Najpesničkiji pesnik

Slobodan Marković - najpesničkiji pesnik koji je živeo u Beogradu. Ni Jovan Ilić sa svojim sinovima nije tako strasno srastao sa gradom. Ni Sima Pandurović. Ni Vladislav Dis. Išao je ulicama kao Pesnik. Ulazio je u krčme kao Pesnik. Kupovao je višnje kao Pesnik. Naručivao je piće kao Pesnik. Udvarao se ženama kao Pesnik. Događalo se: ogroman red pred stadionom "Crvene zvezde". Svi strpljivo stoje. Čekaju. Ali on, vedar, preko reda prilazi blagajni i uzima ulaznicu. Pesnik. Dogodi se, ponekad, iz sredine, začuje se negodovanje. To su došljaci iz nekog erskog kraja. Odmah ih umire Beograđani. Zar ne znate ko je taj čovek? Pa, to je Pesnik".

U potpisu ove kratke crtice je Branko V. Radičević, pesnik i pisac, koji je nadživeo prijatelja, ali mu se od pre neku godinu pridružio: valjda sad zajedno ispijaju nebeske špricere u nekom pesničkom raju?

Ovo je moj kratak prilog reportaži o Liberu Markoniju, čoveku koji je zadužio Beograd.

Petar Janković, Beograd

~

Skver Slobodan Marković

"Skver-raskrsnica ulica Mekenzijeve, Cara Nikolaja II (ex 14 . Decembra), Čuburske i Mačvanske, nedavno je, odlukom gradskih vlasti, dobio — ime Skver Slobodana Markovića. Tabla sa pesnikovim imenom okačena je, po našem srpskom običaju, na najneprikladnije moguće mesto — na 'zdanje' trafo stanice ispred 'Maratonca'.

Dobro, pomislih, daj šta daš, zaslužio je tablu sa svojim imenom naš Libero Markoni, pa bio je najveći pesnik Čubure...

Tabla je, međutim, samo nekoliko dana kasnije — nestala.

Ko je pokidao tablu? Kome smeta već sedamnaest godina mrtvi pesnik? Da nije u pitanju stara mržnja, koja se vuče još od neke davne kafanske tuče? Ideološka netrpeljivost? Imovinsko pitanje... Da nije tabla postavljena na nečijem posedu, pa se taj uplašio da bi skverić mogao biti pretvoren u trg posvećen Liberu?

Libero je bio pravi čuburski boem. Svojim bokserskim likom, podsećao je na čuburske majstore koji su bančili u Kikevcu i Čuburi. Iza tog lika krio se intelektualac, novinar prevodilac i veliki srpski pesnik.

Pisac ovih redova i sam je pesnik. Libero ne spada u moje omiljene pisce, ali neke od njegovih pesama vrednujem kao remek-dela naše poezije.

Vratite Liberovu tablu, da svi vide da se skver zove po njemu!"

Autor teksta nepoznat

У МАЛИ ДАН

На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.


* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.

ОДЛАЗАК БАКАРНЕ ПТИЦЕ

Завршава се главе моје пут.
Није легла у руке године толике.
Чак сам и ледних суза нетакнут,
и све што сним прелази у слике.

И ти што полазиш у дим, а смрт се приближава,
не занемари пакао мојих тегоба.
Још сам ту, а већ спава
њеног ока сјај у хладу соба.

У дивану где моћ тишине туробно влада
нека ноћ очајна још цвили.
А бакарна птица одлеће из града
у коме смо до јуче живи били.


* * *

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја...
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.

Дошло је време деобе, девојчице.

ДАМА ПИК

Усне тамне и без руба
скриле две плоче, два зуба.

(Златне кљове сјајне даме
која ми се ослања о раме.)

На рамену ми капија сванућа
отвара пут за госта немогућа.

По ждрелу ми се оџачари крсте
и гар очајну мељу међу прсте.

Од тог гара ко од светог праха
глувим, не чујем ни Брамса, ни Баха.

Дама Пик, мојих слутњи седа
на клупу испод градског дрвореда

а свуд је ноћ и тргови су пусти.
Гамен реч неће да изусти.

И ко не спава, жмури ради реда
у собама изнад дрвореда.

Могу ли тако у муклој самоћи
тражити од ње да овде заноћи.


* * *

По једну имам у свакоме шпилу.
По две на старом ринглшпилу.

По три у самостану где су
гробови бели засели у месу.

Тамо се не зна шта све дојке чине
у тами испод древне паучине.

Нити се види на меком ослонцу
какав паук виси на црвеном концу.

Прерушен у сетног духовника
додирнућу се једном светих слика,

везова и скрушених речи,
па ћу тек онда у обиље прећи,

јер Дама Пик мојих страсти
невину децу обешчасти.

Од тих уздаха, од те цике
подмећем белих дана слике,

ал огледало неће скрити
Пикове Даме лик, а нити

може да чами у звонари
земљана жена таквих чари.

MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi,
ne moram da budem ja,
nek ona živi…

Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.

Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući,
i jesejne uspavanke.

Nek joj se ispuni želja:
stara klupa,
niska kuća izvan grada.

I kad zbraja dane,
nek se seti mene
i mojih molitava…

Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.

A kad joj mreti dođe,
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.

Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.

Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.

Nek umre samo posle mene,
ma gde se obreo,
i ma gde bio.

---------------------

„Sto ludih ručkova”
Libero Markoni

-------------------

Štuka, ajkula sa Dunava, spada svakako u najvrsnije ribe. Za ručak na ovaj način, štuka treba da ima nešto više od kilo i po. Kad se udesi spolja i iznutra, kao što je red, osolimo je i stavimo, po mogućnosti, u dugačak sud i to u položaju kao da plovi. Spustimo pored nje dva lista lovora, nekoliko zrna bibera i od svake zeleni po malo. Zatim je nalijemo hladnom vodom i kuvamo na tihoj vatri. Otprilike za pedeset minuta štuka je kuvana. Onda je pažljivo izvadimo i tako celu stavimo na dugačak tanjir, pravljen specijalno za ribe. Unaokolo je ukrasimo kuvanim cvetićima mladog karfiola, pa gde-gde spustimo krišku limuna iz čisto umetničkih razloga, a u sudu za sosove serviramo sos od rena sa majonezom. Taj sos znaju da prave i početnici, zato nećemo opisivati trud oko njega. U ovom slučaju kad je već gotov samo mu dodamo majonez i to ne mnogo.
Od vode u kojoj se kuvala štuka pravimo čorbu i to na sledeći način: zelen iz šerpe u kojoj se kuvala štuka sameljemo i propasiramo kroz žičanu cediljku, a posebno pravimo tanku zapršku sa vrlo malo rendanog crnog luka. Zapršku nalivamo sosom od svežeg crvenog paradajza, zatim sve to izmešamo sa vodom iz šerpe, spustimo pasiranu zelen, šaku pirinča i nekoliko kapi zejtina, radi glazure. Kad pirinač bude gotov čorbu odmaknemo i saspemo u nju sitno seckan peršun. Veću količinu. Poklopimo i ostavimo da se prohladi, a zatim umutimo jedno celo jaje sa svom tom našom majstorijom, pa iznosimo na sto. Postupak je vrlo lak kao što se vidi, sama gozba nije baš tako skupa.
Pre ručka se pije rakija, uz ručak i posle ručka belo vino, hladno, iz velikih čaša. Sistem ovog ručka nije celishodan bez ćemana (violine), pa se zato izbegava ovakva sofra u kući. Obicno se sve to sprema negde, na obali, i bez ikakve odgovornosti. Melšpajza (predjela) nema, jer kud ćete veći melšpajz od kuvane štuke sa renom. To i razboljeva i leči u isto vreme.

----------------------------------

Ovo nije baš kao po propisu koji vlada u manastiru Presvete Bogorodice Nastavnice (Hilandaru), ali uz grešne dodatke ovoga sveta može da zadovolji naša čula do pune mere. Pre svega, sve se gotovi na ulju. Prvo se iznose masline začinjene tankim koturima praziluka, poprskane vinskim sirćetom, uljem i kuvanim kimom.
Onda, tanka pita od praziluka, ili kupusa. Sa svega tri debele kore, pečene na platni. Obično, seljački. Fil joj je uprženi praziluk pun bibera. Zaslanjen (osoljen) morskom solju. Prelivena uljem sa svih strana, ona cvrči u pećnici, i iznosi se gotovo vrela na TRAPEZU, ili, kako se to kod nas kaže, TRPEZU. Ne seče se, već, lomi. Sve dotle se pije komovica iz zemljanih šoljica. A posle pite, prva čaša crnog vina, posle koga se fleke ne peru. Da li to današnji svet poseduje, ili ne, Libero Markoni, ne pita.
Inače, da bi pita bila kako valja, posle pečenja se poprska mlakom vodom i prekrije ponjavicom (prečistom).
Nakon pite, trpeza se očisti kao da tek obed počinje. Iznose se nove čaše. Drugo vino i hobotnice sa malo kuvanog zelja, u kome ima belog luka, Vegete i ulja, koje se dodaje onako sirovo.
Kad se i hobotnice pojedu, kod nas mogu japanske lignje, ili dagnje, kuvane sa začinima, iznosi se riba. Po mogućnosti kuvane glave zubatca. Odnosno, meso sa glave bez kostiju, uvaljano u ulje maslinovo, i, takođe, poprskano sirćetom od crnog vina, sa vrlo malo crnog luka. sečenog na krugove. Glava zubatca se lako kuva. Treba joj najviše dvadeset minuta da ključa.
Lepo je uz ovakav ručak imati hleb domaći od crnog brašna. Ceo obed, koji nije kratak, prate psalmi i ispijanje vina. Na kraju se trpeza opet očisti kao da ručak tek počinje i iznosi razno voće, kratki noževi i zemljani tanjir za košpice, kože i peteljke. U krajevima gde nema mora, niti ribe morske, dobre su i zaleđene. Uz sočivo karejsko ide pastrmka kamenjarka, rasečena preko pola kao vekna za sendvič, pa na plotni pečena, i, tek onda prelivena sitnim peršunom, belim lukom, tucanom paprikom, uljem, i, sa po kojom kapi sirćeta od crnog vina.
Preporučuje se ovakav ručak u tišini. Radio mora biti isključen. A o gramofonima, stereofonima, i sličnim sredstvima, ni reči.

-----------------------------------

3 dimljene skuše 250 g obarenog pasulja 6 paprika 4 luka so, biber
U dublji sud naizmenično ređati isečenu skušu i paprike punjene pasuljem. Zaliti sa časom vrelog ulja i vode. Poklopljeno peći u rerni 1 sat na 250 stepeni

--------------------------

Polumasni sir izmuljan sa jajima i sitnom tucanom paprikom ispuni velike babure, zelene. A zaklopimo ih crvenim polutkama omanjeg paradajza. Sve to pržimo na zejtinu. Okrećemo i pazimo da sa svih strana babura bude dobro pržena.
Kad je babura pržena, smesa od jaja, sira i tucane paprike nabubri, tako da se ima utisak kako će lepo obojena babura eksplodirati.

Lomi se crna, tanka pogača, koju su na Englezovcu jeli od vajkada. A pije se hladna šljivovica.

Tek se posle iznosi ČUBURSKI BEĆARAC kao glavno jelo. U stvari, komadi posnog svinjskog mesa dobro se izdinstaju, skoro da bi mogli i takvi da se služe. Onda se na jedan kilogram mesa natru četiri glavice crna luka, pa kad luk već počne da žuti, saspu se na rezance sečene babure, duge paprike i feferoni. Pomalo se dodaje i vrela voda, kap po kap. Na drugoj strani, oljušte se patlidžani - jabučari i iseku na kriške, pa se u celu ovu smesu mesa, luka i paprika bace i izmešaju. To sve posle ključa tiho i postaje gušće.

Pošto je ovo jelo mnogo ljuto, jede se iz manjih tanjira, ali prstima. Umače se. Obično se piju jaka vina presečena udarom sode. Samo jedan štrc, do dna. Čuburci ne mare za slatkiše, ali zato posle bećarca obavezno seku hladnu lubenicu. Tako se slobodno može zaključiti da je epilog ovog ručka dobra lubenica. Inače, kasnije, svako peva za sebe.
A dešava se da na muklom basu žice same od sebe poginu. Udvaranje je obavezno i bez neke naročite etikecije. Gosti su u svakoj prilici zakićeni.
Ukoliko piju kafu, na licu mesta je melju u ručnom mlinu.

----------------------------------------------------

Ako vam je kasapin prijatelj i hoće da vam dâ takozvano grudno jezgro, uzmite ga pa ga uvijte u čisto platno i ostavite na ledu nedelju dana. Zatim ga otkravite na umerenoj temperaturi, zgulite mu kožu i dobro ga tučkom izubijajte. Tako, kao da je grudno goveđe jezgro krivo za sve vaše malere u životu.
Onda počnite sa uže strane da ga uvijate kanapom, tako da je mrežasto isprepletan. Stežite što možete jače.
U šerpu sipajte litar rečne vode i od svake zeleni po jedan koren, kao i sasečena crna luka. Onda presecite na četvoro zdravu glavicu kelja, zabiberite sa 25 zrna crnog bibera, nalijte pomenutom vodom i kuvajte dva sata.

U drugoj šerpi treba otopiti paklicu od dvesta grama putera, malo zaslađenog šećerom, pa kad se šećer u puteru rastopi dodati tanke listove crnog luka. Najviše do dve glavice.
Čim zaslađeni puter sa lukom požuti, prebacite u njega meso koje je posle dva sata tek polukuvano, a onda sve to nalijte vodom u kojoj se meso kuvalo, zajedno sa zeleni. I dinstati sve dok se cela ta masa oko mesa ne pretvori u mrk sos. Po strani treba spremiti sos od milerama, sa vrlo malo mirođije.
Meso se zatim izvadi, oslobodi kanapa i seče na podjednake komade. Kad se ti komadi poređaju onako kako naša estetska merila zahtevaju, sve se prelije usijanim puterom, pa tek onda sosom od milerama.
Uokolo se kao ukras naređaju polulopte kuvana pirinča. Zatim se preko svega nastruže parmezan, ali tako da se meso i pirinač jedva nagoveštavaju.

Jede se uz zelenu salatu, a trpi sva vina i crna i bela i zelena i žuta, sem onih koja slade. Ovaj ručak obično spremaju dokone učiteljice u Provansi, a kad mogu one, zašto ne bi ovo isto jelo spremale i naše učiteljice. One neka spremaju, a mi ćemo da jedemo. Posle ručka se preporučuje slušanje radija, ili NAPOLEONOV PASIJANS.

---------------------------------------

MALO starinski, u bašti, gde s kraja dubok bunar hladi džanarikovaču, za sofrom, oko koje se sedi na ćilimu ornamentisanom ilirskim šarama, pije se baš ta rakija, sa konopca, a meze slani bademi.

ONDA se služi tanka pita od lobode (vrsta spanaća): „kora” - stari kajmak - kora - poparena loboda - kora - stari kajmak i loboda, zajedno, onda kora, pa odozgo stari kajmak, umućen sa jajima od koke graorke. Svakako da smo fil i kore zalivali zejtinom i da smo tepsiju, bakarnu, ala-turka, podmazali dobro. A kad smo sve to naređali, krajeve pite, u okrug, zavrnemo kao tanki đevrek, pa onda stavljamo pod usijan sač. Gotova je za pola sata. Seče se na uzdužne trougle, ali se ne vadi, svaki gost, oštrom, drvenom kašikom, svoj trougao tamani. U isto vreme, uzima se istom kašikom hladno ovčije kiselo mleko sa Belopoljskih planina, iz zajedničke činije.

NA KRAJU se iznosi škembe tava i salata od krastavaca sa belim lukom, koji je osoljen i istucan u drvenom avanu. Za ovu salatu je obavezno crno vinsko sirće, a treba je napraviti na tri sata pred ručak, tako da krugovi krastavaca podrhtavaju.

ŠKEMBE se najpre dobro očisti, i kad bude belo kao preostali sneg na Prokletijama, ubacuje se u lonac pun bunarske vode. U isto vreme spušta se u lonac i nov zidarski ekser. Zahvaljujući tom ekseru, škembe se raskuva i postane meko, tako, da se topi. Onda se prenese na hladno mesto. Tako da se, skoro suvo, hladi. Rubovi se izdvoje u palamare, simetričnog oblika, a preostali deo se seče na tanke rezance. Posebno, u zemljanoj tavi dinsta se velika količina crnog luka - srebrnjaka, sa oljuštenim crvenim patlidžanima i zelenim feferonima. Kad već počne masa koja se dinsta da menja boju, ubacuju se rezanci, i pola šake turskog pirinča. To se osoli, zabiberi i poprska tucanom paprikom. Može da se spusti i mali list lorbera. Kad se sve dobro izmeša, i, takoreći, ujedini, prekriva se palamarima rubova i nosi u rernu. U tihoj rerni stoji jedan sat i deset minuta. Posle se vadi i služi na malim tanjirima.

Iz balona, koji je takođe visio u bunaru, sipa se u visoke čaše hladna malvazija. Jede se polako. Skoro prstima. Čak se, pomalo, i mljacka. Na kraju se pije kafa sa po jednom čašom vode, koja oznoji jadno staklo, a naljuti zube. Zatim se sofra rastura. Ćilim istrese, pa se prostre u deblji hlad, da bi se gosti na dugim jastucima sa mindera odmarali. Obično se, tako ležeći, posle škembe-tave, peva:

„Vesela si Veselice, veselo je oko tvoje.

Koga god si pogledala, svakome si ranu dala. I mene si pogledala, i meni si ranu dala.”

Posle buđenja, najmlađa domaćica pravi osvežavajuće piće od crvenih ruža, takozvani šurup.

Kad mesec izađe, gosti se razilaze zahvaljujući jedni drugima.

-----------------------------------------

To je planinski ručak, gostinski i bez naročitog ceremonijala. Prvo se služi hladna šljivovica sa kockama šećera. Zatim se iznose mlad i star ovčiji sir. Mlad i star ovčiji kajmak. Pera crnog i belog mladog luka, i kotarica hladnog ovčijeg mleka. Uz sve to ide vruća proja od žutog kukuruza. Onda se služi slan sutlijaš, zatrven korom mladog ovčijeg kajmaka, pa se tek servira rakija medovača, vruća u velikim čašama. Posle nje iznosi se na tesani sto pržena iznutrica, jagnjeća. Krezle, džigerica i tanki komadi oko rebara. Svakako tu dolazi i meso sa glave. Jezik i koren jezika. (Ovo poslednje kuvano).
U isto vreme se servira veliki tanjir kuvanih jaja sečenih na pola i dobro zabiberenih. To je trenutak kad se počinje i sa vinom, ali iz pola litarskih bokala od opeke. Kad je i sa tim gotovo, dolazi na red letinsko pečenje. Ustvari, starije jagnje, njegovi bolji delovi, najpre kuvani do prvog ključa, a zatim oceđeni, pa stavljeni pod vreo sač u dobro zamašćenu tepsiju.

Sve se to peče oko 58 minuta. Onda se raskomada rukama i na zemljanim tanjirima servira pred gosta.
Patuljasta, zelena salata se isitni kao što se sitni peršun, pa se veoma zakiseli i pozejtini, i služi uz ovo meso.
Vino se menja. Uz iznutrice je išlo belo, a sada se u Letini pod Paklenom iznosi crno i gusto, nehlađeno.

Na kraju je tanka pita od crnog brašna, takozvana gužvara napravljena bez mere i bez reda od kajmaka, sira i jaja. Takođe pod sačom.

Kad je ručak zaista gotov, pojavljuje se nova kotarica hladnog ovčijeg mleka i domaćin puca iz karabina ili revolvera kroz prozor sa boja (sprata), da javi, kako je gozba gotova. Ta pucnjava deluje blagotvorno, i obavezno je poći niz planinu nekoliko kilometara da bi se ručak rasterao, slegao, jer ručak u Letini, iako je tako prost, traje od 11 časova pre podne, pa do zalaska.
--------------------------------------------

Bekrijski letnji kiseo kupus

Bekrije pre muzike i pića, požele, u trenutku kad se klin klinom izbija, da usred leta čalabrcnu klasični kiseo kupus, pa još ako se dogodi oblačan, kišni dan, onda njihovom uživanju nema kraja.
A da bi dobili brzo, usred leta, kiseo kupus od slatkog kupusa, uzmemo glavice i izdubimo iz njih koren, onda preostalo lišće sasečemo na krupne rezance, spustimo u veliku šerpu, osolimo i nalijemo mlakom vodom. U sve to stavimo pola parčeta taze hleba, poklopimo i ostavimo na ivicu šporeta da tavori dvadesetičetiri sata.
Da bi kupus bio bez mokrih troha, hleb stavimo u kesicu od čistog platna. Posle kupus, ukoliko mislimo da kuvamo celu količinu, samo obogatimo sirovim komadima mlade svinje, a najbolje od rebara i vrata. Dobro zaljutimo tucanom paprikom i pustimo da se kuva na tihom, onako zajedno sa rasolom.
Na kraju, pravimo nešto tanju, ali veoma crvenu i ljutu zapršku na masti, pa ukrčkan kupus zapržimo. Samo ne iznosimo ga odmah na sto. Kad je zaprška gotova, zabiberimo kupus i opet pustimo da na tihom prepričava priče o dosadnim zečevima.
U krajevima gde ima tankih vina, dobro je u ovu svrhu piti polurashlađeni rizling. Inače, ide prošlogodišnja MISTELA, koja je na pragu da cikne. Hleb mora da bude vruć.
Nikakvih dodataka nema, jer ovaj kupus u neku ruku je i lek.

Posle ovoga se teško diše, ali, i ta kriza brzo prođe, ako se uhvati hlad. Muziku je, u ovom slučaju, preporučljivo slušati iz daljine. Inače, uspeh je zagarantovan. Još istog dana s večeri, bekrije umivene i u bele košulje presvučene prolaze ulicom kao da ništa nije bilo.

ОЗДРАВИЋЕМО

Разболесмо се свесни своје таме.
Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.

И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.

И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.

И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.

Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици...
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.

У МАЛИ ДАН

На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.

* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.

ОДЛАЗАК

Не дај ме никоме. Узми све моје:
и пртљаг
и капут искрзан
и све светиње.
Тужно шуме гробља, још тужније хвоје.
Ипак љубим ведар
очи детиње.

ОДЛАЗАК БАКАРНЕ ПТИЦЕ

Завршава се главе моје пут.
Није легла у руке године толике.
Чак сам и ледних суза нетакнут,
и све што сним прелази у слике.

И ти што полазиш у дим, а смрт се приближава,
не занемари пакао мојих тегоба.
Још сам ту, а већ спава
њеног ока сјај у хладу соба.

У дивану где моћ тишине туробно влада
нека ноћ очајна још цвили.
А бакарна птица одлеће из града
у коме смо до јуче живи били.

* * *

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја...
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.

Дошло је време деобе, девојчице.

ЦРНИ ЦВЕТ

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет - мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.

БЕДА

Беда је сулуда и сија од броката коме се не живи.
Фотеља старинска окачила се о балкон над градом,
а пролазници бели, плави, зелени, сиви,
час се у небо пењу, час су пред сулудим падом.
Беда је сулуда крпа. Од ње заставу не шију девојке које мазим.
Лажем их уместо сунца. Сипам им у ждрело белину.
О, па ја ћу тек данас сасвим да уобразим
како сам огрнуо црвену пелерину.

Беда је сулуда мати чија се деца гложе
и чије се кћери боду у арени.
Узалуд им новцем ватру под дојкама ложе
којекакви слупани сумарени.
Беда је паучина у соби где нико не спава,
већ где се мртваца снених одвијају гвоздене змије,
и гмижу тамо где камен Јупитер обасјава
и где се без срца, у сенци џелат крије.

Беда је џелатова мати са ножем дугим и оштрим.
Њено је време кратко. Блесак. Зрно песка. Гнусоба!
Зауставићу је голорук, као казаљке на ПОШТИ,
и, преокренућу башту, с почетка, и, на крају оба!
Беду кљуј у теме! Друго шта би?!
Њу није дотукао Лењин, Капетан Земље!
И док пада сумрак на Океане и на Средоземље,
моја ће рука коначно да је зграби!

* * *

У мрачни сам те бацио шахт,
а нисам знао твоје име.
Тад је на торњу полудео сат.
Молио неко: добра ноћи, скриј ме.

Цртао сам само за шанком модар цват
и сањао твој гроб сред тишине
са обелиском ко твој бели врат
у леду своје убилачке зиме.

И сасвим сулуд, свима непознат,
пребијен од многих маски што ме виле,
у лаком скоку на последњи кат
попео сам се катедрали силе
а за олтаром се церекао брат
уз монахињу голу с пунђом свиле
која је богу била надохват.

И ту на греди где паук смисли спону
ко да је записао апостол Лука слова,
дошло ми да погинем у звону
изнад пејзажа, торњева, сламна крова.

Не зато што је жетва прошла и што ћу мрети
с хиљадама вртова у истом часу,
већ што сам кобан мрав на ужасној планети
који се надао љубави и спасу.

Па ипак ту си негде! Кап у гласу!
Чекаш да црква узлети.
Никога нема. Са мачем о пасу
силази нови бог с врлети,
а око њега дивокозе пасу.

* * *

Срце моје, ко зна, можда се размекшаваш,
правиш места за неког несрећника, болесника.
Бдиш, лудиш, молиш, не спаваш,
а град је препун мрака и злих слика.

Ти би се видим удубило да можеш.
Чак би и колевку за нахоче сочинило меку.
Направило би му ципеле од сопствене коже,
само да га друмови не пеку.

Ти би свима жалосним, без друга
дало по комад братства, да сваки створ схвати
како постоји ипак и сат радости
када не мора да се умире и пати.

Ти би у оног што мре, крв кануло,
и уместо хиљаду умирућих, ти би куцало, било.
И ти би све учинило да би свима свануло
и ко дете вихора по баштама се вило.

На крају, ти би ко безумно пиће
опило свет мучан док олуј хара и баца.
Теби се у мраку света непрекидно свиће.
Срце, ти си расад пољубаца!

ТАМНИ БАНКЕТ

I

Дотако нисам фосфор свица,
мада ми нокти ноћу горе
ко крваве очи птица
које налећу на прозоре.

А да л ће наћи иза окна
мене што живим попут дима,
мене кога већ дно узима
са белуцима иза окна.

Не питам, јер тетура
приказа моја ко да слави
смрт што ми се на руци плави

на Дунаву, у сивој трави...
Док негде испод абажура
лептира ноћног паук дави.
II

Шта да ти кажем на прозору дана.
На одласку из покрајине зала.
Ти си тако добра, али за мене мала.
И већ сам тихо пошо из твог стана.

Ти знаш за тугу што у мени кључа
Ко врели извор земљи, ту, на сиси...
Ти можда јеси љубав. Можда ниси.
За твојим столом луди облак руча.

Стигни ме ако имаш воље!
Заустави ме, јер ћу ускоро поћи
на банкет луди, у загрљај ноћи.

И више никад на Падини света
неће такав ноћник са звездом да шета,
нити ће таква песма да загрли поље.

IV

Сви дављеници кроз мене ће рећи
свету правду, љубав за лептира,
љубав за цврчка који сетно свира
о лепоти, вечери и срећи.

И само ми је жао једног дана
кад и ја будем на банкету чуда
што ће из неког малог ресторана
потећи песма исто ко ја луда.

И што ће она некоме да врати
оно што мени нико мого није.
Ни дани среће. Ни весели сати.

Био сам увек тамо где се пије.
И нисам знао да ћу себе дати
великој води што ће да ме скрије.

IX

Ружама нема спаса. Сати иду
од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.

А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.

Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље...

Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.

XIII

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.

ДАМА ПИК

Усне тамне и без руба
скриле две плоче, два зуба.

(Златне кљове сјајне даме
која ми се ослања о раме.)

На рамену ми капија сванућа
отвара пут за госта немогућа.

По ждрелу ми се оџачари крсте
и гар очајну мељу међу прсте.

Од тог гара ко од светог праха
глувим, не чујем ни Брамса, ни Баха.

Дама Пик, мојих слутњи седа
на клупу испод градског дрвореда

а свуд је ноћ и тргови су пусти.
Гамен реч неће да изусти.

И ко не спава, жмури ради реда
у собама изнад дрвореда.

Могу ли тако у муклој самоћи
тражити од ње да овде заноћи.

* * *

По једну имам у свакоме шпилу.
По две на старом ринглшпилу.

По три у самостану где су
гробови бели засели у месу.

Тамо се не зна шта све дојке чине
у тами испод древне паучине.

Нити се види на меком ослонцу
какав паук виси на црвеном концу.

Прерушен у сетног духовника
додирнућу се једном светих слика,

везова и скрушених речи,
па ћу тек онда у обиље прећи,

јер Дама Пик мојих страсти
невину децу обешчасти.

Од тих уздаха, од те цике
подмећем белих дана слике,

ал огледало неће скрити
Пикове Даме лик, а нити

може да чами у звонари
земљана жена таквих чари.

РЕЧИ

Речи - моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.

СЛАВИ БОГОЈЕВИЋУ У БЛОК, 1949, ујесен

Учинило нам се једне кишне ноћи
да су нам чаше
пуне плавог сока
и како ће свако од нас
дивно моћи
да стави небо у два мутна ока,
ал то би Злодух
што на чаше седа
огрнут лишћем старих дрвореда.

. . . . . . . . . .
. . . . . . . . . .

И слутили смо пропаст свега
ураљући у окно ресторана
и силазила нека шума с брега
и луда трешња, зрела, необрана
али кроз чаше
свака сијалица
имала руке и хиљаду лица.

У тај час
по свему баснослован
држећи руку
на сребру свога штапа
тумачио нам сликар Бијелић Јован
како се трагедија уклапа
у наш живот тек уметности сличан
и да је пут
пред нама необичан.

Седели смо код ЛАВА
а киша
купала Београд као дете.
Шта вреди кад душа нам скапава
на флекама кафанске салвете.
И то би Злодух. Исти Слава!

ЈЕДНЕ ЈЕСЕЊЕ НОЋИ, КОД ЛАВА, 1949.

ИКРА


Бацам икру од које муња водом бежи.

Нема места где нисам посејао рибе.
Тонем, а рађам свет што се насмеши.
Свет насмешен...
од светлих травки и од рода плаха.
Мене моћног ронца икра луда теши,
иначе бих био пијанац без граха,
без хлеба, без маха.
Зато се крећем чудно за ракове дневне,
за сезоне, боје, које мода тражи.
Изгарам за руљу.
У оку моме муња дивно севне.
Ја певам за сунце, а газим по муљу.

Бацам икру страшну по мраку, у ходу
и поцепан пловим (љубавник на броду).
Мени сви не прете,
мене само хоће
неким златним ножем смртно да избоду.
Смејем се на све зле, јер ја сам моћан ронац
и искапим мора ако жудим воду.

Свеједно што ме трипут дневно крсте
и што ме именом зову и што траже
да се умешам међу непливаче,
да будем мудар, одузет сред плаже.
Ја бацам икру из које се буде моје луде крви
пливачи,
пераји ретки испод свода.
Какви ловци! Какви ловци! Каквио ловци!

Машем некоме што клечи на води!

1946.

ЗАПИСИ О ПРАГУ ДОМА


У лето ведрих очајања
кад сања шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

Ту нема дима, нити с прага
старица чека с купом вина.
Помрла су лица драга.
Покопане руке сина.

На дну бунара нема слике
девојке што у кругу чита.
Приметила је осветнике,
али сад су они само жита.

Икона је у прашини.
Богородица без жиже живи.
А мени већ се сасвим чини
како ће и дан да посиви.

Па прескачући луде међе
идем све ближе граду смеран.
И помишљајући на њу ређе,
осећам да јој нисам веран.

У лето ведрих очајања
кад гине шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

МОЈА СУ ПРАВА ЗАКОНИТА


Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

Мене повреди туђи јаук.
Отвори увек горку рану.
Ухвати ме се као паук
греде у старом ресторану.

Ал уз пиће не опрости
срце моје никоме више
ни белу тугу пролазности
ни љубав, ни сјај после кише.

Себичан и луд, ту, за столом
ко див разорен чекам зору
и малу своју за прозором
поздрављам у алкохолу.

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

1950.