Srpski jezik kroz istoriju

Vede se klasifikuju kao himne, koje sadrze narodne obicaje, mudrosti, poslovice i izreke, a datiraju od 3 do 6 hiljada godina pre Hrista. I srpske slave sa pratecim molitvama, kako u prastara vremena tako i danas spadaju u red Veda.

Autohtonisticka Skola zastupa teoriju da su svi narodi koji su ziveli na danasnjim slovenskim prostorima kao i u predelima Dacije, Trakije, Balkana, u juznoj Rusiji i srednjoj Evropi razlicita imena naroda srpskoga porekla. Ova skola , pored Balkana i centralne Evrope, nalazi postojbinu Srba i u Italiji, na Pirinejima, u Bretaniji, Helveciji, Skandinaviji, pa i u severnoj Africi i Maloj Aziji. Protivnik ove skole, napred je navedeno, je germanska Berlinsko-Becka Skola, koja danas trijumfuje na vecini katedri istorije i ona nauku vodi pogresnim, smisljenim, putem, koji odgovara interesima politike.


Birnuf (Emile Burnouff) u svom eseju o Vedama istrazuje poreklo Indo-Evropljana kroz Vede, koje su nastajale u vreme "arijevske zajednice". On nalazi da se vedske porodice zasnivaju na svetosti bracnog jedinstva, okruzeni verom i drustvenim tradicijama. Svoje dokaze izvodi iz rodbinskih imena, koja od davnih vremena pripadaju zajednickoj rasi naroda. A mi znamo da su rodbinski i porodicni nazivi u srpskom jeziku zadrzali obelezja arhaicnosti i autenticnosti do danas.
Istrazivac, Svajcarac Adolf Pikte (Adolphe Pickter) napisao je delo "Indo-Evropsko poreklo ili prvobitni Arijevci", u kome pise "U davnoj proslosti jedna rasa rasla je u prvobinoj kolevci, nadarena mudroscu, grandiozna, stroge prirode, radom je pobedila surove materijalne uslove svoga opstanka. Zatim dolazi do njihovog razvoja i patrijarhalnog uredjenja. Ta bujna rasa razvila je svoj jezik, savrsen i pun intuicije za uzvisenu poeziju. Zbog svoje brojnosti morali su da se sele, a seobama im se menjao i jezik. Vekovima od ovoga naroda nastalo je vise narodnosti. Te seobe odigrale su se u milenijume pre Hrista, od Indije do Atlantika. On zakljucuje da je taj brojni narod posluzio kao osnova za razvoj mnostva ljudskih grupa, koje su iz njega proizasle. Pikte takodje tvrdi da je jezik toga naroda bio osnov za mnoge jezike, koji su iz njega nastali. Zajednicke osnove ovoga jezika nadjene su u Sanskritu i Zendu. Otuda pomisao da svi indo-evropski narodi poticu od jednoga stabla". Za njihov jezik Pikte kaze da je bio ne kontrolisane slobode i on ga naziva "jezikom majke". Pikte takodje pise, bio je to jezik Veda, bogat jednosloznim glagolskim korenima od kojih se sufiksima stvara izobilje izvednica svih vrsta. Njegov glasovni sistem je jednostavan i skladan. Razlikuje tri roda i sedam padeza, cime jasno oznacava deklinacije. Zamenicki nastavci za tri lica i brojeve omogucuju razlikovanje nijansi vremena i nacina. Prema svim prednjim opisima tog jezika najblizi je srpskom. Takva skladnost ne nalazi se nigde sem u srpskom jeziku.

Olga Lukovic-Pjanovic u svojim istrazivanjima potvrdjuje da su iz srpskog jezika nastali i grcki i latinski, ali kao iz pelazgijskog stabla. Ona je citirala Francuza Leveka (Levesque), koji je poredio srpski sa latinskim i grckim jezikom i zakljucio: (1) da je srpski jezik dao prve i najstarije elemente latinskom jeziku; (2) da su starosedeoci Laciuma bili slovenske rase, Srbi; i (3) da su se Srbi tamo nastanili jos u vreme dok se jezik ogranicavao gotovo samo na izraze najprecih potreba. Emil Burnof navodi kako latinski pridev "humanus" proizlazi iz srpskog "uman", a sto je takodje vezano za vedsko "aum" (izgovara se na sanskritskom om) i u induskom jeziku oznacava tri bozanstva (Bramu, Visnu i Sivu). A Gregor Dankovski zakljucuje da se grcka i latinska gramatika slazu sa srpskom. Po Stabonu, latinski je najpre bio centralna grupa dijalekata sabinskog jezika, a Sabini su bili drevni Srbi, autohtoni stanovnici Apeninskog poluostrva, sto takodje potvrdjuje i Milan Budimir. Homerov ucitelj je znao pelazgijski jezik, a u Homerovo doba nije se pravila razlika izmedju trackog i grckog jezika. Hekatej iz Mileta, 500 godina pre Hrista, ostavio je pisane tragove da su Atinjani Tracani (Srbi). Ceski istoricar Dalemil navodi: "Ima jedna zemlja gde se govori srpski", a Dankovski citira: "Tracani, Geti, Dacani i Mezani, svi govore srpski". Platona su zbog njegove mudrosti Grci smatrali bozanskim, a on kaze kako u grckom jeziku ima mnogo "varvarskih" reci. Herodot je bio striji od Platona i on navodi da se u njegovo vreme u Grckoj govorilo "varvarskim" jezikm. I Sokrat tumaci da su Grci bili potcinjeni "Varvarima" pa su otuda govorili njihov jezik. On takodje zakljucuje da su "Varvari" narod stariji od Grka. Prema Dankovskom naziv "Varvari" nastao je od "barbaros" promenom suglasnika zbog lakseg izgovaranja Grka. Slicno je tumacenje i Sokratovo. Prema Platonu Grci drevni Pelazgi, nazvani od Grka "Varvarima" su bili anticki Srbi i govorili su srpski. Ima napisa da su Srbe nazivali i Etrurcima, dok su oni sami sebe zvali Rasanima. O tome pise Nenad Djordjevic u delu "Etrurci ili Rasani", a Svetislav Bilbija kao da mu odgovara svojim delom "Rasani a ne Etrurci". Bilbija je etrursko pismo desifrovao posredstvom cirilicnih slova.

Pisuci o Vedama M.F. Neve navodi: "da su otmene, snazne, jednostavne, a da nisu lisene umetnicke vrednosti". On takodje kaze: "Ovaj jezik je zvucan, muzikalan, cudesan, harmonican i iznenadjujuceg bogastva forme i slike". A Bue za srpski jezik kaze: "Srpski jezik je bogat, energican i harmonican, podjednako dobro pristaje muskom i zenskom rodu, dobar je za opevanje ljubavnih pesama i neznosti, kao i velikih krvavih podviga. Zvucan je i otmen. Srbin govori polagano, ne praveci pauze i svojim jezikom na najlepsi nacin izrazava pristojnost. Dusu srpsku zagreva juzno sunce. Konstrukcije recenica u srpskom jeziku su jednostavne, imaju izuzetan smisao za preciznost, mastovitost i srpskim se govori pristojno (za razliku od grckog kojim se muca i gestikulira). Ako su ikada jedan jezik i jedan narod bili stvoreni za vladavinu javnim raspravama, to su sigurno srpski jezik i srpski narod". I Bue zakljucuje: "Srbi poseduju toliko lepe poezije i samo to bi trebalo da obaveze sve ostale narode da uce njihov jezik".

Svajcarac Adolf Pikte rekao je da je ziveo samo zato da dokaze koji narod je govorio jezikom vedskih himni. Nazalos, smrt ga je prerano zaustavila na tom plemenitom zadatku. A Pavel Safarik je nedvosmislen u tvrdnji da je to srpski narod i da je govorio srpskim jezikom. Isto je tvrdio i Atinjanin Halkokondilo, pisuci da su to bili Tribali, Tracani i i Iliri, kao najstariji i najveci medju tadasnjim narodima, a bili su to Srbi.

Utvrdjeno je da su Vede nerazdvojno vezane sa srpskim jezikom i prozete srpskim pesnistvom. Veda na srpskom ima znacenje vida i znanja (u smislu unutrasnjeg saznanja). Kako je rekao Siprijan Rober: "Svi slovenski jezici su nastali od srpskog jezika, jezika Pramajke". U srpskom jeziku koren "Vid" zadrzava vedsko-srpsko znacenje svetog, unutrasnjeg, metafizickog znanja.

Poznato je da su hrvatski seljaci govorili cajkavskim dijalektom, dok je zagrebacka gospoda oduvek nastojala da govori nemackim, italijanskim, latinskim ili madjarskim. Cajkavski dijalekt govori se u granicnom pojasu prema istocnom delu Austrije i Madjarskoj, gde zive Gradiscanski Hrvati. Oni su tu doselili iz severnog jadranskog primorja tokom XVI veka i doneli svoj govor, koji je pravi hrvatski, kojim su govorili njihovi seljaci. Pod uticajem Panslavistickog pokreta cehoslovackih romanticara Kolara i Safarika u Hrvatskoj dolazi do "Ilirskog pokreta", ciji je nosilac bio Ljudevit Gaj. Majka Ljudevita Gaja bila je Nemica, rodjena Schmit. Gaj je zeleo da za hrvatski knjizevni jezik usvoji srpski, pa je najpre predlozio da se jezik nazove ilirskim, sa idejom kasnijeg preimenovanja u srpsko-hrvatski, odnosno u Hrvatskoj cak hrvatsko-srpski, sto je imalo smisljene politicke posledice iscezavanja srpskog jezika, a time i srpske nacionalnosti. Profesor dr Laza Kostic u knjizi "Kradja srpskog jezika" pise da je data ideja delo nacionalista, dok sami Hrvati izbegavaju da o tome otvoreno razgovaraju. Medjutim, sam Ljudevit Gaj je 1846 godine u listu "Danica" otvoreno priznao da je za hrvatski knjizevni jezik uzeo jezik srpskog naroda. Djuro Danicic se olako saglasio sa hrvatskim predlogom, cime im je ucinio ogromnu uslugu, za cega Olga Lukovic-Pjanovic kaze da nije imao politickog obrazovanja i da nije prozreo hrvatske namere, sto im Vuk Karadzic nikada nebi ucinio.


Amerikancima, Kanadjanima i Australijancima ne pada na pamet da menjaju ime engleskog jezika, kao sto ne misle ni Belgijanci, Luksemburzani, Svajcarci pa ni frankofonski Afrikanci o francuskom jeziku.

Istorijski, ime Sloven potice iz perioda rimskog osvajanja srpskih teritorija. Tom prilikom Rimljani su odvodili roblje, a muska imena tih Srba pretezno su se zavrsavala sa slav, kao: Miroslav, Srbislav, Krunoslav, Bratislav i slicno (sto je kod Srba imalo znacenje slavnoga - glorious), a u latinskom se izgovaralo "sklav" ili "sclavus" (sa znacenjem roba), od cega je vremenom nastalo Sloven. Istim slovenskim jezikom govorili su Geti, Sarmati, Skiti, Dacani i Tracani, sto tvrde Stabon, Apendini i Ovidije. A kako kasnije navode Surovjecki i Safarik, pa Dobrovski, Milojevic i Zivancevic radi se o srpskom jeziku. Prema Herodotu, kada je rec o Slovenima, radi se o velikoj ljudskoj grupi naroda koji je pripadao indo-evropskoj rasi i zauzimao prostore istocne Evrope, danasnje Poljske, Madjarske, Austrije, Ceske i Balkana sa teritorijama danasnjih srpskih zemalja.

Na osnovu antickih pisaca nedvosmisleno je da su sva grcka ostrva, sa kontinentalnom teritorijom i Italijom bili naseljeni Tracanima, sto potvrdjuje Strabon. Svi su oni govorili grcko-ilirski ili ilirskim (slovenskim, znaci srpskim) jezikom, kome su centralna zona bili Podunavlje i crnomorska obala Dacije. Tracani (Srbi) su se odatle sirili po Evropi, a sirio se i njihov jezik. Lorenc Surovjecki i Pavel Safarik su u vrlo dokumentovanoj studiji izneli nepobitne tvrdnje da su Srbi ziveli u Podunavlju i Panonskoj niziji i odatle se sirili na sever i zapad. Oni takodje navode da je papa Jovan X (914-929) tvrdio da su Iliri i Tracani bili Sloveni (a to znaci Srbi). Prema tome, jezik koji je Ovidije naucio dok je boravio u izgnanstvu bio je srpski. A i pored svih pretrpljenih izmena, kao sto se desava svim jezicima, srpski je ostao poetican. A ako se postuje ideja o kontinuitetu latinskog i grckog jezika, po kojoj logici se to isto ne dozvoljava srpskom, tim pre sto se radi o narodu nazivanom Tracani, Tribali, Sarmati, Vendi, Veneti, Vindi ili Vani, pa i Anti, a uvek se radi o Srbima, koji su sebe, po tvrdnji Safarika, svuda i uvek nazivali svojim srpskim imenom. I po tvrdnji Gregora Dankovskog, a prema Ovidiu, Geti su bili Sloveni i pripadali rodu Tracana, bili su hrabar i pravedan narod i govorili su slovenski (odnosno srpski) jezik.

Olga Lukovic-Pjanovic citira Francuza Pejsonela, koji iznosi tvrdnju da se srpski, pored evropskih zemalja govorio i u vise zemalja Azije. Govorio se i na dvorovima turskih careva. Samo se po razlicitim oblastima u malome razlikovao u dijalektima, sto je logicno za sve jezike. Olga takodje iznosi primer Stjepana Mitrova Ljubise, koji navodi primer crnogorskog plemena Pastrovica koje je zivelo na istom prostoru od praistorijskih vremena. Slicno je pisao i Jovan Cvijic, geograf svetskog ugleda i predsednik Srpske Kraljevske Akademije. A i Olga Lukovic-Pjanovic, prema predanju njene majke tvrdi da su njihovi pra roditelji ziveli u dragacevskom kraju jos u doba Aleksandra Velikog, a to znaci bar 400 godina pre rodjenja Hrista. Svi ovi primeri potvrdjuju tvrdnje da smo na Balkanu od preistorijskih vremena. Konstantin Jirecek je izrekao misao, koja kaze: "Nikada se na zemlji nije dogodilo da jedan podjarmljeni narod potpuno nestane a da ne ostavi kaplju svoje krvi u zilama pobedilaca ili rec u njihovom jeziku". Poznata je i Volterova izreka "Lakse je verovati u laz, koja se cula po hiljadu puta, nego u istinu, koja se cuje prvi put".

Katolicka crkva od najranijih vremena izrazavala je neogranicenu mrznju prema Srbima. Zapad je od uvek sebe proglasavao "civilizovanim", a Srbe nazivao "varvarskim", citira Olga Lukovic-Pjanovic, prema francuskom Larusu XX veka. Za genocide cinjene nad srpskim zivljem katolicka crkva nikada nije ni pokusavala da iste spreci. Zamerali su im na nacinu zivota, na postovanjima prema umrlim, na zajednickom obradjivanju zemlje i slicno, sto Olga Lukovic-Pjanovic, naprotiv, istice kao srpske tradicije i ponos. Kako kaze: "Sta Zapad zna o zajednickom oranju i kopanju, o mobama i prelima, o kosidbama i komusanju kukuruza. Srpski tradicionalni zivot vekovno se zasnivao na svetinjama poput one "Ljubi bliznjega svoga kao samoga sebe". Knjiga Olge Lukovic-Pjanovic "Srbi narod najstariji" obiluje istorijskim dokazima i citatima autora svih nacija, na svim zivim i mrtvim svetskim jezicima. Iz svega iznetoga, Srbi su bili rasprostranjeni od Indije do Atlantika, najmanje dva milenijuma pre Hrista. Nazalost, danas ih je sve manje i manje, rasparcavaju nas na razlicite nacine. Poslednja unistavanja su najstrasnija i najmasovnija, a Zapad cuti. A nestajanjem naroda nestaje i njegov jezik, sve vise slavskih sveca se gasi. U cije ime se to radi? Zasto se Srbi ubijaju u tako velikom broju, a da pri tome svet cuti, pita se Olga? Koji je cilj toliko uzvisen da moze opravdati varvarsko ubistvo jedne nacije? Koji cilj je dovoljno velik da moze opravdati takva sredstva masovnog inistenja citavog jednog naroda?


Napomene: Posredstvom rodbinskih veza saznadoh da je autor knjige "Od Indije do Srbije" Dobroslav Jevdjevic. Napisao je malu knjigu, veoma velikog znacaja.

Veliki je broj istaknutih imena koji su dali ogroman doprinos u otkrivanju srpske proslosti, znacajne ne samo za nas Srbe, vec za svetsku istoriju uopste. Posebno mesto, ovde, pripada dr Olgi Lukovic-Pjanovic, koja je najveci pobornik Autohtonisticke skole i u svojim knjigama sasvim odredjeno ukazuje na oblasti koje jos treba istarazivati.

Srbima ostaje da prilagode svoje udzbenike istorije dokazanim istinama o svojoj proslosti, kako buduce generacije ne bi vise nasedale falsifikovanim neistinama osvajackih naroda.

Veoma sam zahvalan Milanu Beric, koji je najvise doprineo da ovaj tekst dodje u ruke mnogobrojnim Srbima, postovaocima pravde i istine.

Dr Simo Jelaca, u Windsoru Maja 2003 (7511)

srpskadijaspora.info

Ove reči Srbi koriste vekovima, a zaboravili su njihovo pravo značenje!

- Javi mi se sutra. Juče smo se dogovorili a ti se nisi pojavila. Potpuno si u pravu, ne brini, ispravićemo to ovih dana. Šta mislite, koje reči iz ovog običnog dijaloga su nastale toliko davno da smo im zaboravili značenje?

Jezik je čovekovo najveće bogatstvo, a uprkos tome, tako malo pažnje mu poklanjamo. Niko ne zna kad i kako je nastao jezik, baš kao što se niko ne seća kad i kako je naučio svoj maternji jezik. Otkrivamo vam kako su nastale i šta zapravo znače, dve najzanimljivije stare srpske (slovenske) reči. Ovo je njihova priča.

SUDITE MU JAVNO I PRAVEDNO

Neke stare reči iz srpskog jezika potiču još iz praslovenskog, pa su od jedne izvorne reči nastale mnoge druge, s različitim značenjima. Tako imamo reč – java, javno, javiti, pojaviti, najaviti… Značenja su mnogobrojna, a simbolika iza toga se, nažalost, izgubila. Danas kad kažemo “javiti”, većina ljudi, verovatno, pomisli na telefonski poziv, što nema nikakve veze sa “javom”, koje je stanje suprotno od sna, ili sa “najavom”, što će neke od nas sigurno asocirati na popularnu igru, jamb.

Međutim, sve te reči potiču iz istog korena, odnosno, nekad davno, bile su jedna jedina reč.

Isti slučaj je i kod reči – pravo, ispravno, pravda, napraviti, popraviti, pravilo… Opet, značenja su mnogobrojna, simbolika šizofreno podeljena, a nekadašnja suština izgubljena. Ali, ne i za oštro oko.

STARI SLOVENI I SVET BOGOVA

Jezik je, u vreme kad je nastao, bio isto što i mit, pa proučavanjem mita možemo saznati mnogo o jeziku.

Stari Sloveni imali su živopisnu mitologiju, koja je nažalost, slabo očuvana. Oni su verovali da postoje tri sveta – donji, srednji i gornji. Donji svet zvao se Nav, srednji Jav, a gornji Prav. U Navu, koji je ekvivalent Hadu ili Tartaru u grčkoj mitologiji, žive duše umrlih, u Javu živimo mi ljudi, odnosno fizička bića, a u Pravu žive bogovi, kao što u grčkoj mitologiji žive na Olimpu.

Kako su jezik i mit nekada bili jedno, odatle je i izašla simbolika koja stoji iza reči koje i dalje koristimo. Tako “pojaviti” znači – učiniti vidljivim, nastati u Javu, ili ovom svetu, odnosno, manifestovati nešto. “Java” je reč čije je značenje najpribližnije prvobitnom, jer pravi razliku između opipljivog i manifestovanog, s jedne strane, i snova i senki iz drugih svetova, s druge strane. “Učiniti nešto javnim”, znači izneti iz svog privatnog (unutrašnjeg) sveta na videlo, što su sve osobine srednjeg sveta zvanog Jav. Zbog toga sve reči koje potiču iz ovog korena imaju sličnu suštinu, a to je – osvetliti nešto, manifestovati, učiniti opipljivim, po-javiti.

Prav, gornji svet ili svet bogova, svet je po ugledu na koji su ljudi gradili društvo iz vremena plemenske zajednice. Odatle i imamo tako jaku društvenu notu koja prati sve reči koje potiču iz tog korena. “Ispravno” je ono što je po ugledu na svet bogova – Prav; “pravedno” je ako je onako kao što je i u svetu bogova; “napraviti” znači iz Prava spustiti, jer bogovi stvaraju, a mi samo “pravimo”; “pravilo” – nešto što se mora poštovati jer dolazi iz sveta bogova.

Mitske slike i izvorna simbolika koji stoje iza starih srpskih reči, predstavljaju pravo bogatstvo jezika koji je star hiljadama godina i pravo je čudo da posle toliko vremena, preko ovih reči, još uvek možemo da stupimo u kontakt s tim dalekim svetom. Šteta je što smo zaboravili svoje poreklo, a još veća šteta bi bila da zaboravimo i ovo malo što smo sačuvali.

(Aleksandar Ginić)/telegraf.rs

Koliko je danas govornika koji bi mogli da objasne šta znači aberdar, egeda, suvica ili ljesak? Ako bi nas pozvali u žilište ili zamolili da dohvatimo ćikaru, ko bi shatio na šta tačno sagovornik misli? Uz pomoć dr Nenada Ivanovića, sa Instituta za srpski jezik SANU, izdvojili smo 30 reči koje se mogu pronaći u rečniku, ali ne i čuti u svakodnevnom govoru. Svaka od njih je ili arhaična, ili pokrajinska, ili individualno skovana. Ili jednostavno - zaboravljena.
A: ABERDAR m (tur. haberdar) top ili puška kojima se nešto objavljuje, daje aber.
- Kad pukne top aberdar, onda da se grune u bok ... Turcima (Milan Đ. Milićević)
B: BEZREDICE pril. bez utvrđenog reda.
- Mi bezredice idemo po vodu, kad koja dospe (Jovan Jovanović Zmaj)
 
V: VONJALO s čulo mirisa.
- Prviй parъ su živci nosa ili vonяla; drugiй živci očiю ili vida (Jovan Stejić)
 
G: GORTAN m (rus. gortanь) grlo, grkljan.
- Pčele Medь sisaю i šnimь gortanь našь uslaždavaю (Dositej Obradović)

D: DOBROŽIVELICA ž i m bonvivan.
- Pera je dobroživelica i kockar (Pozorište, časopis, 1872)
 

Đ: ĐUSLA ž pokr. krupna, jače razvijena ženska osoba (Bačka, Tihomir Ostojić)
E: EGEDA ž (mađ. hegedu) violina.
- Sa svojom dvorskom muzikom (s egedama) i s nekoliko momaka ... pošalje [ih] u crkvu te se venčaju (Vuk Karadžić)

Ž: ŽILIŠTE s mesto življenja, prebivalište, boravište.
- Zajmi i nas strašnijem kricima / Iz nebesnog blaženog žilišta (Petar II Petrović Njegoš)
 
Z: ZABLAGODARIT svr. postati zahvalan, osetiti zahvalnost prema nekome.
- Većina ljudi od ukusa nema mnogo da zablagodari svojim nastavnicima za svoje vaspitanje u tom pogledu (Bogdan Popović)
 
I: IZJEDIPOGAČA m i ž izjelica, proždrljivac.
- Ti si jedan izjedipogača! Jedan ispičutura (Vuk Karadžić, Srpski rječnik)
 
J: JERBASMA m vrsta sočne jesenje kruške.
- Ona je kao kruška jerbasma, slatka a meka (Ivo Andrić)
K: KOŠTANIK, –ika m kostur, skelet.
- Zvanične tajne, reć će koštanik / ne kazuju se površnicima (Laza Kostić)

L: LILA ž tanki, glatki sloj kore drveta (breze, trešnje, višnje i sl.), koji se lako ljušti.
- Odora joj kao svila / Bela kao bela lila / Čista kao zora rana (Radovan Košutić)
 
Lj: LJESAK m sjaj, odblesak.

- Od ljeska zimskog sunca ... izgledalo je to pivo prozirno (Petar Pecija Petrović)
M: MOSTATI nesvr. šatrovački: ćutati, mučati (u jeziku mutavdžija) (vranjski kraj, Milan Đ. Milićević)
 
N: NEDROGRIZ m ujed za nedra, ženske grudi.
- I uze od svake [devojke] po jedan ogrizak nedrogriz ... I nosač svaki put omahnu glavom, pa ih ljubljaše, pa štipaše i grljaše (Stanislav Vinaver)

Nj: NJEGOVSKI, -a, -o karakterističan za njega, njemu svojstven.
- Proku je obeznanila njegovska, ljuta krv (Veljko Petrović)
 
O: OTIH m indiv. tišina, utihnulost, zaborav.
- Marinko iskrenuo je pred njih svaki džep, pootvarao bez ključeva sve one ladice, koje skrivaju grijehe u otih (Josip Kozarac)
 
P: POBRADNJIK m etn. deo ženske nošnje koji se sastoji iz dva reda krupnog srebrnog novca prišivenog na debeloj kudeljnoj krpi

R: ROSUKATI nesvr. pomalo rositi (Vuk Karadžić, Srpski rječnik)

 S: SUVICA ž pokr. grožđe koje se prokuva u morskoj vodi i zatim osuši; suvo grožđe.
- Sušenjem pri blagoj toploti dobijamo ... od grožđa tz. suvice (Milan Batut)

T: TIKVARA vrsta jabuke
Ć: ĆIKARA ž šolja, šalica
 
U: USRŽITI, –im svr. učiniti da nešto skroz zahvati, prožme, da prodre u srž nečega.
- Kod ... Vojnovića je stil ... duboko usržen u samo delo, ono ... kroz njega živi (Milan Bogdanović)

F: FIJUČAN, -čna, -čno izložen fijuku vetra.
- Tutnje ponosne legije što se po goletima fijučnim roje (Milutin Bojić)
H: HLEBAČA ijek. hljebača ž hleb (s kvascem).
- Vazda su mu na trpezi pogača, hljebača, bardak vina (Stjepan Mitrov Ljubiša).
 
C: CAKLO s staklo.
- Kad pod njom [obalom] s broda zaviriš u tihu pučinu, vidiš svaku kuću ... gdje se u vodi kao u caklu cakli (Stjepan Mitrov Ljubiša)

Č: ČAPOR m grudva smrznute zemlje koja se izdiže od tla.
- Osvane i siv dan sa smrznutim čaporima ... blata po cestama (Ivan Kozarac)
 
Dž: DŽILITNUTI SE svr. potegnuti džilit (koplje), bacati džilit.
- Sramota je takome junaku ... džilitnut se, ne pogodit cilja (Ivan Mažuranić)

Š: ŠALE pril. lako, kao od šale.
- Koga moje vino obori, taj se ne diže šale (Stevan Sremac)


*Napomena: Za slova A-P: Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika SANU, tom I-XVIII, 1959-2010, Srpska akademija nauke i umetnosti, Institut za srpski jezik SANU, Beograd. Za slova P-Š: Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, tom I-VI, 1967-1976, Matica srpska, Novi Sad.


Zar nisu milozvučne ove reči.Menjane kroz istoriju i zaboravljene.