извија љупки глас.

САРА: Госпоја от Мирич има једну прекрасну кћер, коју она усрећити жели, и будући да сте ви ...

РУЖИЧИЋ: Само благоумиљено нимфа и грација обајаније може Ружичићево суштество восхитити. Непочерпаема симфонија виспрених духов умност своих приверженика воспламењава.

САРА: Она је богата

РУЖИЧИЋ:
Шта је друго богатство
Нег' на чизми штикле?
Које срећа поклања
Маленима људма,
Да велики издају,
Да познати бивају.

САРА: Будући, дакле, да је она врло богата, а и добро воспитана, зато је намислила, то ће лепо бити, верујте, - она је наумила своју кћер за вас дати.

РУЖИЧИЋ: Кад се Ружичић химну посвјашчава, сво јестество пачеземно торжествује, змијевидни поток музику прави, а тихопрохладителни зефир у содружеству богиња и грација коло води, оку непоњатно, уму непостижно.

САРА. Бре, оставите се ви тога, мон фрер, него да правимо ми лепо бал, пак да се игра котиљон, галопад, мазур; да се носи пунч, лимунада, барабарас, торте и паштете сваког . .

РУЖИЧИЋ: Доста!

Бедни робе града,
Не знаш шта је природа,
Не знаш шта је јестество,
Тихо величество,
Гди фауни 'оде,
Гди се смеју роде,
Гди травчица расте,
И пролећу ласте,
Там је услажденије,
Там је восхиштеније.

САРА: Дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети?

РУЖИЧИЋ: Само лепо лице може моје сердце обчинити

САРА: Ја ћу њу таки довести. Она је јамачно у кујни, уређује шта ће се за супу месити, какав ће бити сос, од колико фели цушпајз, какво печење, зашто, да вам право кажем, нема гостољубивије жене од госпоје Миричке; и ја сам на ручак позвата, и нећу јој отрећи, верујте ми, мон фрер. Дакле, да доведем фрајлицу; само је ви дочекајте модерн; немојте тако високо говорити, да се не уплаши, јер је девојка млада (отиде).

РУЖИЧИЋ (сам):
Нек' се наше лепотице беле,
Картаџије нека карте деле;
Нек' ћир Јања коти своје новце,
Заљубљене нек' окрећу лонце.
Ком' је мило нек' се с женом туче,
Нек' се туче и за косе вуче.
Нека гајде поред свирца јече,
Пуне чаше при весељу звече.
Не завидим, на част сваком своје,
Моја је сва слава стихотворство моје.
Позорје четврто

ФЕМА и САРА доведу ЕВИЦУ лепо накићену

САРА: Ово је мој рођак Светозар от Ружичић, који је ...

РУЖИЧИЋ (дигне руку): Стан'те! Ружица је цвећа царица. Кад је богиња Венус, или Афродита, Адонису јагњенце давала, раскрвави се од трња околостоећих ружа, и ружицу, која је бела донде била, у црвену претвори. Отуда моје име корен свој водит. Као што је пенородна Венус царица олимпијских богиња, тако је ружа царица пољских цветова, тако је име "Ружичић" цар на верху Парнаса, а Светозар светло озарјава име неувјадајемог Ружичића.

ФЕМА: (поклони се): Коми фо!

САРА: (Ружичићу) Госпоја от Мирич, за коју сам вам казивала да је врло нобл, особито што се јела тиче; а ово је мадамојзел Евица.

ФЕМА: Евицкен, Евицкен, то је њено право име.

РУЖИЧИЋ: (Евици) Здравствуј, цвете љубови, орошени струјом нимфа. Зефири Амора око твојих персију лете, и сјајнопуне очи твоје стрелу Купидону затупљајут (хода горе-доле).

САРА: Мамзел, артигкајт изискује да одговорите на курмахерај.

ФЕМА: Паорко, зар сам те мало воспитавала? Камо божур, комифо-ле сужес? Зар хоћеш довека да ме срамотиш?

ЕВИЦА: Верујте, мајко ...

ФЕМА: Пст! {Врти главом на њу.) Мама, мамицхен... Но, шта си хтела казати? Сан тундер, мамзел. Сан тундер.

ЕВИЦА: Ја нисам ништа разумела што је овај господин говорио.

РУЖИЧИЋ: Сестро Мелеагрова, богом преобрашчена в ћурку! Небеска хармонија из Ружичићевих усти прелива се.

САРА: (Феми на уво) Мало света има наша фрајлица.

ФЕМА: Не могу да говорим од једа. Јесте ли вид'ли какав ми компламент даје?

САРА: Да их оставимо саме, он ће њу јамачно дотерати, те ће јој се усладити нобилитет.

ФЕМА: Ху! Камо та срећа! Ја сам заиста несрећна мати.

САРА: Не старајте се ништа, ово је филозоф. (Ружичићу) Нас као старе персоне чека по један шољ кафе, ви се међутим унтерхалтујте.

ФЕМА: Евицкен, ти остајеш овдендер. Самосендер паметно владајдер. Шпректе писли француз, мамзел, шпректе писли француз. (Ружичићу) Коми фо!

РУЖИЧИЋ (поклони се).
Позорје пето

ЕВИЦА, РУЖИЧИЋ

РУЖИЧИЋ (гледајући час горе, час у Евицу):
Шта је живот без љубови
Него неми стубови?
Него очи без вида,
Ил' девојка без стида.
Или дан без сунца,
Ил' ноћ без месеца.

(Евици) Благозрачна Хелено.

ЕВИЦА: Моје је име Евица.

РУЖИЧИЋ: Ти си Евица, но зато опет Хелена; девојка, но зато опет богиња.

ЕВИЦА: Опростите, ја нисам богињава.

РУЖИЧИЋ: Јунонин сопутниче, прекрасни пауне, имаш ли поњатија о поезији?

ЕВИЦА: Шта је то поезија?

РУЖИЧИЋ: Ниже неба и превише људи, превише прегрдних планина лежи пачеземни престол, на којему пјеснословије тихо торжествује. Тамо се ми стихотворци на воздушни крили пењемо и дух пачеземно услаждавамо.

ЕВИЦА: Није вам зима тамо?

РУЖИЧИЋ: Огњ стихотворства своје љубимце обилно греет.

ЕВИЦА: А кад огладните?

РУЖИЧИЋ: Хелено, Хелено, ти још не знаш с ким говориш!

ЕВИЦА: Молим, ко сте ви?

РУЖИЧИЋ: Ја сам онај који у романима људе по сто година у животу обдржавам, без да штогод једу. Ја сам онај који курјаке кротке, а магарце па метне правим. Ја сам онај који много реди казујем да жене за тајне не маре, да много не говоре и да мужу за љубав и живот свој жертвују; једним словом, ја сам поета или стихотворец, и на моју заповест таки ће тигри и саламандри, најстрашније звериње света, лафи и скорпије, крокодили и аспиде произићи.

ЕВИЦА: (уплашено) Ах!

РУЖИЧИЋ: Јошт су и земнородни у мојим рукама. Од моје воље зависи средством басне претворити вас у скакавца, у слепа миша, у гуштера, или сасвим вам живот узети.

ЕВИЦА: Забога! (Хоће да побегне).

РУЖИЧИЋ (ухвати је за руку): Хелено, стани! Тако је Дафна бежала од Аполона, и претворена била у лавр који се стихотворцима на дар даје.

ЕВИЦА: (отима се): Ако бога знате, пустите ме.

РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри мога лица; ово серце (хм) за тебе куца.

ЕВИЦА: Ах, оставите ме, оставите ме, ја с вештицама нећу ништа да имам (стресе се од њега и побегне).

РУЖИЧИЋ (сам, после кратког ћутања):
Шта је друго љупки брак,
Него рен и црни лук?
Сузе лијеш кад га једеш,
Ал' га зато опет једеш.
Са музама прави брак,
Јест блаженство, то зна свак;
Кад по кући жена псује,
Муза мене тад милује;
Кад је жена неочешљана,
Муза мени иде сјајна.
И кад шешир хоће жена,
Муза је с цвећем задовољна.
Позорје шесто

САРА, РУЖИЧИЋ

САРА: Но, како вам се допада мадамојзел?

РУЖИЧИЋ: Хелену је Јуно у пауна претворила. Леп је паун, и красан, и с перјем се дичи, али би се постидио да зна како кричи, каже безсмертни Доситеј Обрадович.

САРА: Дакле, ништа нема од свадбе?

РУЖИЧИЋ: Химен само два једнака серца стеже?

САРА: Имате право, невоспитана је, а и свашта. Него, мати јој је друга жена. Она и вас на ручак позива.

РУЖИЧИЋ:
Велкоможни трбуве,
Твоје силне меуве,
Гоне гладног певати,
Гоне стихе правити.
С тебе многе девојке
За старкеље полазе,
С тебе лепи младићи
Бабускере узимају.

САРА: Кажите ви мени право, али само право, мон фрер, како вам се допада госпоја от Мирич.

РУЖИЧИЋ: Троја пада, но Хекуба живи Да као сова унучад преживи.

САРА: Ја имам један леп план; истина, ја сам слаба жена, немам толико разума, толико памети као ви, али сам ваша тетка, мон фрер, а тетке, знате, свуда се умеду наћи, а и треба да се за вас старам. Видите, ви сте млади, ја сам мало старија, треба да вас усрећим, да лепо живите, ја имам један врло леп план: да узмете госпоју от Мирич за жену.

РУЖИЧИЋ: Хо, хо, хо! Небо плаче, земља се отвара да Хекубу у објатја прими.

САРА: Мислите ви гди је она у годинама? Треба да знате, мон фрер, да су удовице као зелено шибље; што више с једне стране горе, то већма сок на другом крају пуштају. Тако и жене, што више година имаду, то јаче и силније љубе.

РУЖИЧИЋ: А кад аморети дођу на посјешченије, и кад усхтем Венус појати, и кад ми грације воображеније обузму, гди је оригинал?

САРА: Е, није него још штогод, ви не знате какав је био Вулкан, па шта је фалило вашој Венери? Јести и пити, мон фрер, јести и пити, то је љубов; маните се ваших грација и богиња.

РУЖИЧИЋ (разрогачи се): О, Аполо, гди је твоја сила да претвориш опорочителницу у краву!

САРА: Гледајте ви, мон фрер, да се усрећите; слушајте мој совет, мон фрер, она је красна жена, ваша прилика. Колико су ваши ти богови са мало постаријим персонама задовољни били, само да им је пун трбу'.

РУЖИЧИЋ: Стан'те, Бауцис и Филемон, срећни пар људи. Хоћу - тек тако могу ја моја сочиненија издавати.

САРА: Хоћете, мон фрер?

РУЖИЧИЋ: Музе покој љубе, с пренумерацијом се књиге не издају. Миричка ће бити мој ферлегер.

САРА: Vivla! Ја ћу њојзи овај весео глас однети, она ће то волети него богзна што, она ће видити да сам јој пријатељица. А, ево је, ремаркабл.
Позорје седмо

ФЕМА, ПРЕЂАШЊИ

САРА: Апропо, како вас могу назвати, богиња, грација, графица или бароница, ја не могу да се резолвирам.

ФЕМА: Коми фо! Ја не знам шта ви с овим желите казати.

САРА: Ах, гледајте како сте срећни, како сте алабонер. Господин филозоф, мој рођак, који се у Паризу могао оженити, мој рођак, ја се дичим, склонио се, хоћете ли моћи погодити? Склонио се ...

ФЕМА: Узети моју кћер ...

САРА: О, маните фрајлицу, она је јошт зелена.

ФЕМА: Слута је она, а не зелена; жао ми је што се и назвала мојом... али нека ... шта су се господин филозоф склонили?

САРА: Гледајте како је дивно, ја вас могу поздравити ле бон тон, ви сте супруга господина филозофа.

ФЕМА: Ох! (Извали се на столицу.)

САРА: Хоће да падне у несвест. Фришко хофманише тропфн (узме стакло с пенџера и принесе јој к носу).

ФЕМА: (лагано): Јесам ли добро показала како се ноблеса владају?

САРА: Ни моја грофица није могла боље.

ФЕМА: (стави се у другу позитуру): Господин от филозоф, дакле, ви зацело мислите?

РУЖИЧИЋ: Ја с облака силазим и тебе за мене налазим.

ФЕМА: Ох, ох! (Лагано Сари) Како се француски уздише?

САРА: Алабонер.

ФЕМА: Алабунар, алабунар, господин филозоф, ја сам слаба, нећу моћи ...

САРА (лагано): Немојте се устезати да се не расрди.

ФЕМА: (нагло): Хоћу, господин вилозов, верујте хоћу. Ј"а сам вам само хтела показати како ноблеси раде, но ја хоћу ... Ах, ја од радости опет падам у несвест кад помислим како ће око мене моје комшинице пузити, како ће ме називати милостивом госпојом филозофицом, а ја ћу њих преко гледати, да покажем да сам већа од њих.

САРА: Ми ћемо се сваки дан на четир' коња возити.

ФЕМА: Нећу се ја мешати с којекаквима. Ко си ти? - Ја сам ваш брат, ја сам ваш ујак, стриц. Јеси ли и ти вилозов? Јеси ли немеш? - Несам. Марш испред мојих очију! Да си ми ти род, и ти би био вилозов као ја.

САРА: Видите воспитаније?

РУЖИЧИЋ: Која њу у восхиштеније доводи, јест благодетелна муза. Ми ћемо непреривно у содружеству богиња и грација бити.

ФЕМА: Ја ћу бити с њима "пер ту".

САРА: Право, право!

ФЕМА: Како се каже француски драга?

САРА: Ma chère.

ФЕМА: Кад их запитам како сте ми, ма шере, како сте спавали, кад ћете у шпанцир, ко вам је правио кур.

РУЖИЧИЋ: Не лармаз. Љубимац муза и грација јест само Аполо.

САРА: И ми њене другарице, право, право, право.

ФЕМА: Па кад донесу пунча, лимунаде.

РУЖИЧИЋ: Парасток; нема тамо пунча; нектар и амврозија.

САРА: Пунча, мон фрер, пунча, ауспруха, токаера, лимунаде, барбараса, ремаркабл! То ћемо и данас имати, је л' те, госпоја от Мирич, и господин ће филозоф с нама ручати?

ФЕМА: Мекарабл, ја ћу таки ребарбараса справити.

САРА: Право, право! (На уво.) Али хоће ли младожења какав дар добити?

ФЕМА: Алабунар, од мога покојног мужа остало је доста ствари (начини смешан комплимент и отиде)

САРА: Но, како вам се допада?

РУЖИЧИЋ: Зла волшебница претворила је лепоту Хелене у руготу Хекубе.

САРА: Видите, колика и каква разлика између ње и њене кћери.

РУЖИЧИЋ:
Дође мило време
Да волшебница бреме
Са Хекубе свуче
И у грацију обуче
Тада ће (хм) сунце
Сјајно своје лице,
У Хелене оку
У виспреном скоку
С радостију гледат
Задовољств' осећат.

Позорје осмо

ФЕМА носи бурмутицу и сат, ПРЕЂАШЊИ

ФЕМА: Господин вилозоф, ви сте мој, и Ја сам ваша Ово је президент што вам носим Истина, могло би и друго бити него бурмутица и сат, али он ће показати колико пути куца срце кад хоће да буде венчање

САРА: (пљеска рукама): Право, право; то је виц, то је нобл

РУЖИЧИЋ: (скине с врата мараму и почне нагло доле и горе ходити)

САРА: Мон фрер, ви ништа не одговарате на артигкајт госпоје Миричке?

РУЖИЧИЋ: (Једнако ходи никога не гледајући)

ФЕМА: Он се ваљда штогод срди.

САРА: Зашто би се срдио? Ко се срди на венчање? (Ухвати Ружичића за руку) Мон фрер, где сте ви?

РУЖИЧИЋ: (као дошавши к себи): На Парнасу, на врх Хеликона

САРА: Јао, јао! Млада невеста вас чека. Шта сте скинули мараму?

РУЖИЧИЋ: Мараму? (Пипа се.) Жени, гени треба ли да се с оним занима којима ви прости робујете? Дух оставља своје блатно тело па се у облаке диже да се наслаждава.

САРА: Мон фрер, у облаку нема овако лепог сата и бурмутице.

РУЖИЧИЋ: (Феми, која му исте ствари пружа):
Благодарности благи знаци
Солнцу јесу подобни,
С благодатни које зраци
Тму од света прогони.
Скроб и туга ишчезава
Равње свака со света,
Љубов тепла где почива,
Пријатељство где цвета *

<смалл>* Из књиге под заглавијем Статустическо описаније Србије

ФЕМА: Забога, какве небеске речи!

САРА: Право, право зато се он замислио Видите, мадам де Мирич, шта мислите сада?

ФЕМА: (клекне пред њим): Ја морам овако да га почитујем

САРА: Охо, охо! Шта је то, мадам де Мирич? Мушки пред женскима клече

ФЕМА: Ово није човек, ово је вилозов; овако слагати речи.

САРА: Мон фрер!

РУЖИЧИЋ: Тако је Леда пред Јовишем у страхопочитанију клечала кад је његову силу искусила

САРА: Госпоја от Мирич, молим на једну реч

ФЕМА: Заповедајте.

САРА: (Не би шкодило кад би у кујну отишли да видимо шта се ради; да се не пресоли супа, да се сарма како треба запржи, да не прегоре печење)

ФЕМА: (О, из драге воље, ако заповедате.)

САРА: (Ружичићу, који се, међутим, пустио у мисли): Мон фрер, скоро је подне, ми идемо да уредимо, ви, међутим, дођите

ФЕМА: Заповедајте, алабунар (отиду)

Позорје девето

РУЖИЧИЋ сам

Клечи преда мном? Клечи, Ледо, тако муза своје љубимце дижет, тако их славом увенчава. Но зашто ја не бих неисчерпајеми источних отворио и славјанским језиком дух земнородних у восхиштеније приводио? ... Здравствуј, земље, разними преизпештрена цветми; блажен всјакиј в персех тја носјај. Гдје јеси, возљубљенаја Ледо, да узриши какови шећер возноситсја во јазицје љубјашчаго тја жениха. Но да угледају какови мње дар принела. Что јест сије? Бурмутица, непотребна мње; не достојит бо високопарјаштему пјевцу бурмут шмеркати, понеже ни једина муза то же сотвори. Сеј сат да будет сопутник мислеј мојих ... Но что глагољу? Потребно јест да сочину јединују пјесн к престојаштему торжеству; и понеже пјењази не имјеју, да појдет сеј сат у залог, да бих возмогл печатити сеј епиталамиум. Сије да будет и со бурмутицеју.

Позорје десето

ЈОВАН, РУЖИЧИЋ

ЈОВАН: Врашко печење, кад сам се једанпут курталисао. Али какав је ово грабанцијаш? Изгледа канада је по Банстолу путуњу носио.

РУЖИЧИЋ: Кого иштеши горјашчими очеси твојими?

ЈОВАН: Аха! Овај је Словак.

РУЖИЧИЋ: Несмислени, дажд ми отвјета.

ЈОВАН: Пани, просим понижење, ја сам био шегрт код моје мајсторице, а тераз сам аванџирал; уж сам постал бединтер.

РУЖИЧИЋ: Да прилпнет јазик гортани твојему.

ЈОВАН: Пани, просим их пекње, из које су они столици? Боху присам, ја сам млоге Словаке познавал, али таки разговор не чу сам.

РУЖИЧИЋ: Вјеси ли ти что јест јазик славјански?

ЈОВАН. Хеј, ја сам буо до Левочи.

РУЖИЧИЋ: Душе глухи и неми, о граматическом јазицје глагољу ти.

ЈОВАН: Черт ме взе кед знам чо повједају они.

РУЖИЧИЋ: Магарац!

ЈОВАН: Аа, то разумем, так има уши како черт.

РУЖИЧИЋ: Что уже сотворју с отменијем сим рода человјеческаго!

ЈОВАН: Ово је белај на моју главу.

РУЖИЧИЋ: Довљејет. (Покаже му сат.) Вјеси ли что јест сије?

ЈОВАН: Лен су то ходински, богу присам, су пекни.

РУЖИЧИЋ: А что јест сије? (Покаже бурмутицу.)

ЈОВАН: То је так же пекње, то се вола бурмутица.

РУЖИЧИЋ: Всјачески. Обаче не вјеси ли ким образом могла би аз малоде пјењаз число под лихвоју на сија вешчи получити?

ЈОВАН: Хеј, панови, будете купит једин пекни ланац за пењази, а потом буђете обесит и буђете знат келко је ходини, а потом буђете штакулу алебо бурмутицу напунит с бурмутом, и буђете шмеркат како једин моцни пан.

РУЖИЧИЋ: Магарац, шта булазниш?

ЈОВАН: А гле, ви знате српски, па шта ме мучите туђим језиком?

РУЖИЧИЋ: Безумне, не знаш шта је сладост То сам славјански казао. Би ли могао овај сат и бурмутицу гдегод заложити за десет форинти?

ЈОВАН: Ако ми штогод дате, могу.

РУЖИЧИЋ: Не старајсја, даћу ти форинту.

ЈОВАН: То је лепо. (Узме бурмутицу.) Ала би ово било за мене. (Отвори је и нађе решконту ) Шта је ово?

РУЖИЧИЋ: Содержи то, то је облигација за ону форинту.

ЈОВАН: Хајде не браним.

РУЖИЧИЋ: Уже дјело совершено јест

ЈОВАН: Уж' буђет ист' достат' пењази.

РУЖИЧИЋ: Јешће једино Да не уразумјејет никтоже, јако под лиховоју взајл јесм

ЈОВАН: Буђе, буђе.

РУЖИЧИЋ: Молчаније јест красњејшаја добродјетељ јуноши.

ЈОВАН: Уж' буђем питат, уж' буђем питат (Један на једну, други на другу страну отиде.)

ДЕЈСТВО ТРЕЋЕ
Позорје прво

ФЕМА сасвим у црвено обучена, са шеширом на глави, спустила вал преко лица и наслонила се на руку, кокетирајући, САРА

САРА: Мадам де Мирич, ви сте се јако замислили.

ФЕМА: Коми фо! Није то шала, ма шере, ја сам госпођа вилозовица. Кажите ми, ма шере, која је јошт тако срећна? Није то мала брига, ма шере, да знам с ким ћу се мешати и у чије ћу друштво одлазити.

САРА: С грофицама, с бароницама, ма шере, то је ваше право друштво.

ФЕМА: Алабунар, али видите да се сад свака шуша кити. Шта ће бити да се с којом у незнању помешам или да се још пољубим? Нисам ја од оних што на мој карактер, не пазим.

САРА: Сиперб, сиперб, ви вашем рангу чест правите. Али кажите ми, мадам де Ружичић, кад ће бити весеље, кад ће се јести, пити, унтерхалтовати?

ФЕМА: Ја морам или другу кућу начинити, или гдегод за време под кирију узети. Шта мислите ви, ма шере, кад ми дођу мадаме на визиту? Не могу се ја резонирати као каква паорка; ја сам вилозовица, ма шере. У једној соби треба да се руча, у другој да се унтерхалтује, у трећој се визити примају. Јошт ми нису ни каруце готове, нису коњи купљени.

САРА: Да вам не шмајхлујем, ви врло леп густ имате.

ФЕМА: Мора се донети из Беча карте за пунишаке и марјаше. Морам бештеловати дромбуље за концерт. Морам себе у резон довести, нема још гди ће се вући за звонце, гди ће се свеће палити.

САРА: Лустер, шармант, шармант!

ФЕМА: Шта ви мислите, није то шала. Ја сам госпоја вилозовица. Која још у вароши има такву титулу? Свака ми мора трипут начинити визиту док ја њојзи једанпут. Ако не добијем први стол, ја нећу у стол ни улазити. Нисам ја ћифтиница, ма шере, ни крпиница, него госпођа фрау фон, што има пединтере са портунетом.

САРА: Шармант, ма шере, шармант!

ФЕМА: Нисам ја научила бадава француски, нисам ја дала забадава мој сат на репаратуру и купила штекер, него да се одликујем. Само грофице и баронице могу бити мени равне.

САРА: Прекрасно, прекрасно, верујте, вас ће сав ноблес врло уважавати.

ФЕМА: Камо среће да ми је така и она дрнда, моја кћи, да се не морам бар од ње стидити.

САРА: А, поправиће се мамзел, верујте ми, ма шере.

ФЕМА: Ако се не поправи, ја ћу њу батином дотерати. Неће она мене срамотити. Неће мидер, неће цвет у руци, да шта ћеш, плуг? Крмачо једна, чекај, научићу ја тебе; ако си нобл, моја си, ако ниси, а ти бестрага.

САРА: Сиперб, сиперб.

ФЕМА: Нисам ја од оних што не пазе на себе. Гледим, боже мој, гдикоје велике госпође, грофице баронице, пак и не пазе шта су. Иду просто обучене, са сваким се разговарају, оне се јошт прве клањају. Чисто се ја стидим. Благо оном који је од натуре на ноблес створен. Ето ми је рођена кћи, па каква разлика од мене?

САРА: Цела истина. Али апропо, мадам де Ружичић, какве ћемо хаљине за венчање?

ФЕМА: Ја сам двадесет пари наручила, али морам јошт три за јашење.

САРА: Амазон-клајдер, шармант!

ФЕМА: Мој је особити пасион, знате, јашити. Истина, овде се таково што и не види, али овде нема правих ноблеса.

САРА: Ма шер, то је у Паризу само у моди. Верујте ми, ви ћете велику параду с отим учинити.

ФЕМА: Морам и једног коња из Париза бештеловати, зашто ови наши нису за тај посао. Јуче сам хтела једног пробирати, али то је прави гурбијан био. Тако ме је бацио да сам ово колено одрла.

САРА: Гледајте ви, то је безобразлук ноблес увредити. Али, молим, мени је тако нешто мучно, не би ли добро било по један шољ кафе, је л' те, и вами се проктева?

ФЕМА: Коми фо! Жан! Апорт! Јохан, Ханц, Жан!
Позорје друго

ЈОВАН, ПРЕЂАШЊЕ

ЈОВАН: Ево ме, мајстор ... (Стисне уста.) Да ти ђаво носи језик, кад све на беду иде!

ФЕМА: Гурбијан, ти ниси рођен за пединтера него за каквог шегрта.

ЈОВА: Е, а знате како ми је покојни мајстор ...

ФЕМА: Пст! Безобразник, какав мајстор? Не знаш рећи покојни господар или господин.

САРА: Он говори о вашем супругу?

ФЕМА: Да! Имао је, знате, обичај каткад с опанцима унтерхалтовати се, будући да му је доктор тако советовао, а безобразници су изнели да је сам правио опанке.

ЈОВАН: Е, него није! Гледајте, још су ми руке испуцане.

ФЕМА: То је гурбијан! Може бити да је каткад и пробирао, ја вам слабо за то и знам, јер сам вам све једнако у соби седела код мога штрикераја.

ЈОВАН: А, баш погодисте! Колико сте реди боси и са мном заједно растезали коже.

ФЕМА: То је импретиненција!

ЈОВАН (продужи): Па знате ли, мајсторице, кад вас је покојни мајстор оклагијом чак у подрум отерао што нисте хтели радити.

ФЕМА: (скочи): То је безобразлук! Таки ми се вуци испред очију јер ћу ти сву косу почупати, нитков један, ко те пита за то?

ЈОВАН: Е, лако је вама, јер сте утекли у подрум, али ја сиромах! И сад ме сврби кад се сетим какав сам бој за то извукао.

ФЕМА: Да си врат сломио кад си таква несрећа!

САРА: Овај се момак види гурбијан бити, али зато се ви немојте љутити, него, молим, извол'те за онај шољ кафе ...

ФЕМА: Нитков, заопуцао ме његовим приповеткама, те сам сасвим на то заборавила. Вуци се код Анче, нека скува две црне кафе!

ЈОВАН: А неће бити добро три?

ФЕМА: Нитков, чујеш моју заповест?

ЈОВАН: Хајде, видећемо. (Пође.) Охо! А знате шта је ново, мајстор ... госпођа? Нашем жутову пребили ногу.

ФЕМА: Каквом жутову?

ЈОВАН: Ламуру.

ФЕМА: Шта, који је тај гурбијан био што је мога Ламура дирао?

ЈОВАН: Гњавио је капова господина Петрича и удавио пудлу једну, па су му зато пребили ногу и јошт му прете да ће га убити дати.

ФЕМА: А, то је гурбијанство. Жан, привежи му ногу, па га донеси овде на канапе (Сари), нек седи са Финеском.

ЈОВАН: Бре, ако он не смрси и Финески врат, да нисам који сам!

ФЕМА: Мислиш ти да је он гурбијан као ти?

ЈОВАН: Хајде, видећемо.

ФЕМА: Неће њему више нико ногу скр'ати (показује на канапе), ту је њему место. Пропопо, Јохан, донећеш ћилим да простремо овуда (показује астал).

ЈОВАН: А на шта ћу после ја спавати?

ФЕМА: То је гурбијан; ја му говорим за ноблес, а он хоће да спава.

ЈОВАН (врти главом): Да нешто устане покојни мајстор!

ФЕМА: Опет ти?

ЈОВАН: Ала би нас млавио. Све би се преко ћилима и жутова преврћали (отиде).

САРА: Шаљиво се момче види.

ФЕМА: О, молим вас, гурбијан је одвећ, ништа не пази шта ће рећи.

САРА: Ништа, то не треба да вас интересира.

ФЕМА: Мене и не атресира, али ми је чудо гди гурбијан говори оно што је већ прошло.
Позорје треће

МИТАР, ПРЕЂАШЊЕ

ФЕМА: Ух, ух! Опет ми долази на врат (метне мараму на нос).

МИТАР: Богати, Фемо, дошао сам да те питам шта си полудела те правиш комендије по кући. Шта си се нарогушила као патак на кишу, је л' то лепо, што чиниш је л' то паметно?

ФЕМА(Сари): Је л' те да смрди овај?

САРА: (метне мараму на нос): Врло. Ко вам је то?

ФЕМА: Мога брата кочијаш.

МИТАР: Шта сте запушили носеве, канда сте се увоњале. Говори што те питам или ћу другојаче почети.

ФЕМА: Коми фо! Коми фо! Овде се само по моди говори.

МИТАР: О, ђаво ти однео и ту моду! Каква те мода снашла, несрећо, кад ти стоје руке испуцане као пањеви. Ко те воспита на моду? Ваљда што си служила? Срам те буде! Обајгоро једна, лепу си ми чест учинила, и целој фамилији. Добила си красног мужа, пак га ниси знала чувати него си га донде чангризала и јела док се није сдоксао.

ФЕМА: (Сари): Син сунзер, сер тузер.

САРА: Уј!

ФЕМА: Сепер се лепр.

САРА: Е биен!

МИТАР: Бре, ако узмем тољагу, сад ћу ти дати сепр лепр, те ћеш се крстити. Крмачо једна, обезобразила си се као вашка!

САРА: Фидон! Овај је гори гурбијан него први

ФЕМА: (ђипи): Та ја нећу ово у мојој кући трпити. Ко си ти, шта тражиш ти овде? Марш из моје собе, хинауз, марш, апорт!

МИТАР: Шта, ти ћеш ме још истерати? А не знаш ли, несрећо, кад ниси имала шта јести, него си се око мене као кучка шуњала?

ФЕМА: Што сам била, нећу да знам, али што сам сад, то ти не можеш бити да ти се још једанпут нос подужи. Марш, Ја те не припознајем за мога брата

МИТАР: Ја те опет тражим. Заиста, велику ми чест и правиш! Само сам дошао да узмем ону девојку, пак онда кад запитам за тебе, можеш се пофалити.

ФЕМА: Сижер, тужер, ти ћеш моју девојку узети?

МИТАР: Него шта, да је начиниш таквом као што си ти?

ФЕМА: Каква сам, таква сам, за себе сам, и она је моја, видећеш ко се сме усудити одвести је.

МИТАР: Да видим смем ли ја.

ФЕМА: Само је дирни.

МИТАР: Само приступи, па ћу ти обадве ноге пребити, несрећо једна. (Отиде.)

ФЕМА: Погани паорски род, никад ме неће бог од њега курталисати.

САРА: То је велико гурбијанство!

ФЕМА: Дошао да ми води девојку, начаст му, није ни она боља од њега. О, мој драги? Лако ћу ја без вас живети, али како ћете ви без мене Доћи ће време, љубићете ви мене у руку и молићете да вас познам. Марш, такво ђубре мени не треба!

САРА: Шармант, шармант!

ФЕМА: Шта вам се чини, јесам ли га лепо испратила?

САРА: Коми фо! Мени се чинило да моју грофицу гледим. И она је имала обичај каткад љутити се, али то јој је тако лепо стајало, тако лепо, ја вам не знам казати.

ФЕМА: Коми фо! Не би ли добро било мало проћи се док кафа готова буде.

САРА: Шармант, ви врло лепе аинфеле имате. Алабонер! То ће бити комоција врло пријатна за јаузн. Дакле извол'те. (Отвори врата.)

ФЕМА: Молим, ви сте гошћа.

САРА: Ви сте благородни.

ФЕМА: Молим!

САРА: Молим! (У смешном комплиментирању обадве наједанпут изиђу.)
Позорје четврто

ЕВИЦА сама у башти, заливајући цвеће

ЕВИЦА: Моје мило цветанце, ти ћеш мене срећном учинити. Васа ми је обећао овамо доћи, и ја га сваки час очекивам. Ах, боже, кад ћу га мојим Васом назвати? Онда ћу му тепати, па ћу га звати Василицом! Но моја, боже ми опрости, матерентина залудила се за оном бабускером, пак и не гледи на њега. Шта то тамо шушти? Ах? мој Васа, мој Васа!
Позорје пето

ВАСИЛИЈЕ као изван себе

ВАСИЛИЈЕ: Евице, ха моја лепа, медена, шећерна Евице, ходи, Евице смоквена, цукерпокерајска Евице, да те пољубим, и јошт једанпут, и јошт једанпут. Ја сам срећан, ти си моја, гледај ме, ја играм од радости, ти си моја, ходи да те пољубим. Ја сам твој.

ЕВИЦА: Шта је теби, Васо, ти канда ниси при себи?

ВАСИЛИЈЕ: И нисам, вере ми; ја сам на небу, у рају, с тобом, мојом милом, бадемском, алвенском Евицом.

ЕВИЦА: Ја те не разумем ништа. Шта ти се догодило?

ВАСИЛИЈЕ: Јошт питаш? Не можеш да се сетиш? Дванаест хиљада форинти! Јеси ли чула? Дванаест хиљада, то ће бити живот, то ће бити грљење, ево овако, ево овако (грли је).

ЕВИЦА: Ја не знам ништа, гди су ти новци, и откуда су ти?

ВАСИЛИЈЕ: Гди су ми, откуда су ми? Дај само решконту, па ћеш видети. До по сата пуне три кесе дуката донећу ти.

ЕВИЦА: Ал' ћеду бити жути! Благо нама! ВАСИЛИЈЕ: Сад дај решконту, не могу више да чекам.

ЕВИЦА: Какву решконту?

ВАСИЛИЈЕ: Забога, решконту, ја сам је код тебе оставио.

ЕВИЦА: Ниси ти мени никакву решконту дао. ВАСИЛИЈЕ: Како ти нисам дао кад је остала у твојој руци? Дај овамо, немој ме толико мучити.

ЕВИЦА: Ти сниваш, ја не знам ни за какву решконту.

ВАСИЛИЈЕ: Ха! Ето женске верности! Евице, то је лепо! Тако ли ти мене милујеш? Дај решконту, забога немој ме убити!

ЕВИЦА: Ја не знам шта си ти полудио.

ВАСИЛИЈЕ: Полудио. (Плаче.) Да, полудио, право кажеш, луд сам и био што сам такву омиловао. То је лепо да убијеш сиромаха момка ... Евице, ја знам да се ти шалиш, само хоћеш да ме намучиш; дај решконту, да примим новце па онда узми колико хоћеш.

ЕВИЦА: Убио ме бог ако знам о каквој решконти!

ВАСИЛИЈЕ (легне на земљу): Ох, сад сам несрећан! Са сваке, кукавац, стране страдати морам.

ЕВИЦА: Чекај мало, Васо.

ВАСИЛИЈЕ: Иди, ти си отров, ти си змија пред мојим очима.

ЕВИЦА: Та чекај, кад ти кажем. Кажи ми шта је то решконта, једе ли се? Како изгледа, да видим.

ВАСИЛИЈЕ: Не знаш, она плаветна хартија што сам ти је дао у мајстор-Митровој кући, кад нас је твоја мати затекла.

ЕВИЦА: А, то је код мене у бурмутици. Чекај, сад ћу ти донети (отиде).

ВАСИЛИЈЕ (ђипи): Шта, код тебе је, и ја сам те тако осрамотио! Ах, Васо, шта учини! Како ћеш јој у очи погледати? Но, ја ћу молити, она је добра, она ће ми опростити.
Позорје шесто

ЕВИЦА дође лагано пак седне

ВАСИЛИЈЕ: Гди је решконта?

ЕВИЦА: Уби ме!

ВАСИЛИЈЕ: Шта?

ЕВИЦА: Уби ме!

ВАСИЛИЈЕ: Гди је решконта?

ЕВИЦА: Изгубила сам.

ВАСИЛИЈЕ: Ох! (Седне.)

ЕВИЦА: Ах! ...

ВАСИЛИЈЕ: Шта ћу сад? ...

ЕВИЦА: Ти си магарац што си ми дао.

ВАСИЛИЈЕ: Ти си магарица што си је примила кад ниси вредна била чувати.

ЕВИЦА: Сад нећу моћи начинити хаљине по моди и . . и ... и! (Плаче.)

ВАСИЛИЈЕ: У... у...! Сад те опет не могу узети.

ЕВИЦА: Ја ћу скочити у бунар.

ВАСИЛИЈЕ: Ја ћу се убити

ЕВИЦА: Ја луда, што сам је тамо оставила'

ВАСИЛИЈЕ: Гди си је, до триста врага, оставила?

ЕВИЦА: У бурмутици. А моја несрећа мати дала филозофу.

ВАСИЛИЈЕ: Шта, филозофу? Код филозофа моја решконта? Чекај мало! (Пође.)

ЕВИЦА: Васо!

ВАСИЛИЈЕ: Неће се педаљ од мене макнути док ми решконту не да. Није он снио нумере него ја.

ЕВИЦА: Стани мало, Васо, мени нешто на памет паде. Он је мене и тако просио, да се учиним у њега заљубљена, ваљда ћу му лакше моћи изварати

ВАСИЛИЈЕ: Шта, у њега заљубљена? Ту шалу ја нећу да пробам.

ЕВИЦА: Зар се ти сумњаш о мени?

ВАСИЛИЈЕ: Ја се не сумњам, али. .

ЕВИЦА: Немој лудовати, молим те, ко би на оног бивола погледао. Ево га гди иде, баш добро. Иди се уклони док ја с њим свршим.

ВАСИЛИЈЕ (страшљиво): Евице, немој се шалити, ти знаш да ме то вређа. Ја ћу бити близу, јеси ли чула? (Удаљи се.)

ЕВИЦА: Ах, боже, сад ми помози!
Позорје седмо

РУЖИЧИЋ, ЕВИЦА

ЕВИЦА: Службеница понизна, светли господин филозоф.

РУЖИЧИЋ: Мир тебје, Хелено, очеса твоја звјездоносно блешчат.

ЕВИЦА: Мени је врло жао што не могу вашим језиком говорити, но ја ћу се постарати да што скорије научим.

РУЖИЧИЋ: Изјашчно, изјашчно! (Које различје между јеја и матери јеја.)

ЕВИЦА: Ја нисам знала ценити филозофе, но сад, како сам разумела како су у великој слави и чести, волела бих и слушкиња бити код филозофа него за себе прва газдарица.

РУЖИЧИЋ: Не подобајет ли сеј сопутницеју бити живота Свјатозарја Розичича?

ЕВИЦА: Високородни господин филозоф, кад бих срећна била јошт једанпут ваше очи на мене обратити, волела бих него најлепши виклер

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те диже до удивленија, допусти, прељубезнија Хелено, да торжество ово пољубцем украсим. (На ову реч Василије избуљи главу.)

ЕВИЦА: То ће онда моћи учинити кад срећна будем ваша жена бити.

РУЖИЧИЋ: Не жена, возљубљенаја Хелено, но нимфа љубјашчаго тја Свјатозарја.

ЕВИЦА: Ја се радујем. И зато желим да вам какав дар справим.

РУЖИЧИЋ: Највиспернији неба дар јест стихотворство.

ЕВИЦА: Молим, јесте ли што од моје матере добили?

РУЖИЧИЋ:
Мати јест пањ стари,
Со својими дари.

ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили?

РУЖИЧИЋ:
Дафно моја, зри моје лице,
Недостојно тоже бурмутице

ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли?

РУЖИЧИЋ: Рујна боја ружице Ружичича јест то лице.

ЕВИЦА: Молим, слатки господин филозоф, ја то нисам разумела, не би ли доброту имали простије ми казати.

РУЖИЧИЋ: Најпростије јест то да је за никакву боју не знам кромје црвене.

ЕВИЦА: А где је бурмутица?

РУЖИЧИЋ: Отишла је во своја си

ЕВИЦА: еј, тешко си га мени! (Отрчи.)

РУЖИЧИЋ: (сам): Њест ли сија боља од матере јеја? Воистину, сеј образ јест идилскаго живота, сију да возму аз в супругу, не марећи что со материју јеја будет.
Позорје осмо

САРА, ФЕМА, БИВШИ

САРА: Службеница, службеница, како, ви сами?

ФЕМА: Коми фо! Ми смо на вас заборавиле.

РУЖИЧИЋ: Колеро земли, лице твоје јест предјел руготи.

САРА: Мој господин рођак има вољу све високо говорити. Ко вас је сад разумео?

РУЖИЧИЋ: Кажем за госпоју Мирич како изгледа, канда двадесет прво дете доји.

САРА: Ха, ха, ха, наш младожења хоће своју супругу с комплиментом ала бонер да пробира!

РУЖИЧИЋ: Шалу проводјат бози, стихотворец природу изображает; гледајте како јој белило на образу стоит.

САРА: Ха, ха, ха! Ma chère, једва чека прстен.

РУЖИЧИЋ:
Гдје кћи своја дражести показует,
Тамо матер вјенчање не чекает.

ФЕМА: Шта, господин филозоф, шта ви говорите?

РУЖИЧИЋ: Својство јест пјеснословца вешчи подробно описати, зато се ви и не можете разсрдити. Видите како сте годинама отјагошчени да се мисли да сте тристаљетнаго Нестора супруга, с друге пак стране изгледате као Рабенерова сатира. Зато уступите кћери вашој сладост брачного вјенца.

ФЕМА: То је инпретиненција тако штогод мени у очи рећи.

РУЖИЧИЋ: Несмислене, да ми још платите да вас у стихови опишем.

ФЕМА: Ја моју кћер не дам.

РУЖИЧИЋ: Бићете превршчени у блато као Лицијанци.

САРА: Ха, ха, ха! Ја мислим да се наши заљубљени нећеју посвађати.

РУЖИЧИЋ: Розичич остает при свеоему претпријатију постојани.

САРА: Немојте правити комедије, мон фрер.

РУЖИЧИЋ: Муза моја више за превиспремним трагедијам тежит не жели, већ за тихотекушчим комедијам.

ФЕМА: Господин филозоф, а зашто сам ја отоич пала у несвест? Зашто сам толико компламента правила? Зашто сам ја по три сата намештала уста на огледалу?

РУЖИЧИЋ: Не гњевајтесја, не гњевајтесја, тако Ариадна гњеваласја, но аз вам кажем да аз не могу приволитисја да с вашеју руготоју дне проводим. Свјатозар Розичич, пјеснословец, достоин јест да лепшу узме.

ФЕМА: Та триста те врага ...

САРА: Пст! (Не шалите се викати, он има такву нарав.)

ФЕМА: Бре, але га однеле, неће он мене срамотити! Напоље из моје куће!

РУЖИЧИЋ: Не банч, не банч.
Позорје девето

БИВШИ, МИТАР

МИТАР (Феми): Несрећо и погани, имаш ли памети? Шта си наумила с кућом? Море, мислиш ли ти остарити?

ФЕМА: (метне мараму на нос): Ух, опет ми дошао да ми смради нос.

МИТАР: Шта се замотаваш, погани једна! Ја ти смрдим, а како ти је било кад си коже газила? - Зар ти није муж доста новаца оставио, него и ствари да залажеш? (Извади сат и бурмутицу.) Шта си имала штовати ово код мене?

РУЖИЧИЋ: Несмислене, да прил'пнет јазик гортани твојему.

ФЕМА: Шта је теби за то што сам ја то другом поклонила?

МИТАР: Поклонила, несрећо, а јеси ли стекла? Шта траже ове ствари код мене за десет форинти?

ФЕМА: То није истина.

МИТАР: Није истина? (Виче) Јоване, Јоване!

ЈОВАН, ПРЕЂАШЊИ

МИТАР: Говори откуда ти овај сат и бурмутица?

ЈОВАН: Ја не смем да кажем.

МИТАР: Не смеш (ћуши га), ко ти је господар? Говори кад те питам!

ЈОВАН (ухвати се за уво): Дао ми је господин филозоф.

РУЖИЧИЋ: Безумне и нечестиве, что сам заповједил да никтомуже не откријеш!

ЈОВАН: Але пре пана боха, не виђиће же ме бије.

МИТАР: Но, моја лепа сестро, дед сад!

ФЕМА: Ја сам њему сат поклонила.

МИТАР: Поклонила, а зашто да му поклониш?

ФЕМА: Ја сам хтела поћи за њега.

МИТАР: Шта, безобразницо, за њега да пођеш, а ко је он, шта је он, откуда је?

РУЖИЧИЋ: Несмислене, не достојит тебе јазик вложити на муз љубимца.

МИТАР: Шта, шта? ...

РУЖИЧИЋ: Аз јесм пјеснословец и никтоже надомноју.

МИТАР: Та овај је луд, ово је вантаста.

РУЖИЧИЋ: Фантазија јест дар небеснаго сушчества.

МИТАР: Шта, овај се јошт фали што је вантаст; на моју душу, луд човек; гле како и говори!

ЈОВАН: Е, мајстор Митре, само ја могу с њиме на крај изићи! Чи је так' панове? Ми сме друзја.

РУЖИЧИЋ: Да поразит тја Вулкан молнијеју својеју.

ЈОВАН: А, то и ја не разумем.

МИТАР: Ко ће разумети лудог човека. Еј, Фемо еј, Фемо! Тешко теби, тешко теби!

РУЖИЧИЋ: Горе, тебје, Израиле!
Позорје десето

ЕВИЦА, ВАСИЛИЈЕ, ПРЕЂАШЊИ

ЕВИЦА: Ах, ујо, добро кад смо вас нашли, молим, вас, ви нам помозите. Мој је Василије добио лутрију, али је решконта у овога господина филозофа.

МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово?

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце.

МИТАР: Бре, говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти ни твој језик. Решконту дај овамо!

РУЖИЧИЋ: Да претворитсја в камен моје тјело, ашче знам за какову решконту.

ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом?

РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице.

ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада!

ЕВИЦА: Ујо слатки, немојте га пуштати, није мала сума. Натерајте га да нам врати, даћемо и њему штогод, је л' Васо?

ВАСИЛИЈЕ: Сто форинти. Само да нам да.

ЕВИЦА: Видите како мој Васа добро мисли.

МИТАР: Дакле, напоље с решконтом.

РУЖИЧИЋ: Фараонови потомци, разумејте мја, не знам ни за какову решконту.

ЕВИЦА: Не знате ону малу плаветну хартију, исписану?

РУЖИЧИЋ: Никакоже.

ЈОВАН: Да не буде ова? (Покаже решконту.)

ВАСИЛИЈЕ: Ха (загрли га), слатки, медени Јоване!

ЕВИЦА: Код Јована решконта. Ах, ах! Како си је нашао?

ЈОВАН: Дао ми је овај филозоф.

РУЖИЧИЋ: Бози, вскују аз не вједал тоје.

ЈОВАН: Хеј панове, кед бисте ми вједали, за раз бисме от'шли и взели пјењази, а потом бисме купили руху.

ВАСИЛИЈЕ: Јоване, слатки Јоване, пет стотина форинти ... то је мало, осам стотина форинти, ... хиљаду форинти имаш од мене. Ти си мене срећним учинио. Мајстор-Митре, овде имаш дванаест хиљада примити, јесам ли сад заслужио Евичину руку добити?

МИТАР: Јеси, мој синко, ти си се увек поштено владао, и само ти је шкодило што новаца ниси имао. Но ево, фала богу, и тога си достао. Сад можеш бити мој зет.

ФЕМА: Шта, твој зет, а мене нико не пита кад се моја кћи удаје.

МИТАР: Е, ти си од велике фамилије, ко се сме с тобом мешати. Само филозофи се могу с тобом разговарати, други нико.

ВАСИЛИЈЕ: Слатка мајсторице.

ФЕМА: Мајсторице, ниткове, ваљда сам ти коже чинила.

МИТАР: Него ниси Знаш шта је, Фемо, Васа нека узме Евицу, а ти пођи за филозофа.

ФЕМА: Нек' иде без трага, ја га не требам.

МИТАР: Зашто? Видиш како је леп, како је одевен и новчан. Срам те буди, шта си почела! Зашто не распита најпре ко је он и шта је? Не верујем да му и имена знаш.

ФЕМА: Светозар Ружичић.

МИТАР: Ружичић, Ружичић, да не буде тај што је служио у дућану код Јелкића и штету учинио? Он је, на моју душу, зашто смо чули да се после некако на науку дао. Еј, Фемо, Фемо! А ко ти је то до требе, откуд је та опет?

САРА: Ја сам господа Сара од Младенић, супруга покојног господина Младенића, која сам чест имала код графа и код графице Шварц на десној, врло ретко на левој страни бити.

МИТАР: Аа, сад ми пада на памет колико сам је пута видио кад сам покојном графу чизме прави. Ту је она била куварица. - Моја Фемо, стиди се, какво си друштво изабрала!

ФЕМА: Ја не могу бити паорка као ви.

МИТАР: У чему ти мислиш да си боља од нас?

ФЕМА: (покаже му сат): Ко још ово носи? То се зове ноблес, а не прати судове.

МИТАР: Е, ако хоћеш ти на то, то је моја жена од вас свију највећа помодарка, зашто она носи клепетушу око врата, а то је само у Лондону обичај.

ФЕМА: (Сари): Може то бити, ма шере?

САРА: Уј, журналу нема границе.

ФЕМА: (успијајући); И ја могу тако исто нобл бити као Енглескиње. Јохан, да ми купиш једну клепетушу, само која добар глас има.

МИТАР: Да, само која добар глас има, да се из далека чује да је Фема луда. Поганије женске, шта мислите ви да је то мода? Један има гуке око врата, па мето крогн да заклони своју болест, а други то таки за моду узимају. Један има криве ноге, мора да их заклони с панталонама; хајде, то је мода. Једна стоји као петачка, раширена и неотесана, мора своју масу мало да утегне, па даје начинити мидер, то је сад мода; и оне које као трска стоје морају да се утегну, не пазећи што с тим здрављу свом шкоде. Једна нема косе, узима туђу да своју руготу сакрије; е, и то је мода; хајде прави локне, натркачи их на очи, макар вид изгубила, и макар како стајало, то мора бити, тако хоће мода.

ФЕМА: (Сари): Хи, хи, хи! ... Сун паурентр.

САРА: Уј!

ФЕМА: Једанпут засвагда, ко је нобл, онај је мој, а ко није, марш апорт! (Показује на Василија.)

ВАСИЛИЈЕ: Милостива госпоја, коми фо, коми фо, ја имам дванаест хиљада, могу бити нобл, само ми дајте Евицу.

САРА: Шармант, ма шере.

ФЕМА: А, ко ми фо, зашто ниси одавно казао да си нобл пак би добио Евицу.

ВАСИЛИЈЕ: И она је моја?

ФЕМА: Уј, само под тим уговором да с њоме француски говориш.

ВАСИЛИЈЕ: И турски, ако хоћеш, само кад је моја.

ФЕМА: Да видимо. Лес финес, лес ламорс

ВАСИЛИЈЕ: Лиус, пиус, бонус, азинус, поркус, мус, урбанус.

ФЕМА: Право, право, Василије. Ти си мој зет.

ВАСИЛИЈЕ: Зацело?

ФЕМА: Ноблес лукте нит!

МИТАР: Но, сад видим да си паметан, Васо, с ћуркама и не можеш другојачије него магарећи. Повтори јој јошт неколико пута оне њене кравље речи: мико, мико, па ће и кућу запалити. Ево шта чини мода.

ЈОВАН: Мајсторице, сад имамо ми двоје процес Кажите ви мени ко ће ми платити што сам био код вас пединтер, јер, како видим, мајстор Митар неће ме више оваквог трпити.

МИТАР: Ти да радиш, ниткове, а не да скиташ'

ЈОВАН: Али моја служба?

ВАСИЛИЈЕ: Јован има од мене хиљаду форинти

ЈОВАН: Е, али ми је мајсторица јошт и Анчу обећала.

МИТАР: Ако спопаднем ону тољагу, сад ћу ти Анчу дати, те ћеш се крстити. Нитков, кад свршиш занат, онда се можеш женити!

ЈОВАН: Али, онда могу ли узети Анчу?

МИТАР: Узми ако ћеш и свраку, шта марим ја

ЈОВАН: Право, Анчица моја. Ихуху! (Удари Ружичића.) Панови, чо су се змрзли; веру, треба бит весели.

РУЖИЧИЋ: Душе нечастиве, очеса моја зрјат премјененије от стојашчих громно безаконије.

МИТАР: Слушајте, децо, ја вас као стар могу мало и поучити. Добро упамтите од Феме како је зло кад прост хоће да дигне нос нависоко. То баш тако личи као да би крмача викала: "Молим вас, метните ми седло, мени то лепо стоји. Ја могу бити камила." - А ти, Фемо сваки дан да проучиш ону пословицу: "Нема ти горе него кад се тиква покондири", па унапредак терај овакове од себе (показујући Сару).

САРА: Шта је то! Мадам де Мирич, Vous m'avez toujours fait tant d'amitiés.

ФЕМА: Алибунар, ке сент де макарбал, ан дантер ту.

МИТАР: А гле Феме јако!

ФЕМА: Кунт мој братандр гурбијан великандр

МИТАР: Узминдер ти кожендер, па правидер опанкендер Фемо, памти српску пословицу кад се тиква покондири. А ви, господин филозоф, шта ли сте, да и вама као прост штогод кажем: Човек ма како да је учен и школат, ако нема памети, све је малер.

РУЖИЧИЋ: (гледи га са сожаленијем):
Бједно глупости изчадије
Какво имаши поњатије
О стихотворства цјени,
О мудрости благостини.

ЈОВАН: О пани, и ја знам пекње спиват (пева)

Наш пан' газда,
Добри газда
Добро вино ма,
А ми з'јехо ласки,
Пиме с' тој то флашки
Наш пан' газда, добри газда,
Добро вино ма,
Кад' хо ма, нег хо да,
Шак' му то пан бог пожена.

РУЖИЧИЋ:
Розичићу, ти досјагнеш безчислени вјеки,
Прославивсја между человјеки,
Слава твојa останет до конца,
Сподобивсја лавроваго вјенца.

ЈОВАН: Весело, сватови!

МИТАР: Видиш, Фемо, како ти се слави кућа.

ФЕМА: Лес ноблес, лес модес

МИТАР: Опет почињеш? Кажи ти нама, остаjеш ли ти и даље тако покондирена и луда, или ћеш бити као ми?

ФЕМА: Ноблес кон нит бити паор

МИТАР: Е, кад кон нит, а оно збогом! Право кажу људи да је мода лудило као кијавица: од једног прелази на другог, а кад почне, не уме да престане.

ФЕМА: Уј!

МИТАР: Богме, ујела је млоге, удешће и тебе. Хајдемо, децо, да не пређе и на вас ова болештина.

ЈОВАН (клања се Феми): Божур, мадам

ФЕМА: Адиес, Жан. (Василију) Само француз сун мамзел.

МИТАР: Немај бриге ... Збиља, Фемо, да л' би ти имала вољу ићи у Париз?

ФЕМА (изврће очи): Лес Парис, лес ноблес, лес модес, лес интов.

МИТАР: Видиш, ја бих те сам о мом трошку у Париз одвео само кад би ми обећала три године онако поступити као што ја хоћу.

ФЕМА: Да будем паорка? Ох, кон нит, кон нит

МИТАР: Фемо, само три године.

ФЕМА: (метне руку на чело, сасвим жалостиво) Кон нит, кон нит.

МИТАР: Промисли се добро, овде је разговор о Паризу.

ФЕМА: Ах, и три дана бити без карактера млого је, а камоли три године.

МИТАР: У Паризу свака госпођа има по два мужа.

ФЕМА (јако): Ох! (Сасвим тихо.) Ох! (С једном терцом више.) Ох! ... Либри прудер, води ме у Париз, води ме у Париз. Видиш како ноблес живи? Ах, по два мужа, разумеш? По два мужа, ах, ах, а кукавне просте?

МИТАР: Е, оне имају по три.

ФЕМА: (дуго га гледа): По три? ... Мужа?

МИТАР: Питај сваког који је год био у Француској, па ће ти сваки то исто казати.

ФЕМА: Али тамо прости нису као овде?

МИТАР: А, тамо су последње жене као код нас ти што си.

ФЕМА: Либри прудер, ја сам већ истерала жељу за ноблесом. Сад хоћу мало да будем проста, да видим како се и просто живи.

МИТАР: Но, фала богу! Једва јој нађо' лека.

ФЕМА: (чепећи се): Да, просто! Сасвим просто! (Сари) Адиес, ма шере, адиес, ноблес, адиес, журнал.

ЈОВАН: Адиес, жутов.

ФЕМА: Ја ћу мало у колиби да живим да могу после прећи у двокатне куће.

ЈОВАН: Еј, красна три мужа! Шта неће учинити!
ЗАВЕСА

Dokle se god budemo samo hvalili, slabosti i pogreške prikrivali, u istoriji učili koliko je ko od predaka naših junačkih glava odrubio, a ne i gde je s puta sišao, donde ćemo hramati i ni za dlaku nećemo biti bolji; jer prostaci i mladi ljudi koji se tako zapajaju, i ne misle da može biti pogrešaka u nas, pak sve što im se predlaže, za čistu istinu i dobrodetelj smatraju. Bacimo pogled na najpozniju povesnicu našu. Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja, a glas umerenosti smatrao se kao nenarodnost, kao protivost i izdajstvo; jer je svaki čovek sklonjen na črezvičajnosti, pa kad ne zna da može biti nesreće, trči kao slep za tim, i srdi se na svaku pametnu reč. Otud nije čudo što nevaljali i pokvareni, a takvih ima svuda, pod vidom rodoljubija svaku priliku za svoju sebičnost upotrebljavaju, i najbezumnije savete daju, ne mareći hoće li se time svojoj opštini ili svome narodu kakva šteta naneti. Sebičnom je dovoljno kad je samo njemu dobro i kad prostaka može na svoju ruku da preokrene, a za dalje se ništa ne brine.

Rođen je u Vršcu 1806. godine u trgovačkoj porodici. Osnovnu i srednju školu pohađao je u Vršcu, Temišvaru i Pešti a prava u Kežmaroku. Ustavobraniteljska vlada ga je 1842. godine postavila za ministra prosvete. Jedan je od osnivača Društva srpske slovesnosti (današnja srpska akademija nauke i umetnosti), Narodnog muzeja i Beogradskog čitališta - Biblioteke. Postavio je temelje modernog školstva Srbije, a autor je i mnogih udžbenika. Smatra se osnivačem srpske drame i komedije.

Ovo su neki od mnogobrojnih citata iz Sterijinih pesama :

Ništa iz ništa, zgruvano u ništa, daje sve ništa. Šta želiš više od iščezlog ništa?
No nek samo Srpstvo traje, makar bili vaši dani zaboravom pretrpani, il' pesništva smešna bruka.
O, čitatelji, čuvajte naslov od gdikojih knjiga, bez njih jer nećete znat' knjige o čemu su te.
Mnoge se knjige ukrašuju spolja imenom "cveće", al' iznutra šta je? Kopriva, korov i štir.
Sve ti znaš šta Rusi, šta drugi dvorovi misle, samo što sam misliš, teško ti biva znati.
Kad Turčin roblje prodaje na trgu, brzbožnik on je i zver, kad ti za posao kupuješ crnce, sreće otvaraš im dver.
Zoveš me glupim varvarom, zašto? Misli što ne znam kriti, što taštim cvećem istinu nagu, nezgodno um mi kiti.
Kud' ti se žudnje rasturuju, druže, tražeć' za vence po visini ruže; grbavi puti, što nas vode k' visu, ubavi nisu.
Ljupko diše oko mene živonosnog cveća splet, sve s' zeleni, samo jedan - mog života vene cvet.
Daj mrtvome bar pokoja, nit' klevetaj moje trule kosti, žertva padoh, šta ćeš više? Nad grobovima ne liju se zlosti.
S kakvim trudom negovan je cvetoplodni rukosad, ko uživa, ne razbira tuđu muku, tuđi rad.
Neudate nevesti zavide lepojke, a udate uzdišu što nisu devojke.
"Mladost ludost", kažu ljudi, stari mlade kude; ali zato svi volimo mlade, pa i lude.
Brak je kavez; ptice spolja unutra bi htele, a koje su već unutra, te napolje žele.

MOJIM PESMAMA

Odlazite, pesne moje,
Moga čuvstva mila čeda,
Kol'ko ćete l' trpit vreda,
Od nestašnih zolja mnogih!

Kad ljubovno ljubov blaga
Svom porodu prašta mane,
Stroge jesu oči strane,
I spev hudi mrakom kazne.

No nek samo Srpstvo traje,
Makar bili vaši dani
Zaboravom pretrpani,
Il' pesništva smešna bruka.

Nek' sudbine strela svaka
O vas bolje vrh otupi,
Da kad Srpstvu zlim pristupi,
Ne uzmože rane dati.

Naglost, razdor i nesloga,
Praotačne naše kletve
Neka u vas traže žertve,
Kad se njima rod zarazi.

Neka Srpstvo bude slavno,
Ma se hvala od vas krila,
Ta naša je gordost bila
Samo roda glas uzneti.

Nek' veselo Srpstvo bude,
I tako su bolne grudi,
Gdi se čuvstvo k pesmi budi,
I tuga je pevcu druga.

Ako l' nežno kakvo srce
Vaš, pesmice, zvuk ushiti,
Neka samo lepim kiti
Svoje prsi, svoje nravi.

Nek' se prođe vence slati,
Pevca želja ta ne draži,
Koliko li slava važi,
Kad se brza smrt prijavi!

Podizati roda cenu,
Jedan spomen nek' vas prati,
Pak i taj će tokom sprati
Povremena nagla reka.

SPOMEN VIDOVA DANA
(ODLOMAK)

Dugo Srbin pišti
U nevolji toj,
Kov ga ropstva tišti,
Nije svome svoj.

Sva Srbija tužna
Jedan sinji grob, Sin je plačno viče,
Svuda sužnji rob.
U neznane zemlje
On prelazi stran,
Da izbegne gorki
Ropstva večna stan.

Otečestvo gubi,
Svakom tuđin svud,
Srpsko čedo doji
Tuđe majke grud.

O, smiluj se, višnji,
Gnjev utoli tvoj,
Od konačne bede
Spasi narod moj.

Tako sva od voplja
Srpska ječe polja,
Al' je strana smrtnom
Večna višnjeg volja.

Vreme ide, vreme beži
Bujnim stremom, bujnom hukom,
Sve razdire kivnom rukom,
Kud mahnito smrtni teži.
Juče strašan, danas smiren,
Juče važan, danas prezren,
Juče slavan, danas potren,
Juče silan, danas rob.

POSVETA

Kad bi moja knjiga bila
ljupka kano lice tvoje,
i svu skromnost u se vlila,
koja krasi nravi tvoje,

kad bi moja knjiga bila
čista kano srce tvoje,
kad bi sladost pribavila,
koju nose reči tvoje;

jamačno bi ista važnost
čitatelja nju dostigla,
koju dela tvoja sjajnost
jest pred svetom sebi digla.

Što mom slogu nedostaje,
nek popuni tvoje ime,
često krin i čičku daje
cenu kad se druži s njime.

vlila — ulila; nravi — narav, priroda.

NADGROBIJE

Ništa iz ništa
zgruvano u ništa
daje sve ništa;
šta želiš više
od iščezlog ništa?

Plamen kratko traje
večno gasi se.
Stihotvorac, retor
profesor, pravdoslov,
u knjigama ime
večno ostaje ti;

no telo nam ništa,
um takođe ništa,
sve je dakle ništa,
senka i ništa.

DAVORJE NA POLJU KOSOVU
(ODLOMAK)

Besna pusta neslogo,
Kćeri adske zmije,
Gdi bi znala živiti
Da Srbina nije?
Čedo strasti, nesrećo,
Brza u slepoći,
Kad Srbina nestane
Kom' ćeš onda poći?

*

Hodite, setni potomci, spravljajte majci opelo,
Snažna bivša negda Srbija mrtva leži.
Narod bez svesti stenje, jer strasti je trzaju mrtvu,
I slepoća duha crni joj iskopa grob.
Gdi je Srbije grob, je l' Kosovo, Marica, Prilip?
Ah, sva bedna zemlja opšti plačevni je grob!

Srpski rode, ne prekidaj
Grozne suze prolivati,
Mrtva leži tvoja mati,
Tvoja slava, tvoja dika.
Crni slovi neizgladni
Na grobu joj natpis reži:
"Ovde Srpstva majka leži
Od sinova ubijena."

Jovan Sterija Popović

(1806 - 1856)

Čovek

Gle, povijeno leži u kolevci dete majušno.
Štedro na njega izli dare jestestvo mnoge.
Odbi hranu, negu, odluči mu pomoći ruku,
Propalo dete to je, s njim preimućstvo i dar.
Al je podla slabost! podmitljivo smeši se dete,
I kad kveči, plače, čuvstva probija svakom.
Ljubov ga čuva, doji: mukom tuđom snagu prikuplja,
I od dana na dan vozrastu đipa većem.
S reči prvim slovom pojavlja se prirode nagon,
Traži, i menljiva ćud nestašno teži na zlo.
Lupa, razbija, grabi samovoljno ište i dreči,
Viljuška, sveća il nož zabava zla je njemu.
Kriči, joguni s', plače, umiljava se, hoće i neće.
S takvom ćudi smesom veku dospeva zrelom.
Sad tek glavu diže do jučer slabo stvorenje,
Voljom se krepi, i svet grabljivac smatra za svoj.
Osmeha nema više, ne peče ga jer pomoći nužda,
Sami roditelji dosadan njemu su čir.
Brižno im dane života broji, zaboravlja nege,
Jednoj sebičnosti nemiran sluga i rob.
Strasti mu lice riju, lukavstvo il huda pretvornost,
I kovarstva mreže druzi su njemu za cel.
Svetinju pravde čtije, al traži u drugoga samo;
Gdi mu se kaže korist, mrzi za pravdu da zna.
Čudno stvorenje sa malom snagom i željam' ogromnim.
S pedi života merom, težnjom od sebe veći.
S voljom ka dobru, sa deli' ka zlu, nestalan i nagao,
Umom vrlini, grabežu strast'ma gotov;
Nepostojanstvu odan, s postojanstvom koristi tražeć -
To je čoveka tvor, sam zagonetka sebi.
Telom od zemlje sozdan, po glibu se povorka valja,
Visprenom uma iskrom predele traži neba;
Kao sto na licu zemlje sa ružama raste kukuta,
Menljive prsi naše blagosti i gorkost kriju,
Kao što lice zemlje neprestance okreće se krugom,
Vrtlogom strasti čovek nema staništa nigdi.
Mislima gordo diže s' nad životinje rodom
bezbrojnim,
I opasnost plete, čim nadvišava ove.
Nije li govora dar sa nebesa pozajmljena iskra?
Govora stranputicom misli pokriva svoje.
Suzama diči se on, sveštenim kapljama čuvstva,
Gdi trpi nevinost, utešni tu su melem.
Al su i sredstva suze bezazlenost smutiti laku,
Suzama porok krije javnu krivicu svoju.
I kad zavist srce, kad pakost ti utrobu grize,
Nit može besniti gnjev, suze od jeda teku. -
Kakvu hudo igra razuma iskra sudbu!
Zlosti uviđa rđu, al gone ga strasti u napast,
Potpade strast'ma gadnim sam Verulamov razum.
Kao pri oluji mora, gdi vetrovi zvižde i riču,
Strastima nadvikan ne čuje s' razuma glas.
Tek kad ućuti bura, kad volne s' utalože škodne,
I kad sledstva naših dela iskusimo zla:
Trezan se javlja razum sa strahom da predstavi
prošlost
Uski istine put svaki, al pozno vidi.
Vsuje nauka i mudrost; na jeziku mudrost počiva,
Vnutrenje zlosti klice tegobno trebi ona.
Nesreću tuđu trči lekovitim blažiti reč'ma,
Svoje nesreće zlo zapevki daje slaboj.
Govori divno o gordosti, sujeti, ništini sveta,
Sam u dubini srca sujetan, lakom i gord;
I, što nauka dade, svojeljupstvu prikuplja veštine,
Koristi, ne sreći nauke su sredstvo i cel:
Drugom zaslepit oči, naresiti prevaru cvećem,
Sprave k ubistvu preče, škode pronaći mnoge,
Željama krila kroit, ugađati raskošu lišem,
Zlobi ljupkost dati, prosvete to su plodi!
Gdi je stanište sreće? u vrtlogu viče očajnik,
Razum i nauka blesk služe tek bede saznat.
I što ga napast mori, dvojinom oseća umnik,
I što se beda spravlja, misli napred ga tome.
Srećnije živi svaki, kog čuvstva utupljena brane,
Nit kroz glupo srce prodire napast plaha.
Kao što gluva uvom ne smućava groma opasnost,
Kao što zavezanog snom ne straši gibelj bliska:
Kao što slep pred sobom ne uviđa propast strmenka,
Kao što tvrda nesvest bolove trpi lako. -
Srećnije živi svaki bez sovesti, sudije dela,
Kao što besmislena zver kajat se ne zna za zlo.
Tako vopija čovek na vrtlogu burna života,
Bedom i tugom tražeći predel sreće.
Zalud tih dobrodetelji zrak ukazuje s' njemu.
Same dobrodetelji lik strast'ma je zazor i stid.
Prezrena čami ona u tamnom zabačena uglu,
Porok je s' poprišta slave proteruje plah.
Mesto nje običaj dobrodetelji naličje nosi,
Korisno, ne dobro ceniti traži čovek.
I kad Kato gine, lakomisleni svet mu se ruga.
I kad Sokrat uči, otrova čašu pije.
Tako s' misli lome lavirintom prirode ljudske,
Plačno života igru, plačno ispitujuć put.
I kad krila klonu, sa nadeždom uteha s' javlja:
Da na svetu ovom dobro se pari sa zlim.
Polezna bilja više neg' što raste trava otrovna,
Vedrih dana mnogo, ređi je oblaka kvar.
I, što vreda ima, lekovit posatje otrov,
I što glupcu žalost, mudrome polze nosi.
Vreme nagli napred, i boljemu nada se putnik,
Sred pečalne ciče vesnu očekuje svak.
Nek se porok vije oko slabosti prirode ljudske,
Blago ko dobru seme ne može zatrti on.
Vrlim često delom ushićuje zlikovac čuvstva,
Dana mu blagote nije pokipila svest.
I što hudost čini, nevaljalstvo šara dobrotm;
Čista u prsima svest pravo zahteva svoje.
Volja sklona na zlo, i sklonjena volja na dobro,
Ta dobrodetelji cvet sa nagradom lepom nosi.
Odbi zalaz i strast, ukazaće s' anđela lice,
Al je na zemlji prestao sušt biti rod čovečij'.

Spomen putovanja po doljnim predelima Dunava

Promeno sveta, šta je običnije, češće od tebe!
Nepostojanstvo sudbe, šta je od tebe brže!
Silno s' napreže čovek večnostima stvarati del,
Al u prsima svak' truleža usev nosi.
Zalud lekova ced protiv otrova bolesti raznih,
Sudba je čoveka ta: zemlja da zemlja bude.
Nije li drevnost svog Eskulapa nazivala bogom?
pa gdi je taj Eskulap? Vreme mu raznelo grob.
Gle Mehadije put! Kako bolni jatama speše,
Bolesti s' leče jedne, druge da žertva budu.
Brda iz starih jošt jednako kuklja celitelna voda,
Ljude, ah, svaka godina druge vodi.
Herkula natpis mnogi dano za zdravlje slavi.
Vreme je satrlo sve, i ljude i Herkula samog,
I mesto njeg' basnom slavi se jorgovan sad.
Černa i Domogled, Stančilovo, Bela i Reka
Srpsko ime nose, Srbalja kažu slavu.
Gdi su ti Srblji sad? Na njinim grobov'ma strani
Zidaju kuće, da svi vremena žertva budu.
Tako se priroda obrće večno, sama jednaka
Sve, na žemlji što je, meni podleže skoroj.
Dalje, duše, dalje, gle kako Dunav struji ogromno,
Kupeć kapljice tam' u more sinje nosi.
Kao bogatca život čas tiho, čas speši burovno,
Da veličinu svoju večiti saspe u grob.
Ljupko čamac brodi, zefirom ga volna talasa,
Providi s' bistra voda iskrenom ravno srcu.
Mimo čamca lete smejući se vesela brda,
Bregovi grdni lete, divno pozorje oku.
Ali kakva strahota! Zlobno s' isprečile gore,
Propašću čamcu groze, ispod priprečen svaki,
Opet Dunav s' okreće, gorda ustupaju brda,
I veselo vrata putnika primaju svog.
Tako često sreća uzmućuje čoveku život,
Udari teški sudbe treskaju burno njega;
Dok najedanput mu sunce zasine, razgali se nebo,
Iščezne beda i strah, nadežda svane opet. -
Šta s' ono izgrebeno vidi na obali desno?
Put je to drevni' Rimljana divno delo,
Njim su prohodali prosti i silni, hrabri i slabi,
Drugima da strelom smrtnu zadadu ranu.
Gdi su sad ovi? Po krvavim borbama mnogim
Sve ih nemirne ledeni pomiri grob.
Spomen Trajana na steni je divnoj utvrdilo pismo,
Ah, no i njega je crn zlobljivo smrčio dim.
O Trajane! tvoje sve spomene pretrpa vreme,
Jedva ko spominje tvojih trijumfa slavu.
Jedan tek spomenik 'usrećiti tvoj tobom narod'
Ostaje večno čestit, ostaje svima poznat.
Zlatne reči tvoje, Saburanu izušćene vrlom,
Na utehu ljudstva raznosi povesnica:
'Primi ovaj mač, ako dobro uzvladam, za mene.
Ako je vlada mi zla, nosi ga suprot mene.'
Šta tam' huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena.
Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob.
Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć izgleda,
Al je čoveka moć protivu prirode mrav.
Opet se obala širi, Trajanovog mosta ostanci
(Gord Polodorija tvor) tuže od vekova tu.
Umom stvara čovek na misleni mostove krili,
Da na istine on sjajni uspuže se tron:
Rukama moste pravi, daljinu da pozdravi braću,
Sveza ljudstva, i lep srodstva utvrdi se splet,
Trgovina cveta, spriopšte te misli uzaimno,
I opšte - zlatni setu ukaže se vek.
Je li Trajanovog mosta ta cel? Ah, osveta jedna,
Dekavalu propast porodi ovo delo.
Užasni rate, tebe su zmije odojile jetke,
S tebe crnog Trajan pomrači svoj slave zrak.
Zalud vešt Polodorija trud na propasti vode
I sebi i njemu večiti dići spomen:
Vreme je potrlo sve, i delo i majstora samog;
Za veličinom svojom rasturen tuži kamen.
Gle Severina grad, u razvali leži sahranjen!
Gdi su bile kuće, gnjizde se gušteri sad.
Nije l to predel Dečanskoga negde oblasti,
Gdi je Srbalja mač krčio vladu sebi?
Kraljevo i Černjec pripovedaju Srbije slavu,
Sašmu je pak slavu vremena izgrizao crv.
Tako sve naglo na ovome protiče svetu,
Jedna povest i glas raznosi s' ravno vetru.
O ti, koji na trošnim ostancima predaka milih
Vremenom za starim uzdišuć tužno stojiš,
Ustani, kucnuo je čas; na narodne slave poprištu
Diži ime i čest, delima, roda milog.
I na tvome će stajati grobu potomaka noga,
Grob nek ti zaslužnom spomenik sjajan bude.
To Belizara, Trajana, Veljka, Dositeja diže;
Kratak je život ko san, dela su večita tek.