ОГЛЕДАЛО ПОНОЋИ


Сва та светина што се љуља
око светла и око мене,
око поноћи, и тек у зору
испразни кафанска огледала,
неће ме наћи у тамном куту
с очима већим од дубине,
јер сва та светина што се љуља
мора већ једном да почине.

Ја волим малу жену таме,
која се каткад благо смеши,
и ако она пије, греши
и много чега лудог реши,
она је моја поноћ светла,
она се као сунце смеши.
Па кад скупљам свеће из ваза
и рушим бокале и гледам плаве
све главе мирне када мину
поред кафане... у свом вину
ја нађем мали оток душе,
а око мене жене таме
певају, пију, плачу, пуше.
О жене таме, све хаљине
ваше просте драже су и маме
много слађе него свиле
на којима су и цикламе
и руже и друге бурне шаре.
О жене, таме, за вашу младост
и за све ваше дане старе
ја дижем чашу пре сванућа!
Жене без круха и без кућа!
Жене без лежаја и без страха!
На ветру ви сте и на мразу...
На сунцу ви сте и у тами,
у огледалу и у зиду...

Красне сте у туђем виду...
Сви вас на гробљу забораве,
а имале сте косе плаве
и знале сте шта шапћу траве...
Сада сте ружна светлост јаве.

Но у огледалу поноћи ове
вас опет давна младост зове.
Па вас је страх од шумних жита,
од месечине и од грања
у коме топла јесен сања.

И због свих рана прошлих дана
сада сте цвеће ресторана.
Ево вам моје снажно раме
жене мале, жене таме!
Ево вам мој сто и све моје
и вино и хлеб и свануће
и добар излог пекарнице
где се купе и љубе птице
што целе јесени и целе зиме
певају хлебу благо име.

И ми ћемо чим зора сване
да оставимо ресторане
и у хаљинама простих шара
бићемо чудо тротоара.

А онда без речи и без руку
растаћемо се тако тужни
и рећи ће нам једног дана
да нисмо лепи, да смо ружни...
Но не мари, јер и зато
бацамо лудо своје злато.

А сва та светина што се љуља
у огледалу, у дубини
сјајне поноћи кад све свира
излази у дан после мира.
Но мора једном да вас тражи,
јер ви сте све на мртвој стражи,
жене таме, жене греха, жене смеха,
полуголе, топле, јасне
без лежаја, кућа, стреха,
а ипак сте сестре часне
и вама се каткад чини
да живите у тишини.


* * *

Празна су кафанска огледала.
У окнима је зора плава...
Будим се, а на рамену ми
ко дете жена таме спава.
И тако је добра и блага
и чини ми се да је штета
што ће без гласа и без трага
да оде из овога света.

Rođeni pesnik, Slobodan Marković, zapisao je Borislav Radović, učio je od onih koji su mu bili bliski po shvatanju poezije, ali i po njenoj neodvojivosti i zavisnosti od života. Na širokoj lestvici od Vijona, E. A. Poa, Bodlera i Ljermontova do Bloka, Majakovskog i Jesenjina, pa onda od Disa, Ujevića i Crnjanskog do Drainca i ranog Daviča, on je tražio i nalazio duhovne srodnike svojoj mladosti, izoštravao osetljivost, izgrađivao postupak, usavršavao izraz.
Slobodan Marković je bio jedan od poslednjih, pravih beogradskih boema. O alkoholu kaže: „Ja ga poznajem. Upoznao sam ga kad su na granama Beograda, koji su bombardovali saveznici, 1944, s proleća, visila deca, a po krovovima Krunske ulice ležale raskomadane bolničarke, majke, lekari, tehničko osoblje. Tad je on davio moj strah i moju ogromnu jezu. Bio mi je prijatelj. Družeći se s njim, gazio sam po leđima leševa, a kad bi me u svitanje ostavljao, bojao sam se sakriven u mraku i pepelu ruševina... Alkohol je svuda. Odavde do Aljaske. On je opasnost broj jedan! On je bolest koju ne može da izleči sanatorijum, već svi mi, ljudi svih boja, ljudi sveta”.
Njegova životna saputnica Ksenija Šukuljević-Marković nam kaže da se Slobodan Marković uvek predstavljao kao novinar, nikada kao pesnik i slikar. Draža mu je bila nagrada „Svetozar Marković” za novinarstvo od nekih važnih književnih nagrada. Poetska žica, zabeležio je Ljubiša Manojlović, novinara je uzdigla do barda malih stvari, a novinar je poeti dao oko da vidi čitav reljef i da to zabeleži, opiše, nacrta, naslika.
Markovićeva Metohija, govorio je Slavko Vukosavljević, to je Metohija njegovog detinjstva. Markovićeva Čubura, to je Čubura njegovog dečaštva koje već gleda, misli, pamti, želi, to je Čubura vila i udžerica, promukle pesme i kafana. Metohija se više odražava u Slobodanovoj poeziji, veseloj i tužnoj, melodičnoj, a Čubura više u njegovom životu, temperamentnom, nemirnom, boemskom...
Da li su se Čubura i Beograd odužili svom pesniku?

Zoran Radisavljević

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ
Једном у граду ко зна ком
ти ћеш имати топли дом
и прозор с видицима без дна
и собе пуне дечјег сна.
А ја, не питај, о, ја ћу тад
престати већ да будем млад.
И ако те сретнем било где
неће нам бити као пре.
Једном у граду ко зна ком
светлеће у ноћи твој топли дом.

SLOBODAN MARKOVIĆ
(Skoplje 26.10.1928 — Beograd, 30.01.1990)


SAŽETA BIOGRAFIJA

Slobodan Marković, književnik, pesnik, novinar i slikar, pseudonim Libero Markoni, rođen je 26. oktobra 1928. u Skoplju gde mu se otac nalazio na dužnosti oficira vojske Kraljevine Jugoslavije. Rano detinjstvo proveo u Peći, zatim živeo u Beogradu do kraja života. Umro je u Beogradu 30. januara 1990.

Objavio je preko 60 knjiga u kojima su zastupljene sve književne forme: poezija (32), proza (9), drama (5), putopisi (3), filmski senario (1), TV scenario (2), reportaže (4), prepevi (12), antologije (2), kulinarstvo (1), eseji, (1), brojni predgovori, pogovori i dr.

Prvu zbirku pesama "Posle snegova" objavio je 1949, a poslednju "Južni bulevar", 1990. Svoja dela objavljivao je kod izdavača širom nekadašnje Jugoslavije. Dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike.

Bavio se prevodilačkim radom i objavio brojne prepeve velih ruskih pesnika, posebno Sergeja Jesenjina.

Pisao je i zapažene knjige iz oblasti kulinarstva.

Izbori iz njegove poezije i proznih tekstova objavljeni su u jugoslovenskim antologijama, a njegova dela ostavila su veliki odjek u kritikama, objavljenim u knjigama, časopisima, listovima i dnevnoj štampi širom Jugoslavije. Pojedinim svojim delima inspirisao je druge umetnike, kompozitore, koji su pisali muziku na njegove tektove. Slikari i vajari izradili su njegove portrete, slike, crteže i karikature.

Uporedno s književnim delom stvarao je novinarsko delo, a takođe i slikarsko. Radio je  preko četiri decenije u novinarstvu, počev od 1947. godine. Sarađivao je u više od 160 naslova listova i časopisa širom nekadašnje Jugoslavije. Radio je u nekoliko beogradskih listova i časopisa: "Mladost", "Omladina", "Naš vesnik", u kojima je bio urednik kulturne rubrike, najduže u listu "Borba" gde je objavljivao reportaže, putopise, feljtone i dr. Imao je svoje rubrike koje je sam uspostavljao i kreirao, koje su mu donele popularnost i novinarsku slavu: "Kopači zlata", "Saputnici", Putopisi, "Beograd ovih dana", "Čuburska opservatorija" i dr.

Svoje novinarsko i literarno delo ilustrovao je svojim crtežima, a često i dela drugih pisaca. Objavio je veliki broj ilustracija u dnevnoj i periodičnoj štampi. Iza sebe ostavio je veliki broj crteža i slika.

Za umetničko delo nagrađivan je mnogim nagradama među kojima se nalaze: Sedmojulska nagrada za životno delo, "Zmajeva nagrada" za poeziju, "Svetozar Marković" za novinarstvo, "Milena Pavlović-Barili" za slikarstvo i dr. Dobitnik je niza priznanja, plaketa i povelja među kojima su: dve Plakete Skupstine grada Beograda, Srebrna plaketa Udruženja novinara Srbije, Zlatna plaketa lista "Borba" i dr. Odlikovan je visokim odlikovanjima: Orden rada I reda, Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom i Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom.

Bio je član, Udruženja književnika Srbije, Saveza književnika Jugoslavije, Udruženja novinara Srbije, Saveza novinara Jugoslavije i Udruženja likovnih umetnika primenjene umetnosti Srbije.    

Obilazio je mnoge države sveta i o njim pisao brojne reportaže koje su mu donele priznanja. Među prvima obišao je Svetu goru i za seriju reporta iz Hilandara prvi dobio uglednu novinarsku nagradu. Hodočastio je po čitavom jugoslovenskom prostoru, najviše po manastirima, posebno na Kosovu i Metohiji.

Beogradu je posvetio mnoge pesme i posebno zbirku pesama "Beograd progoreo ružama", u izdanju Narodna knjiga, 1974.  

Najveći deo života proživeo je na Čuburi, delu Beograda koji je ovekovečio u svojim pesmama, reportažama, slikama i crtežima, gde je za života postao legenda.
 
Danas na Čuburi njegovo ime nosi prosvetina knjižara i Skver na kraju ulice Maršala Tolbuhina.




Slobodan Markovic Libero sa majkom Jelenom, 1935.

SLOBODAN MARKOVIĆ


Slobodan Marković (alias Libero Markoni) je i činom rođenja bio predodređen za nutrinsku spregu sa kafanom; rodio se, naime, u prostoriji baš iznad ulaza u kafanu "Idadija". U Ljubljani je načinio prve korake, a detinjstvo i mladost proveo u Peći i Beogradu (na znamenitoj Čuburi).

Iako mu je bilo poznato da je svaka ljubav bez budućnosti, to mu nimalo nije smetalo da ljubavlju piše i diše.

Nije želeo da izvlači korist iz činjenice da je aktivno učestvovao u borbi protiv fašizma.

Sam je napisao uvod u knjigu izabrane poezije "Jednom u gradu ko zna kom". O sebi i svom shvatanju umetnosti izjasnio se ovako:

"Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem".—

Kao mlad, oduševljavao se Makijavelijem, Bergsonom, Marksom i Napoleonom.

Izvanredno osećao poeziju Jesenjina, i sačinio neke od najboljih prevoda pesama velikog ruskog pesnika na srpski jezik.—

Kao gimnazijalac, po ulasku albanskih i italijanskih fašista u Peć 1941. godine, deportovan je u logor u Kavaji. Ali, ko može orlu da sapne krila? Mlađahni Slobodan je uspeo da pobegne iz transporta, da se potom skriva u Peći sve do uspešnog prebacivanja kod majke u Beograd, gde je zatim pohađao Četvrtu mušku gimnaziju, iz koje je 1943/44 odveden u logor u Smederevskoj Palanci (imao je 15 godina, a već logoraš!). Kasnije je nastavio školovanje u Trećoj muškoj gimnaziji, a maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji 1948. godine. Studirao je jugoslovensku književnost pri Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Od navedenih 60 i više knjiga, trideset dve su zbirke pesama; Libero je pisao i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Navešću samo neke naslove njegovih knjiga poezije: Posle snegova, Svirač u lišću, Mornar na konju, Pijanci idu dijagonalno, Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu, Vedri utopljenik, Tri čokota stihova, Crni cvet, Ikra, Umiljati apostol, Posetilac tamnog čela, Tamni banket, Ukleta pesnikova noćna knjiga, Eleonora žena Kilimandžaro, Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada), Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) ... Poslednja, Južni bulevar, objavljena je posle njegove smrti, a priredila ju je njegova Ksenija (supruga i verni pratilac).

Libero je disao Jesenjinom. O tome svedoče i njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje.

Svetski putnik koji je, po vlastitim rečima, "oplovio četrnaest mora", nalazio je duševno smirenje i duhovno vozdizanje u metohijskim
manastirima.

Sudbina je htela da, osim životnih trenutaka, sa Milošem Crnjanskim podeli i večni mir. Istoga dana su rođeni Libero i Miloš, 26. oktobra; Libero je bio taj koji se, u vreme hajke na Crnjanskog i bacanja anateme na ličnost ovog izuzetnog pisca, usudio da objavi poemu "Stražilovo" (kao urednik u nedeljniku "Naš vesnik"); po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Sada su u istoj grobnici, u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.—

Ksenija Šukuljević-Marković, Liberova supruga, muzejski savetnik po zvanju, priredila je dve knjige poezije svoga Slobodana: Južni bulevar (objavljena posle njegove smrti) i Zapiši to, Libero. Mnogo je dala od sebe i u pripremi knjige Liberovih pesama i crteža Čubura među golubovima.—

ČUBURA
(deo Poeme)

Mi, ljudi, Čuburci,
rodoljubi, đaci, i suludi igrači
DOMINA, MUNTE I RATA
ispravljamo svoje vratove kad grune proleće.
Gde odoše ti klovnovi Čubure,
koji su samo mislili na karanfile, na muziku i na Otadžbinu!
Malena moja Čuburo, zelena zemljo,
raspevana krajino, na bregu! Diši!
Ostani bar još malo, dok živim.
Još koji dan sivi. Još koji dan blagi.
Ostani da te vidim pod nebom majskim
kad sviću devojke nove i za mene i za tebe!

O, Čuburci, ako vas još malo ima,
čuvajte svoja topla nedra! Dišite!
Dišite duboko, Čuburci!
Vi ste nada zemlje ove! Vi, skromni mladići,
koji lutate bregovima preostalim!
Pokažite kako se diše i umire
za malu baštu, za sobu i kujnu, i rezeda kredenac,
sa budilnikom koji sto puta ide na popravke,
i mnogo puta ne zvoni i ne budi u pravi čas,
a vi ste budni pre njega!

Dišite moji Čuburci! Mala, ali smela vojsko!
Nedisciplinovana vojsko! Ratnička vojsko!
Dišite i živi i mrtvi Čuburci! Dišite!
Neka svi vide kako se diše sa čankom skromne leće!
Dišite Čuburci! Pomrli su bunari naši,
a možda će i žute fasade kuća
bačenih u lipare, među niske ograde!

Dišite Čuburci! Vi ste vreme ovoga grada!
Najbolji sinovi Beograda!
Vama pristaju i pamučne košulje i gumene čizme
i stari revolveri.
Vi ste smeli vozači oronulih kamioneta!
Vi ste ludi drugari! Dišite!
Pokažite ljudima, došljacima,
gde je izvor vazduha i gde su baklje jutra!
Dišite Čuburci bezazleni. Na svakom mestu!
Budite orni i hrabri!
Dišite braćo moja, drugovi moji! Dišite, dišite duboko!

SLAVI BOGOJEVIĆU U BLOK, 1949, ujesen

Učinilo nam se jedne kišne noći
da su nam čaše
pune plavog soka
i kako će svako od nas
divno moći
da stavi nebo u dva mutna oka,
al to bi Zloduh
što na čaše seda
ogrnut lišćem starih drvoreda.

. . . . . . . . . .
. . . . . . . . . .

I slutili smo propast svega
uraljući u okno restorana
i silazila neka šuma s brega
i luda trešnja, zrela, neobrana
ali kroz čaše
svaka sijalica
imala ruke i hiljadu lica.

U taj čas
po svemu basnoslovan
držeći ruku
na srebru svoga štapa
tumačio nam slikar Bijelić Jovan
kako se tragedija uklapa
u naš život tek umetnosti sličan
i da je put
pred nama neobičan.

Sedeli smo kod LAVA
a kiša
kupala Beograd kao dete.
Šta vredi kad duša nam skapava
na flekama kafanske salvete.
I to bi Zloduh. Isti Slava!

JEDNE JESENJE NOĆI, KOD LAVA, 1949.

SIBINI

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeć u noćni predeo.

Samoća u kojoj svene sve toplo i milo
pronosi kasne melodije.
Ne žari...
Kao da je još tu. Kao da je i nije bilo.
Malo još za mene mari.

Otišla je na Nevu sa njim, daleko, moćna.
Sad je Severna lepotica.
Sneguljica...
Na trepavici usnula joj pahuljica,
a gasne svetiljka noćna...

Ne mora da se desi ni smrt, ni kiša, ni tuga.
Uvek se vraćaš tamo gde si sa njom sedeo.
Z b o g o m ! — javlja ti brod u magli.
Z b o g o m ! — zvoni pruga
odlazeći u noćni predeo.

PRAH

Otvorena su vrata. Neko će da uđe.
Otvorena su vrata i vidi se soba sa zelenim zidom.
Koraci nekog koga nema tiho gaze. Prah. Sve je prah.
Sunce.
I glasovi se pretvore u prah. Prah. Sve je prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I tragovi i senke umorne...
I misli se pretvore u prah.
I onda, zašto i ljubav ne bi bila prah.
Sve je prah.
I vesala su prah i vasiona i zvezde i led i gejzeri. Sve je prah.
I moja je ruka prah i njena je ruka prah.
Sve je prah. Ludilo je prah. Jer od moje nade nema brega za oko.
A vrata su otvorena i neko će da uđe.
Ko je taj. Ko je taj. On će da me razbije i pretvori u prah.
I izmešaću se na vetru sa prahom stvari.
Sa prahom zapaljenih stabala,
sa prahom zapaljenog kamenja na suncu,
sa prahom riba izvađenih iz mora,
sa prahom klavira izgorelih u požaru,
sa prahom krovnih konstrukcija
sa prahom običnih vatri pored šume
na kojima se greju ruke koje će biti prah.
Svim stvarima oko sebe dajem smisao praha
da bi moja žalost bila manja,
da bi moja rikanja bila nežnija.
Otvorena su vrata i neko će da uđe.
Tuđinci pretvoreni u prah. Oni me muče.
Jer ja želim kao prah da nađem jedinstvo u prahu,
jedinstvo sa rođacima pretvorenim u prah.
Smešna njihova opela dok su se počinjali raspadati
i opraštati od postojanosti.
Razišli su se sa samim sobom.
Rođaci koji su hteli da traju iz jednog dela.
Nje nema na mome nebu. Ni Sinaj. Ni sv. Pantelej.
Ni vojska sa isukanim  mačevima. Ni labudovi.
Ni moje psovke, ni moje žalosti. Sve je prah.
Kad gazim, ja gazim prah. Kad stanem. Stane prah.
Ja ostanem. A ode prah moj.
Misao moja i tuga moja jedino nemaju jedinstva.
I zato ne mogu kao prah da odu u prah.
Ostajemo ja i tuga i psovka za njom.
Da sam najviše voleo groblja,
ostala bi groblja u jednom drugom smislu. Sve je prah.
U prah pretvoren, drug koji ne zna da leti kao prah.
Porod, potomci, deca pretvorena u prah.
Leptiri i njihova krila sa prahom mene.
Letim sa drugovima i sa njom. Ko ulazi.
Ulazi prah. Sve je prah.
Vrata su otvorena. Zid je zelen. Boja je prah.
Sve je prah.
Mravi koji silaze pod meso grabe ostatke praha.
Zive od praha.
Ja prah govorim reči od praha. Sve je prah.
Pucanj je prah i pogodak i promašaj.
Psujem i žalim,
a kaplje oko mene mrak i nevidljivi prah me zatrpava.
Sve je prah, a vrata su otvorena.

*

Ovog dana bezgrešna predilja
na koju ne misli civilizacija
glasno sa sobom razgovara.
O, srećne li žene. O, srećnog li bića.
Ona sebe na odru vidi.
Ona sebe zamišlja u opštem ustajanju mrtvih.
I tako utešena budućim vekovima
i ne oseća zuj vretena u gorkoj zabiti.

SVIRAČ U LIŠĆU

U lišću koje treperi kraj žita
u zalazak se blagom svirkom javi
i konjaniku što već dugo hita
kao da veli:
počini u travi!

I deci što se celog dana penju
po šumi gustoj, po visokom stenju
on opet kaže:
počinite malo,
uštap će moje
da spremi gudalo.

U lišću njemu dobro je i ne bi
nikuda dalje otiš'o od trave...
On je ko vitak svirac rek'o sebi:
sviraj uprkos
žuljevite jave!

A svet je mali njega da razume
i u dan letnji kadikad ne pazi
da je idući kroz hlad vedre šume
mogao baš
svirača da zgazi.

"Mnogi su pesnici slušali pesmu zrikavaca: 'zrikavci tužno zriču' (Desanka Maksimović)...
Naš cvrčak u ovoj pesmi 'svira' u lišću... Koga sve zaustavlja svojom svirkom? I to dok je dan, jer uštap će njegovo 'da spremi gudalo' ... —
Ako smo prihvatili sviračeve razloge, oslušnimo..."

LIBERO MARKONI (1928—1990), NEZABORAVNI PESNIK I DOBRI DUH SVOG GRADA


BOEMSKI KNEZ ČUBURE




U "domaćoj mitologiji" srpske prestonice apsolutno nezaobilazno mesto pripada Slobodanu Markoviću, onom koji je ispevao "Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu", "Anabel Li", "Jednom, u gradu ko zna kom", onom slikaru i novinaru kojeg su zvali "boem s leptir-mašnom" i "ljupki čarobnjak", i koji počiva u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim. "Prošao je kroz naš život, našu književnost, novinarstvo i slikarstvo, ostavivši trag poput ogromnog broda koji orući more ulazi u luku." Preraskošan talenat, zaogrnut neodoljivim šarmom i gustim velom ljubavi, znao je da od svega napravi praznik

Ide Libero beogradskim ulicama, pored zgrada koje se pod žestokim udarima košave povijaju kao trske u ševaru, na njemu kratki tamnoplavi kaput sa dva reda sjajnih dugmadi, onakav kakav možete videti na pomorcima u svim lukama, na široka ramena sleću mu jata ptica i donose mu jutarnje vesti iz svih krajeva sveta. Jedna mala egzaltirana ptica, sva u pokretu, umiljatih kretnji, sa dobrom dozom patosa, recituje mu najnovije stihove Okudžave i najmilije stihove Jesenjina, Majakovskog, Ahmatove... Onako krupan, visokog čela, s držanjem pobednika iz mnogih oluja, s vencem od trnoružica na glavi i u srcu, prolazi skverom koji danas nosi njegovo ime i strmoglavljuje se prema redakciji "Borbe". Po džepovima mu novi tekstovi o svetu i ljudima, onakvim kako ih on vidi, i odlučnost pisca u neprekidnom i nepomirljivom ratu protiv svih koji bi da mu uskrate delić slobode mukotrpno osvajane i ljubomorno čuvane. A ljude je gledao svojim okom radoznalca, na neobičan i ljubazan način, zaokupljen dobrim, a svestan lošeg, taj sanjar, taj čarobnjak i taj nekadašnji dečak sužanj logora u Smederevskoj Palanci (1943).

Od prve knjige, Posle snegova, izdate 1949, do poslednje knjige Južni bulevar i njegove smrti u Beogradu 1990, proteklo je vreme obeleženo neprekidnim pisanjem, crtanjem, slikanjem i putovanjima, bez kojih nije nikako mogao. I sve se to našlo među koricama više od šezdeset knjiga.

Oni koji su ušli u njegovu umetničku radionicu da popišu šta je stvorio, što je sasvim sigurno nemoguć posao, jezikom statistike zabeležili su: trideset dve knjige poezije, proze devet knjiga, drama pet, putopisnih knjiga tri, filmskih i televizijskih scenarija tri, knjiga reportaža četiri, prepeva dvanaest knjiga, antologija dve, knjiga o kulinarstvu jedna, eseja jedna knjiga... Koliko je tek tekstova rasutih po brojnim antologijama, časopisima i novinama na sve strane, a pouzdano se zna da je sarađivao sa više od 160 redakcija!? Kao da je tek tako, šetajući, rasipao oko sebe biserje reči i osmeha. Kako bi se on, onako razbarušen i uvek spreman na smeh, osvrnuo na ovaj ovako suvoparni popis njegovog života. Bilo bi tu grohota i salvi smeha, duhovitih opaski, lucidnih dosetki...

Kopači zlata, Saputnici, Putopisi, Beograd ovih dana, Čuburska opservatorija... Bile su to danas nezamislive serije tekstova zbog kojih su čitaoci novina s uzbuđenjem iščekivali novi dan.

Njegov majstorski crtež, neobičan sasvim, koji i jeste i nije kroki, raskošan u svojoj jednostavnosti, prebogat po svom naboju, jednostavna i čarobna priča o predmetu zapisivanja, dovoljan samom sebi ali uvek propraćen tekstom, predstavljao je magičnu formulu koja vam omogućava da vidite svet oko sebe baš takvim kakav je, i dobar i loš, i sladak i gorak, i nežan i grub.

Koliko je država obišao olovkom i perom, ostavljajući za sobom tragove od tekstova i crteža, to niko nije mogao prebrojati. Tu mapu prijateljskih tačaka razasutih po kugli zemaljskoj znao je samo on, bila mu je sakrivena negde u oku.

Srcem razumeš, a jezike znaš koliko ti je potrebno da sačiniš najlepše prepeve Jesenjina, da zaviriš u svaki kutak Soluna i Istanbula, da premrežiš stopalima azijske stepe i usnule gradove poput Alma Ate ili Samarkanda, da dišeš punim plućima vazduh prepun soli i tajni u Odesi, da se u Kijevu, Moskvi i Petrogradu ponašaš kao da si kod svoje kuće.

U NOĆI MEĆAVE




Ko je napisao lepše reportaže o Svetoj gori u vreme kada se tamo nije baš često putovalo? U ona vremena dobio je značajne novinarske i književne nagrade za te putopise, a svetogorski monasi govorili da čestitija noga odavno u to carstvo samoće i duše nije zakoračila?

Jedne zimske noći, u kafani "Velika Čukarica", pored usijane peći, radoznaloj grupi mladih pisaca, ponekom nevoljniku koji bi se tu uz jedno piće grejao satima i uvek znatiželjnim konobarima Libero je pričao o Hilandaru i ostalim svetogorskim manastirima, a sve ih je znao i svaki je obišao. Bio je to čas velikog majstora začinjen tajnom o postojanju, o samoći, o ljudskom daru.

Pričao je tom prilikom ponajviše o manastiru Esfigmenu, susedu Hilandara, vrlo lepom, sa tri strane okruženom šumom. Na obali je mora. Deluje kao kakav grad tek pronađen posle mnogo vekova. Po predanju, osnovan još u V veku, do kraja XIII više puta rušen, pa opet građen i dograđivan. Glavni hram je posvećen Voznesenju Hristovom.

Manastir je bio utočište podvižnika, staraca i mučenika koji su se uputili svecima. U njihovim kosama (pričao Libero) gnezdile se ptice, u njihovim očima, za one koji znaju, mogli su se naći odgovori na mnoga inače nerazrešiva pitanja. U manastiru Esfigmen podvizavao se Antonije Kijevski. Mogao je da hoda iznad krošnji drveća kao po najlepšem tepihu, ali i površinom mora a da ne okvasi noge.

Pričao je Libero i o manastiru Stavronikita. O Sabornom hramu ovog manastira, posvećenom svetom Nikoli, na samoj obali, nalik na kulu svevidateljicu, neobične lepote. Kao velika svetinja u tom hramu se čuva i ikona sa likom svetog Nikole izvučena iz mora, gde je bačena u vreme ikonoborstva. Crkvi ima sedamnaest. Ima pozamašnu biblioteku u kojoj se čoveku radoznalom lako izgubiti zauvek.

Napolju je te noći vejao sneg, niko nije disao, nije se čuo ni jedan drugi zvuk osim vetra u odžaku i Liberovog glasa.

Hodočastio je Libero i po manastirima u Srbiji. U Visokim Dečanima je bio česti, dobrodošli gost. Tamo je bežao pred sobom i sećanjima... Crkvene dveri su se pred njim otvarale na poseban, zaštitnički način. Tamo bi zaranjao u svoje snove, zaceljivao sopstvene i tuđe rane.

VELIKA KAFANSKA POZORNICA

Najveći deo života taj nezasiti putnik proveo je na svojoj Čuburi, koja se bezbroj puta našla u njegovim stihovima, reportažama, na slikama i crtežima, uvek na novi a nekako isti način. Ispisujući sasvim nenamerno sopstvenu legendu, na prostoru ljudske dobrote i maštovitosti, po beogradskim kafanama, gde se osim vina točila tuga ili radost, već po želji, bio je jedan od onih za koje kafana nikada nije bila mesto gde se samo jede ili pije i neumereno dangubi. Za tu vrstu ljudi to su uvek bila otvorena pozorišta na čijim scenama su izvođena najnovija, ili baš tog časa stvorena dela, tu i ocenjivana, a tek potom, nakon te premijere, neka od njih bi eventualno bila upisana u našu kulturnu baštinu.

Na Čuburi njegovo ime nose jedna knjižara i jedan skver Makenzijeve ulice, gde se dolazi i odakle se odlazi u izazov i neizvesnost. Ali, ni jedna kafana, što je nepravda.

Veseo ili tužan, uvek je bio lak, nikada površan. Dan pre svoje smrti, dakle uoči 30. januara 1990, napisao je:

Umreću kad slutim
iza žaluzina
s gostom ogrnutim
i bez kapi vina.

On će tad pobeći
u gnezda daleka
da me tamo čeka
u beloj odeći.

Biće to divan pad.
Obožavani mrtvac.
I u ime svega,
poneće me na rukama grad
kao kneza poslednjega.

I u moj obožavani dvor
uleteće da raznesu
oružje, riznicu, al' u besu
Zaboraviće oreol!

TI ME, MICO, NE VOLEŠ

Dugo je radio u Borbi. Vremena su se menjala. Ta novina je u jednom svom periodu bila poligon na kojem su se nadmetala pera gorostasa, gde su pisala najbolja novinarska imena, redovno se oglašavali svi značajni pisci, crtali naši najveći crtači. Subotom joj je posebni pečat davao pesnik i novinar Slobodan Marković, zvani Libero Markoni.

Borba je u to vreme štampana u tiražu od osamsto hiljada primeraka. Petkom u kasne sate izlazilo je to izvanredno subotnje izdanje koje je čekano s nestrpljenjem. Danas to možda izgleda čudno, ali behu su to neka drukčija vremena. Tog dana izlazio bi uvek novi tekst Libera Markonija, i svaki put to je bilo nešto što se pamti. Putopisi, susreti sa neobičnim ali i sa značajnim ljudima, značajnim, razume se, ne za istoriju dnevne politike...

Ne može se to uporediti ni sa jednim primerom novina koje danas izlaze. Sa stranica tog lista u vas je gledao Libero i listao za vas svoja sećanja i svoje snove.

Vino, to prokletstvo i prijatelj ranjivih pesničkih duša, obuzimalo ga je ponekad do te mere da je zabrinuta redakcija odlučila da ga pošalje na lečenje u Švajcarsku. Pratio ga je tada glavni urednik Borbe Slobodan Glumac, inače vrsni intelektualac, prevodilac poezije Bertolda Brehta, jedan od onih koji je od te redakcije stvorio gnezdo stvaraoca i rojilište velikog broja darovitih ljudi.

Tokom puta zastali su u Milanu, jer je trebalo obaviti neke formalnosti u švajcarskom konzulatu. Glumac je ostavio Libera u jednom restoranu, bez dinara, naručio mu limunadu i rekao da će se vratiti veoma brzo. Formalnosti su se malo odužile, pa se vratio tek posle nekoliko sati. Žurio je, zabrinut za Slobodana koji nije govorio italijanski. Kada je ušao u restoran, skamenio se. Za stolom prepunim boca vina sedeo je Libero, a na šanku su sa salvetama preko ruke stajala četiri italijanska kelnera. Libero bi otpevao "Ti me, Mico, ne voleš...", a Italijančići su odozgo sa šanka odgovarali: "Cisto sumlam, cisto sumlam..." I ova istinita anegdota svedoči o neverovatnoj sposobnosti Liberovoj da se razume sa ljudima, da ih natera da ga vole, da u njemu prepoznaju nekakav božanski dar kojem bi se prepuštali.  

       

Sasvim nehotična legenda

Slobodan Marković rođen je 1928. u Skoplju, gde je njegov otac Dimitrije službovao kao oficir Jugoslovenske kraljevske vojske. Njegov otac je službovanje u vojsci završio u Ljubljani, potom sa porodicom prelazi u Beograd, gde će do kraja života raditi kao novinar lista Pravda. Zabeleženo je da je pisao pesme, pripovetke i romane, te da je u godini svoje smrti, 1938, objavio i udžbenik novinarstva Veština biti novinar.

Slobodan  je detinjstvo proveo u Peći, kod bake Milice, učiteljice, i dede Riste Protića, konzula Kraljevine Jugoslavije u Carigradu. U Beograd, kod majke, došao je u toku Drugog svetskog rata, kada su u Peć ušli Italijani i balisti. Godine 1943. bio je zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Posle rata maturirao je u Drugoj beogradskoj gimnaziji, jugoslovensku književnost studirao u Beogradu i Zagrebu. Za života je objavio 62 knjige, a dve, koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković, kustos Muzeja pozorišne umetnosti u Beogradu, objavljene su posthumno (Južni bulevar i Zapiši to, Libero). Mnoge od njegovih knjiga spadaju u poetsku klasiku. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar i slikar, boem.

Za knjigu Luka dobio je 1975. Zmajevu nagradu.

Preminuo je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, u istoj grobnici sa Milošem Crnjanskim.

Sto ludih ručkova

Ostavio je toliko toga iza sebe. Nezaboravne pesme, udenute u najromantičnija zavođenja naših mladosti. Putopise pred čijom se čarolijom rascvetavaju biljke i ljudi. Priče koje se ne daju zaboraviti. Najbeogradskije beogradske kafane poseduju čitave kolekcije njegovog žanrovskog izuma, crteža na salvetama, kojima je galantno plaćao cehove u danima besparice.

Ipak, Sto ludih ručkova Libera Markonija, taj trijumf beogradskog duha i filozofije života, svetle iznad svega. Čuburski bećarac, Somovina Mije Alasa, Podzvezdarski ručak letnji, Rakovička kokoš, Ručak alaske kćeri, Bekrijski letnji kiseo kupus, Ručak dokonih učiteljica, Tihi ručak, Izgubljeni raj... Ti ručkovi na kojima je mljackanje dozvoljeno a udvaranje obavezno, vinska karta istančana a etikecija odložena u stranu, ručkovi čiji je blaženi epilog hladna lubenica ili hamburg iz bunarske vode, posle kojih je dozvoljen odmor u travi sve do večernje rose, ili se peva i igra tablić, ili se pije i raspravlja o Fransoa Vijonu i debeloj Margot, ili se pravi urnebes na obali i podvriskuje, ručkovi pod orahom u dvorištu ili ispred krčme... Sve dok svi ne osete da se primakao kraj tom bizarnom i beskrajnom ručku i da je kucnuo onaj poslednji čas za odlazak.

Piše: Branimir Stanojević

SLOBODAN MARKOVIĆ, PESNIK I BOEM
Pustolov sa Čubure

Krajem januara navršava se 17 godina od smrti pesnika, slikara, reportera Slobodana Markovića, poznatijeg pod pseudonimom Libero Markoni. U feljtonu koji od danas objavljujemo, iz pera akademika Rajka Đurovića, nastojimo da oživimo sećanje na legendu sa Čubure, poslednjeg pravog beogradskog boema, buntovnika i pustolova.

POEZIJA Slobodana Markovića označavala je oduvek poziv na život. Sve je iz njega izviralo i sve je u njega uviralo. Poput reke ponornice. Slobodan je bio satkan od velike detinje želje, koja je, u stvari, bila pokretač njegovog celokupnog pesničkog bića. Nije hteo da prizna da je život pakao. Ako je pokatkad poverovao da je takav, "razarao" ga je svojom izrazito lirskom prirodom. Omekšavao njegove tvrdine. Tražio njegovu ljudsku supstancu. U tome je bio neumoran.

Znao sam ga skoro pola veka. Družeći se s njim svikao sam se na njegovu mekoćutnu prirodu. U telu lava slavuj je pevao. Čovek da prosto ne veruje u takav kontrast. Slavuj se preobraćao u sokola, bar kad se letelo iznad gudura ljudskog sna i brižnosti. Mi koji ga izbliza znamo odmah smo zapazili da je bio upućen u burnost doživljaja. Kao svi pesnici neiscrpna dara i neslućene energije. Bio je pravi knez pustolovine postojanja!

Otkrivao je sebe izdašno u beskrajnoj neodređenosti kafanskog štimunga, ali je pri tom otkrivao prodornu moć svog pesničkog talenta. Bio je uveren da se pustolovina postojanja najpre iskaže u kafani i kroz alkohol, završavajući noćna bdenja u ispisivanju pesama na ceduljama koje je kasnije "dovodio u red". Bio bih određeniji: on je pustolovinu zarana poneo u sebi, u detinjstvu, a kafana, taj drugi Slobodanov dom samo je povećavala stepen pustolovnosti i duhovnog začaravanja. Tu je osobinu preuzeo od Tina, bliskog sapatnika i prijatelja.

BIO je poslednji pravi boem kojeg smo imali. Privlačio ga je "razuzdani" Tinov odnos prema životu, koji je u sebi krio veliki zasek udesa i ukletosti. Pa, ipak, Slobodan je sredživotne tmine ostao "umiljati apostol", dok je Tin bio nezadovoljnik i zakeralo. Tin je voleo i cenio Slobodana. To sam uočio za vreme zajedničkog boravka u zagrebačkom kav-kazu (kazališnoj kavani) kad se genijalni pesnik Tin obraćao Slobodanu milostivnim rečima: "Moj dragi Libertasu, je l' vidiš kakvo je govno život? Svako ti truje lična zadovoljstva". Tin je u razgovoru sa Slobodanom brisao granice godina, pravio kalambure na račun društvene stege i postojeće književne učmalosti koju je izrodila ondašnja vlast. Ophodio se sa Slobodanom kao sa svojim vršnjakom kojeg je uvažavao i voleo. A Slobodan je u Tina gledao kao u patrijarha poezije, što je on i bio.

SMENJIVALE su se ture pića. Slobodan je sve platio. Da bi oslobađao sebe dužničke obaveze, Tin je savetovao Slobodanu da štedi novac za "crne dane", mada je priželjkivao da se atmosfera pijenja oduži. U razgovoru raspitivao se i za mene - ko sam, odakle sam... Kad je saznao da sam iz Crne Gore, pominjao je svoje davno traženo crnogorsko državljanstvo, prijateljevanje sa Petrom Komnenićem, čijom zaslugom je, veli, štampana njegova zbirka poezije "Auto na korzu", u Nikšiću, između dva rata. Dužnik je Crnogorcima, kaže, posebno Dušanu Đuroviću, kojega je, ne jednom, "otkupljivao" u sarajevskoj "Evropi". Zapamtio je da je Dušan "imao siktav glas, da je divne, dobrodušne naravi".

Ovaj susret sa Tinom se odigrao u kasnu jesen 1952. godine. Tin se kod nas interesovao za književne (ne)prilike u Beogradu, pitajući: "A je li Marko Ristić glavoseča po prestonici?" Slobodan mu je "referisao" da je Beograd izgubio međuratnu prirodnost. Još i sada, isticao je Slobodan, kruže legende o Tinu i Draincu, njihovim dogodovštinama koje su postale književna istorija. Slobodan je Tinu stavio do znanja da su vladarsku titulu u Beogradu preuzeli predratni nadrealisti koje autor zbirke poezije "Žedan kamen na studencu" nije "mirisao a ni cenio". Izuzeo je Daviča, za kojeg reče "da je eruptivan i tašt, ali da se njegovoj pesničkoj reči može verovati".

21.01.2007.

Šarmer s varjačom

DOK se pilo i prebiralo po sećanjima i utiscima, u kafanu je ušao žurna koraka Stanislav Šimić. Beše malog rasta i kako se dalo zapaziti, veoma pričljiv. Našao je mesto među mlađim piscima - Borom Pavlovićem, Stankom Jurišom i Josipom Pupačićem. Tin se okrenuo ka Slobodanu i cinično propratio Šimićev dolazak: "Kokodače, a ne nosi jaja." Zatim malo poćuta, pa na Šimićevu adresu "prosu" nekoliko reči žoakastog sadržaja, ne zaboravivši da pomene da će dotični gospodin biti u hrvatskoj književnosti upamćen kao brat A.B. Šimića". Podsetio sam Tina da je Šimić o njemu laskavo pisao. Tih se grohotom nasmeja: "Nema hlada kod patuljastog drveta"!

Libero predloži da idemo u Dalmatinski podrum, na uglu Masarikove. Tamo se, kaže, jede dobra riba i pije na glasu poznati dingač. Ja sam se dvoumio, ne želeći da novčano visim Slobodanu ovrat. Slobodan se ljutnuo, pa mi je skoro naredio da idem sa njima. "Vidiš da je Tin stekao naklonost i prema tebi! Nema dileme, burazeru. Mora se ići." Pošli smo tamo i u piću "zaginuli", ali se sve dobro svršilo!

SLOBODANA su mnogo voleli i cenili Krklec, Drago Žerve, Cesarić, Tadijanović... Tako je bilo u Skoplju, gde je radosna srca očekivan od Koneskog, Janevskog, Todorovskog. Slično je bilo u Sloveniji, Crnoj Gori, Sarajevu, Novom Sadu, Prištini... Sećam se zajedničkog boravka u Klubu književnika Hrvatske, u Ulici JNA br. 2 na spratu.

Mladi hrvatski pisci Zlatko Tomičić, Slavko Mihailić, Josip Puvačić i neki drugi sa oduševljenjem su pratili vatromet Markonijevih opaski o životu, literaturi, piscima. Širio se krug slušalaca, a neumorni Slobodan, velik kao brdo, ređao je dosetku do dosetke. To je činio sa šarmom kome nije bilo ravnog među piscima. Ne prestajući dadrži "vruću i duhovitu atmosferu do fajronta". To su reči iz moje zabeleške iz davnina koju sam ovih dana prelistavao. Dobro se sećam tog davnašnjeg događaja. Cela sala hrvatskog udruženja pisaca je bila pretvorena u jedno uvo. Slobodan je vrcao od duha. Postojao pravi mag scene!

Slobodan je koristio "oružje duha" gde god je stizao. A obišao je zemlju uzduž i popreko. Družio se sa piscima, glumcima, konobarima, pevačima, kočijašima, pilotima, ribarima, prodavačicama ljubavi, kolporterima, mađioničarima i hipnotizerima (Slobodan Đirković Roko), alasima, bokserima.

ULAZIO je u kuhinje mnogih hotela i restorana, oblačeći se u belu odeću, preuzimajući ulogu majstora - kulinara. Mešao je mesa i začine, povrća i druge đakonije, nikad ne zaboravivši da spremljeno jelo, obično gurmanskog svojstva, prelije vinom kao presudnom kulinarskom poentom.

Imao je više nadimaka — Libero, Veliki Kapetan, Markoni. Pored svog zanimanja pisca mogao je mirne duše da stavi još stotinak zanimanja, koja bi pristala uz njegovu nemirom obuzetu dušu. Ljudi su mu ih rado ustupali kad je Libero to želeo, ispoljavajući na taj način neodoljivu naklonost prema njemu. Ta naklonost nije bila lažna. Beograd se nije mogao zamisliti bez Slobodanovog prisustva, pošto je on bio nezamenljiv strateg noćnog štimunga pesme i sevdaškog ludila. Bio je legenda Beograda. I ne samo Beograda. U ono čemu se predavao unosio je čistu stvaralačku energiju. Po unutrašnjem rasipanju podsećao je na Balzaka. I likom, i potrebom za neumernim tamanjenjem jela i pića, koji su bili njegova umerenost. Za njega su mnogo obilja predstavljala prosek. Njegovo "rasipanje" duha bilo je spontano i stvaralačko. Sa mnogo mašte i psihološkog usredsređenja.

22.01.2007.

Mornar na konju

DIVAN li je Slobodan drug i prijatelj bio. Dan se u njegovim očima istinski odmarao. Kao na prostranoj i lepoj livadi. Jahao je suvereno svoju misao. Jezdio sa njom kroz svet vizija. Vizije vešto raspoređivao u stihove zvučnog sklopa i emotivne krilatosti. Kad je hteo, postajao je Apostol. Umeo je da drži grad na rukama, da se ne izgubi i kad ide dijagonalno. Da sa Jesenjinom provede izlet na rjazanskim prostorima. Da sa Puškinom proleće zanosa lirski zasvede. Da s Blokom krstari nebesima duha. Oaza nesputanog jezika i jarkih i koloritom obujmljenih slika. Prevodi sa ruskog bili su Slobodanovi praznici srca. Pored srpskog, i ruski mu je bio maternji jezik.

Njegova poezija se nadovezivala uvek na nebo. Nebo nije samo prostrana dimenzija. Ono je simbol vinuća u nepoznato. U magijsko vrelo pustolovlja. Nebo je kapa ushićenja. Trijumf anđeoskih dviženija svetlosti i čuda. A Slobodan je u čudo verovao, jer se do kraja ne može artikulisati.

Večno je u obnavljanju i lepoti. To se dalo videti po njegovoj raspevanoj muzi, koja dotiče dno ljudske sete i visinu sna. Sledio je vreme. Vreme sa oreolom romantike postalo je njegovo omiljeno "duhovno piće". Tim se pićem, kako bi rekao Njegoš, "pjane pokolenja". Začudo, ta Liberova romantika imala je lekovito životno vidokružje. Finu lakoću misli, koja se brzo odeva u skladne zvučne oblike.

SLOBODAN je čudo pesničke raskošnosti. Imao je želje razvijene kao retko koji poeta. Između želja i zamišljanja postojao je znak jednakosti. Njegovo zamišljanje je označavalo, smemo reći, posedovanje unutrašnjeg bogatstva. Od trena je pravio doživljaj. Od doživljaja pitku pesničku melodiju. Životnom paklu protivstavljao je anđele, znajući da su oni vesnici i glasnici nebeskih čuda i čari. Razvedrači duše i pletači snova.On je pesnik snažne imaginacije. Imaginacijom je dozivao luke i reke, puteve i pejzaže, zaspala čula, odrone nemira u duši čovekovoj. Dobro je znao da stvari, da pojave žive svoj život. Prožimaju jedna drugu. Takav je bio naš Libero, taj veličanstveni mornar na konju.

Slobodan je prvo radio u "Mladom borcu". Posle je radio u "Našem vjesniku", listu omladine Srbije. U njemu su radile poznate "marke" našeg novinarsta: Dušan Stanković, Miodrag Đukić, Miloš I. Bandić, Dušan Pešić, Vasko Ivanović.

List "Naš vjesnik" je bio regrutni centar za vodeće jugoslovenske listove — "Politiku" i "Borbu". Slobodan se uskoro zaposlio u "Borbi" sa statusom slobodnog reportera, uređujući sa uspehom rubriku "Kopači zlata". U njoj je pisao o književnim stvaraocima i uopšte o ličnostima koje su iza sebe ostavljale duboku stvaralačku brazdu. Kako su cenili Markonijev dar, bio je povlašćen u pogledu izbora tema, odabiru puta i odredišta. Jednom reči, putovao je zemljom po vlastitom ćefu!

Čovek njegova dara nije umeo da omane u reljefisanju ličnosti koju je predstavljao javnosti. Naročito je voleo da putuje po Crnoj Gori. Sa Lesom Ivanovićem je provodio vreme u cetinjskom "Grandu", diveći se ovom pesniku u "baratanju" kartama. Nije mogao da zamisli boravak u Crnoj Gori, a da ne nađe nesrećog i divnog čoveka i stvaraoca Banja Šaranovića, koga je melanholija satirala da je "oduška" tražio u piću i druženju sa sličnom sabraćom. Išao je naš Slobodan i u katunska bespuća, u bele poljane, da traži moga brata od strica, Koju, zaljubljenika u Slobodanovu poeziju i kafanskog merakliju. O tome mi je pričao kad je došao u Beograd, zažalivši što ga nije našao. Našao je Kojine prijatelje koji su pesnika istinski ugostili i pićem i iskrenošću duše!

23.01.2007.

Neimar snova

U "BORBI" je Slobodan proveo skoro čitav radni vek. Na putu je sklapao prijateljstva i ostvarivao ljubavi, obično sa curama koje su se zanosile poezijom i nežnošću. Libero je valjda bio čovek sa najvećim brojem prijatelja i ljubavnica. Pohodio je domove prijatelja, nikad bez poklona u ruci i nikad bez radovanja u duši. Bio je zabavljač njihove dece. Kod njih budio želju da vole svet poezije na način kao što se vole hljeb ili vazduh. Neki od tih mališana postali su pesnici sa ugledom.

Mogu slobodno reći da je Slobodan bio najrevnosniji propagator i tumač poezije. Recitovao je glasno i strasno — Jesenjina i Bloka, Drainca, Tina, Crnjanskog, Krkleca... Recitovanjem je osvajao poznati i nepoznati svet. Stapao je subjekat i objekat do punog poistovećenja. Umeo je maestralno da recituje. Nije samo boja glasa uticala da se rado sluša. On je gestovima ruku i specifičnom mimikom, pa i raznim gestovima znao da osvoji slušaoce, da ih razgali i odobrotvori. Da im podari san o ispunjenju izmaštane sreće koja će kad-tad zakucati na dušu sagovornika. Taj usputni Slobodanov bivak, ovde ili onde, pretvarao se u svojevrsni doživljaj i pamćenje, koje vrijeme lako ne "briše".

REKOH za njega da je imao dušu deteta. Meku. Baršunastu. Umilnu. Pričom je uspevao da "prikuje" sagovornika za sebe, unoseći u to što priča divnu prozračnost duha. Nije se odvajao od onoga o čemu sanja ili razmišlja. Uvek je bio u njihovoj matici. Odvajanje bi smatrao izdajom. Uverio se da je nemoguće odvojitiuzrok od posledica. Stalno je naglašavao da se kroz život srećnije ide ako čoveka iznutra greje unutrašnja vatra. Ta vatra najčešće se nalazi u pesmi. Ona sintetizuje lepotu. Slobodan je gledao na pesmu kao na veliku čovekovu okrepu. Jednako na šlepu, u kupeu vagona. Jednako u avionu, u školskoj prostoriji, izletu, svadbi. Na svadbi na koju je slučajno banuo brzo je promovisan u glavnog ceremonijal-majstora. Umeo je što drugi nije umeo. Da od slučajnosti gradi lepotu. Od običnog susreta spontani izliv veselosti.

SVE što je Libero činio bio je podstaknut unturašnjom potrebom da najavi volju i iskaže imaginaciju. To se ne odnosi samo na čin pesme. Svaki gest opervazi maštom i emocijom. Volja i imaginacija? Kako ih razumeti? U srodnosti jednog s drugim, Slobodan je dokučivao radost. I to više radost za druge nego za sebe. Njemu sve ima drukčiji izgled. Njemu se mnogo dopao jedan moj stih: "Svako je drvo prvo ako imaš oko." Taj drukčiji izgled ima moć stalnog privlačenja. I krčma koju je toliko puta pohodio i manastir kome je pobožno hrlio. Posebno Visokim Dečanima i Gračanici, tim najlepšim draguljima našeg istorijskog etnosa. Tu je zatim Žiča, Studenica, Ravanica, Sopoćani... Slobodan nije umeo da živi bez tih naših duhovnih riznica, koje su nas uvele u svet i dužno pamćenje. Njegovi putopisi sa tih obilazaka su pravi biseri naše putopisne literature. On je jednostavno sve drage slike, a imao ih je bezbroj, ulančavao u svest da tamo žive kad se od njih fizički odvoji.

Piše: Rajko Đurović
24.01.2007.

SLOBODAN MARKOVIĆ, PESNIK I BOEM
U ljubav se kleo

VREME i prostor nisu za Slobodana nikad rastavljeni. Kao da su iz iste retorte. Takve ih vidi naš pesnik. Takve ih utemeljava vizijom baladična toka i melanholičnog smerenja!

Život je pesniku bio na domaku ruke i pogleda. I prošlost i dolazeći dani. Opipavao ih je maštom, snom. Grejao osećanjima. Sa krme rečnog roda daljinom kao dragom ljubom. Brodari su mu dozvoljavali da krmani njihovim brodom, proizvodeći ga s razlogom u (imaginarnog) kapetana. Krmanio je i njihovim snovima i raspoloženjem. Najčešće uz piće, koje je bilo velika Slobodanova motivacija. Dobija se utisak da je i disanje pretvarao u maštu. U neku vrstu tajanstvene optike kojom "zarobljava" druge i začarava sebe. Misli su mu fluidirale slućenjem sjaja i čulne bujnosti.

Bio je, pravo reći, u planetarnoj groznici nadahnuća, gde se god zatekao. A zatekao se svuda gde je dolazila noga i mašta. Pisao je mnogo, najmanje u udobnosti radne sobe. Pisao je na velikom staklu, kraj prozora u vozu, za kafanskim stolom, u krevetu ljubavnica, čiju je požudu i put puštao da se kovitlaju među rukama i u divno sročenim stihovima o ljubavi.

U LJUBAV se kleo kao u najdraži smisao života. On je od svog velepnog duha, da se poslužim jednom konstatacijom Žorža Pulea, stvarao vremenski i prostorni atom u kome se zbivaju trajanja i razmahuju svetovi, nikad bez čvrstog emocionalnog oslonca i draži.

Ako se vrednost života određuje po ovim ili onim parametrima, ona se u poeziji određuje po raznovrsnosti i dubini, a naš Slobodan na tom planu bio je odista čudesno samosvojan. Živeo je kako je hteo, no uvek u zanosu. Zato je potpunije živeo, ne priznavajući poraz ni kad je poraza bilo. Teret briga je krio, jer kako apostol pesme da ih ima. Pesma mora da lebdi u fantaziji, pa teret koji pomenusmo brzo se pretopi u drugo životno družište. Uvek s osloncem na nadu. Alkohol je dosta pripomogao da se iz misli istisne svaka pomisao o životnom teretu.

Voleo je Crnjanskog i njegovo"Stražilovo". Voleo je "Lament nad Beogradom". Smatrao ih je pored nekih Disovih i Kostićevih pesama, himnama srpskog pesništva. Sudbina je htela da je legao u njegovu raku, i tako okončao oba svoja životna lutanja, po sebi i svetu. I da okončaju svoje budne snove. Da li se smrću okončavaju snovi? Ja mislim da se ne okončavaju. Ne bar poučen primerima ova dva velika pesnička barda. Njihovi snovi oživotvoruju se u snovima potomaka i poštovalaca njihove poetske reči.

SLOBODANOV dar imao je takvu projektilnu snagu koju je samo smrt mogla da zaustavi. Snaga mu je došla glave. Slično kao i kod Majakovskog. Prvome je snaga prekraćena vlastitim revolverom. Drugome je alkohol zamenio ubilačko oružje!

Sa njim i sa Miodragom Mijovićem Kantom, Bratom Pavlovićem, Dragoslavom Grbićem Grebom, sjajnim slikarem Slavom Bogojevićem, probdio sam mnoge kafanske noći na savskom pristaništu, kod "Kasine" i "Galeba", kod "Poleta" na Cvetnom trgu, kod "Složne braće", "Vltave", "Kalenića", "Smedereva", Skadarlije... Slobodan je neumorno davao štimung i usmeravao plovidbu kroz vino i snove i brinuo se, zašto to ne reći, o podmirivanju računa koji nisu bili mali. Zahvaljujući njemu nismo strepeli da ćemo zbog besparice izleteti iz kafane. Slobodana su rado čašćavali gosti, jer im je imponovao duhovitošću i dobrotom, a nadasve bratskim srcem koje se nije klonilo ni ljudi sa ruba života.

Slobodan je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstivma. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljao književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Desimirom V. Radičević Mačistom. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.

Ceo život u oluji

SLOBODAN je bio obuzet pesničkim stvaralaštvom, ali je takođe bio obuzet i prijateljstvima. Voleo je da razvlasti red, da život ovihori. Međutim, to je činio sa dubokim lirskim osećanjem, skidajući kulise sa svega što je predstavljalo književnu ili neku drugu laž. Prijateljevao je s Ristom Ratkovićem, Đurom Gavelom, Brankom V. Radičevićem, Desimirom Blagojevićem. Nije trpeo dodvorače vlasti, pa je, ne jednom, bio meta napada dodvorača i književnih "pelivana", jer im je Slobodanova životna "razuzdanost" kvarila miran književni život, ispunjen povlasticama raznih vrsta.

Kad je umro pesnik Risto Ratković, juna 1956. godine Slobodan je sa zakašnjenjem stigao na sahranu, podosta pripit. Kad su Ristovo telo spuštali u raku, on se od autora "Nevidboga" oprostio uzbudljivim rečima, u kojima je plamteo bol za svojim starijim sabratom. Kazavši za Rista da je bio veliki pesnik i divan čovek, evocirajući njegove životne muke i udese, svoj govor završio je rečima: "Alal ti vera, Risto".

DOBRO se znalo da je to pohvala umrlom piscu za časnu poeziju i život. Zbog tog govora bio je nemilosrdno "okrpljen" u "Borbi". Imao je neprilika i na poslu i u književničkoj organizaciji. Napad na Slobodana izvršio je predsednik Udruženja književnika Srbije Milan Bogdanović, ističući da su takvi istupi nedopustivi i da moraju, istakao je, doživeti opštu osudu!

Da bi se poigrao sa Bogdanovićevom paskvilom u "Borbi", da bi mu stavio do znanja da do nje mnogo ne haje, zaputio se ka svome "napadaču" sa ljutnjom, izgovorivši reči koje su veoma dugo kružile Beogradom: "Biću manji po Ivanji". (Ivanji je bio sekretar Udruženja i bio je poznat po ugađanju moćnima, u koje se, bez sumnje, ubrajao i Bogdanović!).

Libero je bio jedan i neponovljiv. Za veće srce srpska poezija ne zna!

Kao neumoljivi vladar kafanskog štimunga, Slobodan je znao da pije a da ne izgubi meru bliske ophodnje bdenja. Kad zapreti opasnost pretvaranja gostiju u kafanski talog, Slobodan bi se iskrao iz kafane, polazio do kuće, okupao se i začas razbistrio. Pojavi se u svečanom odelu, sa belom košuljom i crnom leptir-mašnom. Taj njegov preobražaj podsećao me na preobražaj mrava u raskošnog leptira. Nije dozvoljavao da ga pobedi alkoholno bespuće!

NIKAD nije gubio želje. Zato nije gubio fluide, posebno one koji su se ticali stvaralačke sfere. Pa i života u opštem značenju. Zažižao je život nemilosrdno, a uvek je bio iznova snažan i mlad. I u poodmaklim godinama bio je mlad i lep. Izgleda da ga je pesnička "vrtoglavica" činila takvim. Podmlađivala ga. Učilaga da brzo savlađuje iskušenja i nedaće.

Mnogi prijatelji opominjali su Slobodana da se kloni kafana i pića... Govorili su mu da se urazumi. Nije poslušao. Tada bi se, govorio je, morao odreći duhovne pustolovine, koja je označavala njegov život, njegovu najvrednosniju supstancu — poeziju. On je bio pesnik koji je živeo sa olujom, ne plašeći se njenog udara i njene moći. Kad bi mu oteli kafanu, oteli bi mu svet. A čovek bez sveta nije čovek!

Rasipnik snage

SLOBODAN je bio najveći rasipnik snage na našim duhovnim koordinatama. Nije ga to brinulo. Pesnici — uštogljenici sa omalovažavanjem su gledali na njegovo prekomerno trošenje snage, a sami priželjkivali da je steknu, jer su je malo imali. Takvi su se najviše okretali tuđem štivu kao svojoj "avanturi" i ostajali neubedljivi kao pesnici.

"Umiljati apostol" se okretao svome izvornom daru, nemilice ga trošeći, misleći na moć obnavljanja. On je ličio na vulkan koji nije prestajao da izbacuje lavu uzbuđenja i strasti, tih najpokretačkijih poluga u avanturi stvaranja.

Poslednjih godina sam je ilustrovao svoje knjige, pa su se tako slikarski i poetski dar Slobodana Markovića ujedinili protiv svih kalupa i šablona, oslikavajući do kraja njegov neobuzdani stvaralački duh. U knjizi Markovićevih pesama i crteža "Čubura među golubovima", kako je u predgovoru napisao Dragan Kolundžija, sve se vrti i obrće oko njegovog glavnog lika i jedinog junaka, voljene žene Ksenije.

"OVA knjiga mogla je nastati samo u toj uzajamnoj i obostranoj ljubavi dvoje životnih saputnika, čije je lance fizičke ljubavi povezivao i njihov zajednički dar i vezanost za sve što je dolazilo i što dolazi iz prostora duha i viših intelektualnih zahteva života i življenja uvek i na svakom mestu, u Beogradu, na voljenoj Čuburi, u Rusiji...

"Za divljenje je koliko pesnikova Ksenija, afirmisana ličnost u prostorima pozorišne i dramske istorije, teatrologije, ima ljubavi i volje da ono što je iz radne sobe i ateljea njenog i našegpesnika i slikara, pisca antologijskih putopisa i reportaža, sjajnog prevodioca i svestranog umetnika, od kulinarstva do najviših oblika stvaralaštva, njegova u ovoj poeziji 'obožavana i draga Ksenija, magistrica i slika', brine za svaki pesnikov stih, za svaku pesmu, za svaki crtež, sliku, da se sačuva", napisao je Kolundžija.

PESME u ovoj knjizi otkrivaju pesnika Slobodana Markovića najintimnije. Stihovi "Umreću kad slutim", iako nastali 20 godina pre njegove smrti, gotovo su proročanski.