Jovan Dučić se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju. Otac Andrija bio je trgovac i poginuo je u ustanku 1875. godine a majka Jovanka pored Jovana i Milene imala je dvoje dece iz prvog braka. Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru. Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“. Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učteljsku službu gotovo nigde, pa se upošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.
Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis 3oru. Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu . Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Radio je u Carigradu, Sofiji, Rimu i Madridu. U Kairu je bio 1926-1927. godine, a potom je privremeno penzionisan. 1937. godine je postavljen za prvog jugoslovenskog diplomatu u rangu ambasadora u Bukureštu.

Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892. Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912. Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Uoči nemačke invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine, Jovan Dučić ide u SAD, u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodi organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. Za to vreme piše pesme, istorijske knjige i novinske članke u kojima iznosi i brani srpske nacionalističke stavove te osuđuje genocid nad Srbima koji vrši hrvatska ustaška vlada.
----------------------------------------------------------------------
U jesen 1893. godine na balu u tek sagrađenom hotelu „Drina“ maldi i ambiciozni učitelj Dučić susreće tek svršenu učenicu Trgovačke škole Magdalenu Nikolić. S njom se tajno verio 5. novembra 1893. godine, a njihova prepiska će se nastaviti i nakon Dučićevog odlaska iz Bijeljine i prelaska u Mostar na učiteljovanje od 1895. do 1899. godine. Jedan deo te korespodencije je sačuvan, kao i pismo koje je Dučićev prijatelj i pesnik Aleksa Šantić uputio Magdaleni 6. aprila 1901. godine moleći je da pomogne u prikupljanju pretplate za svoje „Pesme“. Ljiljana Lukić, profesor u penziji, čuva u ličnom vlasništvu prepisku između Dučića i Magdalene.

Profesorica Lukić navodi da je Dučić kratko stanovao u kući Magdalene Nikolić koja je stanovala sa sestrom. Posle raskida sa Dučićem Magdalena se zarekla da nikada više neće izaći iz kuće. „Kao kakva romaneska heroina živela je od uspomena i jedine srećne trenutke nalazila je u čitanju pisama i pesama čoveka koga je volela“, zaključuje profesorica Lukić. Dučićeva tajna verenica u amanet je ostavila da joj nakon smrti na spomenik uklešu sledeće reči, koje i dan danas stoje uklesane na bijeljinskom groblju: „Maga Nikolić-Živanović, 1874-1957, sama pesnik i pesnika Jove Dučića prvo nadahnuće“.

Dvadeset godina pre Magdalenine smrti, Dučiću je, dok je bio opunomoćeni ministar Kraljevine Jugoslavije, stigla molba koja svedoči o dubokom tragu koji je Dučić ostavio u Bijeljini. Pevačko društvo „Srbadija“ tražila od ministra pomoć za izgradnju doma za potrebe društva. „Na prvom mestu, u ovome idealnom poslu, društvo je slobodno da Vam saopšti da bi želelo i da bi bilo srećno, ako vidi da vaš dom ’Srbadije’ bude sazidan i nazvan Zadužbina pesnika Jovana Dučića-Srbadija“, stoji između ostalog u pismu poslatom 1937. upućenog ministru Dučiću. Na margini pisma stoji stoji Dučićev rukopis: „Poslao 6. decembra 1937. godine prilog od 1000 din. Molio da neizostavno nazovu svoj dom imenom velikog pesnika Filipa Višnjića, njihovog najbližeg zemljaka“.
--------------------------------------------------------------------
Kao i Šantić, Dučić je u početku svoga pesničkog stvaranja bio pod uticajem Vojislava Ilića; ali kad je otišao na stranu, on se toga uticaja sasvim oslobodio i izgradio svoju individualnu liriku prema uzorima francuskih parnasovaca, dekadenata i naročito simbolista. U doba opšteg kulta prema modi sa Zapada, njegova je poezija odista značila novinu i osveženje, i u motivima i u izražaju.

Mesto snova, patnji, čežnji i draži na svom tlu, u idealima svoje rase, on čudnom i sjajnom gipkošću uzima tuđi, zapadni i latinski ideal lepote i života, zapadni estetizam, otmen i virtuozan ali hladan, lišen dubokih zanosa i uzvišene etike. On otkriva sasvim nove motive u našoj poeziji, dotle neslućene, retka osećanja, bizarna, prefinjena. Čak i lična raspoloženja, svoju erotiku na primer, on neće reći jednostavno niti će dozvoliti da izgleda obična. On ima dvostruki strah: od vulgarnosti misli i osećanja i vulgarnosti izraza. Snaga i lepota njegove poezije je u izražaju. On je pesnika shvatio kao „kabinetskog radnika i učenog zanatliju na teškom poslu rime i ritma“.

Naći najsavršeniji izražaj, to je vrhovno načelo njegove poezije. U obradi, on je odista nadmašio sve što je do njega stvarano u našoj lirici, toliko je on jak u izrazu, — otmen, diskretan, duhovit i ljubak. Njegova poezija blešti slikovitošću i melodičnim ritmom. Ona je toliko neodoljiva svojim oblikom i toliko je suvereno vladala, da su se najmlađi pesnici počeli buniti protiv nje, osećajući i sami njen čar i njen pritisak ujedno.

Umro je 7 aprila 1943. i sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu (SAD). Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja Dučićeva želje ispunjena je 22. oktobra 2000.


PESMA ŽENI

Ti si moj trenutak, i moja sen, i sjajna
Moja reč u šumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka -
Jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna kao mladost; neka
Tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo što duša prosneva;
Poljubac je susret najveći na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
Tvoj je plašt sunčani od mog sna ispreden;
Ti beše misao moja očarana;
Simbol svih taština porazan i leden, -

A ti ne postojiš nit' si postojala;
Rođena u mojoj tišini i čami,
Na suncu mog srca ti si samo sjala:
Jer sve što ljubimo stvorili smo sami




antikvarne-knjige.com

Jovan Dučić

Blago Cara Radovana

"Lepota fizička, to je neosporno jedna plemenita čovekova vrlina. Uostalom,telesna lepota je samo spoljni izraz viših unutrašnjih čovekovih lepota, jer lepota nije nikad bila osobina zlikovaca i nevaljalih žena i, neosporno, uvek pored fizičkih lepota u istom čoveku boravi još nekoliko bilo duševnih ili duhovnih kvaliteta prvog reda. Priroda je uvek izgrađivala svoje pravo majstorsko delo s punom ljubavlju i izdašnošću, i nikad nije bila tvrdica ni u pogledu drugih osobina tog privilegovanog lica. Bilo je, istina, i bezumnih žena među lepoticama, kao i lepih ljudi među glupacima. Ali je to bio svagda redak slučaj; jer su uvek imali pored lepote ili blagorodno srce bez puno pameti, ili veću pamet bez mnogo srca. Ako lepotice obično svrše život u katastrofama i skandalima, često i ružnim ili glupim, to je zato što postanu žrtve tuđih strasti i tuđih sujeta. Ako su lepotice često neobrazovane, to je što je negovanje njine lepote bilo za njih važnije od nege njihovog duha.

Svakako, lepota nije nigde usamljena. Ahil je bio najlepši mladić u Grčkoj, ali i najveći heroj; a Sofokle je bio najlepši mladić, ali i najveći pesnik. Hipatija iz Aleksandrije je bila lepotica koja je imala trostruku oreolu: lepote, vrline, i učenosti; ona je bila i veliki astronom i filozof svog vremena. Pompadur je bila najlepša žena, ali i veliki diplomat i državnik. Lepota je plemstvo i blagodet koju je Bog spustio na naročito izabrape među ljudima; lepota je i blagos lovena, jer ona kao sunce izaziva život, nosi zdravlje, i inspiriše religiozno osećanje. Kao što su antički Grci sva svoja božanstva pravili lepim, i hrišćani su najzad slikali lepim sve najveće ličnosti svoje crkve: Bogorodicu, Hrista, svetog Đorđa i sve arhangele. Uostalom, stari Grci su verovali da ružan čovek ne može biti ni dobar. Najlepša je žena u ljubavi ona za koju kažemo da je lepa a ne znamo zašto. Ljubavnice Luja XIV, najvećeg ljubavnika među svim kraljevima, nisu bile lepe, nego samo žene od duha i od srca. Gospođica Lavalijer je bila čak vrlo malenog stasa, bogknjava, smeđih očiju, velikih usta, zuba ne baš najlepših; a koračala je ružno, jer je bila hroma. Takvu je opisuje njen poznanik Bisi Rabiten, rođak slavne gospođe de Sevinje. Ali Rgbiten zatim dodaje da je Lavalijer imala pogled strastan i uman, reči pune duha i bleska, i da je bila iskrena i duševna, vrlo verna i sva predana, i, najzad, da je bila učena. I Mekole u svojoj istoriji govori da su ljubavnice engleskog kralja Džemsa II, savremenika Luja XIV, bile veoma ružne, skoro rugobe: Ana Hajt, a još nakaradnije Arabela Čerčil i Katarina Sidle. Bilo je sličnih ukusa i među filozofima. Dekart je prvi put voleo jednu razroku devojku, i otad je za ceo život imao slabost i simpatiju za razroke žene. Pesnik Bodler je bio zaljubljen u nakaze.

Ima odista najlepših očiju koje ne umeju pogledati i najlepših usana koje se ne znaju osmehnuti. Obe ove velike i neopredeljive lepote su nematerijalne, jer su isključivo duševne. Lep pogled i lep osmeh nemaju čak ništa zajedničkog sa bojom očiju ili formom usta. Špa njolka ume da pogleda, a Francuskinja ume da se osmehne. Osmeh, to je zora i svitanje tela, najveći događaj i najlepši izraz duševnog u materiji. Ima očiju koje se smeju, i očiju koje govore, i očiju koje ćute, a ima očiju koje izgledaju da uvek nešto osluškuju i čekaju. Najlepše oči ima slovenska žena, jer uvek izgledaju začuđene. "

Ekstaza

Ostace daleko za mnom ovi puti
Nestace i ove suze kud i druge
Ja cu nove zelje u svom srcu cuti
Kao nove laste u veceri duge

Prah srebrnih zvezda dok lagano pada
I s cveca se dize svila kao kose
Moja nova ljubav rodice se tada
Kao novi listak i nova kap rose

I kraj druge zene ja cu da se nadam
I da svoje srce rasipam i gubim
I opet mislec da prvi put stradam
I prvi put zelim i prvi put ljubim

J. Ducic

Moja ljubav

Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene -
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja.Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

Jovan Ducic, o sreci, ljubavi ,prijateljstvu...

O SRECI

- " Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim. Nema nijedne velike istine covekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao:ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti. Sve sto je duboko izgleda na dnu duboko i neveselo; i ni u jedan ponor se ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i uzasa. Koliko vise razmisljate o zivotu , sve se vise otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuca. Zato ako puno govorite o nesrecama u zivotu, najzad vise ne vidite zivot nego nesrece....
..... Najmanje su srecni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srecni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osjecaju se srecnim; a ima ljudi koji se ne osecaju nesrecnim ni posle kakvog slucaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog zivota. Znaci da je sreca jedna stvar misljenja, i da sama za sebe nista ne predstavlja. Sreca, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreca postoji, onda je ona samo u zeljama, jer je zelja pokret i akcija, znaci jedini zivot i jedina prava radost. - Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srecni ni sa kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rodjenih za nesrecu, kao sto su drugi rodjeni za muziku. Treba imati talenat za srecu, kao sto treba imati puno duse da se bude istinski nesrecan. Mali ljudi mogu biti srecni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrecni...
.... Sve su velike srece slucajne, i nema coveka koji je izmislio jednu srecu. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece. Jer od hiljadu nesreca ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreca, ili bar ne najveca. Sve druge bede su delo covekovo, cak i sama njegova bolest. Zato ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost ili nas porok. I za fizicke bolesti su krive samo nase duhovne bolesti, nezdrave i porocne misli.....Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra...."

O LJUBAVI

- " LJ ubavnici su najveci utopisti, a ljubav je najveca utopija. U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto se misli, sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema niceg razumnog. Ljubav je jedno dusevno stanje bez ravnoteze i bez razabiranja. Zato su anticki Grci smatrali ljubav bolescu, a zaljubljene bolesnicima...
... Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja, zbir svih mogucnosti covekovih, najvisih i najcistijih. Ljubav je najveci izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moci za akciju. Ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote ...
... Ljubav je dokaz inteligencije, jer covek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, posto je ljubav najveca mudrost i najfinija dusevnost. Ljubav je zato uvijek bila privilegija najvosih dusa, ako ne i najvecih duhova...
... Ljubav je, najzad , i najvisi produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego pozuda. Sto je veca kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Zena nije vise zenka nego licnost, znaci mnogostruka lepota;umetnicko delo, dusa i duh. Zbog ovog je osecanjr ljubavi tesno vezano za neciju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je ziveti u najvecoj cistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveci stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce, najvece pregnuce, totalno samoodricanje, zivot u drugom bicu i za drugu licnost, usadjenu u zenit jednog doba naseg zivota. - Zato je apsurdum i nesreca sumnjati u nesto sto volimo, pa je apsurdum sumnjati i u zenu ako je cemerniji paradoks bozji, cak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najcesce, koliko je ljubav veca, utoliko je i sumnja veca. Medjutim, za punu srecu u ljubavi, treba biti nesebican, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav iskljucuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono sto je ocevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Tesko srcu koje uzima san o sreci kao sliku srece koja je mogucna. Nema srece koja se ne daje porusiti u prasinu, ako je samo vise tumacimo nego sto je osecamo... "

O PRIJATELJSTVU

- " Nad svetom lezi i dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da covek uvek trazi nekog da ga razonodi. Da vidi coveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o cemu! I da ide, ma kuda! - Covek odlazi u drustvo vise iz dosade nego iz sujete. Inace, nista ne bi moglo ni da objasni opstanak drustva, bar ne ovakvog kao sto je danasnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, zenu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, zena, reci, lazi, obecanja, kompromisa. Ovakvo drustvo, to je nesrecni svet koji sam sebi zagorcava zivot, kao kockar i pijanica...
... Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Cesto vole cak i drustvo glupaka,
i nevaljalaca, cak i svog protivnika, nego da trpe samocu, a to znaci drustvo samog sebe. Ovo je zaista najgori paradoks. Naprotiv sportovi, trazenje duhovitosti bufona i ucenosti sarlatana, dolazi samo iz ocajne dosade. Zena je najbolji spasilac od camotinje. Ljudi se ne zene toliko iz ljubavi i fizicke potrebe, koliko iz crne dosade; ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i srecu, koje ne nerado dele, nego da podele dosadu. I zena izneverava muza vise iz dosade nego iz perverzije, kao sto to isto radi i njen covek. Zato mi se cini da je prvi motiv prijateljstva strah od camotinje, strah koji je jeziv i mracan kao provalija, i koji je cesto uzrok velikih bolesti i velikih zlocina... "

De profundis

Ti utehu čekaš. Ne, utehe nema;
Što utehom zovu, zovi zaboravom:
Jad istinski dubok nikad ne zadrema.

Rastrzana tako među snom i javom,
Gledajući kako nepomično bdije
Taj Anđ`o Stradanja nad tužnom ti glavom,

Ti želiš i čekaš.I ne znaš da nije
Ni sad ispijena ta čemerna čaša,
I svirepi otrov jedne ironije;

I da će nas večno strašna prošlost naša
U nemirne noći da trgne i seti,
Kao zveket lanca starog robijaša.

Surovi će dani doći i uzeti
Svaki po svoj deo od srca što bunca,
Što želi, što moli; a ti ćeš se peti,

Peti neprekidno do kobnog vrhunca,
Golom stopom, bleda, smrzla,jadno dete,
Pružajući ruke i vapijuć`:Sunca!

I tako ti dani bez sreće i mete,
Odnoseć` svoj deo stradanja i suza,
kao gavrani će kraj nas da prolete,

I ne pokidavši ni jednu od uza
Što nas vežu i sad za prošlost,što stoji
Za nama i gleda na nas k`o Meduza.

---

Jablanovi


Zašto noćas tako šume jablanovi,
Tako strašno, čudno? Zašto tako šume?
Žuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi.

U toj mrtvoj noći pali su na vodu,
Ko olovo mirnu i suvu, u mraku.
Jablanovi samo visoko u zraku
Šume, šume, cudno, i drhću u svodu.

Sam, kraj mutne vode, u noći, ja stojim
Ko potonji čovek. Zemljom prema meni,
Leži moja senka. Ja se noćas bojim,
Sebe, i ja strepim sam od svoje seni.

Akordi

Slušam u mirnoj ljubičastoj noći
Gde šušte zvezde; i meni se čini
Da često čujem u nemoj samoći
Pevanje sfera na toploj vedrini.


I čujem tiho u osami tako
Večiti šumor iz zemlje i svoda;
I slušam dugo, nemo i polako,
Te reči lišća i taj govor voda.


I ja razumem te glase što huje,
Taj jezik Bića i taj šapat stvari...
Često sve stane, još se samo čuje
Kucanje mog srca. No isti udari


Čuše se šumom, mirno zakucaše
Udar za udarom, iz stabla; i jasno
Kucnu iz crne rogozi i šaše -
Duž celog polja ... Najzad, mnogoglasno,


Dole, pod zemljom! Negde u dubini
Jednakim ritmom, kao muklo zvono,
Ogromno srce začu se u tmini:
Udari mirno, tiho, monotono.

Tajna

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi -
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem medj svima.

Koliko je šuman eho moje laži,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve nase ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne -
Dva crna pauna na zidu starinskom

Srce

Srešćemo se opet, ko zna gde i kada,
Nenadno i naglo javićeš se meni
Možda kad duši bolno zastudeni,
I u srcu počne prvi sneg da pada.

Na usnama našim poniktnuti neće
Ni prekor, ni hvala; niti tuga nova
Što ne osta više od negdašnjih snova
Ni kaplja gorčine, ni trenutak sreće.

Ali starom strašću pogledam li u te:
To nove ljubavi javlja se glas smeo!
Jer što srce hoće to je njegov deo-
Uvek novi deo od nove minute.

Жена

Jа сневам о жени, већој но све жене,
Чија ће лепота бити тајна свима,
Што је као божји дах у просторима,
Који не дотаче никог осим мене.

Њен чар да је моје велико откриће;
Да мирно присуство те чудесне жене
Не разуме више нико осим мене,
Осим моје вечно очарано биће.

И пред чијом гордом лепотом од свију
Само ја отворих очи очаране,
И срце кô црни цвет из глухе стране,
Невидљиве капи док на њега лију.

И њена лепота, тако недогледна,
Необешчашћена хвалама глупакâ,
Да обиђе тихо, као снопље зрака,
Све тамне путеве душе, само једне.

И ја кључар чудне лепоте, да с тајном
Срећом видим јасно да је ова жена
Од истога светлог ткива начињена
Од кога и болни мој сан о бескрајном.

Sonata

Htedoh da mi ljubav ima lice sretno,
Kao rečna nimfa, čije vlasi duge
Veselo crvene; ali beše setno,
I kose joj behu tamne, ko u Tuge.

Htedoh da zapevam mlad ditiramb sreće,
A ja najtužniju ispevah poemu;
Počnem da se nadam, a osetim veće
Neku slutnju davnu, zaspalu i nemu.

Tako novu želju prati suza stara;
Tako nova ljubav u časima holim
Neosetno rane starinske otvara -
Pa me strah da želim, i užas da volim.

---

SIMBOL

Gledam tvoje krupne oči zaljubljene,
Gde sja vatra - ko zna - grešna ili sveta.
Svejedno, ljubiš li drugog ili mene:
Ti ljubiš nevino kao cvet što cveta.

Ljubav bi ti moja bila zatočenje,
U tvom bezgraničnom granica i meta;
Takva, večna ženo, kroz život i mrenje
U slavi instinkta ti si samo sveta.

Ti si sat od kojeg nebo zarumeni,
Simbol veći nego bol ljudski što grca;
I ti si božanstvu bliža nego meni:
Više zakon sveta nego zakon srca...

Lepota

Na mome uzglavlju svu noć mirisahu
Čežnjivo i slatko tvoje tamne kose,
Dok se šapat čuo kao pesma rose,
I duge zakletve u očajnom dahu.

A ja ipak ne znam za radost i sreću;
Ja se bojim tvoje podmukle Lepote,
Da osvetu jednom ne zatraži veću
Za svirepa prava što joj drugi ote.

Blagosiljaš ropstvo i tegobne uze,
Srce ti je puno nebeskoga plama,
I sišla sa mnom do patnje i srama,
I prolila si najsvetije suze.

A strepim pred tvojom podmuklom Lepotom -
Da ne digne jednom, kao gladna vila,
Dok žalosna srca i ne slute o tom,
Dva svoja u suze zamočena krila.

I dok ljubav gori svim željama njenim,
I noć teče duga, mirisava, sobna,
Kraj nas, kao sužanj, bdi čudna i kobna
Lepota, s očima večno zamišljenim.

Duša

Zašto plačeš, draga, svu noć i dan ceo,
Izgubljena sreća još uvek je sreća!
I taj jad u duši što te na nju seća,
To je jedan njezin zaostali deo.

Ne daj mutnoj suzi na sumorno oko,
Sreća nikad ne mre, ni onda kad mine.
Taj eho kog jedva čuješ iz daljine,
To još ona zbori u tebi duboko.

U samotne noći, kad žalosno šume
Reke pune zvezda, gore pune sena.
Do sluha ta pesma ne dopire njena,
No duša je sluti, čuje i razume.

Suncokreti

U tužnom oku suncokreta,
Što nemo prati neba bludnje,
Tu su sve žeđi ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve žudnje.


Šýme u strahu svom od mraka:
„Bog je pomalo sve što zâri;
I svetlosti je jedna zraka
Mera i cena sviju stvari!...


Sve je što živi na dnu tmine
S prokletstvom nemim na svet palo —
Sve što ne gleda u visine,
I nije jednom zasijalo!...“


S istoka kralji, obučeni
U teško zlato, stoje plačni;
I žreci sunca, naspram seni
Prosjački vape u čas mračni.
Te tužne oči suncokreta
U mom su srcu otvorene —
Ali su sunca nakraj sveta,
I tiho slaze mrak i sene.


Pomreće noćas širom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali će biti u toj smrti
Sva žarka sunca ovog sveta.

Strofe jednoj ženi

Gledaću tvoj sjajni sen na talasima,
I stope na pesku; s jutrom na vrhuncu,
Kao prvo gnezdo budno među svima,
Ja te pevam kao himnu zemlje Suncu.

Ti si iskra moga mača pobednoga;
Sto muzičkih vrela što bruje i plave;
Pogled koji hoće da sagleda Boga;
Pehar iz kog pijem strasno piće Slave.

Kroz tamnu je pustoš moje krilo seklo,
Gde sad sja tvoj pokret i tvoja reč zari;
I kao da svemu ti beše poreklo,
Sunce što mi otkri mesto sviju stvari.

Sve vode postaše za odsev tvog stasa,
Prostor, da imadneš dušu začuđenu,
Mir tamnih dolina za eho tvog glasa,
Sunce da na svetu baciš svoju senu.

Ti si kao lađa sa krupinim jedrilima,
Što nosi poneblja drugih kopna; o, ti,
Što se, neumitna, javi među nama
Da daš svoj dah zemlji i svoj glas lepoti.

Oči



Beskonačne tvoje oči, mlada ženo,
Dve duge večeri u pustinji mora;
Dve sumorne bajke što uznemireno
Imaju šum slutnje u granama bora,

Dve mirne galije s crnim zastavama;
Dve žene u crnom, na molitvi neme;
Dve ponoćne reke kroz kraje od kama;
Dva glasnika bola koji kroz noć streme.

Oči moje žene, mračni triumf ploti,
Koje večnom tugom opijene behu,
Svoj su prostor našle u njenoj čistoti,
A svoj car nebeski u njenom grehu.

Od suza prosutih u velika bdenja,
Te beskrajne oči sijaju se s toga,
Dalekim i čudnim sjajem ushićenja,
Kao neke oči što videše Boga.

Čuvaju na svojoj beskonačnoj mreži
Sve tamne ekstaze snova koje sanja,
Oči nepregledne, na čijem dnu leži
Velika i mračna slabost očajanja.

Izmirenje


I kada te život bolno razočara,
I kada prestanu i želje, i snovi;
Ono što nam vrati jedna suza stara,
Vredi jedan život neznani i novi.

Pamti što je prošlo, s puno vere neme,
Kroz sve dane drugih stardanja i mena:
Čuvaj svoju prošlost za sumorno vreme
Kad se živi samo još od uspomena.

Pa ćeš da zapitaš jednom, i nenadno -
Našto samo suze, našto boli samo?
I šta da ikad žali srce jadno,
Kada je sve naše, sve što osećamo!

Leto


Okićenu lozom i cvećem od maka,
Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.
Na pučini magla providna i laka,
U vrućome žitu prepelica peva.

Iz vode i kopna odisaše leto
Mirisom i vatrom. Tesne staze behu
Pune kosovaca. Veselo je cveto
Turčinak u njenom govoru i smehu.

Ona je kraj mene tada koračala,
Strasna kao leto, pored mirnih vala,
Polivenih toplim bojama i sjajem.

Vaj! I mladost prože, ko sunce nad gajem!
Samo još u meni ti si i sad taka;
U kosi ti isti cvetovi od maka.

Sumnja

Moja sumnja strasna, i svetla, i plodna,
Moje drugo biće i drugi vid; jetka,
Brani koju čašu da ispijem do dna,
I da koju sreću poznam do svršetka.

Moje srce drži prstima od leda,
I moj duh napaja kajanjem bez mere;
Moj pogled u nebo da očajno gleda,
Da mrzim bez snage i ljubim bez vere.

No ona obasja moj um obesnažen,
I dade mom duhu, slabom kao slamka,
Sto krupnih očiju, da ozaren, blažen,
Mine svaki ponor i zna gde je zamka.

I da je dobrota, odricanje; i da
U zakletvi ima izdajstva i srama;
I u pobedama poraza i stida;
Niske bezbožnosti u svim molitvama.

I u čistoj veri, praznoverja; da je
Ljubav sebičnija nego naše zloće;
I koliko laži naše suze taje,
I mračnih zavera zamukle samoće.

Tako oslobođen i sebe i drugih,
Gledam kako pada i poslednja uza...
I gord sam u času iskušenja dugih
Što bar ne zajecam kad mi pođe suza.