[You must be registered and logged in to see this image.]

ISTORIJA SLOVENA

U istoriografskim izvorima Sloveni se pominju relativno kasno, što se može objasniti činjenicom da oni nisu mogli ostaviti svedočanstva o svojoj istoriji do velikih seoba sredinom prvog milenijuma naše ere jer nisu imali pismenost, dok je za hroničare i istoričare grčkog i latinskog jezika interesantno bilo pre svega ono što se događalo u njihovim državama ili u vezi sa njihovim državama. Drugi narodi bili su zanimljivi uglavnom ako su ugrožavali granice carstva, ili ako su stajali na putu proširivanja carstva, što nije bio slučaj sa Slovenima sve do velikih seoba naroda.
"čudeći se veličini njihovih telesa i razvijenosti udova". Simokata govori da su slovenski mladići saopštili caru da njihova zemlja ne poznaje gvožđe i da više vole pesmu i muziku od ratnih truba.

Jovan Deretić, Kulturna istorija Srba

STARI SLOVENI
Slovenski narodi su pre 3000 godina bili samo grupa malih plemena i rodova, koje danas zovemo Starim Slovenima. Pojam Stari Sloveni označava sve slovenske narode u periodu pre primanja hrišćanstva i u dobi dvoverja.  Stari Sloveni su poštovali božanstva prirode i svuda oko sebe su videli delovanje bogova i drugih natprirodnih bića.
Stara slovenska vera označava narodnu religiju i mitologiju Starih Slovena čiji koreni sežu u III milenijum pre naše ere i koja je postojala sve do pokrštavanja Slovena u srednjem veku.
Sreten Petrović, „Srpska mitologija I knjiga:Sistem srpske mitologije“

IZVORI ZA REKONSTRUKCIJU VEROVANJA STARIH SLOVENA


[You must be registered and logged in to see this image.]

Osnovni izvori za rekonstrukciju verovanja Starih Slovena su, uglavnom prema slovenskom mnogoboštvu negativno nastrojene, hrišćanske hronike, zatim narodna verovanja i arheološka građa, ali je na osnovu njih nemoguće utvrditi kako funkcije nekih božanstava, tako i postojanje rodbinskih veza među njima ili slovenskog kosmogonijskog mita.
Izvori za istraživanje stare slovenske vere su uglavnom hronike koje su pisali hrišćanski misionari i sveštenici. Za jedini izvorni slovenski spis, smatra se Velesova knjiga, ali je njena autentičnost sporna. Najstariji zapis o verovanjima Slovena donosi vizantijski istoričar Prokopije iz Cezareje koji je u VI veku zabeležio da su slovenska plemena Anta i Sklavena:
 „verovala da je jedan od bogova, tvorac munje, jedini gospodar sveta, kome su žrtvovali goveda i ostale životinje da obožavaju i reke i druga neka niža božanstva i svima njima prinose žrtve i po njima vračaju.“
Religija Baltičkih Slovena rekonstruiše se na osnovu istorijskih hronika XI i XII veka, i to: Titmara od Mersenburga (oko 1018),Adama iz Bremena „Gesta Hamburgenis Eklesie“ lat. Gesta Hammburgensis Ecclesiae (oko 1074-1076) i Helmoldove Hronike Slavorum lat. Chronika Slavarum (između 1167. i 1186. godine. Korisni podaci se mogu naći i u biografijama bamberškog biskupa Otona u kojima su opisani njegovi pohodi protiv Slovena na Baltiku, a posebno njihovi hramovi. Biografije su u XII veku napisali monasi Prifligensis lat. Prifligensis, Ebo lat. Ebbo i Herbord lat. Herbord. Od skandinavskih izvora, koriste se dela Knitlingsaga lat. Knytlingsaga (pisana između 950. i 1190. godine) i Saksa Gramatika lat. Sax Grammaticus, u kome su opisani pohodi danskog kralja Valdemara protiv Slovena.
Za staru veru Zapadnih Slovena, ne postoje valjani izvori, ali ima nekoliko starih spisa koji navode neka imena slovenskih božanstava. U „Istoriji Poljske“ Jana Dlugoša (oko 1460. godine) su uz imena slovenskih navedena i odgovarajuća božanstva iz rimske mitologije (Yesza - Jupiter, Lyada - Mars, Dzydzilelya - Venera, Nya - Pluton, Dzewana - Dijana, Marzyaba - Cerera, Pogoda - Vreme, Zywie - Život)
Za religiju Istočnih Slovena najznačajniji izvor je Povest minulih leta (Nestorova hronika), hronika nastala u prvoj polovini XII veka, u kojoj se navode imena bogova poštovanih u Kijevu. Manje su pouzdani podaci sadržani u spevu Slovo o polku Igorovu (kraj XII veka), kao i u polemičkim spisima nastalim između XI i XVII veka. Bitan izvor predstavljaju i ugovori između Vizantije i Rusije iz 945. i971. godine, sabrani u takozvanoj „Prvobitnoj hronici“.
Izvori za verovanja Južnih Slovena su veoma oskudni. Pored navedene zabeleške Prokopije iz Cezareje, mitološka imena se pojavljuju u još par spisa („Hronika Jovana Malale“, „Putovanje Ognjene Marije po Paklu“). U zapisu o pokrštavanju Srba u Neretvljanskoj oblasti 871. godine vizantijski izvori su zabeležili da je njihov najveći hram bio posvećen Svetovidu.
ARHEOLOŠKA I FOLKLORNA GRAĐA
Arheološkim istraživanjima slovenskih svetilišta na Baltiku nađeni su kipovi pojedinih božanstava.
Folklorna građa je izuzetno bogata. Slovenska verovanja su se duže održala u istočnim nego u zapadnim oblastima, gde je delovanje katoličke crkve bilo veoma uspešno. U ruskim bilinama, a i u srpskim narodnim pesmama i dugim narodnim umotvorinama, sačuvane su uspomene na stare slovenske bogove i heroje. Elementi stare vere održali su se i u kultovima pojedinih hrišćanskih svetaca, na primer, sv. Đorđa, sv. Nikole, sv. Ilije, a kod Srba - i sv. Save.
PROBLEM PRAPOSTOJBINE SLOVENA
Reč "prapostojbina" u slavističkoj literaturi se uobičajila za označavanje prostora koji su naseljavali Sloveni do seoba, odnosno mnogo vekova pre nego što su o njima zabeležena prva podrobnija istoriografska svedočanstva. Sasvim je jasno da taj prostor treba shvatati dinamički jer je malo verovatno da su u periodu od najmanje jednog milenijuma, ako ne i dužem, Sloveni stalno naseljavali isti prostor. Pored toga, teško je odvojiti pitanje određivanja granica te teritorije od drugih pitanja slovenske etnogeneze i glotogeneze.
U brojnim hipotezama i teorijama o prapostojbini Slovena, razlikuju se one koje su orijentisane na apsolutnu lokalizaciju te teritorije (pomoću mora, reka, planina, naseljenih mesta kao glavnih orijentira) i one teorije koje su orijentisane na relativnu lokalizaciju (tj. približnu lokalizaciju Slovena u odnosu na neke druge narode, npr. Germane, Kelte), iako ni o prostoru koji su ti narodi naseljavali često nema sasvim pouzdanih i preciznih saznanja. Pored toga, u literaturi o najstarijem prostoru koji su naseljavali Sloveni često se, i neizbežno, sa manje ili više podrobnosti govori i o problemima koji su u domenu glotogeneze, odnosno lingvistike, kao i arheologije, antropologije, etnologije itd. Jer se bez rezultata do kojih se došlo u tim naukama i naučnim disciplinama ne može rešavati pitanje prapostojbine Slovena. Štaviše, u slavistici je odavno sazrelo uverenje da se to pitanje može rešavati samo svestranim pristupom koji uključuje sve bitne elemente, iako je u istoriji pitanja slovenske prapostojbine bilo i dosta pokušaja njegovog jednostranog rešavanja (npr. samo u okviru lingvistike, arheologije i sl.).
U XIX veku predloženo je više teorija o prapostojbini Slovena, koje su se često temeljile na jednostranim i nedovoljno pouzdanim izvorima, na primer samo na letopisima, hronikama i sl., tako da nemaju naučnu vrednost. U njima se Sloveni, u potpunosti ili delimično, ubrajaju u Kelte, Gote, Gete, Sarmate, Tračane, Dačane, Ilire ili neke druge narode.
Prvi naučni pokušaj utvrđivanja prapostojbine Slovena učinio je tridesetih godina prošlog veka veliki proučavalac slovenske istorije i kulture Slovak Pavel Jozef Šafarik. U knjizi Slovenske starine (1837) Šafarik je na osnovu analize istoriografskih izvora izgradio teoriju o slovenskoj prapostojbini koja je kasnije nazvana karpatskom teorijom. Prema toj teoriji, koja je posebno u XIX veku bila dosta popularna, najstarija slovenska postojbina nalazila se severno i severoistočno od Karpata, na teritoriji Galicije, Podolije i Volinije. Istini za volju, Šafarik u svom delu nije gubio iz vida ni letopisni podatak o slovenskim plemenima u Podunavlju pre njihovog odlaska na druge teritorije, ali se to u kasnijim naučnopopularnim školskim i sličnim interpretacijama tzv. karpatske teorije uglavnom izostavljalo.
Od brojnih naučnih hipoteza o prapostojbini Slovena danas su u slavistici najprisutnije tri: vislansko-odranska, srednjodnjeparska i dunavsko-panonska.
Vislansko-odranska hipoteza nastala je još krajem XVIII veka, ali je najpotpuniju naučnu argumentaciju dobila tek u radovima poljskog lingviste Tadeuša Lera-Splavinjskog (1946), a njenoj razradi doprineli su i mnogi lingvisti potonjih decenija. Prema toj hipotezi, kao što se iz samog naziva može videti, teritorija prapostojbine Slovena zahvata prostor između Odre i Visle, s tim što pojedini lingvisti koji tako gledaju na dato pitanje dopuštaju da je prapostojbina vremenom manje ili više izlazila iz tih granica. Velika vrednost vislansko-odranske hipoteze, posebno u interpretaciji samog Lera-Splavinjskog, u poređenju sa mnogim drugim gledištima o tom pitanju, jeste veoma raznovrsna argumentacija na kojoj se ona zasniva i u okviru koje se uzimaju u obzir činjenice različitih nauka. Kao interesantan lingvistički argument može se navesti podatak da između Odre i Visle ima mnogo hidronima čije se osnove sreću i u području Dnjepra, ali tamo sa deminutivnim i hipokorističnim sufiksima (npr. u današnjoj Poljskoj postoji reka Kolomnja, a u Ukrajini Kolomijka, u Poljskoj Osna, a u Belorusiji Osnica i sl.), iz čega se zaključuje da su izvedene osnove mlađeg postanka i da je teritorija na kojoj se ti vodeni tokovi nalaze naseljena kasnije.
Kao argument da su Sloveni živeli na obali mora (pretpostavlja se - Baltičkog) uzima se činjenica da u svim slovenskim jezicima postoji reč za more, približno iste glasovne strukture. Doduše, mnogi lingvisti danas osporavaju taj argument i smatraju da se reč *toge u praslovenskom odnosila na veću stajaću vodu, dakle jezera, močvare i slično.
Srednjodnjeparsku hipotezu zastupali su Lubor Niderle, Kazimjež Mošinjski, Maks Fasmer i drugi slavisti, a u drugoj polovini XX veka najviše pristalica imala je u Sovjetskom Savezu. U njihovim radovima (posebno u radovima Fedota P. Filina) ističe se da se praslovenski rečnički fond odnosi na realije svojstvene šumskom i stepsko-šumskom pojasu koji danas uglavnom odgovara južnoj Belorusiji i severnoj Ukrajini. Srpski ekvivalenti tih praslovenskih reči bile bi reči jezero, blato, dubrava, borik i dr., zatim nazivi drveća: breza, jasika, orah, lipa, vrba..., nazivi divljih životinja, ptica i rečnih riba: medved, lisica, vuk, ris, jelen..., guska, labud, vrana..., som, štuka, losos... i dr. S druge strane, na osnovu analize slovenske leksike zaključuje se da u praslovenskom jeziku nije bilo reči koje bi označavale realije vezane za more (npr. za morske ribe), niti reči koje bi upućivale na stepu, a slabo su zastupljene i reči koje bi se odnosile na planinski reljef (sa čime se neki savremeni slavisti, kao Oleg N. Trubačov, ne slažu, navodeći dosta kontraargumenata).
U novijoj slavistici oživljava interesovanje za jednu od najstarijih hipoteza o prapostojbini Slovena dunavsko-panonsku (balkansku) hipotezu, koja se početkom prošlog veka zasnivala isključivo na letopisnom podatku iz XII veka (Povest o minulim godinama) o tome da su Sloveni u davna vremena naseljavali prostor Ugarske i Bugarske pre nego što su se odatle pojedina slovenska plemena (Moravci, Česi, Beli Hrvati, Srbi, Hobutani, Lahovi, Ljutići i dr.) doselila na nove teritorije, na kojima su neka trajno ostala. Pošto taj podatak nije imao jaču potvrdu iz nekog drugog izvora, hipoteza koja se na njemu zasnivala vremenom je marginalizovana kao neargumentovana i bez. naučne verodostojnosti. Međutim, u savremenoj slavistici (npr. u radovima O. N. Trubačova, V. P. Kobičeva, L. Trbuhović i dr.) ta stara ideja počela je sve ubedljivije da se osnažuje lingvističkim, istorijskim, etnografskim i drugim argumentima. Tako se, na primer, skreće pažnja na sličnost naziva plemena Veneta sa severnog Jadrana (upor. današnji naziv za Veneciju) i jednog od slovenskih etnonima - Venedi, a posebno na činjenicu da se u pomenutom letopisu eksplicitno kaže da su se Sloveni zvali Norci (dok su živeli na Dunavu), a da više antičkih izvora pominje uz Skite i narod Neuri, dok je istorijski poznato da su u IV veku pre Hrista Kelti razorili provinciju Norik u gornjem Podunavlju (većina savremenih slavista uzima kao izvesno da je praslovenski jezik sredinom prvog milenijuma pre Hrista bio formiran). Ne zna se tačno šta je bilo sa stanovništvom Norika: da li je stradalo, ili je asimilovano, ili se raspršilo na razne strane pred keltskom najezdom, ili se odselilo u određenom pravcu. Nije pouzdano utvrđena ni etnička pripadnost stanovništva Norika; pretpostavlja se daje moglo biti severnoilirsko ili etnički mešovito. Interesantno je da se i izvestan broj hidronima sa područja gornjeg i srednjeg Podunavlja (npr. Dunav, Mura, Tisa i dr.) sreće na slovenskom severoistoku u obliku deminutivnih i hipokorističnih izvedenica, što bi svedočilo da su u eventualnim slovenskim seobama sa Dunava preko Karpata nazivi nekih reka mogli biti preneti u novu postojbinu. U oblasti etnografije zanimljivo je, na primer, to da u beloruskom folkloru ima dosta pesama o Dunavu, iako je Belorusija udaljena od Dunava. Arheolog Leposava Trbuhović dopušta mogućnost da su Panonci iz I v. n. e., koje opisuje Dion Kasije, zapravo Sloveni, a poznati ruski slavista O. N. Trubačov podupire podunavsku hipotezu o prapostojbini Slovena rezultatima novih etimoloških istraživanja. Ideja o podunavskoj prapostojbini Slovena podrazumevala bi zaključak da su slovenske seobe na jug u VI veku zapravo bile seobe u pravcu iz kojeg su Sloveni desetinu vekova ranije otišli na sever, uz mogućnost da neki nikada i nisu napustili teritoriju stare postojbine. Drugim rečima, hipoteza o podunavskoj prapostojbini Slovena ne mora biti nespojiva sa nekim drugim hipotezama ako se ima u vidu da se teritorija prapostojbine mogla u dalekoj prošlosti i znatno menjati, tj. ako se pretpostavi da su postojale dve prapostojbine Slovena. Podunavska prapostojbina je u tom slučaju mogla prethoditi nekoj kasnijoj.
Ako se o prapostojbini Slovena govori sa stanovišta vremena koje je neposredno prethodilo seobama, onda se većina savremenih slavista slaže u tome da je sredinom prvog milenijuma nove ere ona obuhvatala teritoriju približno između 50. i 55. stepena severne geografske širine, između Dnjepra na istoku i Odre na zapadu.
                                   
   Izvorni tekst je preuzet iz knjige Uvod u slavistiku
I Predraga Pipera

PRVE SLOVENSKE DRŽAVE
SAMOVO CARSTVO

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kralj Samo (? – 658) bio je trgovac, poreklom iz senonske zemlje, verovatno današnji Sens u Francuskoj. Samo je prvi poznati vladar među Slovenima i osnivač tzv. Samovog Carstva ili Samovog Kraljevstva (623 - 658.), prve poznate organizovane zajednice Slovena. U Fredegarovoj hronici se Samo pominje kao kralj, odnosno ,,rex'', ali ipak se pretpostavlja da je ova država bila zapravo plemenski savez, a ne prava država. Što se tiče Samova porekla, Fredegarova hronika - jedini zapis o Samu iz tog doba - izričito kaže: "U četrdesetoj godini vladavine Hlothara okupio čovek po imenu Samo, Franak rođenjem, iz pokrajine Senon[ag]ije, veći broj kupaca i otišao zbog trgovine u zemlju Slovena kojih su zvali Vinidi. Sloveni su već počeli da se bune protiv Avara i njihovog kralja." Avari su 560-ih godina stigli do Karpata iz Azijskih stepa, te su pokorili Slovene na tom području. Avarska je granica išla otprilike duž granice Vizantije u današnjoj Srbiji, zatim uz Balaton, istočno od Bratislave, duž južne Slovačke i Rutenije. Nakon što su Avari poraženi pred Carigradom početkom 7. veka, Sloveni severno od Dunava podigli su ustanak. Jedan od trgovaca koji su Slovenima prodavali oružje bio je Samo. Tokom ustanka protiv Avara (623.), verovatno na današnjem području Bratislava-Devin, Samo se pridružio Slovenima, koji su pod njegovim vođstvom pobedili Avare i proglasili ga svojim vladarom. Tako je nastalo Samovo kraljevstvo.

Prema arheološkim nalazima, Samovo je kraljevstvo pokrivalo današnju Moravsku, Slovačku i Donju Austriju. Naselja u kasnijim državam, Moravskoj i Njitranskoj kneževini, često su ista kao i ona iz vremena Samovog kraljevstva. Današnja Češka verovatno, a Sorbija na Labi sigurno, te država Karantanija privremeno, postale su delovi kraljevstva oko 630 godine. Sloveni pod vođstvom Sama uspeli su odbiti sve Avarske napade, a pošto su pobili neke franačke trgovce ili im oteli robu, morali su se boriti i protiv Franaka: godine 631. franački je kralj Dagobert I Merovinški (603-639., vladao 629-639.) poslao tri vojske protiv kralja Sama. Najveću među njima, koja je krenula iz Austrazije, potukli su Sloveni i Samo kod dvorca Vogatisburga (Wogastisburg) braneći središte Samova kraljevstva. Samo je potom izveo nekoliko protivudara sve do franačke Tiringije i opljačkao je.Posle tog uspeha, Samu se pridružio i Sorbijski knez Dervan i delom carstva su postali i Dervanovi Lužickí Srbi, najverovajnije i Sloveni iz Češke i Sloveni iz Koruške (Karantanije). Do danas nije sigurno gde se nalazio dvorac Vogatisburg (Wogastisburg).
Nakon Samove smrti, 658. ili 659. godine, istorija njegovog kraljevstva je nepoznata. Pretpostavlja se da je kraljevstvo nestalo njegovom smrću. Arheološki nalazi pokazuju da su se Avari vratili na stare posede (barem na jug Slovačke) i pomešali sa Slovenima, dok su područja severno od Avarskog carstva ostala posve slovenska. O Slovenima i Avarima opet se nešto čuje tek krajem 8. veka, kada su Moravske i Njitrijske kneževine napadale Avare, koje su konačno pobedili Franci pod Karlom Velikim 799. ili 802/803. godine, nakon čega su Avari nestali sa svetske pozornice.

PRVA BUGARSKA DRŽAVA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sloveni su u 6.-7. veku prekoračili Dunav i naselili su se u bivšoj rimskoj balkanskoj provinciji Donja Moesia. Mnogi od njih bili su 510.godine oko grada Soluna a proširili su se i na Peloponez. U drugoj polovini 7. veka je ovde došlo  nekoliko hiljada  protobugara, poreklom iranskog naroda sa Pamira, koji se kasnije pomešao sa Slovenima. U severnoj Bugarskoj osnovan  je savez  od sedam slovenskih plemena, koji se kasnije spaja s protobugarima. Tako je osnovana  Bugarska, kojom je vladao kan Kubrat. Protobugari su bili u manjini protiv Slovena, asimilirali su se, ali su, etnički slovenskoj državi, dali naziv i družstevo uredenje. Središtem države postala je Pliska. Prvi podaci o ovoj državi datiraju iz 681, kada je vizantijski car Konstantin IV prisiljen da sklopi sa Slovenima i Protobugarima mir, pa čak i da im plaća godišnji porez.    
Kubrat (bug:Kubrat; grč. Χουβρατις; engl. Kubrat, Kurt) je bio Bugarski vladar kome je pripisana zasluga za stvaranje velike Bugarske 632. godine, kada je porazio Avare i ujedinio sva bugarska plemena i ostala plemena na toj teritoriji, danas poznatoj u istoriji kao područje stare velike Bugarske.

HRVATSKA

O doseljavanju Hrvata ima vrlo malo savremenih izvora. Vizantski car Konstantin VII. Porfirogenet u svom delu De administrando imperio (O upravljanju carstvom) piše da su Hrvati u 7.veku po nalogu Vizantskog cara Heraklija preseljeni u Galiciju (Bela Hrvatska) kako bi služili za zaštitu od Avara, da bi potom u drugoj seobi došli na prostore današnje Hrvatske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Početkom 7.veka , raspadom rodovskog uređenja i ujedinjenja s ostacima Ilira i Kelta, u jednom delu rimske provincije Dalmacije, stvoren je hrvatski savez za borbu protiv Avara. Središte tog područja obuhvatalo je prostor od Istre do Vrbasa i uzduž obale do reke Cetine. Osim područja Primorske Hrvatske, postojalo je i područje Panonske Hrvatske, koje je do kraja 8. stoljeća, do pobede Franaka nad Avarima, bilo pod Avarima. Ova dva područja su se razvijala potpuno odvojeno jedno od drugoga.
Prvi vladar koji je u svoj vladarski naslov stavio hrvatsko ime bio je knez Hrvata Trpimir (845-864) osnivač dinastije Trpimirovića.
Osnivač Hrvatskog kraljevstva je knez Tomislav ( 910. – 928.) iz dinastije Trpimirovića, koji je odbio napad Mađara koji su počeli prelaziti Dravu i provaljivati čak i do Jadrana. Neki istoričari smatraju da je Tomislav priključio Panonsku Hrvatsku Primorskoj i time preprečio put Mađarima ka moru. Stupio je u savez s Vizantijom u vremenu agresivnog širenja Bugarske, a neki smatraju da je od vizantijskog cara dobio na upravu Dalmaciju. Papa Ivan X. naziva u pismu iz 925. Tomisava "kraljem Hrvata".
 
SRBIJA

Naseljavanje Srba na Balkansko poluostrvo i njegov tok ne možemo sa sigurnošću datirati, što zbog nepostojanja preciznih izvora iz tog vremena, tako i zbog činjenice da još uvek nije razrešen problem njihove prapostojbine. Smatra se da je naseljavanje Srba otpočelo nakon propasti opsade Carigrada 626. godine i da se okončalo pre smrti vizantijskog cara Iraklija (610—640) 11.02.641. godine.
Bojka ili Bela Srbija je bila oblast u Evropi koja je prema navodima vizantijskog cara Konstantina Porfirogenita (913—959) u spisu „O upravljanju Carstvom“ (lat. De administrando imperio) bila prapostojbina Srba iz koje su oni krenuli na Balkansko poluostrvo. On u svom delu kaže: „Srbi vode poreklo od nekrštenih Srba, nazvanih i Beli, naseljenih sa one strane Turske (Mađarske), u kraju koji se kod njih naziva Bojki (Bojka), gde im je u susedstvu i Franačka, isto kao i velika Hrvatska (jug današnje Poljske i Šleska), ona nekrštena, koja se naziva i Bela. Tamo su dakle ovi Srbi od davnine nastanjeni“.
Sam termin Bojka ali i njen tačan položaj do danas nisu razrešeni i na snazi su dve pretpostavke koje je smeštaju:
zapadno od Bele Hrvatske na prostor severne Češke i Lužice
istočno od Bele Hrvatske na prostor istočnog Zakarpatja odnosno na severozapadu današnje Ukrajine

Prema Konstantinu Porfirogenitu Srbi su naselili prostor od Cetine do Bojane dok je severnu granicu njihovih naseljavanja činila Sava odnosno Dunav. Granicu između Srba i Hrvata čine župe:
Imota, Cetina, Livno, Pliva, koje su u sastavu Hrvatske.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vlastimirovići su prva srpska vladarska porodica o kojoj postoje istorijske beleške, i koja je, prema legendi, vladala Srbima i u njihovoj prapostojbini tzv. Beloj Srbiji.

Sina kneza Dervana, koji je predvodio Srbe u seobi na Balkan, nasledio je posle smrti njegov sin, tako da je vlast, tokom vekova, ostala u istoj porodici, a prvi knez čije ime je zabeleženo, bio je Višeslav, za koga se predpostavlja da je vladao oko 780. godine. Posle njega vlada njegov sin Radoslav, koga nasleđuje njegov sin Prosigoj.

Nakon dolaska na Balkan, Srbi su formirali nekoliko, međusobno povezanih, kneževina. Sredinom IX veka, formira se jako državno središte u tadašnjoj Srbiji pod knezom Vlastimirom. Vlastimir (pre 805 — oko 851) je prvi srpski knez o kome imamo više podataka u istorijskim izvorima. Vladao je najverovatnije u periodu od oko 830. do oko 851. godine i po njemu se najstarija srpska vladarska dinastija naziva Vlastimirovići. Vladao je kao de facto suveren vladar, iako je možda nominalno priznavao vrhovnu vlast Vizantijskog cara, a njemu su opet bili direktno podređeni vladari ostalih srpskih oblasti. Sredinom IX veka došao u sukob sa Bugarima predoveđenim Presijamom (836—852) koji su pokušali da potčine Srbiju, ali je Vlastimir tokom trogodišnjeg rata uspeo da odbije njihove napade i sačuva srpsku samostalnost. Do danas nisu razjašnjeni motivi bugarskog napada na Srbiju, ali se kao dve glavne hipoteze navodi:

Vlastimirovo odbacivanje vizantijske vrhovne vlasti, što je pokrenulo Bugare da pokušaju da prošire svoju vlast sa i na Srbe
[*]Vlastimirovo savezništvo i pomoć Vizantiji tokom rata Vizantije i Bugarske oko 846. godine

Posle njegove smrti, vlast je prešla na trojicu njegovih sinova Mutimira, Strojimira i Gojnika.
Prvi srpski vladar, koji je primio hrišćanstvo, je bio veliki župan Mutimir 879. godine. Poslednji Vlastimirović, knez Časlav je, uz pomoć i podršku Vizantije, obnovio i ojačao srpsku državu, tako da je ona mogla da parira tadašnjem Prvom Bugarskom carstvu. Posle njegove smrti, Srbija se raspala, a kneževine koje su je činile ušle su u sastav Samuilovog carstva (Samuilovo / Makedonsko, Zapadnobugarsko ili Bugarsko/ carstvo (976-1018) je država koja je nastala iz ustanka komitopula (sinova komite/kneza Nikole) prvog, u nizu od tri, slovenska ustanka protiv Vizantije u X i XI veku. Svoj vrhunac dostigla je za vreme vladavine cara Samuila).

Novi državni centar stvoren je u prvoj polovini XI veka u Duklji (Zeti), pod knezom Stefanom Vojislavom koji je u bici kod Bara 1042. godine do nogu potukao Vizantince i izborio nezavisnost svoje države. Njegov sin Mihajlo, postao je 1077. godine prvi srpski kralj, dok je pod njegovim unukom Konstantinom Bodinom, ostvarena crkvena autokefalnost stvaranjem Barske nadbiskupije. Posle Bodinove smrti, Zetu su zahvatile unutrašnje borbe oko vlasti, a primat u borbi protiv Vizantije preuzela je Raška, na čelu sa županom Vukanom. Prvu polovinu XII veka karakterišu pokušaji raških župana da uz pomoć Mađara prošire svoju oblast i steknu nezavisnost od Vizantije. Dolaskom na vlast Stefana Nemanje nakon dinastičkih borbi u Raškoj između 1166. i 1168. godine, počinje nova epoha srpske istorije.
KIJEVSKA RUS - KIJEVSKA RUSIJA

Kijevska RUS (Kievskaя Rusь/Kiїvsьka Rusь) je prva istočnoslovenska država formirana oko grada Kijeva od 880. do XII veka na području današnje Ukrajine, Bjelorusije i zapadne Rusije.
Prvo ime naroda Kijevske Rusi bilo je ime Rusini-Rusiči, koje su zadržali Ukrajinci sve do 20. veka.
Varjazi (Vikinzi) su se najpre naselili oko jezera Ladoge, pa su krenuli južno do Velikog Novgoroda. Kretali su se duž plovnih puteva. Bavili su se piratstvom i trgovinom. Tokom 9. veka dolazili su do Crnog mora i Kaspijskog jezera. Sloveni duž vodenih puteva počeli su da Vikinge koriste kao zaštitnike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prema najranijoj hronici Kijevske Rusije, Varjag (Viking) Rjurik je prvi osnovao Veliki Novgorod 862. godine. Bio je izabran kao zajednički vladar nekoliko slovenskih i finskih plemena. Posle toga krenuo je južnije i proširio vlast do Kijeva. Hronika ga smatra pretečom dinastije Rjurikovič. Rjurik je okončao vladavinu Hazara u tom području. Kijevska Rusija nastaje u 9. veku u porečju Dnjepra i je kontrolirsala trgovačke puteve kože, voska i robova između Skandinavije i Vizantije duž reka Volge i Dnjepra.
Kijevsku Rusiju osniva veliki knez Kijeva Oleg oko 880. Tokom sledećih 35 godina Oleg i njegovi ratnici potčinjavaju razna istočno-slovenska i finska plemena. Oleg je 907. predvodio napad na Konstantinopolj, a 911. je potpisao trgovački ugovor sa Vizantijom kao ravnopravnim partnerom. Nova Kijevska Rusija je napredovala jer je kontrolisala trgovačke puteve od Baltika do Crnog mora, a posedovala je obilje koža, voska i meda za izvoz.
Do vladavine Svjatoslava I (945—972) kijevski vladari su prihvatili slovenske običaje i imena, ali još uvek je bilo mnogo Skandinavaca u njihovim družinama. Svjatoslav je porazio najjače susede Hazariju i Bugarsko carstvo, izazvavši njihov raspad.
Kijevska Rusija je bila dosta retko naseljena. Bila je po površini najveća evropska država svog vremena, a po nekima i kulturno najnaprednija. Dok su u Evropi čak i carevi bili nepismeni u Kijevu i Novgorodu deca su bila pismena. Novgorod je imao razvijen kanalizacioni sistem. Dok je u Evropi tortura i smrtna kazna bila uobičajena, po prvom ruskom zakonu „Ruskoj Pravdi“ torture i smrtne kazne nije bilo. Oko 1200. Kijev je imao 50.000 stanovnika, a Novgorod i Černigov oko 30.000. U isto vreme London je imao 12.000 stanovnika.

VELIKOMORAVSKA KNEŽEVINA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Početkom 9. veka počinje razvoj većih slovenskih država. Vladar Moravske kneževine  knez Mojmir I godine 833. osvojio je Nitriansku kneževinu i tako je nastala država poznata u Vizantijskim izvorima kao Magna Moravia ili Velika Morava. Na poziv njegovog naslednika Rastislava (846-870) vizantijski car Mihajlo III (842-867) šalje 863. godine Ćirila i Metodija da šire hrišćanstvo i pismenost među tamošnjim Slovenima. Svoj vrhunac kneževina je dostigla za vladavine Svatopluka I (871-894), a nestala je početkom X veka u naletu Mađara, posle čega su njene delove zauzele Mađarska, Češka (Bohemija), Poljska i Sveto rimsko carstvo. U svom zlatnom dobu, oko 890. godine, ova država je obuhvatala teritorije današnje Češke, Slovačke, južne Poljske, jugoistočne Nemačke, istočne Austrije, Mađarske i severne Srbije (Vojvodina).
 
 
ČEŠKA KNEŽEVINA

[You must be registered and logged in to see this image.]

U vreme kada se stvorila ogromna Velikomoravska kneževina, Češka nije bila ujedinjena. Postojalo nekoliko manjih plemenskih zajednica, na čelu s plemenskim vodjima. U centru tada naseljene zemlje bilo je smešteno pleme Česi, kojima vladao rod Pšemislovića. Pšemislovići (češ. Přemyslovci, polj. Przemyślidzi, Premislovci), su češka kraljevska dinastija koja je vladala Češkom (IX vek–1306), Poljskom (1300–1306) i Austrijom (1253-1276). Ime dinastije, dolazi od legendarnog osnivača, Pšemisla iz sela Stadice, muža princeze Libuše. Njih dvoje se u Češkoj smatraju mitskim precima svih Čeha. Prvi istorijski pripadnik ove dinastije bio je vojvoda Borivoj I. On je priznao vrhovnu vlast  velikomoravskog kneza Svatopluka i 874. godine ga je krstio Sveti Metodije. Godine 895. Češka je stekla nezavisnost od Velike Moravske.
U Češkoj imaju jaku tradiciju legende o stvaranju Češke. Praotac Čeh  je lik iz legende, koji je doveo svoje pleme u zemlju i prema njemu je nazvana zemlja Češka. Prema legendi se posle smrti Čeha narod počeo kvariti i Češi su vlast ponudili njegovom bratu Lehu. Leh je za vladara ustanovio Kroka oko  670. godine. Njegova ćerka Libuša, supruga Pšemisla Orača, je znala proricati budućnost. Tako je prema legendi prorekla osnivanje i slavnu sudbinu grada Prag. Pšemisl Orač je prema legendama osnivač dinastije Pšemislovića. Česke legende je skupio i napisao u početku XII veka hroničar Kosmas.

POLJSKA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na manjem delu današnje Poljske žive autothoni Sloveni. To znači da područje koje se proteže prema gornjem toku reke  Visla, a možda čak i dalje na zapad prema Odri, je pripadalo slovenskoj pradomovini.
Prvi pisani izvještaj o plemenima pored reka Odri i Visli beleži  "Bavarski geograf", navodeći imena nekoliko plemena te ih povezuje s brojem utvrdjenja, koje se nalaze na toj teritoriju. Ima dokaza da ta utvrđenja su bila građena  već u 7. veku. Izgrađene su još u vremenu plemenskih zajednica. Plemenske vodje su ih koristili  za utvrdjivanje svojih pozicija. Veliki dvorci Malopolske (npr. Chodlik) služili su i kao utočište za okolno stanovništvo i stoku u slučaju opasnosti. U blizinu dvoraca su se doseljavali zanatlije, koji su doprineli razvoju trgovine. Glavni izvozni proizvod su bili robovi, čija je prodaja arapskim, židovskim, ili vikinškim kupcima omugučila bogaćenje formirajuće se aristokracije. Takodje se verojatno izvozilo krzno, ambera i srebrni nakit.
Sa početcima stvaranja države na poljskoj teritoriji se susrečemo u drugoj polovini 9.veka. U isto vreme počelo je stvaranje kneževine Vislana na jugu i Kneževine Polana na severozapadu. Ove kneževine su se nezavisno razvijale do kraja 10.veka, kada je bila kneževina Vislana-Krakow dodata Kneževini Polana. Tako je nastalo jezgro buduće Poljske države. Mješko I je bio prvi poznati vladar iz dinastije Pjastovića. Za vreme njegove vladavine Poljaci su primili hrišćanstvo, a Poljska država je priznala vlast Svetog Rimskog carstva. Mieško je osnovao i prvu poljsku biskupiju u Poznanju. Poljsku kao državu je prvi put označio car Otona III na kongresu u Gnieznu 999. godine.

POLABSKI SLOVENI

Polabski Sloveni su se asimilirali u nemačkom okruženju. Veliko slovensko nalazište je bilo pronadeno u okolini današnjeg Berlina. Do danas su se održali samo Lužički Srbi u istočnom delu Nemačke.

LUŽIČKI SRBI

Lužički Srbi (gornjolužičkosrpski: Serbja, donjolužičkosrpski: Serby), poznati i kao Severni Srbi ili Lužičani, su stari zapadnoslovenski narod, koji živi u istočnom delu Nemačke, u nemačkim pokrajinama Saksonija i Brandenburg, u kraju koji je poznat kao Lužica. Govore dva slična jezika: gornjolužičkosrpski (pod uticajem češkog jezika) i donjolužičkosrpski (pod uticajem poljskog jezika). Oba jezika spadaju u slovensku grupu indoevropske porodice jezika. Lužičkih Srba ukupno ima oko 60.000, a po veroispovesti su većinom protestanti, a manjim delom katolici.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Lužički Srbi naseljavaju područje jugoistočno od Berlina prema poljskoj i češkoj granici, sve do Drezdena. Područje naseljeno Lužičkim Srbima se deli na dve geografske oblasti, koje su u svom istorijskom životu bile najvećim delom razdvojene, a samim tim su živele i razvijale se pod različitim političkim i društvenim uslovima. To su Gornja Lužica i Donja Lužica, od kojih je prva bila u sastavu Saksonije i u nešto boljim društveno-političkim uslovima nego Donja Lužica, koja se nalazila u sastavu Pruske.

Kulturno središte Gornje Lužice je Budišin (nem. Bautzen - Baucen), a Donje Lužice Kočebuz (nem. Cottbus - Kotpus). U administrativnom smislu, Gornja Lužica je danas deo nemačke pokrajine Saksonije, dok je Donja Lužica deo pokrajine Brandenburg.
Sa njihovih prvobitnih naseobina Lužički Srbi su nasilno saterani u prostor između Labe i kapija Berlina, između Budišina i Kočebuza, nekad močvarno i pusto zemljište, koje su oni većim delom pretvorili u urban kraj.
Lužičkosrpsko stanovništvo je izmešano sa nemačkim življem. Bez obzira na viševekovnu germanizaciju Lužički Srbi su u duhovnoj i materijalnoj kulturi sačuvali brojne slovenske elemente. Zanimljive su trodelne kuće, ušorena i raštrkana sela, ženska narodna nošnja, što se sve bitno razlikuje od susednog i sa njima pomešanog nemačkog stanovništva. Razlikuje se u po nečemu od nemačkog i svadbeni ceremonijal. Narodno usmeno stvaralaštvo bogato je izrekama, poslovicama, pesmama i pričama. Očuvani su i stari muzički instrumenti
Lužički Srbi su sve što je ostalo kroz vekove od brojnih polapskih slovenskih plemena koja su se tokom seobe naroda od 2. do 4. veka naselila na granici Rimskog carstva kao miran zemljoradnički i stočarski narod. Najznačajnija polapska slovenska plemena bila su: Polapski Srbi (čiji su deo bili Lužički Srbi), Ljutići (Veleti) i Obodriti (Bodrići). U okviru ove tri velike grupacije nalazila su se manja plemena, kao što su: Milčani, Glomačani, Studorani, Nišani, Prekopjenci, Dolenčani, Rujanci, Drevljani, Glinjani i druga.
Oko 500. godine srpska plemena su predstavljala samostalnu političko-vojnu celinu, sa svojim županima i vojvodama, koji bi se pred opasnostima i ratovima na kraće vreme ujedinjavali, a posle opet ostajali razdvojeni sve do pojave Germana i njihovih osvajačkih pohoda.
U VII veku župan Dervan, dux ex gente Surbiorum, prišao je Samovoj državi. Smatra se da je jedan od sinova župana Dervana poveo deo Srba na Balkan 626. godine.
U VIII i IX veku došlo je do spajanja nekih lužičkosrpskih plemena u cilju odbrane, ali posle završetka borbi ili pogibije župana (nekima se znaju i imena, kao Miloduh, Dragovit) ona bi se ponovo razdvojila i tako razjedinjena, ne stigavši ni da formiraju svoju državu, postajali su plen franačkim i germanskim feudalcima u njihovom napredovanju na istok.
Pa ipak, ovaj miran narod srčano je i uporno branio svoju zemlju i slobodu i zadavao velike brige osvajačima. Tako neki istoričari tumače da je pleme Ljutići svoje ime dobilo zato što su pripadnici ovog plemena bili ljuti borci i zadavali neprijatelju strah. Tako su na primer osvajači predviđali da će borba oko srpske tvrđave Gane biti laka i završiti se za dva dana, a ona je trajala čitavih dvadeset dana. Na njenom mestu osvajači su podigli grad Majsen, koji im je poslužio kao baza za nove napade i put za dalju nemačku ekspanziju.
Karlo Veliki je 805. godine, da bi što efikasnije onemogućio odbranu Srba, ustanovio Limes sorabicus, pojas u kome se oružje nije smelo prodavati Srbima. Ovaj limes nije predstavljao etničku granicu. Osvajači su svojim vojnicima dozvoljavali da, kao nagradu, posle vojnih pobeda, mogu pljačkati, paliti i ubijati sve odrasle, a ostale odvoditi u ropstvo, a često ih i prodavati kao roblje. Tako su se završavali svi porazi Srba u bitkama za slobodu, njihovi ustanci i bune, kojih je, bilo ko, da je njima vladao, kroz vekove, bivalo mnogo. Naročitom okrutnošću istakao se grof Gero, koji je na svirep i ponižavajući način posekao svih sedamdeset zarobljenih lokalnih župana.
Da Lužički Srbi nisu bili baš lak plen svedoči i naredba Karla Velikog iz 807. godine, u kojoj se kaže: "ako nas napadnu Česi, treba u borbu da stupi trećina vojske, a ako napadnu Srbi, onda sva vojska". Čitava dva veka trajala je nemačka feudalna ekspanzija, ali razjedinjena plemena padala su u ropstvo posle teških i krvavih borbi.
Istorija Lužičkih Srba je tragična i komplikovana, tako da se može postaviti i pitanje kako su opstali, kako su se uopšte održali. Oni su veoma često menjali gospodare, koji su ih ponekad poklanjali za ratno savezništvo, razmenjivali, prodavali, davali u miraz kćerima, a narod je bivao desetkovan i trpeo. Posle povlačenja vojske ostajala su popaljena i opljačkana naselja, preostalo stanovništvo umiralo je od gladi i kuge, tako da se dešavalo da nije ostajalo ni žive duše u nizu sela. Od 12. veka osvajači su počeli bezobzirnu kolonizaciju, dajući pri tom kolonistima veća prava i povlastice. U početku su se doseljenici kao manjina slovenizovali, ali kako je vlast to sistematski činila, a činila je to i crkva, stvarana je nejednakost i mržnja među njima. Do 16. veka Srbi su imali neka svoja prava: svoje župane, neku vrstu sudija, svoje zastupnike pri zemaljskom sudu.
Kao i ostali Sloveni, i Lužički Srbi su u početku bili mnogobošci i imali su svoje glavne bogove kao Svaroga, Živu, Peruna, kao i druge manje značajne. Za vreme zajednice sa Velikomoravskom kneževinom među njima su širili hrišćanstvo učenici Ćirila i Metodija, ali je uticaj nemačkih misionara bio jači, često bezobziran i grub, jer su Srbi svoju veru i svoje bogove branili isto tako uporno kao i svoju zemlju. Verski misionari morali su u početku propovedati na srpskom, pošto narod nije znao tuđ jezik, pa je stoga car Oton I u Magdeburgu osnovao školu za buduće misionare gde se morao učiti i srpski jezik. Zbog velikog otpora biskupi su nagovarali Nemce da se naseljavaju među ove pagane jer je, govorili su, njihova zemlja bogata. Osnovani su mnogi manastiri, koji su često bili i rasadnici germanizacije.
                                                                                                                                                                      

izvor Wikipedija

RUSINI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Rusini (Rusnaci, Karpato-Rusin, ili Ruthen)  su najzapadniji ogranak istočnih Slovena, koji pretežno živi u zapadnoj Ukrajini, u pokrajini Transkarpatija, Slovačkoj, Rumuniji, Srbiji, Hrvatskoj i Madjarskoj. Nikad nisu imali svoju nacionalnu državu. Iz postojbine Zakarpatja i Karpata migracije Rusina u Potkarpatje počele su u 14. veku. U 17. veku migrirali su u mađarska sela u ravnici, gdje je opao broj stanovnika. Uglavnom siromašni, da bi preživjeli, selili su se u gradove i susedne države. Rusine neki smatraju posebnim narodom, dok ih drugi smatraju delom ukrajinskog naroda. Rusini nisu zakonski priznata nacionalna manjina u svim državama u kojima žive. Zato nije moguće znati njihov tačan broj. Pretpostavlja se da ih u svetu ima oko 1,5 milijon. Ukrajina priznala postojanje Rusina tek od 7.marta 2007. god. S obzirom da nemaju svoju državu, Rusini su više od drugih naroda bili izloženi procesu asimilacije. Ime Rusin obeležava poseban osećaj istorijskog  nikad potvrđenog identiteta. To je skupina ljudi koje povezuje zajednički jezik, osjećaj zajedničke pripadnosti, kultura i dr.
SLOVENCI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Slovenci su južnoslovenski narod, koji pretežno živi u Sloveniji, gde čini oko 92% stanovništva. Vekovima su se nalazili pod tuđinskom vlašću, ali su uprkos tome uspeli da očuvaju svoj jezik i nacionalnu svest.
Naseljavanje Slovena u današnjem slovenačkom etničkom prostoru  je naseljavano u dva talasa. Prvi talas koji je došao sa severa, datiran je oko 550. godine. Ti Sloveni su pripadali zapadoslovanskoj jezičkoj grupi, a došli su iz područja Moravske (danas pokrajina Češke). Drugi, značajniji talas naseljavanja je došao iz jugoistoka, je datiran oko 568. godine, kada su se s današnjeg slovenačkog tpodručja povukli  Langobardi. U prazan prostor, u kojem su još ostali da žive ostaci romaniziranih starosedeoca, počeli su se naseljavati Sloveni, koji su napali područje uz pomoć Avara. Posle slabljenje autoriteta Avara nad Slovenima, u istočnim Alpama i Panoniji se na području južne Koruške u ranom 7. veku počela razvijati  relativno nezavisna zemlja Slovena (marca Vinedorum) sa knezom na čelu. Između 623 i 658. godine alpski Slaveni su bili ujedinjeni pod kraljem Samom u Samovom plemenskom savezu. Ovaj savez se razpao posle Samove smrti, pa samostalnost je zadržao na području današnje austrijske Koruške plemenski savez pod nazivom Karantanija.
Slovenci su potomci starih Karantanaca, delova Sklava koji se pod pritiskom Avara doseljavaju do kraja 6. veka iz pradomovine iza Karpata, na područje gornjeg Podravlja i Posavlja, Posočju te u Donjoj Panoniji do Balatona. Oformirali su kneževinu Karantanija. U 8.veku bore se protiv Avara i Franaka, 745.godine prave savez sa Bavarskom, ali ipak padaju pod franačku vlast.Tada u 8. veku su polako počeli primati hrišćanstvo. Zadnja kneževina u tom dobu ostala je Kocljeva  kneževina u Panoniji, koja je izgubila svoju nezavisnost u 874 godini. Nakon poraza Ugara (Mađari) u Augsburgu 955. godini eliminiše car Svetog Rimskog Carstva, Oton II. Karantaniju iz  Bavarske i 976. godine se osniva Vojvodstvo Koruška. Velik deo istorije Slovenci su proveli pod vladavinom Habsburške monarhije, odnosno Austro-Ugarske.

Mitska Bića 

    Stari sloveni su gajili verovanja u sledeca mitska bića. Neka od njih su se i danas zadržala i u nekim krajevima se i dalje veruje u postojanje ovih bića. A neki su doživeli svetsku slavu i izašli iz okvira Slovenske mitologije, poput vampira. 

[*]Demoni prirode

[*]Lesnik
[*]Šumska majka
[*]Vodenjak
[*]Rusalke
[*]Vila
[*]Poljski duhovi


[*]Demoni sudbine

[*]Suđenice i Usud


[*]Atmosferski demoni

[*]German
[*]Vetrogonije
[*]Zmaj
[*]Ala

[*]Demoni bolesti

[*]Babice
[*]Milosnice
[*]Čuma


[*]Domaći demoni

[*]Zmija čuvarkuća
[*]Talason
[*]Uslužni duh

[*]Čovekoliki demoni

[*]Vampir
[*]Baba Jaga
[*]Veštica
[*]Mora

[*]Ostali demoni

[*]Todorci
[*]Osenja
[*]Karakondžula

[*]Vuk Karadžić o mitskim bićima

Gvozdeni čovek

Tehnička kultura starih civilizacija velika je zagonetka. Da li su Stari Sloveni imali robote?!
„"Za Boga, šura, nevolja me tera; ište otac da mu donesem gvozdena čoveka, da se s njime razgovara." Onda mu šura odgovori: "Počekaj malo; sad ću ja izaći, ali se nemoj prepadati ni straviti." Kad malo čas, ali eto ti gvozdena čoveka. Veliki je, strašan je! vuče budžu za sobom, sve ore zemlju, ide za njim brazda kao da osam volova ore. Kad car izdaleka ugleda gde ide gvozden čovek, on se poplaši, te zatvori dvorove, pa pobegne na gornje čardake, i zatvori se. Kad dođe gvozden čovek, stane lepo na vratima lupati da mu otvore, a kad vidi da niko ne otvora, on bubne pesnicom u vrata, a vrata se odmah na dvoje raspadnu, tako otvori redom sva vrata i dođe pred cara. Kad dođe pred cara, zapita ga: "Šta si me zvao?" A car ćuti kao nem. "Ta šta ti imaš sa mnom." reče gvozden čovek, pa ga zvrcne u čelo, a car odmah dušu ispusti. Onda gvozden čovek uzme zeta svoga pa ga postavi za cara, i tako je najmlađi sin sa svojom ženom carovao do svoga veka.“
Odlomak je iz srpske narodne pripovetke „Gvozdeni čovjek“. Zaista, da li bi iole bilo pogrešno zaključiti, na osnovu ovog odlomka, da su stari Sloveni (Srbi), pošto su narodne epske pesme i priče putokaz u njihovu kulturu, imali neku vrsti poljoprivredne mehanizacije?!! „Gvozdeni čovek“ u najmanju ruku ovde predstavlja-traktor, sa dodatnim alatkama („vuče budžu za sobom“)! No, treba pročitati i ostatak ove pripovetke! U njoj car, nateran od carice ljubomorne na najmlađeg sina i njegovu prelepu ženu, hoće sina da se ratosilja, tako što mu poverava naizgled nemoguće zadatke: da sa jednim „kablom“ (misleći na zahvat vode kantom iz bunara), napoji 100 volova; da sa jednim parčetom proje nahrani 100 svinja! Uz pomoć „šure“, carev najmlađi sin sve to uspeva, a na kraju car od njega traži da mu dovede „gvozdenog čoveka“ da se s njime razgovara! Gvozdeni čovek bi sam carićev šurak, a kako se car proveo vidi se iz kraja priče! No, dok ovako opisani „gvozdeni čovek“ neskriveno upućuje na zaključak da je reč o nekoj poljoprivrednoj mašini, tačnije-traktoru, u prva dva nemoguća zadatka takođe možemo, skriveno, metaforički, da prepoznamo neki oblik poljoprivredne mehanizacije, odnosno tehnike ili tehnologije hranjenja i pojenja, kao da je kod starih Slovena zaista i postojala neka mehanička (ili i električna, odnosno benzinsko-strujna?) tehnologija koja se koristila, recimo za navodnjavanje oranica (jednim „kablom“ da napoji), ili za svakodnevno podmirivanje marve, baš kao na savremenim farmama! Zaista reč „kabl“ za vedro vode je neobična i upućuje na zaključak da je reč o nekoj tehnologiji, naročito što danas dobro znamo šta reč „kabl“ predstavlja! „Nemogući carevi zadaci“ u stvari su metafora za tehnička dostignuća Starih Slovena zarad racionalizacije obrade njiva i brige o stoci! Opet, u srpskim imenima imamo tragove koji upućuju na ovu priču o „gvozdenom čoveku“, odnosno na povezanost gvožđa i čoveka: zar nemamo podosta Gvozdena, Gvozda, ili Gvozdenovića?! Da li je kultura starih Slovena, za koju je nedvosmisleno utvrđeno da je poznavala lutke, napravila i korak dalje, stvorivši mehaničku, pokretnu lutku, tj.-robota, „gvozdenog čoveka“!?

Gvozdeni čovek 2

„Јedno veče stojeći on sa ženom svojom na prozoru, ugleda ne daleko od kuće nekaku veliku goru de sva u velikome plamenu plamti, pa upita ženu šta je ono, a ona mu odgovori: "Ne pitaj me, gospodaru! ono je čudovita gora, što preko dan sijeva a po noći gori, i kogod k njoj pode da vidi što je, ostane u oni trem mutav i na ono mjesto udurečen."
Slično kao i priča o „gvozdenom čoveku“ i ovaj ulomak iz narodne pripovetke „Tri jegulje“ opet upućuje na pojavu naoko nemoguću u kulturi Starih Slovena (bar u oficijenom tumačenju)-na to da su oni imali i pogone za proizvodnju gvožđa, odnosno čelika! Šta bi bila „gora koja seva i gori“, ako ne-topionica gvožđa ili čelika-železara! Naravno, nameće se kao nesporan zaključak da su Stari Sloveni, kad su već imali „gvozdenog čoveka“, imali i fabrike za njihovu proizvodnju-gde se topila i obrađivala ruda gvožđa! Nama je poznato i dokazano postojanje velikog broja rudnika (Novo Brdo kao najpoznatiji) u srednjovekovnoj Srbiji. No, ti rudnici nisu mogli da niknu sami od sebe-neka rudarska tradicija morala je da postoji, a nju možemo naći sigurno i najpre kod Starih Slovena! Kao sasvim razumnu možemo uzeti pretpostavku da su mitovi i mitološke ličnosti i pojave samo poetičan odraz realnih pojava i odnosa. A kada se posle neke pojave slegne istorijska prašina, ono što iza nje ostaje zaista i jeste-mit! Neverovatni poduhvati izbegavaju neprestanoj moći racionalnog suđenja i oni se, po prirodi stvari, lagano „odmeću“ u mit, u ono što posle njih zasigurno ostaje kao svedočanstvo postojanja, iako delimično zamagljeno za oči razuma! Tako i za vile u mitologiji Starih Slovena, možemo da postavimo pitanje šta su one bile u realnosti? Poslužimo se još nekim tragovima u nasleđu Starih Slovena, koji nam mogu pomoći u rasvetljavanju mita. Etimologija može da bude od pomoći. U pesmi „Kraljević Marko“ i vila, imamo svedočanstvo o imenu bar jedne vile-to je Ravijojla. Znamo da „ravi“ znači „učitelj“. Nisu li, onda, vile bili neki staroslovenski „učitelji“, odnosno znalci i stručnjaci? Naravno da je to moguće, a ako postavimo pitanje na koju se tačnu oblast stručnost odnosi, možda bi dobili i iznenađujući odgovor: na-inženjere ili konstruktore! U istoj navedenoj priči na „gori koja seva i plamti“ zarobljeni su mnogi ljudi koji su, kročivši tamo, bivali skamenjeni i nemi, a tako se proveo i carićev brat! Navodi se da je avlija u kojoj su skamenjeni i mutavi ljudi ograđena ljudskim kostima. Sad dolazimo do veze između vila i fabrika gvožđa! Opšte je poznato iz mitologije Starih Slovena da su vile gradile „gradove od kostiju“! Takođe i da žive na „gori“! „Gradovi od kostiju“ bile bi fabrike „gvozdenog čoveka“ (okamenjenih ljudi u priči), to jest „gore“, u kojima žive vile, to jest mehaničari, inženjeri, konstruktori! „Ko tamo kroči ostane na mestu mutav i uderečen“, to jest „okamenjen“-ukazuje zaista na pogone za proizvodnju neke vrste mašina, možda i robota (koji su mutavi), tih „gvodenih ljudi“! No, ne bi čudilo da su se u „vilinskim gorama“ proizvodili i vozovi, vagoni, pa čak i-aeroplani, avioni! Šta bi bila „utva zlatokrila“, ako ne neki vazduhoplov (zar i danas nemamo ime za tip avinona „utva“?) Šta bi bili mitološki zmajevi (od kojih su ostali i nadimci epskih junaka), poput Baš Čelika, ako ne neka vrsta aviona (zašto bi se car zmajeva poistovećivao tek tako sa čelikom-Baš Čelik?) Najzad, šta bi bio „čardak ni na nebu ni na zemlji“, ako ne opet neka vrsta zrakoplova, aviona, letelice?
Kada je reč o pretpostavci o tome da su Stari Sloveni imali i železnicu, ni ona nije tako neverovatna ni nemoguća! Opet u mitologiji i legendama imamo trag o tako nečemu. U legendi o blagu cara Milutina navodi se da je od njegove letnje rezidencije do rudnika zlata u južnoj Srbiji vodila kamena staza po kojoj se šetala njegova žena sa dvorkinjama. U legendi o blagu despota Đurađa Brankovića imamo identičan motiv-da se od njegovog letnjikovca na Venčacu do Rudnika i tamošnjih rudnika prostirao „kameni most“ po kojem je hodila Јerina sa pratnjom! Most od Venčaca do Rudnika ( par desetina kilometara udaljenosti) samo za „šetnju“-ne čini se baš realnim! Pre će biti, u oba slučaja, da je reč o železničkoj pruzi! Naravno, racionalno objašnjenje opet nije „velika nauka“-ako su i Stari Sloveni imali rudnike u kojima se vadila raznovrsna ruda, onda su morali da imaju i prevoz te rude do mesta distribucije, zarad potonje obrade, a zašto to ne bi bili, kao i u sadašnja vremena-rudarski vozovi i pruge?! Najzad, iz stripova o Divljem Zapadu, ako ni iz čega drugog, poznato nam je kakve su metafore Indijanci upotrebljavali za vozove, a potom i za avione: zar to nisu „gvozdeni konj“ i „čelična ptica“? Krije li se isto i iza staroslovenskog „gvozdenog čoveka“?

Gvozdeni čovek 3

Nemamo samo u srpskim narodnim pesmama i pričama tragove koji nam ukazuju na postojanje razvijene tehnike i tehnologije u kulturama starih naroda (vidi tekstove Gvozdeni čovek 1 i 2 na ovom blogu). Јedno čisto svedočanstvo ostavila nam je i Velesova knjiga, za koju se pretpostavlja da je uobličena u 9. veku nove ere. Evo tog citata:
„Tvorac naš Svarog, ovako kaza ocu Oru: Stvoreni ste vi rukama mojim
i sinovi ste tvorca i kao takvi deca moja, a Dajbog će biti otac vaš. Njemu budite poslušni i što vam on kaže tako činite i tako radite. I bićete
narod veliki, pobedićete sve rodove tuđe koji iz kamena snagu crpu i čuda tvore - kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka.“
„Kola bez konja i druga čudesa mimo čarobnjaka...“. Citat govori sam za sebe. Očigledno je da su Stari Sloveni, bilo na samim svojim počecima, kako ovde može da se vidi, bilo u nekom drugom trenutku svoje istorije, bili u susretu sa izvesnim narodom koji je bio veoma tehnički i tehnološki razvijen! Ti „tuđi rodovi“, svedoči nam Velesova knjiga, poznavali su samohodna sredstva prevoza, ta „kola bez konja“, ali i „druga čudesa“, verovatno tehničko-tehnološka! Јasno je da su Sloveni bili pod uticajem tehnički i tehnološki veoma razvijene civilizacije! Da li je ta civilizacija poznavala automobil, traktor ili voz-nije toliko važno, koliko je važno da je neki od tih oblika sigurno poznavala! No, da li su novogorodski žreci, koji su pisali Velesovu knjigu, u vidu imali neku civilizaciju koja je bila njihov savremenik, ili je detalj o „kolima bez konja“ uvršten jer je bio deo, odsjaj neke svojevrsne mitske, prateće svesti istorije Slovena-o tome da su u pradavna vremena, možda u svojoj prapostojbini, Stari Sloveni imali kontakta sa superrazvijenom praistorijskom civilizacijom? I u jednom i u drugom slučaju podatak o prevoznom sredstvu tipa onog iz 20. ili 21. veka jeste neverovatno, uzbuđujuće svedočanstvo! Podjednako nam zvuči fantastično da je automobil, traktor ili voz postojao u ranom srednjem veku, ali i negde daleko u praistoriji! Novgorodski žrec nije mogao da izmašta „kola bez konja“, jer bi ga u tom slučaju pripisao samom sebi, a ne „tuđim rodovima“! Nije mogao ni da ga izmašta, a da ga nije samostalno otkrio i izmislio, te i u tom slučaju ne bi to otkriće pripisivao nekom drugom narodu!
Meni se, ipak, čini da se susret sa tehnički i tehnološki razvijenom civilizacijom odigrao u dalekoj prošlosti slovenskog roda, na samim počecima istorije Slovena, jer i citat govori upravo o tome. Međutim, taj susret sa moćnom i tehnički superiornom civilizacijom, ostavio je trajan, neizbrisiv trag u kolektivnoj psihi i sećanju Starih Slovena! Možda je, čak, bilo reč i o svojevrsnom traumatičnom iskustvu slovenskog roda, koje je kolektivna, istorijska svest tog naroda podjednako htela da potisne i prevaziđe, ali i da o njemu ostavi traga, verovatno najviše u svojoj mitologiji (vidi tekst Gvozdeni čovek 2)! Moguće je da je superrazvijena civilizacija s kojom su Sloveni bili u kontaktu, posle nestanka tog kontakta, koji je takođe očigledan, zauzela mesto u mitskoj slovenskoj svesti, a potom zauzela i tragove u narodnim pričama i pesmama! Da je bilo reč o svojevrsnom traumatičnom iskustvu, ali nižeg intenziteta, govori nam i narodna priča Gvozdeni čovjek. U njoj se iskazuje svojevrsno strahopoštovanje prema „gvozdenom čoveku“, ali i drugim tehničkim i tehnološkim dostignućima supercivilizacije, oličenim sigurno u nemogućim zadacima koje je car poveravao svom sinu! Na kraju, strah od nadmoćne civilizacije i njenih dostignuća pokazuje se i u uverenju da „gvozdeni čovek“ sa lakoćom može da ubije cara, koji ovde verovatno personifikuje same Stare Slovene! Međutim, najverovatnije je bilo reč o podsvesnom kolektivnom strahu jednog naroda, ali koji je zauvek ostao samo na nivou straha, nikada se ne realizujući u realnosti! Drugim rečima, Stari Sloveni nisu trpeli nikakav mogući teror i potčinjavanje od strane supermoćne civilizacije! Nije bilo nikakvih kažnjavajućih reperkusija po Slovene zbog kontakta sa moćnom civilizacijom, nije bilo nikakvih demonstracija moći od strane misterioznog naroda koji je imao „kola bez konja“! Šta više, mitologija Starih Slovena ukazuje nam na saradnju sa supermoćnom civilizacijom, koja je, naravno, slovenskom rodu dodelila mesto učenika misteriozne civilizacije, a ovoj, pak, mesto učitelja, ili „ravija“, odnosno mitološke staroslovenske vile ili vila (trag je etimološki, u pesmi Marko Kraljević i vila Ravijojla, gde ime vile na starojevrejskom znači „učitelj“, od „ravi“-učitelj)!

Naravno, možemo da postavimo i druga, zanimljiva pitanja. Da li je sveštenik iz Novogoroda (ili njegov prevodilac), pod „tuđi rodovi“, upravo zbog upotrebe i asocijacija prisvojnog prideva „tuđi“, mislio na neki oblik esktraterestrijalnog života, na vanzemaljce?! Možda i nije bilo reč o drugom zemaljskom, neslovenskom narodu, nego upravo o „tuđinima“ iz svemira?! Dilema dobija na važnosti i opravdanosti, ako se postavi još jedno pitanje, naime ono o poreklu, prapostojbini Slovena. Odakle ostatak u srpskoj narodnoj pesmi, odnosno u jeziku Srba, starojevrejskog „ravi“, u značenju učitelj, a prepoznatog u imenu vile? Nije li to trag koji ukazuje da su Sloveni, na samim počecima svoje istorije i postojanja, bili u kontaktu sa Јevrejima, odnosno sa Starim Egiptom u čijoj su Јevreji tamnici bili? Zar nema hipoteza o vanzemaljskim graditeljima egipatskih piramida, kao i o Egipćanima kao naslednicima iščezle civilizacije Atlanta, Atlantide? Ima i jedan kulturni detalj, koji Stare Slovene dovodi u vezu sa narodom Izrailja. To je postojanje lutaka, i u jednoj i u drugoj kulturi. Kod Starih Јevreja to je pravljenje, oživljavanje figura od gline, što može da ih svrsta u svojevrsne lutke. Kod Starih Slovena to je pravljenje lutaka, ali koje mnogo više odgovaraju današnjem poimanju lutke. Međutim, sličnost je očigledna. Kao što je očigledna sličnost i starogrčke i staroslovenske kulture, u motivu „zlatorunog ovna“, koji se pojavljuje i u starogrčkom mitu i u Velesovoj knjizi i srpskim narodnim pričama. Kada smo toga, sklon sam jednoj smeloj, ali opravdanoj, utemeljenoj pretpostavci. Smatram da je „zlatoruni ovan“ u stvari personifikacija medija komunikacije koji ima veze sa plemenitim metalima, tipa zlata, ali i bakra (koji je zbog nedovoljnog poznavanja hemije, od starih kultura podveden pod „zlato“, koje im je bilo poznato!)! Hipoteza je utemeljena u srpskoj narodnoj priči „Dlaka“, gde se pod dlaka, kako se ispostavlja na kraju priče, krije starostavna knjiga sa mnogim tajnama, u stvari, metaforično i generalizujuće, „dlaka“ je medij komunikacije uopšte! Kako sam pokazao u svojim ranijim tekstovima da „runo“ u srpskom jeziku upućuje na „rune“, odnosno pismo-odnosno medij, a kako se zna da je „runo“ i „dlaka“, onda se lako zaključuje da je „zlatoruni ovan“ u stvari medij komunikacije! I to ili vrhunski, „zlatni medij“, „medij nad medijima“, no pre biće da je to, kako sam naveo, medij čije se funkcionisanje povezivalo sa izvesnim plemenitim metalima, odnosno metalima uopšte, koje je mit podveo pod zajednički termin „zlato“, a kako je nama danas poznato da bakar kao provodnik koriste električni mediji komunikacije, onda je lako da pretpostavimo da se u mitskom motivu zlatorunog ovna krije kolektivno sećanje zemaljskih naroda na električni medij komunikacije koji su razvile vanzemaljske civilizacije u dalekoj prošlosti planete Zemlje! Ili je to bila zemaljska superrazvijena civilizacija Atlantide, koja je preko Starog Egipta dotakla i Staru Grčku, te stoga i njene mitove, ali i Stare Slovene, ako se uzme u obzir pretpostavka o njihovom kontaktu sa Starim Јevrejima, te otuda i u staroslovenskoj kulturi istovetni motiv? Kako god da bilo, jedno je sigurno: „tuđi rodovi“, kako su poznavali i „mnoga druga čudesa mimo čarobnjaka“, sigurno je da su poznavali i razvijene forme medija komunikacije, a to je sigurno bila neka vrsta električnog medija (možda vrsta telegrafa ili telefona)!

19.7. 2009. godine
Autor: Leonid Zuvić

Slovenska Astrologija

   „Svaki čovek je zvezda”,  govorio je davno Aliester Crowley. Sloveni su takođe smatrali da se svako rađa pod jednom zvezdom i da posle smrti odlazi na neku od njih. Ovo nebesko stanište mrtvih duša Sloveni su nazivali Irij i tamo su odlazili oni koji su zaslužili da se uznesu među svoje bogove. Sistem slovenske astrologije sličan je svakom astrološkom sistemu korespondencija po kome određeni bogovi odgovaraju određenim planetama i sazvežđima. Evo kako ukratko izgleda slovenska verzija zapadne astrologije onako kako ju je video Asov.
Sazvežđe Belojara odgovara zodijačkom polju Ovna. Prolećnom ravnodnevnicom tj. prvim Belojarem započinjala je slovenska godina kao i novi zodijački cilkus – Doba Svaroga. Lada, boginja ljubavi i cvetanja vezana je za zodijačko sazvežđe Bika i ona po svojim funkcijama odgovara rimskoj Veneri. Kupalo je vezan za Blizance a Krišnji, pak, za sazvežđe Raka. Dažbog, slovensko božanstvo Sunca vladalac je sazvežđa Lava dok Devica odgovara Maji Zlatogorki (Zlata Maja). Sledeće sazvežđe, polje Vage, vezano je za Velesa, gospodara životinja, pogotovo medveda, pa nije ni čudo što zvezde Velikog medveda nalaze blizu Velesovog sazvežđa. Perun kao vladalac Škorpije povezan je sa planetom Mars, a ova planeta se inače i naziva Perunovom zvezdom. Zanimljivo je shvatanje Slovena po kome ratnici u boju posle smrti odlaze na ovu planetu, a sličan koncept nalazimo kod Nordijaca i njihovoj viziji ratničkog raja - Valhale. Na Perunovu zvezdu su, dakle, odlazili samo oni koji su svoj život žrtvovali višim ciljevima, odnosno, koji su kroz borbu i samožrtvovanje sledili Stazu Prava. No vratimo se sazvežđima. Sledeći zodijački znak-Strelac ima svoj pandan u slovenskom Kitovrasu a Jarac u Koledu. Ovo pokazuje da sistem slovenskog vedizma ima itekakve osnove u narodnom verovanju jer je poznato da se u selima oko Božića slavi upravo Koledo i pevaju koledarske pesme. Krišna, tj. slovenski Krišnji vezan je za sazveže Vodolije a poslednje sazvežđe-Ribe u ovom sistemu je sazvežđe Roda.

Za više informacija pogledati samu Slovensku astrologiju kao i dela koja su izdali Pešić i sinovi, a tiču se sistema slovenskog vedizma.

Vesna Kakaševski

Johan Gotfrid fon Herder (nem. Johann Gottfried von Herder 25. avgust1744. — 18. decembar 1803) , nemački pesnik i filozof kojeg često nazivaju ocem kulturnog nacionalizma. Rođen je u Rigi. Herder je kao nastavnik i luteranski sveštenik putovao po Evropi pre nego što se 1776. nastanio u Vajmaru kao vrhovni sveštenik velikog vojvodstva. Iako je u mladosti bio pod uticajem mislilaca poput Kanta, Rusoa i Monteskjea kasnije je postao najveći intelektualni protivnik prosvetiteljstva i dosta je uticao na razvoj romantizma u Nemačkoj. Time što je naglašavao naciju kao organsku grupu čija su obeležja poseban jezik, kultura i duh, Herder je doprineo nastanku istorije kulture.

(izvor Wikipedia)


Slovenski narodi


Slovenski  narodi  su  jako  široko  rasprostranjeni  i  zauzimaju  značajno  mesto  u  istoriji  između  ostalog i  stoga   što  su  živeli  daleko  od  Rimljana;
Znamo  da  su  najpre  živeli  na reci  Don, zatim  na Dunavu, tamo  među Gotima, kasnije  među  Hunima i Bugarima sa kojima su napadali Rim, ali ih najčešće u istoriji prepoznajemo  kao  narod  koji  je  pomagao, služio. Bez obzira na ono što su činili kroz vekove, nikad  nisu  bili  ratnički, avanturistički i ekspanzivan narod kao Nemci, pre se moze reći da su se pomerali  za njima, zauzimajući njihove napuštane  teritorije sve dok nisu naselili ogroman prostor  do  Dona  do  Elbe, od  Baltičkog  do  Jadranskog  mora.
Njihove naseobine sa ove (evropske) strane Karpata prostirale su se od Luneburga (Lüneburg)  preko Meklenburga,Pomeranije, Brandenburga, Saksonije, Lužica, Bohemije (Češke), Moravske, Sleske, Poljske, pa  sve  do  Rusije, a počev od  Vlaške i Moldavije, koje su već nastanjivali, širili  su se dalje i dalje, sve  dok  ih  car  Heraklit nije pustio  na  teritoriju  Dalmacije i dok  nisu osnovali  kraljevine Slavoniju, Bosnu, Srbiju i Dalmaciju.
U Panoniji su takođe  bili  veoma  brojni. Počev  od  oblasti  Furlanije naseljavali  su  i  južnoistočne  delove  Nemačke, zaključno sa oblastima Koruška, Kranjska i  Štajerska: najveći  mogući prostor, koji u Evropi, velikim  delom  i  danas zauzima jedna  nacija. Naseljavali  su, dakle, zemlje koje su drugi narodi napuštali i to kao kolonisti, stočari i zemljoradnici.
Njihov  život (prisustvo) na svim tim  prostorima je, nakon svih pređašnjih  pustošenja i  seoba  tj.  kretanja, bio dosta plodan. Voleli su zemljoradnju i stočarstvo, čuvali zalihe žita, bavili  se  kućnim zanatima i započeli  trgovinu  plodovima svoga rada. Duž obale Baltičkog  mora, počevši  od Libeka pa nadalje, dizali si primorske gradove, među  kojima  je Vineta, na ostrvu  Rujan, koja se mogla nazvati slovenskim Amsterdamom. Živeli su u zajednici sa  Prusima, Kurenima i Letoncima, što pokazuju jezici ovih naroda. Na Dnjepru su podigli  Kijev, na reci Volkhov Novgorod, buduće značajne centre trgovine, koji su povezali Crno sa Baltičkim morem i omogućili da prozvodi Morgenwelta  stignu  do  zapadne i severne Evrope. U Nemačkoj su se bavili rudarstvom i metalurgijuom, vadili so, pravili  medovinu, tkali, gajili  voće  i  vodili sebi  stvojstven radostan život, ispunjen muzikom. Bili su veoma darežljivi, čak rasipnički gostoljubivi, voleli su slobodu, ali su bili poslušni i pokorni kao i protivnici bilo kakve krađe i otimanja. No  to  im nije pomoglo protiv ugnjetavanja, čak je i doprinelo  tome. Stoga baš što se nisu otimali o  svetsku vlast i nisu imali ratoborne, nasledne kneževe i radije plaćali porez ukoliko im je to omogućavalo da u miru žive na svojoj zemlji. Jako su se o njih ogrešili neki narodi i to u prvom  redu  nemački.
Već za vreme vlasti Karla Velikog su počela osvajanja slovenskih zemalja i njihovo pokoravanje, što je za uzrok imalo očiglednu korist u oblasti  trgovine: jer je hrabrim Francima svakako odgovaralo da od vrednog naroda, koji  se  bavi  trgovinom i zemljoradnjom, načini kmetove, umesto da sam ovlada ovim veštinama. Ono što su Franci započeli, nastavili su  Saksonci; Narodi čitavih provincija bivali su istrebljivani ili porobljavani, a njihove zemlje su delili među sobom plemići i biskupi. Na trgovačku delatnost Slovena na Baltiku stavili su tačku severni Germani.
Vinetu su razorili Danci, a od slovenske kulture i naroda je ostalo onoliko, koliko od Peruanaca nakon španskih  pohoda. Zar  nije  čudo da se nakon vekova porobljivanja i najdubljeg ogorčenja ovog naroda prema njihovim hrišćanskim gospodarima i pljačkašima njihov meki  karakter nije pretvorio u najužasnije učmalosti u ropstvu? Njihovi su tragovi ipak pisutni na prostorima gde su nekad slobodno živeli. Nesreća ovog naroda je u tome što zbog njegove  ljubavi prema miru i domaćoj radinosti nije moglo biti trajnog ratničkog ustava(kodeksa), iako  mu pri žestokom otporu nije nedostajala hrabrost.
Na nesreću su bili preblizu Nemcima, a sa druge strane su bili na udaru Tatara i Mongola zbog  kojih su mnogo pretrpeli i propatili. Točak vremena se nezaustavljivo okreće; i pošto su slovenski narodi naseljavali najlepši deo Evrope, koji su obrađivali i gde su se bavili trgovnom, i pošto je izvesno da evropsko zakonodavstvo i politika moraju (i  da  će) mesto ratničkog duha unapređivati život u miru i marljivosti, kao i harmonične odnose među  narodima, tako ćete vi, nekad vredni i sretni narodi, biti probuđeni iz duge učmalosti i oslobođeni okova ropstva, živeti na lepim prostorima od Jadranskog mora do Karpatskih planina, od Danoa do reke Mulde kao na svojoj  zemlji i na njima slaviti svoje stare praznike.
Pošto su ovoj kulturi dati lepi i korisni doprinosi, bilo bi lepo da se rupe u znanju o njoj popune, da se sakupe svi ostaci kulture (običaji, pesme, priče  tj. sage) kojih je sve manje i da nastane najzad istorija ovih plemena kako to već slika čovečanstva zahteva.

prevela na srpski Milica Galić

Slovensko shvatanje Univerzuma

    
Prema slovenskom vedizmu, Univerzum se sastoji od tri sveta koji se međusobno prožimaju. Ta tri sveta jesu Jav, Nav i Prav, odnosno pojavni svet, duhovni svet i kosmički zakon. Ovde se zapravo radi o raznim nivoima realnosti, pa tako Jav predstavlja materijalnu ravan, Nav - svet duhovnih entiteta (mrtvih predaka i bogova) kao i samu nematreijalnu realnost, odnosno, astralnu sferu. Prav je idealni plan Univerzuma oličen u rasporedu planeta i sazvežđa, ali on je takođe i nacrt jednog životnog puta koji svaki čovek treba da prati (Staza Prava). Kako se zapravo odnose ova tri sveta? Kretanja planeta i sazvežđa u Pravu odslikavaju se u Navu kao događaji iz mitologije dok se ti događaju u materijalnom svetu , tj. Javu. manifestuju kao istorijski događaji. Ovi istorijski događaji odigravaju se po precizno definisanim ciklusima koji su pod direktnim uticajem kosmičkih ciklusa (Prav), dok se ti kosmički ciklusi pokazuju kao ratovi, savezi, i ostali događaju u svetu Bogova (Nav). Da bismo olakšali shvatanje slovensko-vedskog sistema i njegova tri sveta, predstavićemo ukratko slovesnku astrologiju čiji je osnivač ruski istoričar Aleksandar Asov.
 
Vesna Kukaševski

Slovensko-vedska religija

    
  Slovenski vedizam predstavlja jedan zanimljiv fenomen koji se na paganskoj sceni pojavio pre nekih desetak-petnestak  godina. Osnovu ovog sistema nalazimo u Velesovoj knjizi, izuzetnom delu o čijoj se autentičnosti i dan-danas vode rasprave. Ova knjiga prikazuje istoriju, religiju i etički sistem Slovena do devetog veka naše ere a pisana je na drvenim daščicama pismom sličnim Runama-vlesovicom. Velesovu knjigu nadograđuju Slovenska vede Jurija Miroljubova i Slovenska astrologija Aleksandra Asova a ove tri knjige kasnije su postale glavna inspiracija za razvoj teorije o Slovenskom vedizmu. Važno je napomenuti i da ovaj sistem ne predstavlja tradicionalni slovenski paganizam zbog čega nije bio oberučke prihvaćen u svim slovenskim krugovima. Ipak, za raliku od tradicionalne vere Slovena on predstavlja SISTEM. Pokušaj klasifikacije slovenske vere kroz sistem astroloških korespodencija kao i pokušaj konstrukcije slovenskog univerzuma svakako je vredan hvale zbog čega ćemo vam ukratko predstaviti ovaj sistem.
                                                              
Osnovne odlike sistema
 
Ovaj sistem zapravo predstavlja sintezu staro-indijskog vedizma i tradicionalnog slovenskog paganizma. Ta sinteza oličena je u pojavi mnogih božanstava koja su izvorno indijska a koji su sada dobila slovenska imena kao i svoje mesto u sistemu slovenskih Bogova. Neka od tih Božanstava su Višnji, Krišnji i Mater Sva koja svoje uzore imaju u indijskim Bogovima:Višnuu, Krišni i Materisvan. Osim slovenske i indijske tradicije prisutan je i uticaj hrišćanstva koji se smatra jedinim pravim nastavljačem stare slovenske vere. Postoje mnoge sličnosti između ove dve tradicije a jedna od njih je svakako pojam Trojstva. Sveto Trojstvo hrišćanstva ima svoju paralelu u slovenskom pojmu Triglava. U samoj slovensko vedskoj religiji Triglav je odlika koja se odnosi na sva Božanstva koja su po svojim funkcijama ili važnosti grupisana u Trojstva. Tako imamo prvi i najvažniji Triglav koga čine Svarog, Perun i  Svetovid, za njim sledi Triglav Horz-Veles-Stribog, tu je i Radgost-Krišnji-Koledo i tako dalje.
Ono što prvo zapažamo u Velesovoj knjizi je visoka moralna svest slovesnkih naroda čija su religiozna i etička shvatanja opisana u njoj. Izuzetna religioznost i posvećenost duhovnim ciljevima osnovne su odlike naših predaka, koje u ovim vremenima gubitka slovenskog identiteta treba da nam budu glavna nit vodilja. Posebno je zanimljiv odnos Slovena prema ratu..Iako sami nisu napadali susedna plemena, Sloveni nikad nisu zazirali od otvorene borbe nitu su strahovali da život daju za svoj narod i svoje Bogove. »Odlazili smo u smrt kao u praznik» prenosi Velesova knjiga reči slovenskih ratnika koje je u borbu vodlila Mater Sva, solarna ratnička Boginja. Odakle Slovenima ovakva duhovna i fizička snaga? Gde da tražimo izvor njihove duhovnosti i životne inspiracije koji je istovreno obnavljao kako njihova tela tako i njihove duše. Odgovor je jednostavan-bilo je to Sunce. 
Sloveni u Velesovoj knjizi nazivaju sebe Dažbogovim unucima, decom Sunca. Oni su zbog toga konstantno ratovali sa plemenima čiji je kult bio lunaran (Grci, Rimljani) a ova borba zapravo proizilazi iz različitih moralnih koncepata lunarnog i solarnog prtincipa. Dok je Sunce uvek bilo vezano za duhovnost, samžrtvovanje i ispunjavanje visokih moralnih ciljeva, Mesec je pretežno vezan za ono materijalno (što se na fizičkom planu vidi  kao kruženje ovog nebeskog tela oko Zemlje). Lunarna plemena su u staro doba najčešće ratovala zbog bogatsva i osvajanja zemlje dok su solarni Sloveni to radili isključivo iz samodbrane (ako je verovati Velesovoj knjizi).
Mater Sva, koju smo već spomenuli je «ptica od Sunca nastala». Ona je kao simbol zapravo taj sunčani princip koji je vodio Slovene kroz njihove životne i istorijske borbe. Tu je takođe i surica, sveti napitak koji su Sloveni pili pet puta na dan a koji se spravljao od raznih biljaka, mleka i meda. Surica je bila ostavljena nekoliko dana na suncu ne bi li u sebe primila Sunčevu energiju i , naravno, fermentisala kao tečnost. Ovaj napitak bio je izvor telesne snage Slovena ali on je takođe snažio i njihov duh. Surica ipak nije samo piće već je i snaga koju su Sloveni crpeli iz samog Univerzuma jer se na više mesta u Velesovoj knjizi govori o [You must be registered and logged in to see this image.]surici kao nebeskom mleku koga daje krava Zemun. Spomenućemo svakako i svastiku kao magijski i religijski simbol koga su kao su koristili svi Arijevci pa tako i Sloveni a ovaj simbol koriste i danas slovenski pagani slaveći tako Sunce kao boga svojih predaka. I na kraju, tu je Hiperboreja kao mitska pradomovina Slovena koja je,  po predanju,  stanište Sunčanog boga. Hiperboreja je i za slovenske i za germanske narode oduvek predstavljala imaginarni duhovni centar u čije su postojanje verovali mnogi slovenski i germanski okultisti. Grčka mitologija spominje Hiperboreju kao zemlju koja se nalazi na krajnjem Severu, zemlju u kojoj boravi bog Sunca- Apolon a ovaj mit preuzeli su kasnije Sloveni i Germani smatrajući Hiberboreju svojom duhovnom prapostojbinom. U prilog ovoj teoriji govore članci Dragoša Kalajića, indijskog naučnika Bâl Gangâdhar Tilaka kao i radovi nemačkih okultista koji su bili ideolozi budućeg nacističkog pokreta. U filozofiji ovih poslednjih centralni pojam je kraljevstvo Thule koje je samo jedno od  mnogih imena mitske Hiperboreje. Kako god shvatali Hiperboreju, značaj koji joj se pridaje u delima teoretičara slovenskog vedizma je neizmeran što dovoljno govori o prevlasti solarnog principa u duhovnosti Slovena.
Naš preci su, dakle, poštovali jedan specifičan moralni i duhovni kod koji je u današnje vreme gotovo potpuno iščezao iz srca i umova ljudi. Ovaj etički princip u slovenskom vedizmu nazvan je stazom Prava, manifestacijom samog kosmičkog zakona.

Симаргл
Божанство, које је још теже објаснити, јесте оно, које руски хроничари означују именом Симаргл или Сима и Ргла. Читало се то уједно, или раздвојено на две речи: Сим и Регл - како су урадили доцнији споменици, не добија се у словенском језику никакав смисао. Реч је о неком страном божанству. Досадање хипотезе нису донеле довољних тумачења. Мислило се на један текст из Библије. Сваки је народ себи створио богове. Људи Гутини (de Guth) створише Нергала (τήν Ερτγέλ); људи Хаматини (Hamath) начинише Асхима, (τήν Ασιμάθ). Блискост је променљива; но ту има и једне озбиљне тешкоће. Εργέλ и Αδιμάθ су у грчком женскога рода, а у првобитном старословенском језику имамо само једну реч мушкога рода. Домишљански је закључак Н. Гедеонова, који у Симарглу види покварено грчко Σεμ Ηρακής.clxxxv
Уопште Симаргл не припада словенском Пантеону; и немогућно нам је још знати, које је божанство у ствари хтео тим именом означити руски хроничар.

Izvor Luj Leže , Slovenska mitologija

Припегала

Овај бог спомиње се у једном документу од 1108. г. То је пастирска посланица архиепископа Аделгота из Магдебурга. (Њу је навео Брикнер у Arch. f. slav. Phil. т. IV, 223.) Овоме су извору некада спорили аутентичност. Али по сведочанству Wattenbach-а, изгледа, да данас о томе не може бити сумње. Ова посланица садржи врло важан извор за изучавање борбе паганизма противу германске пропаганде.
Владика пише: "Ови грозни људи, Словени, подигли су се противу нас; својим идолопоклонством профанисали су Христове цркве... Они су поплавили нашу земљу. Хришћанима секу главе, па их приносе на жртве. Њихови фанатици, тј. свештеници, говоре на њиховим гозбама: ' Наш Припегала хоће те жртве '. Они кажу Припегала, но то су Приапе и срамни Belphegor,ccxvii они држе пред својим храмовима пуне пехаре крви, и урличући око њих страшним гласом вичу: ' Радујмо се, јер је Христос побеђен; победа је на страни победоносног Припегале '. Владика позива хришћане на усташки рат противу ових варвара, да би се могле чути радосне песме у славу Бога, уместо страшне незнабожачке хуке у славу Припегале?"
Шта значи ово име?
Г. Брикнер је предложио врло вероватно тумачење. Припегала представља: Прибихвала, онога, коме припада сва хвала и слава. Имена на приби врло су честа код свих Словена: Прибигој Прибислав, Прибимир, Прибитић.ccxviii Зар се овде не би могло помислити и на глагол препыкатъ - припећи, који се налази још и у језику померанских Словена? (Dict. Romult. sub. voce.) Зар не би Препјекал могло бити неки епитет сунца? Ја се усуђујем поставити ову хипотезу, која, држим, заслужује, да се о њој расправља.

Белобог.
Име Белобог не налази се ни у једном аутентичном споменику. Но неки су мислили, да његово биће оправдају географским именима (Belbuck - Белбог у Померанији; Białobože и Białobožnica у Пољској; Bělobozice у Чешкој). По овоме је израђена читава једна теорија о словенском дуализму. У ствари ми не знамо ништа о том белом богу.

Домаћи богови
Хелмолд нам прича (I, 52), да села и шуме балтичких Словена беху препуне домаћих богова (penates). Исту реченицу понавља и мало ниже (82).
Титмар вели: "Domesticos colunt deos multumque sibi prodesse eosdem sperantes eis immolant (XIII, 69)", па додаје: "Audivi de quondam loculo in cuius summitate manus erat unum in se (ferreum) tenens circulum, quod cum pastores illius villae, in quo is fuerat per omnes domos has singulariter ductus, in primo introitu a portitare suo sic salutaretur: Vigila, Hennil, vigila! Sic enim rustica vocabatur lingua et de eiusdem se tueri custodia stulti autumabant..." Не знамо ко бејаше тај Hennil. Неки су хтели у њему видети бога стада (гонити - хонити).
Први чешки хроничар Козма, који увек избегава словенска имена, и своје приче увија више-мање класичном терминологијом, прича нам (I, 2), да се оснивач чешког народа настанио на подножју брега Рипа; ту: "primas posuit sedes, primas fundavit et aedes et quos in humeris secum apportarat humi sisti penates gaudebat." Својим друговима држи један академски говор: "o socii, non semel mecum graves labores perpessi sistite gradum; vestris penatibus libate libamen gratum quorum opem per mirificam hanc... venistis ad patriam." Хроничар песник, погрешно познат под именом Далимил, прича да је Чех ишао од шуме до шуме dietky své na plecú nesa (носећи своју децу на раменима). Иричек је предложио, да се ово поправи и чита dědky, што би значило претке. Ова је поправка само хипотеза.
Веровање у постојање домаћих богова потврђено је фолклористиком свију словенских народа. Усмена руска литература зна за једнога домаћега бога, који се зове дёдушка домовой. Замишља се као старац; дању се крије иза пећи, ноћу излази одатле и једе јела, која му се спреме. Ако не нађе ништа, љути се, претура клупе и столове. Воли сва места где гори каква ватра. Радо посећује парна купала, и тада га зову баникь; не воли оне, који се ноћу купају и узнемиравају га, нарочито ако се још пре купања нису молили Богу. Узима на се разна имена по деловима куће где обитава. Управља кућном економијом, домазлуком, те га и зову хозяинъ, хозяинушко (на чешком: hospodařiček). Зову га још дворовой, јер борави у дворишту; хлевникъ, коњушникъ, јер се интересује за шталу и коњушнице. То је душа једног претка. Свака кућа мора имати свој домовой; нова кућа га нема; има га тек кад јој први газда умре. Сељак који се сели, позива домовоја да иде и с њиме седи у новој кући. Призива га у помоћ, приноси му жртве. Домовој га заштићује, па се тако исто и он боји домовоја свога суседа, који долази да му украде сено или живину.ccxxiv
У Галицији код Хукула (Hucules) и Бојкиа (Boпci) домовој се зове дид, дидо (дед). Код Пољака га зову domowyk или chowonec (чувар), krasnoludek (човек одевен у црвено). Dziady (преци) су нарочито страшне утвари, душе предака које траже жртве. Но у ствари ови dziady припадају фолклору Беле Русије.ccxxv
Породични кућни демон зове се још Skrzat: "Bodaj cię skrzaci wzięli", одговара оној нашој: "да те ђаво носи." О човеку, који има ружан изглед, каже се "Wygląda jako skrzat". Има изглед skrzat-а. Мало касније вратићемо се на ову реч.
Већ смо говорили о домаћем духу, који се у Чешкој зове hospodařiček. Зна се још и за шотек или шетек. И ово име значи стар (Kott). Не зна се етимологија ове речи. Писци XVII и XVIII века често се на њ позивају и упоређују га са римским ларом. Шотек је тако исто познат и код Словенаца у Штајерској. Овај је факт утолико значајнији, што код Јужних Словена нема нигде трагова о култусу домаћим боговима. У Чешкој се још зна за Skřitek, сличан skrzat-y код Пољака. Стари лексичари преводе ту реч са lar domesticus. Проповедници су од skřitek направили синоним diabolus. Хус вели о вернима који не слушају службу божију: "Свештеник изговара неке речи, а њих прима Skřitek", тј. очевидно ђаво. Један народни израз сличан пољској клетви, коју сам горе цитирао, вели: Aby te skritek vzal - нека те ђаво носи!ccxxvi
Реч szkrat у пољском, љkratek у словеначком, skritek у чешком - није словенског порекла. Као што је Маценауер (Matzenauer) показао у своме Речнику страних речи у словенским језицима (стр. 81), та је реч германског порекла: ст. немачко scrato, scratum (larvae, lares mali, lemures); средњовековно немачко: schrat, schratze, schretze (faunus daemon), schretel (spiritus familiaris) etc. Овде ми пада на памет једна блискост, на коју етимологисте још нису указали. Германско chrat зар се не може упоредити са словенским черт, czart, чорть - ђаво? Ова је реч продрла код Чеха, Пољака, Руса и Словенаца, који су били у додиру са Немцима. Непознато је код Јужних Словена, осим код Словенаца, суседа Немаца. Хрвати, Срби и Бугари били су први међу словенским народима, који су се покрстили и примили хришћанство. Нека предања, која су код других Словена дуже остала, изгледа, да су потпуно ишчезла код ових. И ја се не бих ни мало чудио, ако је реч черт проста позајмица из германске фолклористике.
За означење домаћега бога употребљава се код Словена деминутив од имена бог: Buožik, buožiček domaci. Пољак у XVI в. говораше: skryatkowie domowe vbožęta (мали кућни бог).

У руском фолклору русаљке играју ону улогу, коју играју виле у Јужних Словена. Њих нема, као што се дуго веровало, само у Русији. Ми их налазимо и у Бугарској. Њихово је име релативно скорашње. Не налази се у старим писаним споменицима, и није словенскога порекла. Свој постанак не доводи, као што се дуго безразложно тврдило, ни од именице русло (поток), ни од придева русъ (плав). Но ипак су ове две речи допринеле, да се утврди карактер Русаљака као по народној етимологији.
Ово се име налази први пут код историка Татишчева (XVIII в.) чије је критично око осредње. После истраживања Миклошића, Томашека, Веселовског није допуштено у име русаљка тражити какву словенску етимологију, већ јој треба приписати страно порекло.ccxli Долази од грчке речи ρουσάλια, латинске rosaria, rosalia, pascarosata, pascha rosarum. Значи Духове, или ружични Ускрс, хришћански празник, који се, као и многи други помешао са незнабожачким празником. Дакле празник Розалија долази просто од латинске речи rosa (немачки Rosentag). Ово име розалија - рузалија прешло је у већину словенских језика, у стари руски (нпр. у Несторову Хронику), и словеначки, српски, словачки, код Руса, особито Белоруса и код Бугара.
Празник Рузалија имађаше незнабожачки карактер. По Миклошићу црква га је осудила, и Русаљке би биле постале персонификација овога празника. Народна пак етимологија (русло, поток, ток воде) довела би их нарочито у везу са култусом водама. Гомила празничних имена постала су, као што се зна, од легендарних лица. Нпр. Beffania код Италијана (код Француза је у народној машти Бадњи Дан идентификован са малим Исусом); Света Среда, Света Петка, Св. Недеља код православних Словена.
Милићевић наводи у својој "Краљевини Србији" (стр. 25), да у околини Ниша, изнад села Гор. Матејеваца, на брду Метоху, има једна стара црква у развалинама. На његово питање: како се зове ова црква, сељаци му одговоре:
"Света Богородица Русалија.
- Богородице Русалије нема, брате!
- А оно ће бити св. Тројица Русалија, рече сељак.
У источним нашим крајевима народ тројичину недељу зове још и Русална недеља."ccxlii
У Бугарској се находе на разним местима Русалскиа гробишта. То је можда успомена на крваве борбе које су пратиле сваки незнабожачки празник Росалија.
Ма ког да су порекла Русаљке играју у руском фолклору знатну улогу.ccxliii Њихово је име очевидно заменило име вила. Као и виле оне живе по води, пољима и шумама. Народ их се боји, особито недеље после Духова. У неким пределима њихов се култус везује за култус мртвих. Верује се, да су то душе девојака умрлих пре венчања.
Чеси, Пољаци, Срби и Лужичани знају такође и за Нојаде или водене Нимфе. Чешка Козмина хроника приповеда (I. 4), да је легендарна принцеза Тета научила народ да обожава Ореаде, Дриаде, Хамадриаде. Још и данас се каже: "Multi villani pel pagani, hic latices, seu ignes colit, iste lucos et arbores aut lapides adorat, ille montibus, sive collibus litat, aliumquae ipsa fecit ydola surda et muta rogat et orat ut domum suam et se ipsum regant". У почетку III књ. Козма алузира још и на сељаке који о Св. Тројицама: "offerantes libamina super fontes mactabant victimas". Ово је заиста прави празник Розалије.
Чешки сељак данас зна за Vodni Panny. ili Ženy; Словак зна за Vodopanenky. Оне станују под водом у кристалним дворовима. Каткада излазе из својих станова, да учествују у забавама младежи. У Лужици их зову Wodne jugfry (од немачког jungfrau).
У Пољској оне вуку несмотрене у водене дубине. И њих зову Bogunki (богињице). Онај ко из узме за жену зове се Boginiarz.ccxliv
У Чешкој и Моравској зову их још Nemodliki (ne - не; modliti - молити). Оне кажњавају децу, која се не моле Богу, одвлаче младиће у водене дубине, и приморавају их да их узму за жену.

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. U srpskom folkloru vuk zauzima veoma važnu ulogu, a isto je i sa mitologijom. Magijska praksa Srba takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važno da ispitamo kakva je uloga ove životinje u staroslovenskom – srpskom verovanju.

Mitologija
Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog (Dajbog), bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu, u legendarnoj Hiperboreji.

Veoma je čudno da beli vuk u mitologiji Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu.

Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca.

Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama, sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći.

Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.
Još jedno božanstvo vezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz – Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi – vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka).

Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.
Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestru od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu bogova – Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca – Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj. božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovano, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk – Volh Zmajevič , odnosno srpski – Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog  Veles.
Kult vuka kod starih Srba
72309_WHITE WOLFVuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinjski oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima.

Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila.Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kandže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.
Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «vьlk”. Neka od njih su: Vьlk, Vьlkan, Vьlkovci, Vьlkoviя, Vьlčigradь, Vьlčovci, Vьlčinя itd.

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje koje bi omogućile zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku.

Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući.
U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana.Vuk se ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjati ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.

Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritualom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojoj duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.

Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima – alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove – zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove vlъkolakъ, kod Rusa volkodlak, kod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak, a Srba i Hrvata vukodlak. Ova imenica se sastoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika – čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju.
Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vrhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odlike oba sveta; ljudskog – jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje.

Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj, sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš. Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije i folklora. Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova.
Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavljivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije.
Kult vuka kod današnjih Srba
Howling_White_WolfSimboliku vuka u tradicionalnoj kulturi svih slovenskih naroda, uveliko određuju njegova ambivalentnost i „graničnost“. Kao karakteristične semantičke opozicije u vezi sa vukom u simboličkom pogledu na svet koji motiviše srpska narodna verovanja, obrede i običaje (a što ga oni i odražavaju), obično se navode svoje – tuđe, blisko – daleko, pitomo ili domaće – divlje, socijalno ili ljudsko – demonsko, pri čemu se simbolika vuka često opisuje u terminima drugog člana opozicije.

Fundamentalnije obeležje, međutim, koje stoji iza većine tradicionalnih simboličkih predstava o vuku, naročito južnoslovenskih, čine njegova posrednička (medijatorska) funkcija i status granične životinje u simbolici sveta. Ovde će biti reč o vučjim ustima (i njihovim sastavnim delovima – čeljusti, zubima, „zevu“, ždrelu, a i o grkljanu) kao nosiocu velikog dela posredničkih značenja i funkcija vuka u simboličkom modelu sveta što se odražava u srpskim narodnim običajima i verovanjima koja se odnose na vuka.

Videće se da narodne predstave o vučjim ustima dalje upućuju na nekoliko drugih domena i kodova tradicionalne kulture, te na elemente čija se značenja i funkcije kodiraju na sličan način. Homologije koje se stvaraju između tih kodova motivisane su opštim shvatanjima o kretanjima kroz telesne otvore kao lokuse – i operatore – za transformisanje simboličkih kvaliteta. Pri razmatranju simbolike vučjih usta govoriće se o semantičkim dimenzijama ili kontinuumima radije nego opozicijama, radi boljeg razumevanja dinamičnog aspekta u medijalnoj poziciji vučjih usta.
Već po najtipičnijim glagolskim predikatima vuka (u narodnom pričanju o vuku, u usmenoj književnosti, u narodnim motivacijama obreda koji se izvode protiv dejstvovanja vuka itd.) vidi se da se glavna konkretna destruktivna delatnost vuka dešava putem njegovih usta i njihovih sastavnih delova: vuk kolje, davi (zubima), ujede, pojede, izjede, ždere, i zeva/zine (da bi ujeo). Ovaj zadnji predikat ima posebno značenje u simbolici vuka; na njega ćemo se više puta vratiti. Koljući i jedući stoku (najviše ovce), vuk stoku povlači iz kulturne sfere i uništava njenu korist za čoveka. Preko vučjih usta, stoka se kreće i pomiče po semantičkim kontinuumima kulturno ili kontrolisano – prirodno ili nekontrolisano, pitomo ili domaće – divlje, svoje – tuđe, blisko – daleko prema prirodnome i nekontrolisanome, divljemu, tuđemu, dalekome; i „što vuk sobom ulovi i u čeljusti uhvati, a hajduk u kuću unese, to se ne povrće“.

Prema tome, obredno-simboličko delovanje na vuka da bi se sprečilo takvo dejstvovanje, prvenstveno i poglavito se dešava preko njegovih usta kao objekta, koji onda metonimijski predstavlja celog vuka.
Celi niz okazionalnih (kad se stoka izgubi, kad vuk napada na stoku) i kalendarskih (uglavnom u vezi sa „vučjim svecima“ i graničnim periodima kao što su početak zimske sezone, Božić – nekršteni dani, „Međudnevica“ i dr.) običaja, obreda, zabrana i magijsko-simboličkih postupaka ima za cilj da se spreči delovanje vučjih usta tako da se ona zatvore (ili ostave zatvorena), zavežu, zakamene i slično. Zbog ograničenog opsega teksta ovde ne možemo da ponudimo potpuni opis svih tih raznovrsnih zabrana i postupaka, nego ćemo se osvrnuti na nekoliko tipičnih elemenata iz njihovih verbalnih, akcionih i predmetnih kodova, uz pokušaj da malo podrobnije karakterišemo i interpretiramo njihovu simboliku.
Iz etnografske literature dobro su poznate raznorazne zabrane na domaću radinost (osobito na preradu vune) i na rad oko stoke u različitim – poglavito stočarskim – krajevima u Srbiji, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, a od kojih je većina vezana za početak zimske sezone, odnosno na tzv. vučje svece (Mratu, Đorđa, Arhanđela Mihaila, Savu, Andreju, Ignjatija, Nikolu, Dimitrija, Danila i dr. – za koje se veruje da upravljaju vukovima i da mogu da im otvore i zatvore usta, i za božićni period (tzv. nekršteni dani Badnji dan, Božić, Bogojavljenje), tj. za „granične“ i opasne periode u kojima ima i najviše napada vukova.

Ovim se periodima ponegde dodaju i „granični“ i „nesrećni“ dani nedelje preko cele godine, kao npr. sreda i petak. Posebno se zabranjuje rukovanje oštrim predmetima, naročito onima koji se upotrebljavaju u preradi vune i tekstilnoj radinosti, radovi tkalačkog ciklusa, i uopšte rad oko stoke i njenih proizvoda. Motivacije tih zabrana u nekim su slučajevima jasnije iskazane nego u drugima. Upotreba oštrih i zupčastih predmeta (noževa za rezanje mesa, grebena za grebenanje vune, češljeva i dr.) smatra se opasnom zbog njihovog asociranja sa vučjim zubima; objekat zabrane čine i predmeti koji podsećaju na vučja usta i koji mogu i poput njih da se otvore, kao što su noževi na rasklapanje, makaze (posebno one za striženje ovaca), grebeni, britve, a i kovčezi, slanice itd. Razume se da se na zabranu u vezi njihovog spoljašnjeg izgleda nadovezuje i zabrana na njihovo uobičajeno upotrebljavanje (zabrana u akcionom kodu).Grebeni i makaze kao predmeti zabrane ovde nisu uzeti iz predmetnog koda jedino po spoljašnjim sličnostima sa vučjim zubima i ustima, no i na temelju njihovih funkcija i delovanja u kulturi, koji su homologni ali suprotni dejstvovanju vučjih usta: njihovo je delovanje u tehničkim radovima oko vune „kontrolisano kulturno-produktivno“ (njima se producira čisto i dobro vuneno vlakno za tekstilnu radinost), dok je delovanje vučjih usta (na stoku) „nekontrolisano prirodno-destruktivno“. Drugim rečima, ovi se predmeti ritualizuju zbog njihovog potencijalnog destruktivnog dejstvovanja u periodima opasnim zbog vukova, zato što se metaforično mogu shvatiti kao vučja usta i zato što objekat njihovog uobičajenog delovanja – vuna – metonimijski može da predstavlja ovcu (i dalje stoku.)

Od njih se, čini se, zabrana može širiti na druge oštre i zupčaste predmete i predmete na rasklapanje (čije funkcije ne moraju obavezno da stoje u vezi sa vunom), kao i uopšte na radove sa vunom (a što se odatle ponekad proširuje i na radove sa konopljom.) Ukoliko se po oznakama „domaće“ i „pitomo“ na semantičkom kontinuumu domaće ili pitomo – divlje mogu poistovetiti ljudi i stoka (a po narodnim shvatanjima vuk zna pojesti i ljude), zabrana u vezi sa vučjim ustima primenjuje se i na češljanje, šišanje i brijanje.Po zabrani na uprezanje volova vidi se da i jaram, u okolnostima opasnim zbog vukova, može promeniti svoju semantiku i shvatiti se kao neprijateljska usta koja mogu da „obzinu“ stoku. Slično je shvatanje o sedlu verovatno motivisalo zabranu na sedlanje konja od Sv. Danila do Sv. Jovana kod Srba u Bukovici u Dalmaciji. Manje su prozirne motivacije zabrane na rad na opancima i na razopućivanje ili skidanje opanaka kod čobana. Ovo se može svesti na zabranu na to da se reže ili rastavlja materijal iz kojeg se prave opanci (pogotovu ako se za njih upotrebljava ovčja ili goveđa koža), ali ima i indicija da se opanak može shvatiti kao usta, koja u ovim slučajevima ne smeju da se otvore: u jednoj zagoneci se oputa i đon od opanka kodiraju kao ovčji tor i goveđi gnoj; a u drugoj – u kojoj se pojavljuje i vuk – (ljudska) usta kodiraju se kao „tor“: Uđe kurjak u tor, ovcu uvati, pa kost izjede, a mesa se ne dotače (crv u zubu). Shvatanje tora kao „usta“ može igrati ulogu u motivaciji zabrana na premeštanje, rastavljanje, čišćenje i uopšte diranje torova kao usta koja u ovim periodima moraju da stoje nepomičnim i zatvorenim. Uz to je očita motivacija da se tor sa ovcama nipošto ne sme izložiti (otvaranjem) opasnosti vukova; u istočnoj Hercegovini i

kod Srba Graničara zabeleženo je verovanje da se vilice božićne pečenice ne smeju razglaviti, da ne bi vuk došao u tor. Ponegde se upotrebljava i naziv „usta“ za ulaz u tor. I vrata od staje mogu da simbolizuju vučja usta; tako su u Homolju na Badnji dan staje morale da ostanu zatvorene, „da bi vukovima usta ostala zatvorena“.

Simboličkim poistovećivanjem vučjih i ljudskih usta motivisane su zabrane na upotrebu mesnih i drugih stočarskih proizvoda u prehrani (pri čemu prehrambeno delovanje ljudskih usta s obzirom na vuka pridobija destruktivnu konotaciju), kao i post i ćutanje], što se sve može interpretirati kao „držati usta zatvorena“. Tako se u Imljanima u Bosni na Badnji dan nije smelo ništa jesti do naveče, a čobani čak nisu otvarali usta, da bi zverima (vukovima i medvedima) usta bila vezana preko cele godine; isto se nije ništa jelo na Đurđevdan, da vuk tokom naredne godine ne bi klao ovce.
Tome se dodaje i široko rasprostranjeni opšti tabu na izgovaranje imena vuka; postupci u slučaju narušenja tog tabua, kao i neka eufemistička imena za vuka, već spadaju u aktivne zaštitne mere protiv delovanja vučjih usta (vidi o tome niže). Ovde su od posebnog značaja specifične zabrane na izgovaranje imena vuka za vreme jela, a koje mogu vredeti i van „opasnih“ kalendarskih perioda.

Tako kod Srba u Janju u Bosni „ne valja“ spominjati vuka „preko zalogaja“ u ustima, jer će inače vuk čoveka na putu „napasti“ ili „prepasti„; ako se već na taj način spomenuo, treba taj zalogaj odmah da se izbaci iz usta.
Ovde bismo mogli da spomenemo i veoma rašireno verovanje da vuk može čoveku da oduzme glas (tj. može mu zatvoriti usta da ne može vikati na njega) ako ga kao prvi ugleda ili obzine (otvori usta na njega); obrnuto se veruje da čovek vuku može da zatvori usta ako ga kao prvi ugleda (i počne vikati na njega. Prema opoziciji čovek – vuk, motivacija ovog verovanja mogla bi se interpretirati po principu „ne mogu dvoja suprotna usta istovremeno biti otvorena“, ili pak po principu da ne idu zajedno govoriti (produktivna aktivnost ljudskih usta koja se ovde može primeniti protiv vuka) i jesti (destruktivna aktivnost vučjih usta), što može vredeti i kao motivacija zabrane na to da se govori o vuku za vreme jela. Sem toga veruje se još da vuk, ako ne zine pre izlaska sunca, toga dana neće moći da otvara usta da ujede stoku.Zbog svoje medijalne pozicije na horizontalnom planu u simbolici sveta, i simboličkog statusa čuvara granice između tuđeg (neljudskog) i svog (ljudskog) prostora (sličan status uživa pas, ali iz perspektive domaćeg prostora), vuk po narodnim shvatanjima može biti najljući neprijatelj nečistoj sili, često otelotvorenim bolestima, koja narušava granicu dva prostora. O ulozi vuka u narodnim bajanjima i magiji protiv nečiste sile i bolesti iz takve perspektive pisao je Ljubinko Radenković. Uz opštu upotrebu delova vučjeg tela u narodnoj magiji i medicini (čime se metonimijski ukazuje na njegovu prisutnost, npr. u hamajlijama, u kađenju vučjim dlakama itd.) i često pojavljivanje vuka u sižeima basmi kao aktivnog progonitelja bolesti, u mnogim se slučajevima protiv nečiste sile i bolesti potencira baš destruktivno delovanje vučjih usta ili njihovih sastavnih delova.

Tome bi odgovarala kulturno-simbolička strategija da se destruktivni aspekt vučjih usta (koja su inače otvorena prema domaćem i kulturnom) na horizontalnoj osi okrene u zaštitu protiv demona i bolesti, i u korist čoveku; time ona iz perspektive kulture dobijaju apotropejsku funkciju i značaj. Rezultat je da se nečistoj sili sprečava prelaz od tuđega prema svojemu, ili da se u procesu prelaza unište njene moći.
Asocijacija vuka sa zaštitom protiv bolesti i zlih uticaja ima posebno značenje u vezi sa porođajem i brigom za malu – osobito mušku – decu te u prilikama visoke smrtnosti dece. Ovde, međutim, važnu ulogu igra i opšta asocijacija vuka sa zdravljem i snagom, što za dete koje se na razne načine poistovećuje sa vukom pored zaštitnog značenja nosi i produktivnu konotaciju. Tako su u širokoj upotrebi u hamajlijama za decu, i među predmetima koji se nakon porođaja stavljaju oko porodilje i deteta, vučji zubi, sem zaštitne funkcije (da veštice ne bi pojele dete – motivacija tome može biti i da dete bude jako kao vuk). Poznata je i praksa da se detetovi prvi zubi zovu vučići (ili vučine) da bi imalo jake i zdrave zube, ili da se detetu oko vrata obesi vučji zub protiv zubobolje.Zanimljivo je da se među uobičajenim zaštitnim predmetima (protiv veštica, porođajnih demona i uroka) oko novorođenog deteta i porodilje pojavljuju i predmeti koji u periodima opasnim zbog vukova mogu da simbolizuju vučje zube i usta: tako se kod deteta – pored belog luka i dr. – redovno nalaze otvoreni noževi, češljevi, britve, kao i otvorene makaze i grebeni (među koje se stavlja detetova glava. Oni izazivaju asocijaciju na oštre zube i usta koja su otvorena prema nečistoj sili, te se tako suprotstavljaju negativnom dejstvovanju neprijateljskih usta, njihova moguća veza sa vučjim zubima i ustima još pojačavaju tu simboliku. Dovoljno je poznata i praksa da se deci kao jamstvo za zdravlje, daju imena tipa Vuk, Vuko, Vukašin i druga. U kontekstu simbolike vučjih usta u tom pogledu svakako je zanimljivo prezime Zjajvuk, zabeleženo u Lici, koje ima izrazito akcionu konotaciju i pored elementa vuk sadrži i vučji glagolski predikat zjati (zevati/zinuti).

Provlačenje slabe, bolesne ili plašljive dece kroz kožu odranu sa vučjih čeljusti, najčešće zvanu „vučji zev“ (a zove se još i „vučje vilice“ ili „vučja čeljust“ već pretežno predstavlja drugi, produktivni aspekt vučjih usta. Konkretne motivacije ovog postupka mogu da budu različite; dete se provlači kroz vučji zev: da bi ostalo živo (u slučaju kad se „deca ne drže“); protiv svakog zla i protiv svake bolesti; da bi bilo „zdravo kao vuk“; da bi se lako othranio „kako se kurjak lako othranio“; ili da bi imalo dobar apetit (tj. da bi jelo kao vuk). Glavni je njegov cilj, čini se, ipak da se dete poistoveti sa vukom te da tako bude zaštićeno od bolesti i zlih uticaja. Sem toga, kao lek protiv raznih bolesti ponegde se pije voda koja je prelivena kroz vučju čeljust. Na Kosovu su kupali decu u vodi prelivenoj kroz vučji grkljan ako je postojala opasnost da će se udaviti od plača, tj. ako im se grlo toliko stiskalo da nisu mogla da dišu; ovaj postupak očito motiviše narodno shvatanje o „otvorenosti“ vučjeg ždrela i grkljana i o „lakoći prolaza“ kroz njih (a što inače u okolnostima opasnim zbog vukova vodi do simboličkog zatvaranja vučjih usta).Ideja da neki narod vodi preklo od vukova zajednička je mnogim evropskim narodima, naročito severnim. To je jedna od stvari koja nas povezuje sa nordijskim narodima. Kao što je dokazao Veselin Čajkanović, jedan od najvećih autoriteta za slovensku religiju, naši stari slovenski bogovi imaju mnogo više zajedničkih osobina sa starogermanskim i nordijskim bogovima, nego sa ruskim. Sve drevne evropske religije vode poreklo iz jedne zajedničke, slovenske.
Izvor: vizionarski.wordpress.com

PERUN

Poznat svim Slovenima kao bog groma i olujnog neba, Perun je ostavio brojne tragove u imenima ljudi, mesta, planina, pa čak i biljaka, npr. perunike, koja se naziva i bogiša, dakle božja biljka. Ovo je bog koji udara i krši, koji kažnjava nepravdu. Zamišljan je kao zreo čovek duge brade, sa ognjenim kamenom, strelama ili munjom u rukama, ponekad prekriven i "kapom nevremena". Alternativna imena: Prov, Parom, Porenucije i Belobog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Perun je bog koji se najviše održao u folkloru i umetnosti.

Sloveni su verovali da će Perun zgromiti svakoga ko prekrši ugovoreni mir ili laže na suđenju, pa je to jedan od razloga što su ljudi pri svakoj ozbiljnijoj zakletvi spominjali njegovo ime, a činili su to čak i vladari prilikom zaključivanja mira. Rusi se kunu najčešće Perunom i Velesom, gromovnikom obično na prvom mestu jer on nemilosrdno kažnjava za lažne zakletve; u današnje vreme, slovenski hrišćani kunu se svetim Ilijom, koji je i prvi hrišćanski svetitelj prihvaćen u Rusiji i koji je u potpunosti preuzeo funkcije boga groma. I sama reč perun kod Rusa i Poljaka znači "grom", a i Slovenci umesto "grom je udario" ponekad kažu "Perun je udario".

Perun je u predanju praktično svih slovenskih naroda toliko značajan da je često pogrešno smatran za vrhovnog boga. I u srpskim narodnim pesmama, "gromovnik Ilija" na gozbi svetaca uvek sedi "uvrh sofre". Njegovo ime se najčešće spominje odmah nakon vrhovnog boga, a njegovi zadaci su najodgovorniji i on uživa najveće poverenje, pa se često pominje da upravo Perun okreće Svarogov točak zvezdanog neba ili Kolo Svarogovo, svemir koji se, po slovenskim verovanjima, vrti oko Polarne zvezde u svom centru.

Poznat je zapis o Perunovom idolu od drveta, sa srebrnom glavom i zlatnom bradom, oko koga je izgrađen hram u Novgorodu, verovatno najstarijem gradu prve ruske države, Kijevske Rusije, najveće evropske države svoga vremena, gde je u XVI veku, od kada datira zapis, bio manastir koji se zvao Perun: "U počast ovoga idola goraše i noću i danju vatra naložena od hrastovih drva. Ako se nepažnjom slugu, koji je moraju čuvati, ova vatra ugasi, svi bi, bez ikakve milosti, bivali osuđeni na smrt." Osuđeni na smrt su zaštitu i sigurnost nalazili baš u Perunovom hramu i, dok su se u njemu nalazili, niko im ništa nije mogao. Pred kipom je stajao i kameni žrtvenik gde su se prinosile žrtve u vidu volova i drugih životinja, kako bi oluje zaobilazile polja. Sve potvrđuje i jedan obiman rukopis iz 1606. godine, koji pominje Sreten Petrović, gde se opisuju "bogu Perunu" posvećeni hram i hrast kraj njega, uz navođenje "večne vatre" koja je gorela u njegovu čast. Ovaj hram se nalazio u Kovnu (stari slovenski naziv za Kaunas, grad u današnjoj Litvaniji), što svedoči da je Perunov kult bio veoma prisutan i kod Zapadnih Slovena, pa čak i kod njihovih najbližih suseda. Vredno je pomenuti da su i Kelti svoga boga oluje zvali Perkunla. Perun takođe kontroliše oluju i kišu, u šta veruju svi Sloveni (naime, "da je Perun oplođavao božicu Zemlju kišom" i da je "onaj koji vedri i oblači"), a postoji i zapis da su do XIV veka litvanski seljaci, kada je grmelo, obilazili svoja polja govoreći: "Perkune bože, nemoj tresnuti, molim te, na moju njivu." Sa ovim se može povezati običaj "vezivanja božje brade" u Srbiji i u Rusiji: na završetku žetve ostavlja se pregršt vezanog klasja u čast proroka Ilije, i kod Rusa se to zvoe "vezati bradu svetog Ilije".

Helmold, saksonski hroničar iz XII veka, pominje u svojoj Slovenskoj hronici bogove Polapskih Slovena Provena i Provea, čija je imena verovatno pogrešno čuo ili zapisao, a koji su po svemu identični sa Perunom. Provenu su posvećeni hrastovi, a njegovo svetilište je u šumi, gde se dolazi i radi suđenja i sporova... U slovačkim narodnim pesmama bog Parom iz oblaka baca grom koji ima moć da okameni. U ovim verovanjima, osim okamenjivanja, sve ostalo odgovara Perunu. 

Perun se verovatno krije i iza Beloboga, slovenskog božanstva od koga su, osim imena, ostali retki tragovi, poput srpskog izraza "ne vidi belog boga", ili bugarskog "vika do beloga boga".

Neki od običaja koji se vezuju za Peruna su i onaj da se ne valja krstiti dok grmi, i da neće grom u koprive.

Pošto je vatra sa neba i dolazi od boga Peruna, verovalo se da su Perun i kopriva su u srodstvu, jer svako “proizvodi” vatru na svoj način. Te po narodnoj izreci – neće svoj na svoga, pa tako ni grom u koprive.