[size=38]Pišem ti poslednji put,
ne zato što ne znam šta bih pisao,
već zato što nema smisla.
Ako do sada nisi razumela, nikad nećeš.Pišem tek da znaš da više neću pisati.Možda odavno ne čitaš?Možda si pre mene shvatila da mojim rečima nije mesto u tvojim očima?Život mi je prošao u čekanju tebe,
a jedino što sam od tebe imao
bilo je ono što sam pisao.
Odavno bih prestao,
al’ bilo bi to kao da sam ruku na tebe digao,
ne bih to sebi oprostio.
Čekao sam da nestaneš iz svega u čemu si bila,
da jedina žrtva mog ćutanja, ako je mora biti, budem ja.[/size]
[size=38]Pišem ti poslednji put,
pišem kao da mi nećeš nedostajati,
kao da te se nikad neću setiti,
kao da nemam čega da se sećam,
kao da sam siguran da ću moći bez tebe,
kao da sam siguran da ću biti bez tebe,
kao da imam bogznašta da kažem,
kao da nakon ovoga neću imati šta da kažem,
kao da nikad više bez razloga i bez tebe neću zaplakati,
kao da pišem presudu kojom te oslobađam
svog postojanja.[/size]
[size=38]Pišem ti poslednji put,
da bih prvi put prećutao koliko si lepa,
koliko si života dala mom životu,
koliko ničeg osim tebe nije bilo,
koliko me je čak i tuga radovala,
jer je tvojom zaslugom odsela kod mene.[/size]
[size=38]Pišem ti poslednji put,
da bih i ja znao da je poslednji,
da shvatim da nemam ništa s tobom,
kao što ništa bez tebe nisam imao,
da stavim tačku na prazan list.
Kraj priče ne znači da je opet kraj sveta.
Prepoznaćeš nas nekad u tuđim slovima,
ali to nećemo biti mi,
to neka druga nekom drugom neće verovati na reč.[/size]
[size=38]Pišem ti poslednji put,
da ne bude da sam te ostavio bez reči,
da ne bude da sam nestao bez traga,
da ne bude da nas nije bilo.
Pisaće ti drugi, al’ nećeš imati šta da čitaš.
Ovako se više ne piše, ovako se više ne čita.[/size]

[size=37]Nije da mi nedostaješ,
nego nemam s kim da razmišljam,
pa razmišljam s tobom,
onako, tek da nešto radimo,
da nam pamet ne otupi
k’o što su nam srca otupela,
pa se prave da se ne poznaju
i ne sete se da pitaju jedno drugo
kako zdravlje, ima li šta novo, ima li šta staro,
ili se uspomene na silu zaboravljaju?[/size]
[size=37]Nije da mi nedostaješ, nego nemam za koga da živim,
dođe mi da umrem, a ni to nemam za koga,
pa bih da umrem noćas za tebe,
u ime starih dana i noći kada sam za tebe živeo.[/size]
[size=37]Nije da mi nedostaješ, nego pišem pesmu,
pa se setih da ne mogu da zaboravim
da smo jedno drugom suđeni
i da naše vreme tek dolazi,
ali kasno, jer smo ga potrošili
na nešto što će nam zauvek nedostajati.[/size]

[size=37]Badava branim sebi da mislim na tebe,
kad ne mogu tebi zabraniti
da se misliš u mojoj glavi
i to naglas,
pa čujem kako gunđaš
da bi mi, da mi nije tebe,
glava bila prazna,
o srcu da ne govorimo.
Zvocaš, jer sam nezahvalan
što si mi život produžila,
pretiš da ću videti svog đavola,
ako se usudim da umrem dok mi to ne dozvoliš,
čudiš se kako uopšte uspem bilo šta da smislim
u tom mom haosu neprovetrenih misli,
svađaš se kad kažem da treba da odeš,
kažeš da si rešila da budem tvoj,
a ti kad rešiš onda je to tako,
svidelo mi se, ili ne.[/size]
[size=37]Ne živi mi se,
a tebi se baš u mojoj glavi živi
i svaki čas zapitkuješ šta si ti meni,
da li te volim i gde ćemo živeti,
pa mi se ponekad čini da ću od tebe
i tvojih misli u mojoj glavi poludeti,
a ni ti u mojoj nećeš bolje proći
i već vidim kroz pola veka ludog starca
kako od još luđe starice
traži dozvolu da umre,
a ona kaže sad možeš,
ali nakon što odgovoriš
na pitanja: šta sam ja tebi,
da li me voliš
i da li ti je sa mnom život bio lep.[/size]

Kistom svog srca na platno moje duse nanosis paletu 
i plavom bojom oslikavs beskrajni oblik dubina, 
sanjaris i u sebi me smirenjem svoga bica stapas, 
neustrasiva plava ptico u beskonacnost sna dolazis. 

Ljudskom zelenom bojom umirujes nemir mojih voda, 
s njom, obnavljas i cistis uzdrhtale prozirne valove, 
kao rajske biljke donosis proplanku rascvjetali mir, 
uspinjes u slavlje moj zivot osvjezavajucom snagom nade. 

Zacet u tvojoj bjelini, otkrivam milost svih osjecaja, 
iznosis me preobrazenim smislom horizontima dana, 
istokom moje duse budis sjaj sunca vrhom razuma, 
auerolom ponovnog radjanja kusas krilom prepelice. 

Zemlja ti je dom, smedja i topla, cvrsta poput majke, 
imas savrsenstvo brazde i plodnost nepreglednih njiva, 
izvoristem zivota iz njih izlazis i nudis odricanjem tuge, 
pa me zoves i prihvacas u njedra predivnih uzvisina. 

Tu me znansvenoscu crvene vatre osvajas i primas u sebe, 
strascu vjetrova prislanjas uz besmrtnost iskrene srece, 
kao suncevu zraku izdvajas medju svoja rumena bedra, 
da tvojim toplim rumenilom uzivam i plovim zauvijek. 

Ti si dah duge, pocetak svjetlosti i glasnik mog obnavljanja, 
ti si vitki most izmedju zemlje moga srca i neba moje duse, 
tvoje se jake boje okvirom mog bica njezno i toplo razljevaju, 
i ja se vjecno prepustam njihovom velicanstvenom skladu.

Ponekad bi doletela kao
usplahirana grlica
na tvoje rame i nježno
ti pjevala pjesmu slutnji.

Ponekad bih pobjegla kao 
uznemirena košuta u 
tvoje krilo i nježno
drhtala promrzla od
hladnih osječanja.

Ponekad bih kao sanjivi leptir
sletjela na tvoje usne i 
nježno ih ljubila.

... a onda...

Onda bih shvatila da čeznem,
čeznem da ti kažem 
njemim usnama da te volim,
da grudima bez srca pokažem da 
te želim,
da očima bez vida 
poklonim osmjeh
da se tjelom bez razmišljanja
predam strasitma, jer čeznem,
čeznem za tobom.

Kad zaustim ime tvoje u po glasa ja u sebi
jako želim volila bi da si blizu blizu meni
pa i jesi u nutrini mojoj samnom razgovaraš 
pokrivaš me maziš ljubiš 
moje ime izgovaraš
glas tvoj čujem kao jeka 
ća se vaja izdaleka 
pa ostane u mom tilu 
da otkucaj mome bilu 
da jakost mi veličinu
ime tvoje ja dozivam 
čuješ li me dušo moja 
zauvik bi bila tvoja
uzmi sada tilo moje 
uzmi sada srce moje 
evo i sad dušo moja ja dozivam 
ime tvoje
volila bi da me čuješ ovoj 
pismi poviruješ 
da te manje duša boli 
ima netko ko te voli

Sjedim na rivi i promatram tmurno nebo
Gdje sivila i hladni vjetrovi šta sa sjevera
Prostruje mi kroz tijelo,kao nekakva tmina
Kraj mene…mjesto je prazno
Jer ti daleko si od mene.
valovi što zapljuskuju kamene obale
Slabije,pa sve jače i jače
tako moje srce kuca čim sjetih se tebe
I kroz hladno more,daleko na pučini
Kroz tisuču otoka daleko na obzorju
U sumaglici što vidjeh jest lice tvoje.
Poput kamena u moru tako blizu,a opet daleko.
Ljubavni žar što tinja u meni
Na trenutak srce i dušu razveseli.
Ali,kraj mene…mjesto je prazno
I nema tvog dodira,osmjeha i poljubaca
Toplih milovanja i šaputanja.
Lagani obrisi što sjećanja mi bude
Razdvojeni dani u tuzi mi prolaze.
A kad opet dođem na staro mjesto
Gdje nebo sad vedro je
I sivila i hladnih vjetrova nesta
Kraj tebe…mjesto prazno nije
Jer ti si u zagrljaju mome

Voleo bih da mogu
svu ljubav da ti prenesem,

taj oblak beskrajne čežnje
i nežnosti i topline...
Da se duž zlatnih niti
sva moja ljubav raznese
i raspline po tebi
i nastavi da teče...
Da obavijem ti sve bi'
najčulnije dubine...


Prizivam bledo veče

protkano žutim sjajem.
Da li je ovo već bilo
ili će sve tek da bude?
Svejedno.
Ljubav mi teče
i ja bih samo da dajem
dok se juče kroz danas
u isto trajanje slilo.

Da li ce stići do tebe?
Ne sumnjam više ni trena.
U meni čežnje ima
da poruši sve planine.
U meni nežnost snena
jača od svih morskih plima
uz nebo ljubavi greje
i gazi sve daljine.

Samo se pitam tiho
dok niti šaraju sne:
hoće li zaista moći
da ti prenesu sve...?