Čuma

U Srbiji je ime Čume skoro zaboravljeno jer jako dugo nije bilo epidemije kuge. Čuma je mitsko biće koje je donosilo kugu. Kao i druga bića koja donose bolest nazivana je eufemistički kuma ili tetka. Ona je zamičljana kao starica, ali isto i kao mlada žena u belom sa zabrađenim licem. Uvek je imala dugu obično čupavu kosu, koju je stalno češljala. Veoma je pazila na svoju higjenu, volela je da se umiva i kao što je već rečeno češlja. Često su joj ljudi pripremali kupku, kako bi je udobrovoljili i kako čuma za uzvrat ne bi umorila nekog iz te kuće. Mogla se naljutiti na dom koji bi našla u neredu i pomoriti sve u njemu. Takođe verovalo se da ne dira domove koji su čisti i uredni. Zato su ljudi kad bi se pojavila kuga čistili svoje domove. Da bi je odobrovoljili ljudi su joj spremali posude sa vodom i sapunom kako bi mogla da se tu umije. Verovalo se da živi daleko, na kraju sveta. Ovakvno verovanje je postojalo i kod mnogih drugih mitskih bića. Samo ponekad je čuma dolazila u sela među ljude i morila ih. Naselila bi se u neku kuću i verovalo se da bi neće dirati žitelje kuće u koju se naselila. Sa sobom je uvek nosila posudu sa strelicama i knjigu u kojoj je pisalo koga treba da umori. Nije mogla umoriti nikog ko nije na spisku. Verovalo se da kad dođe u selo prvo proziva ljude, pa joj se nije trebalo odazvati. Slično verovanje postoji i kod drugih bića, na primer rusalke su isto dozivale prvo ljude koje žele da udave. Strelicama bi gađala ljude i ko bi bio pogođen, morao bi se razboleti od kuge. Ukoliko bi joj neko ukrao posudu sa strelicama, ona bi izgubila svoju moć i ne bi mogla više nikog da umori. U nekim krajevima se verovalo da ljude mori tako što ih udari pod mišku. Verovalo se da je neuništiva, ali i da je može ubiti crni pas ili vo. Navodno je izbegavala ove životinje, odnosno plašila ih se. Mogla se pretvoriti u crnu mačku.Takođe bila je nevidljiva i mogao ju je videti samo subotnjak, odnosno čovek koji je rođen u subotu. Za ove ljude se verovalo da imaju natprirodne moći i da mogu da vide demone. Od čume kao zaštita se koristio beli luk i čistoća. Nekad se oko sela pravila brazda, koja bi predstavljala magijski krug u koji čuma ne bi mogla da uđe. Ovu brazdu su pravila dva brata blizanca, pomoću dva crna vola, takođe blizanca. Od čume se moglo zaštititi i provlačenjem kroz takozvanu čuminu košulju. Čumina košulja se pravila tako što devet baba, potpuno nagih, prema vatri i bez sveća tajno opredu košulju. Golo telo je bilo uslov za pravilno izvršenje rituala. Golom telu se pripisivala izuzetna natprirodna moć, jer je oslobođeno svih neprirodnih veza i uopšte svega neprirodnog. Nag čovek je bio u potpunom jedinstvu sa prirodom i prirodnim. Zabeležen je slučaj da je 1837. godine, kada se u Jagodini pojavila kuga, knez Miloš naredio da se sačini čumina košulja. Kroz košulju se provukao knez Miloš sa svom porodicom i cela vojska u kasarni. Kako se čuma može javiti i u životinjskom i u ljudskom obliku, može se predpostaviti da je ovo biće veoma staro, jer su kult životinja i predstave demona u životinjskom obliku starija od predstava u ljudskom obliku. Predstave demona u ljudskom obliku je došlo znatno kasnije.
Nikola Milošević

Zmija čuvarkuća

Da bi se shvatila uloga zmije čuvarkuće potrebno je prvo uočiti bitne karakteristike kulta predaka. Naime zmija je povezana sa ovim kultom koji je i dan danas ostao najjači živi kult kod Slovena. I danas se mnogi obredi vezuju za ovaj kult, a gotovo svaki običaj u sebi sadrži elemente kulta predaka.
Zmija čuvarkuća bi bila posebna vrsta zmije koja bi živela ispod kuće, obično blizu ognjišta ili ispod praga. Ova dva mesta su zapravo centralna mesta kulta predaka. Postoje dokazi da su Sloveni sahranjivali svoje mrtve ispod praga, dok vatra predstavlja vezu sa onostranim svetom, a samim tim i sa predcima. Svaka kuća bi imala svoju zmiju čuvarkuću. Ova zmija bi predstavljala otelotvorenje predaka ili nekog posebnog predka. Nije baš najjasnije da li se radi o svim predcima ili o samo jednom. U Bugarskoj se smatra da je zmija čuvarkuća jedan predak, koji je poseban po svojim delima i koji bi bio u zagrobnom svetu uticajan. Nije bilo bitno koji je to predak bio po redu, ali bi se morao po nekim delima ili sposobnostima izdvajao od ostalih. Zato, ukoliko bi se nešto zlo desilo, on se pozivao na večeru i pokušavali su ukućani da ga udobrovolje, jer se smatralo da je on gnevan na njih. Večera namenjena za pretke se obično spremala za Badnje veče. Zmija čuvarkuća se pozivala na večeru kada u porodici nije bilo poroda, ukućani su bili bolesni, ukoliko bi stoka umirala itd. Prema tome taj predak je mogao uticati na sudbinu ukućana svojom voljom. Predci su često u Slovenskoj mitologiji mogli da utiču na tok dogadjaja i da pomažu svojim bližnjim sa onog sveta.
Zmija čuvarkuća je obično bila bele boje, ali se u nekim krajevima se zamišljala kao crna. Obično se nije pojavljivala. Pojava zmije čuvarkuće u kući ili dvorištu bi značila da će se odigrati neki događaj nepogodan po ukućane. U ovom smislu zmija čuvarkuća je imala ulogu da upozori ukućane na neki nepovoljan događaj. Pojava zmije čuvarkuće uvek bi upozoravala na zlo, dok kad su trebali da se odigraju događaji povoljni za porodicu, ona se nije pojavljivala. što znači da bi ona predstavljala vesnika loših vesti. Taj nemili događaj je mogao postati još gori, ukoliko bi se zmija tom prilikom ubila. Kako su se ljudi plašili zmija, često se događalo da bi ovakva zmija bila ubijena. Ukoliko bi zmija čuvarkuća bila ubijena, to bi bila velika uvreda za pretke, ondnosno time bi se ubio predak i učinio određeni greh na nivou roda. Osveta za to, od predaka, bi bila skora smrt nekog od ukućana.
Zmija zapravo predstavlja totemsku životinju kulta predaka. Kako su predci bili ljudi koji su mogli biti i dobri i loši, ponekad i sujetni, takve osobine može imati i zmija čuvarkuća. Dakle, ona ne predstavlja ni dobro ni loše mitsko biće, kako u mitologijama starih naroda zapravo mitska bića i bogovi nisu nikad ni dobri ni loši, već imaju ljudske osobine, odnosno u zavisnosti od prilike oni će se ponašati dobro ili loše. Ipak karakter vesnika zlih događaja zapravo predstavlja dokaz da mitski predak želi da pomogne svojoj porodici tako što će ukazati ono što će se dogoditi ili bi se moglo dogoditi. Ukoliko bi porodica uspela da shvati o čemu se radi mogla bi da izbegne taj nemili događaj. Međutim ukoliko bi zmija bila ubijena, to ubistvo bi bila uvreda za pretke koji su pokušavali da pomognu porodici. I za takav zločin bi trebala da se dogodi najstrožija kazna, odnosno smrt nekog od ukućana. Zmija čuvarkuća predstavlja regularnog predka, koji je umro regularnom smrću, a ne poput rusalki, vodenjaka i sličnih demona, koji predstavljaju duše ljudi umrlih neregularnom smrću. Samim tim one se ne smatraju opasnim demonima, sve dok se ne bi uvredile na neki način.

Nikola Milošević

Vampir

Vampir je demonsko biće poznato kod svih Slovena. Ljudi mogu postati vampirima nakon smrti, a mogu takođe i za života. Da bi se bolje shvatila priroda vampira treba prvo nešto reći o verovanju Slovena o životu nakon smrti.
Kod Slovena je postojalo verovanje da čovem ima dušu i telo, koji su za života nerazdvojni. Nakon smrti duša se odvaja od tela i odlazi u drugi svet, odnosno svet mrtvih (Nav). Međutim odlazak u drugi svet traje prema predanju i običajima, koji su do danas sačuvani 40 dana. Za to vreme duša obilazi dom pokojnika i boravi na mestima gde je pokojnik najčešće boravio. Ukoliko je smrt teška, to znači da se pokonik teško rastaje od svoje duše. Verovalo se da dobri, pošteni i pravični ljudi se lakše rastaju od duše od onih zlih i nepravičnih. Vampiri su obično postajali zli ljudi, kao i oni koji su na samrti se teško rastajali od duše. Uglavnom se to događalo u roku od 40 dana, pre nego što duša ode u drugi svet (onaj svet, Nav). Međutim kod zlih ljudi, duša nije imala pristup drugom svetu, te bi ostala zarobljena u svetu živih. Takva duša bi se vraćala u svoje telo i mrtvac bi postao vampir. Ukoliko je duša zarobljena, ona može ući u telo i nakon 40 dana. Takođe vampir je mogao postati i preminuli preko cijeg groba bi prešla neka životinja. Obično se govorilo o mački. Postojalo je i verovanje da ako se telo čoveka ne spali, nakon smrti, njegova duša može ostati zauvek zarobljena u telu i u ovom svetu i da se taj čovek može povampiriti.
U raznim delovima slovenskog sveta vampir se naziva i drugim nazivima: vukodlak, lampir, lapir, vjedogonja, jedogonja, a najčešće – upir. Na staroslovenskom, reč za vatru je - pir, a un označava negaciju. Unpir, odnosno upir je izraz za biće kome vatra ne može ništa, odnosno označava biće koje je osuđeno na to da bude zarobljeno u telu čoveka koji nije spaljen.
Vampir je zamišljen kao čovek koji je crven od krvi, koji nema mesa, ni kostiju, već je ispunjen crvenom pihtijastom masom. Verovalo se da se vampir može uništiti ako mu se ošteti koža. U tom slučaju bi pihtijasta masa izcurela iz tela. Vampiri su se često vraćali svojim ženama, čak i da su imali decu. Deca vampira mogli su biti i ljudi i vampiri, zavisno od pola vampira i deteta. Ukoliko bi bili istog pola i dete bi postalo vampir. Vampir je mogao biti nevidljiv, a takođe pojavljivao se kao čovek ili kao pas, nekad i kao vuk. Mogao je da prođe i kroz najmanji otvor ili neku rupu. Vampiri su nanosili zlo. Obično su davili žrtve i pili im krv. Ljudi nisu mogli da ih primete, ali prilikom pojave vampira, domaće životinje bi bile uznemirene.
Radi uništavanja vampira su se preduzimale razne mere predostrožnosti kao postavljanje trnja oko groba, kako bi vampir oštetio kožu. Ovakve mere se javljaju pojavom hrišćanstva i prestanka spaljivanja mrtvih. Sloveni su verovali da glog ima magično dejstvo, tako da je glogov kolac bio najefikasnije oruđe u borbi protiv vampira. Čajkanović smatra da je glogovim kocem mrtvac zabijan za sanduk, međutim takođe time bi se oštetila njegova koža. Nekad je stavljano i vino u usta mrtvaca, jer je ono zamenjivalo krv i time zadovoljavalo vampirsku požudu za pijenje krvi.
Vampirom se moglo postati i za života, ukoliko bi čoveka opseo zao duh, ali u pojedinim predelima se smatralo da se za života vampirom moglo postati i ukoliko se detetu ne baja kad treba ili ukoliko čovek sklopi neku vrstu ugovora sa demonskim silama. Živi vampiri su takođe nanosili zlo i pili krv, donosili bolesti, međutim njih je bilo teže uništiti. Imena za živog vampira su i Koldun kod Rusa, Prikoljiš kod vlaha.
Vampir se pominje u Nestorovoj hronici, u Dušanovom zakoniku je predviđena kazna za one koji iskopavaju vampire, dok jedan nomokanon iz 7. veka predviđa kaznu za spaljivanje vukodlaka. Naročitu senzaciju u Evropi su vampiri dostigli početkom 18. veka. Veruje se da je prvo pominjanje pojma u zapadnoj Evropi bilo u austrijskom časopisu „Vossiche Zeitung“, broj 98, koji je objavljen 1725. Tamo se nalazio izveštao o smrti Petra Blagojevića, nakon čega je umrlo još 10 ljudi, koji su na samrti izjavili da im se javio Blagojević. Iz Beča je poslat i tim lekara. Nakon otkopavanja groba, pronađeno je neraspadnuto telo Blagojevića sa tragovima krvi na zubima.
Nikola Milošević

Baba Jaga

Baba Jaga je bila slovenska boginja smrti i regeneracije, međutim, ovo božanstvo predstavićemo u okviru izlaganja o mitskim bićima starih Slovena. Razlog tome je sledeći‑ Baba Jaga je mnogo poznatija kao veštica iz bajki slovenskih naroda, koja je opisana kao jezivo biće koje živi u šumskoj kolibi sagrađenoj od ljudskih i životinjskih kostiju. Transformacija Baba Jage u svesti slovenskih naroda odvijala se postepeno, u periodu koji je trajao više stotina godina. Nekadašnje vrhovno žensko božanstvo prognano je iz slovenske svesti pod uticajem hrišćanstva dok je božanski aspekt ovog bića negiran. Kratak opis ovog procesa prikazaće različite načine na koje se shvatala Baba Jaga.

Naziv Baba se u stara vremena upotrebljavao da označi boginju majku ili majku Zemlju. Brojni toponimi koji u sebi sadrže ovo ime ukazuju na postojanje kulta boginje majke medju starim Slovenima a kao primer mogu nam poslužiti nazivi sledećih mesta: Babin zub, Babino polje, Babica, Babušnica itd. Dva su načina na koje se u ta davna vremena predstavljala Baba Jaga: kao mlada i lepa žena ili kao ružna i jeziva starica. Prvi lik Baba Jage simbolizuje sve‑rađajući i regenerativni aspekt vrhovne slovenske boginje, dok ona u liku starice simbolizuje smrt samu. Baba Jaga je takođe i boginja‑veštica koja svoje pandane ima u mitologijama ostalih evropskih naroda‑ u grčkoj mitologiji ona je Hekata, u nordijskoj Hela a u keltskoj Keridven. Veštičiji atributi Baba Jage potenciraju se nakon prihvatanja hrišćanstva od strane slovenskih naroda, pa se ovo biće najčešće prikazivalo kao opasna zla veštica. Prihvatanje hrišćanstva predstavlja onu tačku u razvoju slovenske svesti u kojoj dolazi do transformacije lika Baba Jage. Kao i svako žensko božanstvo on u hrišćanstvu gubi svoj božanski status i postaje demonoliko biće ili ljudsko biće neobičnih karakteristika. U ruskim bajkama srećemo Baba Jagu kao vešticu koja živi u šumskoj kolibi na kokošijim nogama, koja u svom posedu ima različite magijske predmete i životinje. Ona se katkad predstavlja kao zlo biće koje jede malu decu, kao u pripoveci Baba Jaga, ali i kao žena koja se bavi magijom i koja pomaže herojima da ostvare svoje ciljeve (bajka Dodji tamo‑ne znam kamo, donesi to‑ne znam što). U oba slučaja Baba Jaga postavlja glavnom liku bajke zadatke koju on ili ona treba da ispune, što Radomir Podunavski tumači kao praksu inicijacije u veštičiji kult. Ovo tumačenje svoju argumentaciju ima u činjenici da svi junaci bajki koji uspevaju da prodju Baba Jagina iskušenja dobijaju na poklon magijske predmete‑ polon veštičijie boginje svom štićeniku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpski ekvivalent ruskoj Baba Jagi je Baba-Roga, biće kojim majke plaše svoju nevaljalu decu. U pozadini ove pretnje krije se zapravo strah hrišćana od žene koja se bavi magijom a pripisivanje negativnih osobina Baba Jagi tj. baba Rogi predstavlja pokušaj podrivanja moći stare slovenske vrhovne boginje. I ostali slovenski narodi imali su svoju Baba Jagu..Kod Slovenaca je ona Baba Pethra, kod Bosаnaca Divlja baba, kod Poljaka Jazi baba a kod Čeha Ienzababa.

Najverovatnije je da se iz pojave Baba Jage u slovenskim bajkama krije boginja Mokoš koja je, kao što je poznato, bila boginja veštica.
Još jedna činjenica govori u prilog ovoj tezi- Baba Jaga se predstavlja kao prelja što je bio osnovni atribut Mokoši. Najpoznatija veštica iz ruskih bajki opisana je kako sedi za svojim vretenom koje se nalazilo u samom centru njene jezive kolibe, što pisac Dixon-Kennedy objašnjava na sledeći način: Koristeći ljudske koisti i creva od kojih je bila sagrađena njena koliba Baba Jaga je na svom svom vretenu ispredela niti novog života. Ovo na najbolji način opisuje Baba Jagu kao nekadašnju boginju smtri i regeneracije.

Vesna Kakaševski

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mora

Mora je mitsko biće jako slično veštici. Verovanja u moru su bila rasprostranjena u zapadnim krajevima Srbije, dok su u istočnim i Vojvodini nepoznata. Verovalo se zapravo da žena prvo postane mora, pa nakon toga veštica. Mora je mogla biti samo mlada devojka, koja je ušla u polnu zrelost, a veštica se postajalo tek nakon udaje. Da je neka devojka mora moglo se prepoznati po nekom znaku na telu, nekom mladežu. Takođe more bi se mogle roditi od majke veštice. Međutim nije majka morala da bude veštica da bi dete postalo mora. Ukoliko bi se dete rodilo u crvenoj košuljici, to bi značilo da će postati mora, a nakon toga i veštica. U nekim krajevima se praktikovalo spaljivanje i zakopavanje košuljice, međutim postojalo je verovanje u sudbinsku povezanost košuljice i deteta. Po tom verovanju spaljivanjem košuljice bi se moglo i dete ubiti. Takođe kad bi se priznalo da je neko mora, ta devojka bi izgubila svoje moći i postala kao i sve ostale devojke. Zato su babice, ukoliko se primeti da se dete rodilo u crvenoj košuljici, izlazile ispred kuće i vikale da je rođena mora ili veštica. Ovo bi moglo kompromitovati porodicu, pa se nekad izbegavalo.
Mora nije mogla da ubije čoveka kao što je veštica mogla. Ona ga je mogla samo mučiti. To mučenje se obično dešavalo noću, dok je čovek u snu. Tada bi mu dolazili zli sni, teško bi disao, jer bi ga mora gušila. Zato se i kaže da je neko imao noćne more, kad je loše i teško sanjao. More su pri svom kretanju i zlim radnjama nevidljive i mogu proći kroz bilo kakav otvor. Mislilo se da tada duša more luta u obliku muve. Kao zaštita od mora, kao i od većine mitskih bića, javlja se beli luk. U danima kada se smatralo da su more i veštice najaktivnije ljudi su se mazali belim lukom. Naročito su deca mazana lukom. Isto kao i veštice one nisu mogle da prođu pored izvrnute metle ili zabodenih oštrica u vratima. Verovalo se da ne trpe smilje i pelin. U zaštiti od mora su se koristile i razne vrste amajlija. Od more se moglo odbraniti i ako bi joj se oduzela kapa. Tada bi ona morala da radi sve što vlasnik njene kape zaželi, samo da bi joj vratio kapu.
Nikola Milošević

Osenja (Omaja)

Omaja je biće iz srpskog folklora čijom se osnovnom karakteristikom smatrala sposobnost da omađija (omaja). Omajavanje je u ovom smislu bilo shvaćeno kao moć promene nečije percepcije, odnosno, stvaranje iluzije. Bića koja su nazivana omajama obično su se pojavljivala noću ili za vreme magle, kada je bilo najlakše zavarati čoveka. Tada bi se omaje pojavljivale u obliku neke životinje, najčešće koze, ovce, psa ili bivola. Čoveku kome se ukazala neka od ovih životinja javila bi se potreba da je uhvati, što bi rezultirao besomučnom trkom za omajom. Onaj koji je jurio ovo biće skrenuo bi se puta kojim je krenuo i bivao naveden da skoči u neku jamu ili ponor. Dešavalo se i da seljaci uhvate nepoznatu životinju ne znajući da je to omaja, i da je odvedu u obor. Tek sutradan bi primetili da je životinja nestala budući da su dan i svetlost bili neprijatelji omaja. Naziv omaja nije se odnosio samo na noćne duhove koji se pojavljuju u životinjskom obliku. To su bila sva bića koja su mogla ospeniti čoveka a nisu pripadala ljudskom rodu. Za čoveka koji se bavi opsenarstvom takođe se govoril da može da omaja ali on nije bio omaja. Omajom se nazivala i voda koja pada sa kola vodenice i koja se koristila u magijske svrhe. Ona je najčešće služila za zaštitu jer se smatralo da će zlo otpadati sa čoveka koji se kupao omajom, kao što otpada voda sa kola vodenice. Žene su obično skupljale vodu za vreme Đurđevdana a koristile su je i za ljubavne vradžbine.
Dok se naziv omaja upotrebljavao u okolini Leskovca, ovo biće se u istočnoj Srbiji zvalo osenja. Termin osenja koristio se da označi demona u ljudskom ili životinjskom obliku, koji se pojavljivao noću i opsenjivao ljude (otud i naziv osenja). Kada bi se osenja pojavljivala u ljudskom liku to je najčešće bila žena raspletene kose, sa kozjim kopitama umesto nogu. Osenja ne bi mogla da opčini čoveka ukoliko ovaj ne progovori nijednu reč. U slučaju da progovori, potpao bi pod vlast osenje tj. Izgubio bi u potpunosti svoju volju. Postoji i verovanje da osenja ne može omađijati čoveka ako mu ne vidi krst na čelu. Ovaj krst bio je zamišljena figura uzmeđu ljudskih očiju koju su seljaci prekrivali kapom ili marmom da bi se odbranili od osenje. Takođe bi se u svrhu zaštite koristio beli luk, te različiti metalni i oštri predmeti. Budući da je osenja, kao i omaja, zazirala od svetlosti, u svrhe zaštite od ovih bića seljaciu su palili kresivo. Vladalo je uverenje da ovo biće ne može da se savada hicem iz puške, jer se sama puška okreće protiv onog ko je koristi. Osim naziva omaja i osenja uptrebljavali su se i nazivi prikojasa (okolina Zlatibora), sotona (okolina Beograda), senčište (okolina Kruševca) i smetenjak (Poljice u Hrvatskoj)

Vesna Kakaševski

Navi

Navi su bića koja ćemo razmatrati u okviru hrišćanske demonologije, iako je verovanje u njih postjalo među Slovenima i pre prihvatanja hrišćanstva. Imenom navî nazivali su naši mnogobožački preci svoje pokojnike. Po njihovom verovanju, oni su odlazili u Nav, svet mrtvih. Karpatski Rusi koristili su nazive Навкы i Mавкы da označe jednu vrstu vila Rusaljki. Navke i mavke, po Luju Ležeu, najverovatnije predstavljaju duše umrlih. Postoji čak i reč unaviti koja na češkom znači umoran. Koren nav dovodi se, dakle, u vezu sa smrću i podzemnim svetom. Po prihvatanju hrišćanstva reč navi dobija uže značenje od onog koje je imala za vreme paganstva.
Hrišćanski Sloveni, naime, navima nazivaju duhove dece koja su umrla nekrštena. Takva deca postaju demonska bića koja napadaju porodilje i novođenčad. Javljaju se za vreme takozvanih nekrštenih dana koji traju od Božića do Bogojavljanja (6. januar po starom i 19. januar po novom crkvenm kalendaru). Kako izgledaju navi? U okolini Vranja, oni su se zamišljali kao leteća bića slična pticama koja noću lete i ispuštaju zvuke nalik pištanju zbog čega se nazivaju svirci. Žena koja bi čula ove zvuke mogla je da pobaci dok bi dete dete koje bi čulo pištanje sviraca moglo da se razboli. Ponekad su se navi predstavljali i kao mačke. Te mačke oglašavaju se noću dečjim glasom tužno cvileći, jer ih ostala krštena deca ne primaju u svoju zajednicu. Gružani su ova bića zamišljala kao čupavu decu koja se noću oglašavaju drekom. Otud i naziv za nave u ovom kraju drekavci. Slovenci su ih opisivali kao crne ptice a zvali si ih mavjama i navjama. Ukrajinci su mislili da navi jašu male konje jer su u pitanju deca koja su umrla pre nego što su naučila da hodaju. Za Bugare to su bili goluždrave ptice a zvali su ih navima ili navjacima.
Pored toga što su nazivana navima ovi demoni poznati su i kao nekrštenci. Međutim, navi nisu bili samo duše dece koja su umrla nekrštena. Bili su to i duhovi dece čija je majka odlučila da pobaci, te deca rođena u vanbračnoj zajednici koja su usmrćena kao neželjena. Dešavalo bi se i da majke nesvesno uguše decu u snu i ona bi takođe postajala navi. Vidimo, dakle, da su ove bića bila puna mržnje i želje za osvetom. Ona su bila odbačena od strane zajednice (kao neželjena deca) ili nisu dovoljno poživela da bi bila primljena u nju (nekrštenci). Slobodan Zečević, štaviše, smatra da je krštenja zamena za prvobitnu inicijaciju koju su praktikovali naši paganski preci, a putem koje bi dete postajalo član zajednice. Pre ovog čina, verovalo se, ono je pod vlašću demona. Zato se, posle smrti, ova deca ne pridružuju ostalim dušama već lutaju između sveta mrtvih i sveta živih.
Postojali su razni načini na koje su se žene štitile od nava. Trudnice i žene koje su tek postale majke izbegavale su da noću napuštaju svoje domove a pragove svojih kuća mazale su katranom. Takođe su se radi zaštite provlačile kroz vence sačinjene od raznih trava ili ivanjske vence.
Vesna Kakaševski

Slovenski praznici

Analiza slovenske mitologije ne bi bila potuna bez osvrta na sistem starih slovenskih praznika. Ovi praznici zasnivaju na jednom specifičnom shvatanju vremena, zbog čega ćemo u ovom tekstu uporediti hrišćansko i pagansko shvatanje temporalnosti. Potpuni pregled paganskih i hrišćansko-paganskih praznika koje su slavili a koje i danas slave slovenski narod upotpunićemo i kratkim osvrtom na stari slovenski kalendar.
Praznici koji se danas slave na teritoriji Balkana imaju svoj koren u prethrišćanskom dobu. Dok su na ovoj teritoriji vladale religije kao što su animizam (koji je pratila praksa šamanizma) i paganizam, praznici koji su se slavili bili u skladu sa pomenutim religijskim konceptima.U pitanju su najčešće bili praznici žetve, kosidbe, vršidbe i sl. a tu su takođe bili i praznici posvećeni određenim božanstvima. Najpoznatiji praznici koji su se u doba paganizma slavili širom Evrope bili su letnji i zimski solsticiji kao i proslave prolećne i jesenje ravnodnevnice. Solsticiji i ravnodnevnice slavili su se i na teritoriji koju su naseljavala slovensko plemena a njihova imena bila su: Maslenica (21. mart), Kupalo (22. jun) i Koljada, odnosno Ovsen (21. decembar). Jesenja ravnodnevnica nije bila poseban praznik već su se u periodu između Kupala i Koljade slavili brojni praznici žetve. Dolaskom hrišćanstva solsticiji i ravnodnevnice izgubili su svoj značaj, međutim, neki paganski praznici ostali su očuvani dobivši samo nove, hrišćanske karakteristike. Većina hrišćanskih praznika slavi se danas sa elementima paganizma pa se religija na ovim prostorima ponekad naziva dvoverjem, religijom koja je istovremeno hrišćanska i paganski. Ova vera ima i drugi naziv-rasno slovensko hrišćanstvo.

Da bi shvatili zašto su naši preci imali potrebu za obeležavanjem određenih datuma i formulisanjem kalendara moramo pokušati da shvatimo na koji su način oni shvatali vreme, prirodu i Univerzum uopšte. Stari Sloveni su, kao i ostali paganski narodi širom Evrope smatrali da je vreme jedna cilklična pojava. Ono je za njih predstavljalo period koji se neprestano ponavaljao, bez mogućnosti kvalitativnog razvitka. Vreme tako nije bilo istorija već se sastojalo od perioda, odnosno, ciklusa. Pagani su smatrali da priroda takođe ima svoje cikluse sa kojima su naši preci pokušavali da se usklade. Ovi prirpodni ciklusi za njih su predstavljali, pre svega, cikluse plodnosi zbog čega su paganski narodi godinu delili na plodan i neplodan period. Ovakvo ciklično shvatanje vremena bilo je oličeno i u mitologiji pa tako u paganskim religijama nalilazimo na brojne legende o postanku sveta i njegovom kraju, nakon čega ponovo nastaje novi Univerzum. Tipičan primer ovakvog shvatanja je nordijski mit o Ragnaroku, propasti sveta posle koje se novi svemir ponovo rađa. Slovenski pganizam takođe govori o nečemu sličnom-ciklusima koj se nazivaju danom i noći Svaroga, periodima koji se neprestano smenjuju menjajući u potpunosti lice Univerzuma.

Za razliku od paganskog shvatanja vremena hrišćanstvo smatra vreme linearnim. Ovakav koncept vremena svoju osnovu ima u delima svetog Avgustina, hrišćanskog filozofa koji je živeo u četvtom i petom veku naše ere. U skladu sa ovim shvatanjem, hrišćanska istorija takođe ima linearni karakter, ona ima svoj početak, razvoj i kraj predstavljhajući istoriju u pravom smislu reči. Pojavu Hrista tako zamenjuje Njegovo raspeće, zatim sledi Apokalipsa i drugi Hristov dolazak. Linearno shvatanje vremena prožima čitavu zapadnu filozofiju a ideja istorije kao jednog smislenog procesa doživela je svoj vrhunac u filozofiji Marksa i Hegela.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Koncept današnjih praznika, dakle, ima svoj temelj u onom prvobitnom, paganskom shvatanju vremena kao ciklične pojave.Osnova ovog koncepta je godišnje kretanje Sunca tokom kojeg ono zauzima različite položaje u odnosu na Zemlju.Ovo je ujedno i osnova starog paganskog kalendara čiji su elementi sadržani i u kalendaru koji danas koristimo.Paganski praznici nastali su iz potrebe naših predaka da svoj život regulišu u skladu sa prirodnim ciklusima, što su postigli fiksiranjem određenih datuma i formulisanjem kalendara. Na ovaj način, vreme sejanja, žetve i drugih poljoprivrednih i društvenih delatnosti usklađeno je sa godišnjim kretanjem Sunca a samim tim i sa prirodnim ciklusima plodnosti. Stari Sloveni imali su, dakle, svoj solarni kalendar i praznike koji se u neopaganizmu nazivaju godišnjim Sabatima. Ovo međutim nisu bili jedini praznici koje su naši preci slavili jer su određeni datumi bili vezani i za brojna slovenska božanstva. Potpuni spisak slovenskih praznika izgledao bi ovako:

Koljada (21. decembar)-dan zimskog solsticija. Naziv ovog praznika potiče od imena Koleda, duha ili božanstva zimskog solsticija.
Strinenija (9. mart)-za vreme ovog praznika odavalo se poštovanje boginji Vesni.
Maslenica (21. oktobar)-na ovaj dan pravljena je lutka od kukuruza (Maslenica) koja je predstavljala duha proleća.
Krasnaja gorka (prva nedelje posle Uskrsa)-sam praznik stariji je od Uskrsa a tokom ovog praznika spaljivala se lutka Marene, slovenske boginje zime i smrti.
Radunica (drugi utorak posle Uskrsa)-praznik poznat i kao Dan mrtvih. Na ovaj dan ostavljale su se ponude mrtvima, najčešće su se u tu svrhu koristila jaja.
Sveti Eorgij (23. april)-ime Eorgija promenjeno je kasnije u ime Svetog Đorđa, međutim, ovaj praznik ima svoje korene u prethrišćanskom periodu kada se umesto svetog Eorgija najverovatnije slavio Veles.
Nedelja Rusalki (sedam do osam nedelja posle Uskrsa)-ovaj praznik bio je posvećen Rusalkama , vodenim vilama.
Perundan (20. jun)-najvažniji praznik starih Slovena tokom koga je obično prinošena ljudska žrtva.
Kupalo (22.jun)-praznik letjeg solsticija.Na ovaj dan praktikovalo se ritualno kupanje i a lutka nazvana Kupalo ritualno se spaljivala ili bacala u vodu. Kasnije je ovaj praznik u Rusiji postao praznik Ivana Kupale, odnosno dan svetog Jovana.
Sveti Ilija (2.avgust)—u hrišćanstvu, sveti Ilija preuzeo je sve karakteristike Peruna.
Medov spas (praznik slavljen između letnje dugodnevnice i jesenje ravnodnevnice).Tokom ovog praznika prvi ubrani plodovi bili bi blagosiljani kao i med koji je bio prvi sakupljen tog dana.
Zaziuki (7.avgust)-praznik vezan za kraj žetve.
Praznik Mokoši (slavio se isključivo petkom i to u periodu između 25-og oktobra i 1. novembra).

Pomenuti praznici slavljeni su pre svega u Rusiji i Ukrajni, međutim slični praznici slavljeni su i u ostalim slovenskim zemljama. Kako ne raspolažemo istorijskim izvorima koji bi nas informisali o postojanju paganskih praznika na našoj teritoriji, moraćemo da se oslanimo na analizu savremenih, hrišćanskih praznika. Praznik svetog Ilije slavi se i na teritoriji Balkana a ovaj praznik je, kao što već rekosmo, zapravo, nekadašnji praznik posvećen Perunu. Tu su i Duhovi, praznik koji se slavi polovinom juna a koji je takođe povezan sa Rusalkama. Sloveni sa ovih prostora imali su i svoju Koljadu budući da koledarske pesme spominju upravo Koleda, duha zimskog solsticija. Praznik svete Petke nije ništa drugo do Mokošin dan, s tim da je u hrišćanstvu ovaj praznik postao fiksan. Ovakvih primera ima mnogo pa slobodno možemo zaključiti da su Sloveni iz svih krajeva Evrope nekad davno imali razvijen kalendar i strogo formulisan sistem praznika.

Vesna Kakaševski

Kalendar

Opšte je prihvaćeno shvatanje da su Sloveni bili jedan krajnje necivilizovan narod, koji nije imao svoje pismo niti svoj kalendar, narod koji je svojim bogovima prinosio ljudske žrtve i ponašao se, uopšte, krajnje divljački. Ovakav stav prema Slovenima nažalost popularan je i danas, zbog čega „civilizovan“ svet uporno pokušava da „kultiviše“ ovaj „varvarski“ narod. Istorijske činjenice, međutim tvrde suprotno: niti su Sloveni bili varvari, niti su bili bez svog kalendara i pisma, kao ni bez ostalih tekovina civilizacije. Ćirilo i Metodije su u pokušaju „opismenjavanja“ Južnih Slovena zatekli već ustanovljeno pismo, takozvane „črte i reze“, kako ih naziva crnorizac Hrabar. Ovo pismo može se nazvati vlesovicom (pismom kojim je napisana zloglasna Velesova knjiga), vinčanskim pismom ili slovenskim runama. Kako god nazvali ovo pismo, njegova istorijska egzistencija je neosporna, a isti je slučaj sa istorijskom egzistencijom slovenskog kalendara. Još i pre pronalaženja fizičkog dokaza postojanja slovenskog kalendara, pretpostavljalo se da ovakav kalendar postoji. Istraživač Nenad. Đ. Janković smatrao je da se tragovi ovog kalendara mogu pronaći u narodnim umotvorinama, predanjima i običajima. Postojanja paganskih praznika bio je takođe jedan od dokaza postojanja staroslovenskog kalendara. Godine 1958. u selu Lepesovki u Ukrajni pronađeni su ostaci glinenih posuda na kojima je bio utisnut stari slovenski kalendar. Pretpostavlja se da su ove posude stare oko sedamnaest vekova, a isto toliko bio je star i krčag pronađen u selu Romaški kod Kijeva na kome je kalendar takođe bio utisnut.
Kako je zapravo izgledao staroslovenski kalendar? On je po svojim karakteristikama bio solaran, što se može zaključiti iz analize crteža posuda u Lepevsovki. Naučnik Ribakov odgonetnuo je simbole ucrtane na ovom kalendaru, za koje se ispostavilo da predstavljaju simbole solsticija i dvanaest meseci solarne godine. Kao što znamo, lunarna godina ima 13 meseci, od koji svaki traje po 28 dana, koliko i traje jedan Mesečev ciklus, a nasuprot ovoj, lunarnoj godini stoji solarna godina sa 12 meseci. Spomenuli smo već da su Sloveni pre svega poštovali solarni princip, o čemu nedvosmisleno govori Velesova knjiga. Zbog toga nije ni čudo što se stari slovenski kalendar bazirao na godišnjem kretanju Sunca i na njegovom pložaju u odnosu na Zemlju.

Nazivi slovenskih meseci bilu su, pre svega, imena koja su na najednostavniji mogući način opisivala prirodu određenog meseca. Tako je mesec ljuti označavao period ljute zime dok je žarki bio najtopliji letnji mesec. Sledi spisak koji za prvi mesec ima period najveće hladnoće a za poslednji – mesec početka zime:

Ljuti
Veljača
Mežnik
Bokogrej
Suhi
Protaljnik
Letnik
Žarki
Gruden
Grljaznik
Studen
Snežanj

Pored pomenutih naziva meseci u upotrebi su bila i sledeća imena: prosinac, lipenj, sečenj, žetvar i mnogi drugi. U srpskom kalendaru ovi nazivi meseci ustupili su mesto rimskim nazivima, međutim, neki slovenski narodi zadržali su svoja stara imena meseci.

U poslednje vreme, istraživači iz mnogih slovenskih zemalja rade na pokušaju rekonstrukcije starog slovenskog kalendara. Ruski naučnik Aleksandar Asov u svojoj knjizi Slovenska astrologija formulisao je svoju verziju ovog kalendara koja se zasniva na kretanju dvanaest zodijačkih sazvežđa i sistemu ruskih paganskih i hrišćnskih praznika. Kao i stari rimski kalendar, ovaj kalendar počinje prolećnom ravnodnevnicom, koja kod Asova dobija naziv 1. belojar. Solsticiji i ravnodnevnice zauzeli su veoma važno mesto u ovom kalendaru, budući da su Sloveni u doba paganizma slavili ove datume kao praznike (Koljada, Maslenica i Kupalo). Asov je zapravo nastavio delo slovenskog žreca Busa Belojara, polumitske ličnosti o kojoj govori Velesova knjiga. Sam kalendar je svoju osnovu dobio još u 4.veku nove ere, kada je legendarni Bus Belojar konstruisao ovaj kalendar koji je u sebi sadržao elemente hrišćanstva i slovenskog paganizma.

Vesna Kakaševski

Kult predaka

Preci u sistemu verovanja Slovena zauzimaju centralno mesto. Oduvek je postojalo verovanje kod Slovena da postoji princip, koji je odgovoran za život pojedinca, koji se naziva duša. Duša nakon smrti čoveka bi trebala da ode na drugi svet. Preci sa drugog sveta mogu da brinu o životima svojih bližnjih. Oni tamo imaju moć da vide i budućnost, tako da mogu na određeni način da upozore svoje bližnje na neke opasnosti. Verovalo se da preci mogu da utiču na sudbine živih. Ovo verovanje je vezano uglavnom za regularno umrle pretke. Naime pretke možemo podeliti na dve grupe. U prvu grupu spadaju ljudi koji su umrli regularnom smrću i kod kojih je ispoštovan obred sahranjivanja na ispravan način. Ovi preci će uglavnom biti blagonakloni prema svojim bližnjim i svom potomstvu kao i daljim generacijama njihove porodice. Međutim i ovakvi preci bi mogli naneti zlo ukoliko bi se uvredili. U drugu grupu umrlih spadaju oni koji nisu umrli prirodnom smrću, koji su umrli prevremeno ili kojima nije ispoštovan pogrebni obred na ispravan način. Duša ovakvih ljudi bi napadali svoju zajednicu, radili bi razne vrste pakosti, pa čak i ubijali. Duše ovakvih pokojnika bi mogle da se vrate u telo i kao takve da napadaju. Mitska bića koja su zapravo duše mrtvih koje nisu zadovoljne i koje čine zlo zajednici su na primer vampir, rusalka, drekavac, vodenjak itd. Kod Slovena gotovo sva mitska bića zapravo predstavljaju dušu nekog čoveka. Ukoliko je to regularan predak, od njega će biti zmija čuvarkuća, ili će se otelotvoriti u vidu vuka ili će se stopiti u princip koji se kod Rusa naziva Rod i Rožanice. Ukoliko ne bi umro na pravi način ili ne bi bio sahranjen na pravi način duša bi postala vampir, drekavac, nav, rusalka ili neki drugi zao demon.
Kod Slovena je bilo razvijeno verovanje da se svet živih i mrtvih prepliće. Međutim kontakt predaka i živih nije bio moguć bilo kad. Taj kontakt je bio moguć samo u nekim danima tokom godine, kao na primer na Badnje veče, kad se predcima sprema večera. Takođe za određena mitska bića, koja vode poreklo od duša mrtvih, se premala u određenim terminima gozba, kako bi se oni udobrovoljili. Predci su se mogli pojaviti u obliku zmije ili vuka kada bi hteli da stupe u kontakt sa svojim živim potomcima i ukoliko bi hteli da ih upozore na neku opasnost ili neki nemili događaj. Takođe postoje narodne priče kako bi vuk ili zmija spasili nekog iz nevolje, ukoliko bi se ta osoba izgubila u šumi ili bila u nekoj drugoj vrsti nevolje. Iz ovog se može zaključiti da oni zapravo spašavaju svog potomka. Te životinje uglavnom mogu da govore u tim narodnim pričama, što im daje još jednu mitološku dimenziju.
Kako su preci mogli da utiču na sudbinu pojedinca, tako se sudbonosnim smatralo rođenje deteta. Rođenje deteta je uvek pripisivano onostranom svetu. Dete je bio zapravo dar od predaka. Takođe po nekim autorima (Ljubinko Radenković) demoni sudbine zapravo predstavljaju prapredke i suđenice bi prema tome bile pramajke. One bi određivale kad će i kako dete umreti i da li će se dalje razvijati porodično stablo po grani deteta kome određuju sudbinu. Na taj našin su ljudi objašnjavali činjenicu da neke porodice imaju decu, dok druge nemaju, iako se ponašaju po istim principima i moralnim normama. Tako bi porodice koje nemaju decu molile pretke da im daju porod i pripremali bi im gozbe. Kao misko biće sudbine koje je vezano za predke su Rod i Rožanice, gde Rod predstavlja sveukupnost predaka, dok bi Rožanice bile pramajke koje bi predstavljale takođe sveukupnost ženskih predaka. Njima se nakon rođenja deteta pripremala gozba da bi čuvali dete i dali mu dobru sudbinu.
Vuk je najbitnija životinja koja je povezana sa ovim kultom. Vuk je totemska životinja kulta predaka. Srbi su čak smatrali da su nastali od vuka. Vuk koji bi imao karakter predka bi obično bio zamišljan da je bele boje. Ovakav vuk ne bi naškodio pojedincu, već bi mu pomogao. Bela boja u evropskom folkloru predstavlja bića povezana sa onostranim svetom. Vuk je takođe vezan za jednog od glavnih bogova u slovenskom panteonu, odnosno sa Dažbogom. Sloveni se sebe nazivali unucima Dažboga, a uzeći u obzir da se Dažbog mogao prema nekim verovanjima pojaviti u obliku belog, hromog vuka, potvrđuje to da su Sloveni verovali da su potomci vuka. Postoji niz običaja u kome se aludira na to da vuk predstavlja mitskog predka. U koledarskim povorkama se često javlja maska vuka. Postoji običaj u kome kad se ubije vuk, on se odere, napuni slamom i ide se po selu i traži nagrada u brašnu, medu, suvom mesu ili nekoj drugoj hrani. Zapravo ta nagrada koja se daje ovim mladićima koji su ubili vuka predstavlja žrtvu ili nešto čime onaj koji to daje pokušava da iskupi sebe, kao i svoje društvo od toga da je učinjeno ubistvo predka, odnosno ubistvo koje nije trebalo da se desi i uvreda predaka.
U gotovo svim običajima se može prepoznati kult predaka, makar u fragmentima. Neki autori su gotovo sve običaje u potpunosti vezivali za kult predaka, kao na primer Čajkanović. Prema Čajkanoviću prva zdravica koja ide Bogu na slavi je zapravo nekad bila zdravica posvećena predcima. Prilikom zaveštanja na krvnu osvetu, ljubilo se desno rame poginulog jer se smatralo da tu boravi neki predak i da se na taj način daje zaveštanje pred predcima da će osveta biti izvršena. Položajnik koji dolazi kao prvi u kuću na Božić takođe predstavlja zamišljenog mitskog predka, koga treba dobro dočekati i darivati i koji će zauzvrat porodici doneti dobrobit i plodnost.Na Badnje veče se spremala gozba za predke i posude nisu smele da se peru do sledećeg dana. Međutim, najizraženije kult predaka se može videti u pogrebnim običajima i običajima koji slede, kao što su zadušnice. U ovim običajima se mogu videti verovanja o tome kako je zamišljen onostrani svet. Sami pogrebni običaji predstavljaju ispraćaj čoveka u onostrani svet. Nakon njegovog prelaska on prestaje da bude pojedinac sa imenom i prezimenom, već postaje deo entiteta predaka. Verovalo se da prvih 40 dana duša boravi na ovom svetu, a da nakon toga postepeno prelazi u onostrani svet. Takođe se verovalo da je duši potrebna hrana i piće, pa i neke lične stvari (na primer ako se radilo o muzičaru, sahranjivani su sa pokojnikom i muzički instrumenti) da bi prešlo na onaj svet. Davanje hrane i drugih stvari se činilo u nekoliko ciklusa, na samom pogrebu, nakon nedelju dana, nakon 40 dana, nakon 6 meseci i nakon godinu dana, kada bi se smatralo da je duša u potpunosti prešla na onostrani svet. Takođe se u ovim običajima može zapaziti činjenica da se i dalje duša poima kao svesni entitet, koji bi se mogao uvrediti i koji bi time postao opasan za zajednicu i mogao bi mu naneti neko zlo tako što bi se mogao povampiriti, na primer.
Kult kumstva je takođe povezan u patrijarhalnom slovenskom društvu za kult predaka. Kum je mogao biti samo jedan na nivou celog jednog roda, odnosno porodice. Kum je rodonačelnik roda i kroz njega mogu da govore preci. Zato se stav kuma toliko poštuje u narodu i njegova reč je po nekim narodnim poslovicama bitnija od Božije. Vuk Karadžić je skupio nekoliko poslovicama u kojima se govori „Kum pa Bog“. Ovaj fenomen nije svojstven samo Slovenima, već svim patrijarhalnim zajednicama. Tako se ovaj fenomen do danas može primetiti u italijanskim mafijaškim porodicama koje imaju jednog kuma, koji je rodonačelnik porodice i njegova reč je sveta. Tako je bilo i u Slovenskim porodicama, sve do 19. veka, kada uloga kuma počinje da popušta, te se javlja više kumova. Taj jedan kum koji je bio na nivou roda je činio sve radnje vezane za kuma u tom rodu. On je davao ime detetu, kumovao bi i na venčanjima, dok bi nakon smrti ispod groba postavljao slamu (koja naziva „Kumova slama“) koja bi olakšala put duši na onaj svet, odnosno obezbedila bi udoban put. Kako se verovalo da je taj onostrani svet, negde na nebu, među zvezdama, tako je za Mlečni put, odnosno našu galaksiju, u srpskom narodu primljeno ime Kumova slama.

Nikola Milošević

Polikefalnost slovenskih bogova

Slovenska mitologija je po mnogo čemu specifična. Nju karakteriše podeljenost na veliki broj panteona koji su vezani za određeno geograsko područje, kao i jedan vrednosni sistem koji se retko sreće u mitologijama i religijama drugih naroda. Ipak, najspecifičnija odlika stare slovenske religije je polikefalnost njenih božanstava, odnosno, činjenica da se veliki broj slovenskih bogova predstavlja sa više glava. Ovakav način predstvaljanja božanstava karakterističan je, pre svega, za baltičke i polapske Slovene. Setimo se samo kipova Svetovida, Ruđevida, Porevida, Radgosta i Porenucija a tu su i statue Triglava, troglavog božanstva kojeg su obožavali preci današnjih Poljaka. Kult troglavog boga postojao je i kod Južnh Slovena a ime ovog entiteta bilo je Trojan. Simargal se takođe predstavljao sa više glava- njegove statue prikazivele su zastrašujuće sedmoglavo božanstvo sa izraženim ratničkim karakteristikama.
Ako pažljivo analiziramo fenomen polikefalnosti slovenskih bogova uočićemo da nijedno božanstvo nije predstavljeno sa proizvoljnim brojem glava. Svetovid je uvek prikazan kao četvoroglav, Triglav kao troglav, Simargl je sedmoglav itd. Koji je smisao ovih brojeva? Obično se smatra da četiri Svetovidove glave predstavljaju četiri strane sveta u koje ovo svevideće božanstvo gleda. Pet Porevidovih glava shvata se kao pet zimskih meseci dok sedam glava Ruđevida predstavljaju sedam meseci letnjeg perioda. Govoreći o Simarglu, napomenuli smo da je njegovo ime povezano sa brojem sedam, otud i njegovih sedam glava. Što se Triglava tiče, broj njegovih glava možemo povezati sa konceptom svetog trojstva koje postojlo u religiji koja je prethodila slovenkom paganizmu. U pitanju je , naravno drevna arijevska religija vedizam a ovaj koncept naći ćemo kasnije i u hrišćanstvu, koje je i dan-dans zvanična vera slovenskih naroda. Velesova knjiga takođe spomnje trostruka božanstva koji se nazivaju Triglavi pa slobodno možemo zaključiti da je koncept svetog božanskog trojstva oduvek postojao medju Slovenima. Ostaje nepoznato zašto je statua Porenucija imala pet glava a takođe nije ni poznato šta predstavljaju četiri glave Zbručkog idola. Moguće je da se ovde radi o jednom od kipova Svetovida, međutim, postoji i mogućnost da su na njemu prikazana četiri različita božanstva- dva muška i dva ženska. Pojavu dvoglavog boga Radgosta ćemo podrobnije analizirati kasnije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Fenomen polikefalnosti slovenskih bogova pokušaćemo da objasnimo na jedan filozofsko-psihološki način. Naše ispitivanje ove pojave temeljiće se na filozofiji Fridriha Šelinga, nemačkog filozofa koji je živeo u osamnaestom i devetnaestom veku. On je celokupnu mitologiju tumačio po jednom ključu koga ćemo mi usvojiti za potrebe ove analize ne bi li , makar malo, osvetlili mračne kutke slovenskog mitološkog sistema. Celokupna Šelingova filozofija mitologije zasniva se na ideji da je mitologija jednog naroda odraz njegove teološke sveti koja je u momentu nastanka te mitologije bila na određenom stepenu razvoja. Teološku, odnosno, mitološku svest definisaćemo kao svest jednog naroda koja se na određeni način odnosi prema božanskom, bilo da je u pitanju mnoštvo bogova ili jedan jedini predmet obožavanja- Bog ili Priroda. Najniži stepen mitološke svesti je, po Šelingu, vezan za period animizma u kome se nijedno božanstvo nije posebno izdvajalo već se, kroz verovanje u duhove prirode poštovala celokupna Priroda. Najviši stepen mitološke svesti dostignut je, pak, u doba klasične Grčke kada su sva božanstva bila izdvojena kao posebna, pri čemu su njihove funkcije bile jasno definisane a njihove ličnosti do kraja izgrađene. Ako po ovom ključu tumačimo slovensku mitologiju doći ćemo da zaključka da je svest slovenskih naroda, u vreme nastanka njihove mitologije egzistirala na stepenu između animizma i potpuno formulisanog mitološkog sistema kakav je bio, recimo, sistem grčke mitologije. Mitologije Slovena bila je naravno, bliža jednoj uređenoj mitlogiji nego animizmu, jer se iz njenog koncepta jasno vidi da se težilo sitematizaciji mitološkog sadržaja. Ostaje utisak da je slovenskoj mitologiji nedostajao samo jedan korak do potpune sitematizacije pa najviši stepen mitološke svesti nikad nije bio dostignut.
Činjenica da su se slovenski bogovi prikazivali kao polikefalni poslužiće kao dokaz Šelingovoj tezi da su svi narodi egzistirali na određenom nivou teološke tj. mitološke svesti. Jer upravo iz ovakvih predstava bogova možemo zaključiti da se u slovenskoj svesti božanstva nisu potuno izdiferencirala već su još uvek egzistirala u nekoj vrsti jedinstva. Ovo posebno važi za božanstva polapskih i balatičkih Slovena koja su se prikazivala kao polikefalna, ali i za bogove ostalih slovenskih panteona čije funkcije nisu bile jasno definisane, već su se mešale sa funkcijama ostalih bogova. Na osnovu Šelingove mitološke teorije možemo zaključiti da je svako slovensko božanstvo koje se predstavljalo sa više glava, na ovaj način simbolizovalo, zapravo, panteon u malom. Po ovom tumačenju pet Porevidovih glava predstavlja pet različitih bogova a sedam glava njegovog brata Ruđevida stoji umesto sedam bogova kijevskog panteona. Triglav i RadgostTrojan bi onda mogli prikazivati tri različita božanstva ili pak, različite aspekte jednog istog boga. Što se tiče Svetovida, u pitanju je ipak bilo jedno određeno božanstvo čija je četvorostrukost kroz polikefalni prikaz samo bila naglašena. Ovo se, nažalost, ne odnosi na entitet koji je prikazan na Zbručkom idolu na kome su, osim 4 različita božansta prikazane i 3 različite sfere Univerzuma: nebeski, ljudski i podzemni svet. Iz svega navedenog možemo zaključiti da stari Sloveni nisu najpreciznije izražavali svoje shvatanje bogova zbog čega su umesto više njih prikazivali jednog.
Interesantno je da se po ovom ključu mogu tumačiti i ostale pojave u slovenskoj mitologiji kao što je, recimo, činjenica da određena božanstva imaju i svoj životinjski oblik. Dažbog i Hors, kao što znamo, imaju vučju prirodu, Radgost se povezuje sa tigrom itd. Ovaj fenomen možemo protumačiti kao uticaj šamanizma u slovenskoj mitologiji tj. ispoljavanje jednog shvatanja koje je prethodilo paganizmu kao stepenu teološke svesti na kome su Sloveni egzistirali. Ispitujući ovaj fenomen vidimo kako se mitološka svest starih Slovena postepeno razvijala iz animizma prolazeći kroz šamanizam i totemizam da bi na kraju dostigla onaj stepen u kome svoje bogove shvata kao pojedinačne i gotovo potupno izdiferencirane entitete. Upravo se zato Radgost nje prikazivao kao jasno definisano božanstvo već je je on u slovenskoj svesti egzistirao u jedinstvu sa svojim životinjskim oblikom- tigrom.

Vesna Kakaševski

Rat protiv Svetovida

Aleksandar Asov smatra da se svi događaji koji su se odigravali u istoriji zapravo zemaljske manifestacije odnosa koji vladaju među bogovima.Tako po Asovu, svi istorijski događaji mogu da se svedu na doživljaje iz života Dažboga (njegovo putovanje u podzemni svet, brak i sukob sa Moranom itd). U ovom članku bavićemo se nečim mnogo prizemnijim, međutim, nećemo zapostaviti ulogu koju su stari bogovi imali i još uvek imaju u istoriji evropskih naroda.Naša analiza odnosiće se na odnos neslovenskih naroda prema staroj veri Slovena, pre svega prema jednom od slovenskih vrhovnih bogova- Svetovidu.
Spomenuli smo već da je Svetovid bio poštovan ne samo od strane baltičkih Slovena već i od strane ostalih slovenskih plemena. Uticaj ovog boga na Rujane bio je ogroman što se vidi iz običaja da se ništa ne preduzima bez divinacije uz pomoć Svetovidovog belog konja. Svetovid je omogućavao Rujanima pobede u ratu i činio od njihovog ostrva značajan trgovački centar, o čijoj slavi i bogatsvu svedoče prepune riznice hrama u Arkoni. Sve to činilo je da baltički Sloveni postanu trn u oku svojih suseda, katoličkih Germana. Ulje na vatru dolivala je činjenica da su Rujani tvrdoglavo odbijali da se odreknu paganizma i pređu u hrišćanstvo, zbog čega su Germani preduzeli niz veoma oštrih mera. Kada je danski kralj Valdemar 1168. godine prebacio svoje trupe na Rujan, počelo je strahovito razaranje tamošnjih hramova koje je pratilo pljačkanje njihovih riznica. Najveću pretnju Valdemar je video u Svetovidu zbog čega je poslao Dance Esbena i Svena da poruše arkonski hram. Esben i Sven su nakon rušenja izvukli iz hrama Svetovidov kip i na očigled naroda počeli da ga uništavaju. Njihov postupak imao je za cilj da pokaže okupljenim Rujanima kako njihov bog nije toliko moćan koliko su oni zapravo mislili, budući da nije bio sposoban da se odbrani. Mnogi Rujani tada su ismejali Svetovida i odrekli se stare vere prešavši u hrišćanstvo.
Međutim, i pre ovog događaja postojala je tendencija da se umanji značaj Svetovida a o ovome govori i jedna teorija koju su plasiralili germanski hroničari. Naime, Helmold i Saks Gramatik tvrdili su da je kult Svetovida nastao iz poštovanja prema svetom Vidu, hrišćanskom mučeniku kome je bio posvećen jedan manastir na Rujnu. U devetom veku, katolički car Karlo pobedio je u jednoj bici Rujane nakon čega im je zapovedio da poštuju svetog Vida, sveca iz Korveja. Po ovim hroničarima, Rujani su kult sv. Vida pretvorili u kult Svetovida napravivši svecu kip i sagradivši mu hram. Ipak, ako se pogledaju spisi Adama Bremenskog, koji je proučavao Slovene mnogo pre Saksa i Helmolda vidi se da o ovom događaju nema ni reči. Takođe, ako se uporede imena nekih slovenskih božanstava sa imenom Svetovida videće se da i ova imena imaju isti ili sličan nastavak- vid, odnosno, vit. Tako imamo Ruđevida, Porevida, Gerovita, Rinvida i Turivida. Tu si i slovenska lična imena Semovid, Zjemovid, Hostivid, Vitomir, Vidoslav i Vida pa nema sumnje da je Svetovidovo ime izvorno slovensko. Dalje, ako analiziramo funkcije Svetovida i njegov fizički izgled doći ćemo da zaključka da on nema nikakve veze sa jednim hrišćanskim svecem i da on predstavlja upravo ono što se može saznati iz njegovog imena- svevideće i sveznajuće božanstvo. Kao što smo već napomenuli u tekstu o Svetovidu, ime ovog božanstva ima svoje poreklo u sanskritu a ovo ime sastoji se od poimeničenog glagola i imenice, ne predstavljajući tako lično ime kao što je ime svetog Vida. Iz svega ovoga možemo zaključiti je da su katolici na svaki mogući način pokušavali da ocrne svoje susede Slovene, bilo da su govorili o njihovim «varvarskim» obredima, bilo o netradicionalnosti njihovih kultova. Jer kao što znamo, svi germanski hroničari pokušavaju da predstave Slovene kao krvožedne divljake koji prinose ljudske žrtve svojim bogovima zaboravljajući da su ne tako davno i sami to radili i, na izgled, zaboravljajući da su su i sami hrišćani vrlo surovo postupali sa svojim verskim neistomišljenicima.
Iz svih ovih germanskih tendencije krila se zapravo jedna namera: da se uništavanjem slovenskog duhovnog temelja pobedi i pokori slovenski narod koji je žive na teritoriji između Odre, Labe i Baltičkog mora. Da bi oslabili slovenska plemena i umanjili uticaj koji je religijski centar Arkona imao na Slovene, Germani su poveli rat protiv Svetovida. Zašto je baš Svetovid predstavljao najveću pretnju po katolličke Germane i zašto su oni na sve moguće načine pokušavali da umanje značaj ovog božanstva? Ostrvo Rujan nije bio samo teritorija koju Germani nisu uspeli da uvrste u svoje Nemačko- Rimsko carstvo već je ono predstavljao i značajan paganski centar. Katolici su smatrali da će uništavanjem Arkone konačno uspeti da pokažu Slovenima da je vreme njihovih bogova prošlo i da je vreme da ovaj ratoborni narod konačno prigrli skute katoličke crkve, prihvatajući istovremeno i katoličku vlast. Ovaj proces pokoravanja Slovena putem uništavanja njihove vere tekao je vrlo sporo. Teritorija koja je u prvoj polovini devetog veka bila slovenska postala je deo Rimsko-Nemačkog carstva tek u drugoj polovini desetog veka. Za to vreme, katolički Germani sistematski su uništavali slovenski živalj, istovremeno rušeći slovenske kulturne i religijske centre. Germani su zbrisali sa karte polapske Slovene na čijoj su se teritoriji nalazili značajni kulturni centru kao što su Šverin, Rostok i Libek. Ovi Sloveni pripadali su plmenu Poljana, plemenu iz koga će kasnije nastati poljski narod. Poljani su se dugo borili protiv Germana trudeći se da sačuvaju svoju teritoriju od ovog osvajačkog naroda. Prvi poljski knezovi Sjemovit, Lešek i Sjemomisl uložili su sve svoje snage u odbranu zemlje, trudeći se da izbegnu sudbinu polapskih Poljana. Pored njih, Germani su napadali i Ljutiće čiji je religijski i kulturni centar bio Retra. Povedeći se mišlju da će Slovene najlakše pobediti ako unište njihov duhovni oslonac Germani su napali Retru a hram retrijanskog boga Radgosta sravnali sa zemljom. Ništa bolje nisu prošli na hramovi posvećeni Triglavu u Volinu i Šćećinu. Na ovaj način, teritorija na kojoj su živeli Retari, Ljutići, Ukrani, Bodrići, Havelanci i Lužički Srbi postala je deo Rimsko-Nemačkog carstva odnosno nekadašnje Franačke države. Slovenski živalj postupno je germanizovan sa izuzetkom Lužičkih Srba koji se vekovima odupiru asimilaciji. Pobedivši slovenske bogove Germani su uspeli da pokore Slovene.
Slični primeri postoje i nešte izmenjenijim istorijskim okolnostima. Svetovid je posle prihvatanja hrišćanstva postao sveti Vid, svetac koji se slavi 26. juna. Upravo na ovaj dan, jedan neslovenski narod pobedio je jedan slovenski. Tog datuma 1389-te godine Turci su pokorili Srbe, pogubivši kneza Lazara, srpskog vrhovnog vođu. Knez Lazar je po mnogima otelotvorenje svetog Vida, odnosno Svetovida koji je na ovaj način pobeđen, izgubivši ponovo svoju moć. Iako ovaj slučaj ne uključuje svesne namera Turaka da uništavanjem srpskog duhovnog oslonca pokore Srbe, ovo je ipak postignuto. Primer suprotan ovome postoji i u nešto novijoj istoriji. Osvajanjem Berlina od strane Sovjeta Rusija postaje sve moćnija a uzrok tome možemo naći i u sledećem. Kako je totemska životinja Rusije medved (Velesova životinja) nije ni čudo što je osvajanje Berlina (po Asovu «medveđe jazbine») predstavljalo ponovo buđenje slovenske duhovnosti i uspostavljanje slovenske dominacije na toj teritoriji. Kako god posmatrali ovaj fenomen ne smemo zaboraviti sledeću činjenicu: kad god se jednom narodu oduzme njegov duhovni oslonac, poremeti njegov duhovni sistem vrednosti i uništi njegova vera malo toga stoji na putu njegovom potunom pokoravanju.

Vesna Kakaševski

Slovensko-vedska religija

Slovenski vedizam predstavlja jedan zanimljiv fenomen koji se na paganskoj sceni pojavio pre nekih desetak-petnestak godina. Osnovu ovog sistema nalazimo u Velesovoj knjizi, izuzetnom delu o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave. Ova knjiga prikazuje istoriju, religiju i etički sistem Slovena do devetog veka naše ere a pisana je na drvenim daščicama pismom sličnim Runama-vlesovicom. Velesovu knjigu nadograđuju Slovenska vede Jurija Miroljubova i Slovenska astrologija Aleksandra Asova a ove tri knjige kasnije su postale glavna inspiracija za razvoj teorije o Slovenskom vedizmu. Važno je napomenuti i da ovaj sistem ne predstavlja tradicionalni slovenski paganizam zbog čega nije bio oberučke prihvaćen u svim slovenskim krugovima. Ipak, za raliku od tradicionalne vere Slovena on predstavlja SISTEM. Pokušaj klasifikacije slovenske vere kroz sistem astroloških korespodencija kao i pokušaj konstrukcije slovenskog univerzuma svakako je vredan hvale zbog čega ćemo vam ukratko predstaviti ovaj sistem.

Osnovne odlike sistema

Ovaj sistem zapravo predstavlja sintezu staro-indijskog vedizma i tradicionalnog slovenskog paganizma. Ta sinteza oličena je u pojavi mnogih božanstava koja su izvorno indijska a koji su sada dobila slovenska imena kao i svoje mesto u sistemu slovenskih Bogova. Neka od tih Božanstava su Višnji, Krišnji i Mater Sva koja svoje uzore imaju u indijskim Bogovima:Višnuu, Krišni i Materisvan. Osim slovenske i indijske tradicije prisutan je i uticaj hrišćanstva koji se smatra jedinim pravim nastavljačem stare slovenske vere. Postoje mnoge sličnosti između ove dve tradicije a jedna od njih je svakako pojam Trojstva. Sveto Trojstvo hrišćanstva ima svoju paralelu u slovenskom pojmu Triglava. U samoj slovensko vedskoj religiji Triglav je odlika koja se odnosi na sva Božanstva koja su po svojim funkcijama ili važnosti grupisana u Trojstva. Tako imamo prvi i najvažniji Triglav koga čine Svarog, Perun i Svetovid, za njim sledi Triglav Horz-Veles-Stribog, tu je i Radgost-Krišnji-Koledo i tako dalje.

Ono što prvo zapažamo u Velesovoj knjizi je visoka moralna svest slovesnkih naroda čija su religiozna i etička shvatanja opisana u njoj. Izuzetna religioznost i posvećenost duhovnim ciljevima osnovne su odlike naših predaka, koje u ovim vremenima gubitka slovenskog identiteta treba da nam budu glavna nit vodilja. Posebno je zanimljiv odnos Slovena prema ratu..Iako sami nisu napadali susedna plemena, Sloveni nikad nisu zazirali od otvorene borbe nitu su strahovali da život daju za svoj narod i svoje Bogove. »Odlazili smo u smrt kao u praznik» prenosi Velesova knjiga reči slovenskih ratnika koje je u borbu vodlila Mater Sva, solarna ratnička Boginja. Odakle Slovenima ovakva duhovna i fizička snaga? Gde da tražimo izvor njihove duhovnosti i životne inspiracije koji je istovreno obnavljao kako njihova tela tako i njihove duše. Odgovor je jednostavan-bilo je to Sunce.

Sloveni u Velesovoj knjizi nazivaju sebe Dažbogovim unucima, decom Sunca. Oni su zbog toga konstantno ratovali sa plemenima čiji je kult bio lunaran (Grci, Rimljani) a ova borba zapravo proizilazi iz različitih moralnih koncepata lunarnog i solarnog prtincipa. Dok je Sunce uvek bilo vezano za duhovnost, samžrtvovanje i ispunjavanje visokih moralnih ciljeva, Mesec je pretežno vezan za ono materijalno (što se na fizičkom planu vidi kao kruženje ovog nebeskog tela oko Zemlje). Lunarna plemena su u staro doba najčešće ratovala zbog bogatsva i osvajanja zemlje dok su solarni Sloveni to radili isključivo iz samodbrane (ako je verovati Velesovoj knjizi).
Mater Sva, koju smo već spomenuli je «ptica od Sunca nastala». Ona je kao simbol zapravo taj sunčani princip koji je vodio Slovene kroz njihove životne i istorijske borbe. Tu je takođe i surica, sveti napitak koji su Sloveni pili pet puta na dan a koji se spravljao od raznih biljaka, mleka i meda. Surica je bila ostavljena nekoliko dana na suncu ne bi li u sebe primila Sunčevu energiju i , naravno, fermentisala kao tečnost. Ovaj napitak bio je izvor telesne snage Slovena ali on je takođe snažio i njihov duh. Surica ipak nije samo piće već je i snaga koju su Sloveni crpeli iz samog Univerzuma jer se na više mesta u Velesovoj knjizi govori o surici kao nebeskom mleku koga daje krava Zemun. Spomenućemo svakako i svastiku kao magijski i religijski simbol koga su kao su koristili svi Arijevci pa tako i Sloveni a ovaj simbol koriste i danas slovenski pagani slaveći tako Sunce kao boga svojih predaka. I na kraju, tu je Hiperboreja kao mitska pradomovina Slovena koja je, po predanju, stanište Sunčanog boga. Hiperboreja je i za slovenske i za germanske narode oduvek predstavljala imaginarni duhovni centar u čije su postojanje verovali mnogi slovenski i germanski okultisti. Grčka mitologija spominje Hiperboreju kao zemlju koja se nalazi na krajnjem Severu, zemlju u kojoj boravi bog Sunca- Apolon a ovaj mit preuzeli su kasnije Sloveni i Germani smatrajući Hiberboreju svojom duhovnom prapostojbinom. U prilog ovoj teoriji govore članci Dragoša Kalajića, indijskog naučnika Bâl Gangâdhar Tilaka kao i radovi nemačkih okultista koji su bili ideolozi budućeg nacističkog pokreta. U filozofiji ovih poslednjih centralni pojam je kraljevstvo Thule koje je samo jedno od mnogih imena mitske Hiperboreje. Kako god shvatali Hiperboreju, značaj koji joj se pridaje u delima teoretičara slovenskog vedizma je neizmeran što dovoljno govori o prevlasti solarnog principa u duhovnosti Slovena.

Naš preci su, dakle, poštovali jedan specifičan moralni i duhovni kod koji je u današnje vreme gotovo potpuno iščezao iz srca i umova ljudi. Ovaj etički princip u slovenskom vedizmu nazvan je stazom Prava, manifestacijom samog kosmičkog zakona. Zbog toga ćemo poseban članak posvetiti slovensko-vedskom shvatanju Univerzuma.

Vesna Kakaševski

Slovensko shvatanje Univerzuma

Prema slovenskom vedizmu, Univerzum se sastoji od tri sveta koji se međusobno prožimaju. Ta tri sveta jesu Jav, Nav i Prav, odnosno pojavni svet, duhovni svet i kosmički zakon. Ovde se zapravo radi o raznim nivoima realnosti, pa tako Jav predstavlja materijalnu ravan, Nav - svet duhovnih entiteta (mrtvih predaka i bogova) kao i samu nematreijalnu realnost, odnosno, astralnu sferu. Prav je idealni plan Univerzuma oličen u rasporedu planeta i sazvežđa, ali on je takođe i nacrt jednog životnog puta koji svaki čovek treba da prati (Staza Prava). Kako se zapravo odnose ova tri sveta? Kretanja planeta i sazvežđa u Pravu odslikavaju se u Navu kao događaji iz mitologije dok se ti događaju u materijalnom svetu , tj. Javu. manifestuju kao istorijski događaji. Ovi istorijski događaji odigravaju se po precizno definisanim ciklusima koji su pod direktnim uticajem kosmičkih ciklusa (Prav), dok se ti kosmički ciklusi pokazuju kao ratovi, savezi, i ostali događaju u svetu Bogova (Nav). Da bismo olakšali shvatanje slovensko-vedskog sistema i njegova tri sveta, predstavićemo ukratko slovesnku astrologiju čiji je osnivač ruski istoričar Aleksandar Asov.

Vesna Kukaševski

Smernice za filozofski aspekt kulture Starih Slovena

Nepobitna je cinjenica da priroda dominantnog medija komunikacije odredjuje, determinise i poimanje neke zajednice sveta i odnosa u prirodi i drustvu. Prioroda medija preslikava se, dakle, i na filozofske ideje i sisteme. Na primer, empirizam i racionalizam, nastali posle pojave Gutenbergove stamparije, oslikavaju prirodu stamparske prese, tiska, jer donose ideje da se iskustvo, na neki nacin, “stampa” ili utiskuje preko cula na duh koji je “tabula rasa” (empirizam), ili da su u duhu ideje vec utisnute, rekli bi odstampane, dakle urodjene (racionalizam). Nesumnjivo je da medij svoje najsnaznije dejstvo ostvaruje neposredno posle njegove pojave na sve drustvene, prirodne, ljudske i kulturne karakteristike, u trenutku stupanja na scenu istorije on se najjace utiskuje u ljudski duh i um, u ljudski gen, u covekovo drustvo i kulturu. Tako se i njegova priroda najbolje spoznaje upravo u tim trenucima kada je medij nov, svez. Otuda u empirizmu i racionalizmu i najjasnije mozemo i da vidimo neposredno dejstvo tadasnjeg novog medija stampe, dakle dejstvo u nastanku filozofskih ideja, ali i u nastanku pravog znanja o medijima. Primer je i Marsal Makluan, koji je covecanstvu darovao spoznaju prirode elektronskog ili elektricnog medija (televizije, radija), upravo u doba pojave i ekspanzije tog medija, kada je jos bio novost.
Dakle i filozofsko poimanje sveta Starih Slovena bilo je odredjeno prirodom medija koji su upotrebljavali. Izneo sam hipotezu da je njihov medij bio univerzalan, zasnovan na balansu vruce i hladne strane (Harlod Inis), odnosno na skladu medija i prirodnog govora. Njihova stamparija (u smislu medij), bila je racionalno-iracionalna. Sada i nije bitno da li cemo upotrebiti pravilni ili obrnuti mediocentricni metod za rekonstrukciju i filozofije Starih Slovena. Dosli bismo do iste situacije kao i kod rekonstrukcije religijskog sistema. Vazno je da je opisemo i samo usput napomenemo i objasnimo odakle takve karakteristike.
Recnikom starogrcke filozofije, rekli bismo da su Stari Sloveni smatrali da sve proistice iz Jednog i da se sve Jednom opet vraca. Taj filozofski koncept prepoznajemo u ideji njihove religije, a opet je, kao i religijski sistem, karakter takvog koncepta dokaz da je iznikao iz racionalno-iracionalne prirode medija koji su upotrebljavali, odnosno iz medijske okoline, odnosa. U Velesovoj knjizi nalazimo na taj filozofski koncept Jednog iz koga sve proizlazi i kome se sve vraca, kada se, prilikom nabrajanja bogova i bozanstava staroslovenske religije, na kraju kaze da se iz najracionalizovanijeg, isfragmentiranog bozanstva (totemistickog, prirodnog karaktera-Drevici, Jezerkici itd., a to je od vruce strane medija), ponovo pojavljuje “Ognjebog”, to jest Perun, a kako je ranije pokazano da je “tajna velika kako to Svarog u isto vreme biva i Perun i Svetovid”, jasno je da to ponovo izranja jedno od lica Triglava-te se kaze na tom mestu u Velesovoj knjizi “da iz Svaroga sve potice i da se Svarogu sve vraca”. Iz Jednog se svet specijalizuje, izdvaja, inidividualizira i fragmentise (od racionalne strane medijske okoline drevnih Slovena), da bi se, opet, taj razasuti svet ponovo integrisao, kolektivizovao, univerzalizovao u bicu Jednog (od iracionalne, hladne strane prirode medijske okoline). To je bila filozofija Starih Slovena, kakvu smo mogli da je rekonstruisemo iz Velesove knjige.
Leonid Zuvić

Velesova knjiga: oblasti proučavanja

Nesumnjivo da nam Velesova knjiga pruža više oblasti, područja ljudskog iskustva koja bi trebalo da budu protumačena, opisana i objašnjenja. Nameću se sledeći aspekti: religijski, vojni, istorijski, politički, kulturni, moralni, etički, filozofski i komunikacijski.
Smernice za komunikacijski aspekt: posebnu pažnju istraživača trebalo bi da privuku delovi Velesove knjige gde se govori o načinima komunikacije i upotrebe govora. Na primer, kad Rusi kreću u boj, noć pred bitku provedu u strasnoj priči i razgovoru o starim bitkama i pobedema ( u nečemu naliči, čak i na tradiciju i praksu jevrejskih sveštenika-rabina, za koje je poznato da duhovne pojmove iz jevrejskih svetih knnjiga „vežbaju“ u glasnom govoru i razgovoru, skoro prepirci među sobom); kada je zbog preterane upotrebe govora, rekli bi prenaglašavanja govora u odnosu na medij, na pisanje i pismo, došlo do propasti Rusa.
Za religijsku komunikaciju imamo najviše primera: Stari Sloveni komuniciraju sa svojim bogovima pevajući im pesme, slaveći ih, ne tražeći, pritom, hrama, nego koristeći prirodna izvorišta vode-kladence. Dalje, na veoma zanimljiv i originalan način, koji sliči na hrišćansku komunikaciju (simboličku razmenu sa telom i krvlju Isusovom) hlebom i vinom, Stari Sloveni komuniciraju sa panteonom svojih božanstava ispijajući suru-napitak, čiji su recept za spravljanje dobili, kako nam svedoči Velesova knjiga, od samih bogova, od Surije. Suru-napitak pije se pet puta dnevno, verovatno uz umivanje i kupanje u vodi, što je takođe bio način molitve i komunikacije sa bogovima. I još jedna zanimljivost i duhovita paralela: Stari Sloveni su suru-napitak, koji su dobili od bogova, a pravio se od meda i vode i trava, pa stavljao tri dana na sunce da se „osuri“ i potom cedio kroz vunu, ispijali pre polaska u boj, slično kao u stripu o Asteriksu i Obeliksu, gde Gali kreću u bitku posle ispijanja čuvenog druidovog čarobnog napitka! Očigledna sličnost kulturnih crta Gala i Slovena, koju bi trebalo podrobnije izučiti, probajući i sa komparativnim metodom. Tim načinom, komunicirajući putem sure sa bogovima neposredno pred polazak u bitku, oni traže od bogova pomoć, snagu i nadahnuće da u bici pobede! ( Јedan preživeli toponim, prisutan u srpskim i šumadijskim selima, najverovatnije govori o kulturnom kontinuitetu Starih Slovena i savremenih Srba. Reč je o – surutci! Surutka, poznato je, jeste piće koje se dobija prilikom sirenja mleka, ceđenjem mladog sira, slično kao suru-napitak kod Starih Slovena! I surutka je neka vrsta poslastice, omiljenog, ekskluzivnog pića srpskih seljana, što samo govori o nastavku tradicije ispijanja sura-napitka, odnosno o značaju i vrednosti koji su mu pridavali Stari Sloveni, kao sada Srbi surutci! Dalje, tu je ispijanje i poznatog rasola, tečnosti kojia se dobija prilikom kiseljenja kupusa. I surutka i raso ukazuju na kontinuitet kulturnog detalja ispijanja tečnosti u kulturi Slovena koja se dobija ceđenjem, s tim što je suru-napitak bio usko vezan sa religijskom komunikacijom, dok se savremenoj surutci i rasolu daje izuzetan medicinski, skoro magijski značaj!)
O saznajnoj komunikaciji saznajemo u delu gde se govori da su Grci optužili Slovene da nemaju svoje pismo, i da su im, navodno, darovali svoje. Tamo se navodi detalj da je neki Grk morao da se krije po kućama izučavajući pismo Starih Slovena, kako bi pomoću njega mogao da uči druge. Taj podatak nam govori da je postojao institucionalni tok saznajne komunikcije kod Starih Slovena, sadržan u institutciji učitelja i verovatno u manjim, individualnim školama. Trebalo bi ispitati i moju prvobitnu hipotezu, da je kod Starih Slovena pismenost bila neke vrste masovne pismenosti, odnosno da u tajnu slova nisu bili upućeni samo privilegovani. Sloveni, dakle, tradiciju i kulturno nasleđe nisu prenosili samo usmenim putem, saznajnom komunikacijom „s kolena na kolena“, već su imali i opismenjene ljude u funkciji učitelja.
Religijska komunikacija Starih Slovena pokazuje se i u obredima žrtvovanja božanstvima, što je i inače, prvi istorijski oblik religijske komunikacije. Tu saznajemo da kultura Starih Slovena nije poznavala ljudske i životinjske žrtve (potonjih je bilo samo u izuzetnim prilikama, jagnje), nego su to bili plodovi voća i povrća, cveće, zrnevlje i tome slično (kulturna crta „preživela“ u današnjem slavljenju Božića, odnosno Badnjeg dana). Dakle i obredno žrtvovanje kao oblik religijske komunikacije postojao je kod Slovena, sa sadržajem koji izuzima ljudske i životinjske žrtve.
Leonid Zuvić

Johan Gotfrid Herder - Slovenski narodi
[You must be registered and logged in to see this image.]

Johan Gotfrid fon Herder (nem. Johann
Gottfried von Herder 25. avgust1744. — 18. decembar 1803) , nemački
pesnik i filozof kojeg često nazivaju ocem kulturnog nacionalizma.
Rođen je u Rigi. Herder je kao nastavnik i luteranski sveštenik putovao
po Evropi pre nego što se 1776. nastanio u Vajmaru kao vrhovni
sveštenik velikog vojvodstva. Iako je u mladosti bio pod uticajem
mislilaca poput Kanta, Rusoa i Monteskjea kasnije je postao najveći
intelektualni protivnik prosvetiteljstva i dosta je uticao na razvoj
romantizma u Nemačkoj. Time što je naglašavao naciju kao organsku grupu
čija su obeležja poseban jezik, kultura i duh, Herder je doprineo
nastanku istorije kulture. (izvor Wikipedia)

Slovenski narodi

Slovenski narodi su jako široko rasprostranjeni i zauzimaju značajno mesto u istoriji između ostalog i stoga što su živeli daleko od Rimljana;
Znamo da su najpre živeli na reci Don, zatim na Dunavu, tamo među Gotima, kasnije među Hunima i Bugarima sa kojima su napadali Rim, ali ih najčešće u istoriji prepoznajemo kao narod koji je pomagao, služio. Bez obzira na ono što su činili kroz vekove, nikad nisu bili ratnički, avanturistički i ekspanzivan narod kao Nemci, pre se moze reći da su se pomerali za njima, zauzimajući njihove napuštane teritorije sve dok nisu naselili ogroman prostor do Dona do Elbe, od Baltičkog do Jadranskog mora.
Njihove naseobine sa ove (evropske) strane Karpata prostirale su se od Luneburga (Lüneburg) preko Meklenburga,Pomeranije, Brandenburga, Saksonije, Lužica, Bohemije (Češke), Moravske, Sleske, Poljske, pa sve do Rusije, a počev od Vlaške i Moldavije, koje su već nastanjivali, širili su se dalje i dalje, sve dok ih car Heraklit nije pustio na teritoriju Dalmacije i dok nisu osnovali kraljevine Slavoniju, Bosnu, Srbiju i Dalmaciju.
U Panoniji su takođe bili veoma brojni. Počev od oblasti Furlanije naseljavali su i južnoistočne delove Nemačke, zaključno sa oblastima Koruška, Kranjska i Štajerska: najveći mogući prostor, koji u Evropi, velikim delom i danas zauzima jedna nacija. Naseljavali su, dakle, zemlje koje su drugi narodi napuštali i to kao kolonisti, stočari i zemljoradnici.
Njihov život (prisustvo) na svim tim prostorima je, nakon svih pređašnjih pustošenja i seoba tj. kretanja, bio dosta plodan. Voleli su zemljoradnju i stočarstvo, čuvali zalihe žita, bavili se kućnim zanatima i započeli trgovinu plodovima svoga rada. Duž obale Baltičkog mora, počevši od Libeka pa nadalje, dizali si primorske gradove, među kojima je Vineta, na ostrvu Rujan, koja se mogla nazvati slovenskim Amsterdamom. Živeli su u zajednici sa Prusima, Kurenima i Letoncima, što pokazuju jezici ovih naroda. Na Dnjepru su podigli Kijev, na reci Volkhov Novgorod, buduće značajne centre trgovine, koji su povezali Crno sa Baltičkim morem i omogućili da prozvodi Morgenwelta stignu do zapadne i severne Evrope. U Nemačkoj su se bavili rudarstvom i metalurgijuom, vadili so, pravili medovinu, tkali, gajili voće i vodili sebi stvojstven radostan život, ispunjen muzikom. Bili su veoma darežljivi, čak rasipnički gostoljubivi, voleli su slobodu, ali su bili poslušni i pokorni kao i protivnici bilo kakve krađe i otimanja. No to im nije pomoglo protiv ugnjetavanja, čak je i doprinelo tome. Stoga baš što se nisu otimali o svetsku vlast i nisu imali ratoborne, nasledne kneževe i radije plaćali porez ukoliko im je to omogućavalo da u miru žive na svojoj zemlji. Jako su se o njih ogrešili neki narodi i to u prvom redu nemački.
Već za vreme vlasti Karla Velikog su počela osvajanja slovenskih zemalja i njihovo pokoravanje, što je za uzrok imalo očiglednu korist u oblasti trgovine: jer je hrabrim Francima svakako odgovaralo da od vrednog naroda, koji se bavi trgovinom i zemljoradnjom, načini kmetove, umesto da sam ovlada ovim veštinama. Ono što su Franci započeli, nastavili su Saksonci; Narodi čitavih provincija bivali su istrebljivani ili porobljavani, a njihove zemlje su delili među sobom plemići i biskupi. Na trgovačku delatnost Slovena na Baltiku stavili su tačku severni Germani.
Vinetu su razorili Danci, a od slovenske kulture i naroda je ostalo onoliko, koliko od Peruanaca nakon španskih pohoda. Zar nije čudo da se nakon vekova porobljivanja i najdubljeg ogorčenja ovog naroda prema njihovim hrišćanskim gospodarima i pljačkašima njihov meki karakter nije pretvorio u najužasnije učmalosti u ropstvu? Njihovi su tragovi ipak pisutni na prostorima gde su nekad slobodno živeli. Nesreća ovog naroda je u tome što zbog njegove ljubavi prema miru i domaćoj radinosti nije moglo biti trajnog ratničkog ustava(kodeksa), iako mu pri žestokom otporu nije nedostajala hrabrost.
Na nesreću su bili preblizu Nemcima, a sa druge strane su bili na udaru Tatara i Mongola zbog kojih su mnogo pretrpeli i propatili. Točak vremena se nezaustavljivo okreće; i pošto su slovenski narodi naseljavali najlepši deo Evrope, koji su obrađivali i gde su se bavili trgovnom, i pošto je izvesno da evropsko zakonodavstvo i politika moraju (i da će) mesto ratničkog duha unapređivati život u miru i marljivosti, kao i harmonične odnose među narodima, tako ćete vi, nekad vredni i sretni narodi, biti probuđeni iz duge učmalosti i oslobođeni okova ropstva, živeti na lepim prostorima od Jadranskog mora do Karpatskih planina, od Danoa do reke Mulde kao na svojoj zemlji i na njima slaviti svoje stare praznike.
Pošto su ovoj kulturi dati lepi i korisni doprinosi, bilo bi lepo da se rupe u znanju o njoj popune, da se sakupe svi ostaci kulture (običaji, pesme, priče tj. sage) kojih je sve manje i da nastane najzad istorija ovih plemena kako to već slika čovečanstva zahteva.

prevela na srpski Milica Galić

Crnobog



Crnobog je, kao što mu samo ime kaže, crni bog Slovena – bog noći, haosa i zla. Sloveni su verovali da od ovog boga potiče sve što je zlo, pa je Crnobog, od svih ostalih bogova, bio najmanje naklonjen čoveku.

Naši preci su smatrali da je uloga jednog od njihovih bogova da izaziva nesreću, a iz navedenog se vidi da su i oni sami koristili pomoć ovog božanstva za izazivanje nesreće (ritual proklinjanja). Nesreća je Slovenima mogla doći u raznim oblicima: kao zima, glad, beda, bolest ili naprosto splet nesrećnih okolnosti, a za sve ovo bio je zadužen Crnobog. Polazeći od činjenice da zima i mrak izazivaju neprijatnosti u njihovim životima, Sloveni su postulirali jedan entitet koji je bio vezan za ove pojave. Crnobog, Černobog ili Čert tako je postao zimsko božanstvo i bog mraka, strašno biće koje svet zavija u crno. Ipak, ne treba smetnuti s uma da su Sloveni delovanje Crnoboga smatrali nužnim i da je, zbog toga, Černobog bio poštovan kao i ostali bogovi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Nijedan od izvora o slovenskoj mitologiji ne smatra Čerta nižim božanstvom i, bez obzira na to što je proglašen uzrokom svih nesreća, on se smatra jednakim ostalim bogovima slovenskog panteona. Sve ovo znači sa su naši preci smatrali da i nesreće dolaze od njihovih bogova tj. da i zima, glad, smrt i bolesti imaju svoj božanski uzrok (bio on Čert ili Morana). A ono što dolazi od bogova svakako treba poštovati. Iz ovoga vidimo koliko se paganski pogled na svet razlikuje od onog hrišćanskog, jer hrišćanstvo zemljski život smešta u takozvanu dolinu suza, dok je za paganina život, bio on srećan ili nesrećan, jedna božanska pojava.

Bog Pripegala

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pripegala je bio jedan od bogova baltičkih Slovena. Poznata je činjenica da su baltički Sloveni kao i oni koji su živeli između reka Odre i Labe predstavljali trn u oku svojih suseda – hrišćanskih Germana, i da su se između ova dva naroda vodile krvave i žestoke bitke. Dok su Sloveni uporno insistirali na svom paganizmu, Germani su se svim silama trudili da im nametnu hrišćanstvo, ako ne milom onda – silom. Da bi dodatno motivisali germanske ratnike, katolički biskupi pribegavali su jednoj vrsti ratne propagande, odnosno, mentalne manipulacije, koja se sastojala u izvrtanju činjenica o prirodi religije starih Slovena.

Naime, slovenski kultovi predstavljali su se kao izuzetno krvavi, Slovenima se pripisivala praksa ritualnog žrtvovanja ljudi dok su se slovenski bogovi predstavljali kao divljačka božanstva žedna krvi, posebno one hrišćanske. Ostavićemo po strani činjenicu da neke od ovih optužbi zaista imaju svoj temelj u realnosti iako ne u tolikoj meri, budući da se ovde ipak radi o jednoj vrsti ratne propagande

Autor spisa u kome se spominje bog Pripegala jeste magdeburški arhiepiskop Adelgot, a ovaj spis potiče iz 1108. godine nove ere. Arhiepiskop Adelgot u spisu tvrdi da Pripegalini sveštenici svom bogu prinose ljudske žrtve i da na sve moguće načine vrše nasilje nad hrišćanima. ”Oni su poplavili našu zemlju”, kaže Adelgot. ”Hrišćanima seku glave, pa ih prinose na žrtve … oni drže pred svojim hramovima pune pehare krvi, i urličući oko njih strašnim glasom viču: Radujmo se, jer je Hristos pobeđen; pobeda je na strani pobedonosnog Pripegale.”

Uočljivo je da arhiepiskop Adelgot namerno predstavlja Slovene kao ratoborne divljake žedne krvi, sasvim različite od ”civilizovanih” Germana koje je ”kultivisalo” hrišćanstvo. Pripegala tako deluje kao neko suludo božanstvo čija je jedina odlika krvožednost. Bez obzira na subjektivnost germanskog arhiepiskopa, smatra se da se krvožednost Pripegale ipak može smatrati jednom od njegovih realnih karakteristika. Naime, Pripegalu se smatra identičnim letonskim bogom Pikoli koji je među Letoncima bio poštovan kao božanstvo smrti. Pikola je predstavljen kao sedi starac obučen u belo kraj čijih nogu se nalaze ljudske i životinjske lobanje, zbog čega možemo zaključiti da je Pikolo letonska verzija slovenskog Prpegale u čiju su slavu Sloveni obezglavljivali hrišćane. Koren pega koji se nalazi u Pripegalinom imenu povezuje se sa sansktitskim korenom peg koji znači ”kvariti, uništavati”. Zbog svega toga, se smatra da Pripegalu možemo smatrati bogom uništavanja. Međutim, njegove funkcije se ne mogu svesti samo na to.

Postoji još jedno tumačenje funkcija Pripegala prema kome se on smatra božanstvom solarnih karakteristika. Prema ovom tumačenju ime Pripegale svodi se na glagol pripeći koji se u jeziku pomeranskih Slovena glasi prepikat. Kako se glagol pripeći može povezati sa delatnošću Sunca, dva naučnika smatraju da Pripegala može biti jedan od epiteta Sunca. Reč pega takođe može da se poveže sa identičnom rečju u srpskom jeziku koja označava mrlju na koži koja je nastala usled sunčevog zračenja, a slična reč javlja se i u poljskom, češkom, ruskom i hrvatskom jeziku.

Bog Kupalo

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svako ko je je makar i površno čitao dela o slovenskoj mitologiji imao je prilike da u brojnim pojmovnicima i rečnicima naiđe na ime božanstva po imenu Kupalo. Nijedan tradicionalni izvor o slovenskoj mitologiji ne spominje ovo božanstvo, pa tako ni njegove hramove, statue i poštovaoce njegovog kulta, iako ista stvar stoji sa mnogim slovenskim bogovima, a pre svega boginjama.

Ako se pak okrenemo hrišćanskim izvorima, odnosno autorima koji opisuju slovenske običaje i mitove poznog srednjeg veka, videćemo da je situacija sasvim drugačija. Period posle pokrštavanja Slovena izuzetno je značajan za ispitivanje slovenske mitologije budući da u to vreme mnogi novi mitovi nastaju dok neki stari mitovi bivaju izmenjeni. Vreme takozvanog dvoverja karakterisalo je uzajamno prožimanje slovenske tradicionalne religije i nove, hrišćanske ideologije. U to vreme nastaju mitovi o Rodu i stvaranju sveta, pominju se i mnoge rodbinske veze među bogovima, o kojima nije bilo ni reči u mitovima koji su vezani za predhrišćanski period. Kakvi god običaji bili vezani za Kupala pre pokrštavanja Slovena, o njima se ne možemo informisati na osnovu tradicionalnih izvora o slovenskoj mitologiji. Jedino što nam je poznato je da su ovi običaji bili vezani za proslavu letnjeg solsticija (21. jun), te da je ovaj praznik posle pokrštavanja bio zamenjen praznikom svetog Jovana, odnosno ruskog Ivana Kupale.

Jovan Krstitelj, odnosno Ivan Kupalo pojavio se, kako legenda kaže, na reci Volgi u petnaestom veku nove ere. Nakon toga, praznik posvećen ovom svecu počeo je da se slavi u Rusiji, a ovaj praznik pratio je običaj ritualnog kupanja. Sam hrišćanski svetac odvajkada se povezivao sa činom kupanja budući da je upravo sveti Jovan krstio Isusa Hrista u vodama reke Jordan. Ritualno kupanje je, dakle, u hrišćanstvu bilo vezano za duhovno i telesno pročišćenje kao i za neku vrstu inicijacije. Međutim, i pre nego što je sveti Jovan počeo da se slavi u Rusiji, tradicija ritualnog kupanja praktikovala se medju starim Slovenima. Dakle, i pre usvajanja običaja vezanih za praznik takozvanog Ivana Kupale među Slovenima je morao postojati neki sličan običaj.

Izvori navode da su Sloveni proslavljali dan letnje ravnodnevnice, nazvan Kupalo, tokom kog se obavezno praktikovalo ritualno kupanje. Tokom ovog praznika ritualno pročišćenje nije se vršilo samo kupanjem, već su se za tu svrhu koristile i svete vatre. Ove svete vatre su se najčešće preskakale, budući da su Sloveni verovali da se na taj način mogu osloboditi uticaja negativnih, odnosno demonskih sila. Stoka se takođe prevodila preko svetih vatri iz istog razloga, a pored toga postojao je i običaj traženja i spravljanja magijskog bilja.

Takođe, postojao i još jedan interesantan običaj u kome se pojavljuje Kupalo. Pomenuti mit vezan je za običaj bacanja venaca niz reku, a ova praksa imala je da omogući mladim slovenskim devojkama pomoć u pronalaženju budućeg supružnika. Nekada davno, kaže mit, živeli su brat i sestra blizanci – Kostroma i Kupalo. Razdvojeni na rođenju jedno od drugog, rasli su dok oboje nisu stasali za brak. Šetajući se jednog dana rekom, Kostromi je pao venac sa glave u vodu, a ovaj venac je igrom slučaja podigao njen davno igubljeni brat –Kupalo. Ne znajući da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se venčali, budući da je običaj nalagao da onaj momak koji pokupi devojčin venac postane njen muž. Saznavši ipak da su u srodstvu, Kostroma i Kupalo su se udavili, a bogovi su ih , iz sažaljenja, pretvorili u cveće.

Na dan letnjeg solsticija stari Sloveni pravili bi lutku od slame sa svim polnim karakteristikama žena, a ova lutka bila bi potom ritualno uništavana. Najčašće bi lutku Kupale ”davili” u vodi ili bi je ritualno spaljivali, a sličan običaj praktikovali su i nekadašnji susedi Slovena – Kelti. Dakle, Kupalo bi mogao biti i ženskog pola, odnosno, ovo božanstvo moglo bi nositi i ime Kupala.

Slovenska mitološka bića – Kućni duhovi

[You must be registered and logged in to see this image.]

• Banik- Banik je bio duh banja, odnosno, sauna koje koriste Sloveni koji žive na severu. Opisuje se kao smežuran starac duge brade i sede kose koji se prizivao u pomoć pri jednom neobičnom gatanju. Naime, oni koji bi se okupali izlazili bi golih leđa napolje iz saune i čekali banika. U slučaju da osete udarac banika ljudi bi smatrali da ih čeka svetla budućnost. Nepovoljnim odgovorom na pitanje o budućnosti smatrali bi kada bi ih banik ogrebao u predelu kičme. U saunu se nije smelo ulaziti kada se banik gostio sa svojim prijateljima- duhovima. U slučaju da se čovek tada zatekne u sauni ne bi dobro prošao, a ponekad bi za ovo uznemiravanje bio kažnjen smrću.

• Ćur- biće iz ruskog folklora, personifikacija ćumura.

• Čudo-kućni duh, takođe biće iz ruskog folklora.

• Dvorevoj – Dvorevoj ili dvorski bio je ruski duh dvorišta. Prikazivao se u žutom odelu ili sa žutom dlakom, dok se na Uralu govorilo za njega da je siv kao hrčak. Ovo biće živelo je u šupama ili štalama gde se brinulo o domaćim životinjama. Kada je domaćin dovodio novu životinju morao je prvo da je predstavi dvorovoju koji bi joj potom poželeo dobrodošlicu. Verovalo se da su duhu dvorišta posebno bile drage životinje sa belim krznom ili belim perjem. Da bi se umilostivio domovoj ostavljale su mu se ponude u obliku komadića hleba ili parčića ovčije vune. U slučaju da dvorevoj nije obavljao svoje dužnosti domaćin bi udarao po dvorištu improvizovanim bičem. Ruska priča o Katji govori o dvorevoju koji se zaljubio u svoju gazdaricu i koji ju je potim zadavio sopstvenom kosom kada je svoje srce dala nekom mladiću. U ovoj priči dvorevoj je opisan kao naočit momak prema kome je i devojka Katja osećala naklonost.

• Kikamora- ženski kućni duh, smatrala se suprugom domova. Pripisivale su joj se kokošije noge u dugačak nos nalik kljunu. Žene bi je nagovarale da im pomogne u kućnim poslovima u slučaju da one ne mogu sve da obave. Veruje se da je kikamora zaista pomagala vrednim ženama povremeno opravši im posuđe, dok je lenje žene kažnjavala. Decu lenjih žena ona je budila noću golicajući ih, učinila bi da se u kući izgube sitne stvari ili da se pokvari hrana. Kikamora je živela u podrumu ili u kokošinjcu a bila je poznata i kao domanija ili domovika.

• Šiš-kućni duh iz ruskog folklora.

• Usluzni duh- Još jedno biće u u koga su verovali Sloveni koji su naseljavali teritoriju bivše Jugoslavije. Smatralo se da u čovekovom domu može vladati blagostanje ako on poseduje takozvanog uslužnog duha. Uslužni duh se zamišljao kao biće veličine deteta sa obaveznom crvenom kapicom. Čovek je do ovakvog duha mogao doći na različite načine: mogao je da uzme jaje koje bi izlegao petao, koje bi potom čuvao pod levim pazuhom četrdeset dana. Iz takvog jajeta izlegao bi se uslužni duh ili đavolak. Đavolak se čak mogao kupiti u apoteci s tim da se njegov novi vlasnik nije smeo osvrtati ili bi ga izgubio. Ipak, šta god da je čovek stekao pomoću ovog bića smatralo se delom nečiste sile. Verovanje u uslužnog kućnog duha je zapravo kombinacija verovanja u domovoja, hrisćanskih verovanja i stranih uticaja. Ovo poslednje se odnosi na činjenicu da se u uslužnog duha verovalo u Primorju (romanski uticaj) i na teritoriji severno od Save i Dunava (germanski uticaj). Najviše priča o kućnom duhu zabeleženo je u Pančevu, a u ovom gradu postojala je apoteka u kojoj se navodno mogao kupiti uslužni duh.



Zi.

Mislim da ce proci jos dosta vremena dok ne otkrijemo (ili nam ne kazu skrivenu istoriju) da li smo ovde dosli ili su odavde neki otisli u Indiju preko Persije itd...Put je dug i tezak ali ....ima i onih koji misle da smo mi ovde sve vreme i da je laz da smo dosli u 7 veku.Priča o seobi Slovena prosleđena je tek posle Berlinskog Kongresa, a pre toga nije postojala!
Vreme ce pokazati .

Evo da se nadovezem.
Postavaicu link na kome mozete naci mnogo...mnogo podataka a na vama je da procitate,proverite i .....
http://slavicnet.com/sokolac/sokolac_stari_sloveni_forum.html

O starim Slovenima

Na sledećim stranicama ćemo se baviti Starim Slovenima, njihovom religijom i verovanjima. Pod pojmom Stari Sloveni smatraju se narodi i plemena Slovena pre primanja hrišćanstva, ili u početku pokrštavanja. Sloveni pripadaju grupi indoevropskih naroda, koje neki nazivaju i arijevskim narodima. Ova grupacija naroda dobila je ime indoevropski jer se smatrada je njihovo prvobitno stanište bila teritorija današnje Indije, oblast Arije (odatle naziv arijevski narodi).
     Postoji dosta teorija o seobama Slovena, od onih neverovatnih koje kažu da su Sloveni zapravo Hiperborejci, čija je prapostojbina bila na Severnom polu, odakle su se preselili u Indiju, pa nakon toga u Evropu, i od kojih su Grci preuzeli znanja o bogovima i astronomiji, do onih verovatnih, koje kazuju da su se Sloveni jednostavno preselili iz Indije, preko Persije, u Evropu. Pojedini istoričari smatraju da je u Evropi prapostojbina Slovena bila u okolini reke Dnjepar, Crnog i Baltičkog mora. Iz ove prapostojbine, veruje se, usled mnogih ratova i najezdi drugih naroda iz Azije, počeli su da se sele na jug i zapad. Većina prvih spisa koje pominju Slovene potiču od Vizantijskih učenika i misionara, jer je dosta teritorija koje su Sloveni naselili pripadalo Vizantijskom carstvu. Ostali pisani izvori o Slovenima potiču iz vremena kad su Sloveni napravili svoje prve države, uglavnom pod vođstvomgotskih trgovaca i franačkih sveštenika (Kijevska Rusija, Bugarsko carstvo, Velika Morava, Samovo carstvo, češke, polapske, baltičke, vislanske, hrvatske i srpske kneževine). Ovi spisi su uglavnom dosta subjektivno pisani, jer su sveštenici  na sve gledali kroz svoje učenje i dogme, a nisu želeli da dublje shvate slovensku kulturu. Tako se u tim spisima nalaze mnoga poređenja slovenskih bogova i mitskih bića sa Luciferom i drugim demonima.
Kako su hrišćanski sveštenici već bili prisutni u predelima gde su živeli Sloveni, dolazi do pokušaja pokrštavanja Slovena. Hrišćanstvo je u to vreme postalo u Evropi oruđem moći. Papa i patrijarh mogli su poslati krunu nekom slovenskom knezu i proglasiti ga kraljem i tako mu uvećati ugled. Naime, hrišćanstvo su Sloveni primali ,,od vrha na dole’’. Kako su vladari čeznuli za više moći, mnogi su podlegli i dobrovoljno ili za obećanu krunu primili hrišćanstvo. Time su se postizali i dobri  odnosi sa hrišćanskim susedima, koji su bili vrbovani od strane crkve da napadnu nehristijanizovane Slovene. Ostatak stanovništva je hrišćanstvo primao pod pritiskom, koji su stvarali zajedničkim snagama vladari i sveštenici. Međutim, bilo je u ovom procesu dosta otpora i mnogi hrišćanski misionari izgubili su živote.

[You must be registered and logged in to see this image.]


S druge strane, i mnoga sela koja se nisu podvrgla i primila hrišćanstvo popaljena su i stanovništvo je pobijeno. Kipovi starih bogova su uništavani i paljeni. Svaki zapis o staroj veri je uništavan. Tako se stiglo i do skepticizma nekih naučnika koji dovode u pitanje činjenicu da su Sloveni pre primanja hrišćanstva imali pismo. Naime, postoji pisani izvor Crnorizca Hrabrog koji opisuje da su se Sloveni služili čertama i rezama. Jedini koji su žešće branili svoju veru do kraja su bili Polapski i Baltički Sloveni. Sloveni nisu imali ime za svoju veru. Oni su jednostavno živeli na način koji je ta vera propovedala. Vera starih Slovena ima iste korene kao i sve vere indoevropskih naroda, kao što su Indusi, Kelti, Germani, Persijanci, Grci. Njihova vera bila je zasnovana na silama prirode, ali ne u njihovom direktnom obliku, već personifikovanim kroz razne bogove i bića. Sebe su smatrali potomcima bogova. Uprkos velikom poštovanju prema ovim bogovima, Sloveni su im se obraćali kao sebi ravnim. U nedostatku hramova, sveta mesta za molitve posvećene bogovima bile su šume i gajevi. Kao što je to slučaj u mnogobožačkim religijama, i Sloveni su prinosili žrtve da odobrovolje bogove. Međutim, gotovo da se ne može sresti slučaj prinošenja ljudskih žrtava, kao što se može sresti kod velikog broja naroda. Kroz običaje su se sačuvale mnoge uspomene na slovenske bogove i način života. Međutim, ovi običaji su dobili veo Hrišćanstva, iako oni prvobitno nisu bili povezani sa Hrišćanstvom. Mnogi hrišćanski sveci dobili su osobine bogova, a dani posvećeni nekom bogu preobratili su se u dane posvećene svecu. Ovo ukazuje koliko je jaka bila vera starih Slovena. Ona se mogla približiti stanovništvu i biti prihvatljiva samo ukoliko se običaji zadrže a bogovi ostanu, makar samo kroz svoje osobine. Ovakav slučaj nije viđen ni kod jednog drugog naroda..

Nikola Milošević
[You must be registered and logged in to see this image.]

Sloveni danas zauzimaju veći deo Evrope i znatan deo Azije. U Evropi su najbrojnija etnička skupina (oko 35%). Sloveni su u jezičkom i kulturnom pogledu najkompaktnija etnička skupina u Evropi. Razlike između pojedinih slovenskih jezika manje su nego, na primer, razlike između severnih i južnih nemačkih dijalekata. Pored jezičke bliskosti, koja je najizrazitija (uprkos velikoj otvorenosti slovenskih jezika za pozajmice iz drugih jezika), uočljiva je i srodnost duhovne i materijalne strane slovenskih kultura u mnogim aspektima: u narodnoj književnosti, u verovanjima i običajima, u nošnji, arhitekturi, muzici itd. Nasuprot pomenutom poređenju stoji činjenica da se nemačko jezičko i kulturno područje većim delom nalazi u granicama jedne države, dok su slovenski jezici i kulture u tom pogledu izrazito podeljeni. Uzroci takvom stanju su brojni i raznovrsni; jednim delom se nalaze izvan slovenskog sveta. 

Slovenski jezici

Uprkos veoma uočljivoj srodnosti slovenskih jezika i njihovoj velikoj tipološkoj sličnosti, slovenski svet je znatno izrazitije izdiferenciran brojem književnih (standardnih) jezika nego kvalitetom i rasponom slovenskih međudijalekatskih razlika, pogotovu ako se u tom pogledu napravi poređenje sa jezičkom situacijom, na primer, u Nemačkoj, Francuskoj ili Španiji, gde naspram većih regionalnih jezičkih razlika postoji samo po jedan književni jezik (u znatno užoj sferi upotrebe u Francuskoj postoji i oksitanski [ili provansalski], a u Španiji katalonski). Štaviše, tendencije ka izdvajanju novih književnih jezika u slovenskom jezičkom svetu sežu do najnovije istorije, čemu gotovo da nema paralele drugde u Evropi.
Slovenski jezici obično se dele na tri grupe i mada ta podela nije bez nedostataka, za sada je bolja od drugih koje su predlagane. Istočnoslovenska grupa obuhvata ruski jezik (159 miliona govornih predstavnika), ukrajinski (42,5 miliona) i beloruski jezik (9,3 miliona). Zapadnoslovenska grupa obuhvata poljski jezik (39 miliona), češki (10 miliona), slovački (5 miliona) i lužičkosrpski jezik (oko 50 hiljada). Južnoslovenska grupa obuhvata srpski (11 miliona), bugarski (8,9 miliona), hrvatski (6 miliona), bošnjački (2 miliona), slovenački (2 miliona) i makedonski jezik (2 miliona).
Izvorni slovenski lingvonimi su, prema izloženom redosledu: russkiй яzыk, ukraїnsьka mova, belaruskaь mova, język polski,český jazyk (čeština), slovenský jazyk (slovenčina), hornjoserbčina, dolnoserbska reč (dolnoserbski jezik), српски језик (srpski jezik), hrvatski jezik, bъlgarski ezik, slovenski jezik (slovenščina), makedonski jazik.
Iako su prema strukturi dosta slični, slovenski književni jezici se na više načina međusobno razlikuju:
U pogledu broja govornih predstavnika pojedinih jezika slovenski jezici obuhvataju i tako velike jezike kao što su ruski (jedini slovenski jezik koji je po razmerama u kojima funkcioniše i svetski jezik), ukrajinski ili poljski i, s druge strane, književne mikro jezike, kao što je, na primer, rusinski jezik u Srbiji, ili jezik Gradišćanskih Hrvata u Austriji, ili jezik Moliskih Slovena u oblasti Molize u srednjoj Italiji itd.
Slovenski jezici međusobno se razlikuju i u pogledu kontinuiteta književnojezičkog statusa. Najstariji slovenski književni jezik - staroslovenski jezik stvoren je još u IX veku, a najmlađi, makedonski i rusinski, stekli su status književnog (standardnog) jezika u savremenom smislu reči tek posle Drugog svetskog rata. Kontinuitet razvoja gotovo svih slovenskih književnih jezika bio je zbog nepovoljnih istorijskih okolnosti ometan ili čak u dužem periodu i prekidan, što najmanje važi za ruski književni jezik. Kontinuitet razvoja pojedinog književnog jezika po pravilu je u manje ili više tesnoj vezi sa kontinuitetom državnosti odgovarajuće slovenske zemlje.
Savremeni slovenski jezici su, po prirodi stvari, živi jezici, ali u istoriji slovenskih jezika bilo je i takvih koji više ne postoje. Pored staroslovenskog jezika, koji danas postoji kao bogoslužbeni jezik pravoslavnih slovenskih crkava (u tom slučaju se naziva crkvenoslovenski) pa se zato i ne može smatrati mrtvim jezikom u pravom smislu reči, u mrtve slovenske jezike spadaju zapadnoslovenski jezici: polapski i slovinski.
Polapskim jezikom govorilo se na širokoj teritoriji između donje i srednje Labe (Elbe) na zapadu i donje Odre na istoku. Od X veka Polapski Sloveni potpali su pod germansku vlast, u XVIII veku su izgubili nacionalni identitet, a uskoro zatim nestali su i poslednji ljudi koji su govorili polapski jezik. Zahvaljujući nekolicini naučnika i amatera koji su posvetili izvesnu pažnju polapskom jeziku pre nego što je definitivno prestao da postoji, zapisani su tekstovi na tom jeziku i sastavljen mali rečnik, što je kasnije omogućilo njegovu gramatičku rekonstrukciju.
Slovinski jezik, prema nekim mišljenjima jedan od kašupskih dijalekata (danas grupa poljskih dijalekata), kojim su govorili Pomoranski Sloveni (oko jezera Leba i Gardno u poljskom Pomorju) održao se duže - do sredine XX veka, iako su govorni predstavnici tog jezika takođe bili izloženi germanizaciji. Bolje je i potpunije opisan od polapskog jezika, a 1950. godine čak je napravljen i magnetofonski zapis govora jednog od poslednjih živih predstavnika tog jezika.

 Izvorni tekst je preuzet iz knjige Uvod u slavistiku I Predraga Pipera.