Ljubavi, pijuć sa tvoga zdenca ne ugasih žeđ,
već ožeđah jače.
Istino, tragajuć za tobom ne umorih se,
već nastavih put.
Svjetlosti, tražeći tebe, mrak nalazim
bljesku zore vapeći.
Čovječe, a tebe tražeć, uđoh u tvoj labirint
i još uvjek lutam ne gubeći nadu
da čekaš me;
zajedno s istoga zdenca da pijemo,
K Istini da krenemo
vjere puni da Istina smo mi.

Samo mi, od Ljubavi satkani,
k svjetlosti kročimo!

Đurđa Jandriš-Parać

Ljubav nema temelja.
To je beskrajni ocean,
bez pocetka i bez kraja.
Zamislite,
uzdignuti ocean,
na jastuku drevnih tajni.
Sve duse su u njemu utopljene,
i sada tamo borave.
Jedna kapljica tog oceana je nada,
a sve ostalo je strah. -RUMI

ODRAZ - Amra Bulut

Ja sam praznina, kojom nebo širi beskraj svoj
Kao nedohvatljiva tišina, u kojoj tajna ponire..
Gorda nisam
Jer, beskućnik nema dom za sve grijehe svoje
Dok lice mu sapira kiša
A vjetar dahove raznosi, izmedju dva svijeta..
Odraz sam neba u vremenu, zalazak sunca što ispraća
Bezglasje, u kojem umire i jutro i noć;
Kao svjetlost zvijezde što rastavlja
Praznina sam
Čije srce, Ti, Sobom puniš...

Volim tvoje ruke -Oskar Davičo



Volim tvoje ruke za igračke
to telo koga skoro nema.
Žena je samo u mekoti mačke
što u tvom struku prede i drema.

Kako da nađem ruke detinje
da ti objasnim šta ljubav znači,
a da ne ranim to malo zverinje;
usnu na kojoj se mrve kolači.

Čujem kako srcem dolaziš,
u predvečerje,
kad se zemlja sanja
i cijelu te svojom dušom
u sebe sklanjam.
Cijela grliš moju ravnicu,
a dolinom moga srca,
tamo gdje moje rijeke
toplim rumenilom natapas,
poput cvijeta
u meni ljubavlju izrastaš.
Nista ne ocekujem,
samo šutim, slušam jecaj
tvojih usamljenih ruku
i udaljenom tišinom
otvaram osmjeh.
Nemoj se bojati
svojih uzburkanih misli
nevidljivom ih nadom povedi
jer čitavim spektrom boja
u predvecerje,
dok te mekom zemljom sanjam
osjećam kako u meni
zlatnom svjetlošću
plodne snove pokrećeš.

Zal Kopp

***

Mome su srcu dovoljne tvoje grudi,
i krila moja za tvoju slobodu
Iz mojih usta poleće u nebo
ono što je spavalo u tvojoj duši

U tebi je varka svakoga dana,
stižeš ko rosa na cvetne krunice,
potkopavaš obzorje svojom odsutnošću,
poput talasa bežeći neprestano

Rekao sam da si pevala u vetru,
kao što pevaju pinije i jarboli,
ti si kao oni, visoka i ćutljiva
i često tužna kao putovanje

Utočište, kao stari put,
nastanjuju te jeke i glasovi čežnje,
budim se i ponekad, sele i beže
ptice što su spavale u tvojoj duši

Pablo Neruda

Рој Крофт: ЉУБАВ

Волим те
Не само због тога што ти јеси
Него и због тога шта сам ја
Кад сам с тобом.

Волим те
Не само због оног
Што си учинила од себе,
Него и због тога
Што чиниш од мене.

Волим те
Због оног дела мене
Који ти износиш на видело.

Волим те
Јер стављаш руку
На моје, бригама претрпано срце,
И прелазиш преко
Свих лудости и слабости
Којима не можеш помоћи,
Док чаме у магли,
А ти их изводиш на светло.
Сву ту моју предивну имовину
У коју се нико пре није
Довољно дубоко загледао
Да је пронађе.

Волим те
Јер ми помажеш
Да из набацане хрпе свог живота
Изградим:
Не крчму,
Већ храм
Да у делима свакодневним
Не слушам прекор
Већ песму.

Волим те
Волим те
Јер си учинила више
Него што би икада ико могао
Да учини добрим,
Више, него што би ме ма који усуд
Могао усрећити.

Без речи,
Без додира,
Без знака.
Учинила си све –
Напросто оним што јеси;
Можда то, на крају,
И јесте оно
Шта значи – бити пријатељ.

...

Али ти, ти си знала да је ноћ мирна и нема,
А само ја сам и даље будан и замишљен.
Ја сам једина жртва твог плача:
Звер ме држи на оку као свој једини плен.

Повремено се изненада стресем и задрхтим,
Лутам, изгубљен, избезумљен од страха:
Чујем како ме дозиваш одасвуд,
Осећам се као слепац кога мрцвари неко дете.

Али ти, ти си сакрила своје лице. Ниси ме зауставила,
С голубијом крвљу и тамом у сузама,
Спутана у мраку, јецаш у даљини,
Где сећање или смисао или разумевање нестаје.

...

Плач, Натан Алтерман

FATAMORGANA

Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svetliš,
iako to činiš svetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,
vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.

Dulse Marija Lojnaz

JA ĆU ZNATI - Zeljko Krznaric

Pošalji mi poljubac na kapima kiše
Neka se nježno spusti na moje usne
I dozvoli da ih upijem
Ja cu znati da si to ti...

Pošalji mi dodir na krilima vjetra
Neka se zaplete u moju kosu
I poigra nestašnim pramenovima
Ja ću znati da si to ti...

Pošalji mi osmijeh na odsjaju zvijezda
Neka zabljesne u mojim očima
I nikada se ne ugasi.
Ja ću znati da si to ti...

Ona nema nikoga
osim sunca i mene

Branko Miljkovic

Ne veruj

Ne veruj u moje stihove i rime
Kad ti kažu, draga, da te silno volim,
U trenutku svakom da se za te molim
I da ti u stabla urezujem ime.

Ne veruj! No kasno, kad se mesec javi
I prelije srmom vrh modrijeh krsa,
Tamo gde u grmu proleće leprša
I gde slatko spava na jorgovan plavi,

Dođi, čekaću te! U časima tijem,
Kad na grudi moje priljubiš se čvršće,
Osetiš li, draga, da mi telo drže,
I da silno gorim ognjevima svijem,

Tada veruj meni, i ne pitaj više!
Jer istinska ljubav za reči ne zna;
Ona samo plamti, silna, neoprezna,
Niti mari, draga, da stihove piše!

Aleksa Šantić

Život
kap žive na dlanu,
mali nemir
divan
u svom
vječnom nestašluku.

Smirite moju ruku,
molim vas,
smirite moju ruku
nemirnu
od sreće
što je
kap
još
tu.

Vito Nikolic

Dodirni me ...
poput vjetra me dotakni
nježno mi šapuci tajne
poput onih o livadi rosnoj
još iz vremena ljubavi bajne

Dotakni me...
samo vrhovima prstiju nježno
i poljubac mi spusti na čelo
pogledom mi samo kaži
da bi me još srce htjelo

Pogledaj me...
i tiho najtiše mi opet kaži
rječi za koje sam živjela
samo nježan i tih mi budi
da se nebi iz sna budila

Zagrli me...
onako jako kako ti to znaš
da sve je dobro opet me slaži
da snovi su sada prošlost naša
da ono od juče vise ne važi

...i probudi me!

XX

Govori tiho

Govori tiho.
Drvece je nocas budno i meni je zao 
da cuje kako je zivot kratak i nije veseo.
Govori tiho.
Ptice nocas blizu nas pevaju i meni je zao
da cuju kako u glasu necijem ima suza.
Govori tiho.
U livadi obliznjoj zrikavci se nocas vole radosno
i meni je zao da cuju da ljubav u srcu necijem je tuzna.
Govori tiho.
Nebo je nocas beskrajno tanko i meni je zao 
da nas cuju zvede, da im zbog nas tesko ne bude.

Desanka Maksimović

Da sam zora
pa da mogu jutrom da te budim....
pa da dodjem pod prozore tvoje
i udjem tiho na krilima vjetra
da osjetiš miris i poljupce moje.....
Ili da sam barem magla....
da ti mogu u zoru tiho i nježno u postelju ući
da skinem ti jutarnju rosu sa usana
i da vječno kraj tebe ostanem....
Eh.... da sam bar sunce što jutro krasi
i mjesto mene što te budi
da osjetiš malo toplinu moju....
da te ja mjesto njega
zracima pomilujem i dobro jutro poželim....

XX

Boli me šutnja tvoja
kad znam da odeš ti
boli me što svi znaju
da skupa nismo mi

danima te pitam, pitam
voliš li me ili ne
a ti samo šutiš, šutiš
i šutnjom mi kažeš sve

boli me tišina tvoja
i mir u srcu tvom
boli me istina naša
što duši stvara bol

danima te pitam, pitam
voliš li me ili ne
a ti samo šutiš, šutiš
i šutnjom mi kažeš sve

boli me odlazak svaki
uvjek kad padne noc
boli me što zalud čekam
a znam da neceš doć

danima te pitam voliš li me ili ne
a ti samo
šutiš, šutiš i šutnjom kažeš sve

XY

Kada kreneš na igranku
haljinu obuci
nek gledaju svi za tobom
kao gladni vuci

Nek ostanu svud za tobom
tragovi parfema
neka kažu svi u gradu
ljepše cure nema

Neka, neka, nek pričaju
da si moja bila
ti im reci da si mene
davno ostavila

Nemoj srećo na rastanku
da mi budeš tužna
ništa više sem poljupca
meni nisi dužna

Živi život kao da me
na svijetu i nema
još ćeš sto put u životu
biti zaljubljena..



xx

Sonet o neporočnoj ljubavi

Nema je ovde, sve je više gubim
u časnom krugu kog zaborav rubi.
Oh, gipka sliko varke, varko živa,
kad kamen vida njeno lice biva.

Daj mi snage da neporočno ljubim,
dane započeo tužno.
Tu se skriva bol bez odjeka i reč bez odziva.
O, daj mi snage nad silama grubim.

Vrati mi sličnost da usnim, dok strava
tišti mi čelo i niče na stolu.
Ona je deo predela što spava.

Pomešana s vetrom dok ćuti u sjaju.
Iscrpem budućnost u svirepom bolu
što sanja krv leta i pakao u raju.

Branko Miljković