Biografija

Branko Miljković (1934 - 1961) pripada drugoj posle ratnoj generaciji srpskih pjesnika, koji su krenuli tek prokrcenim putam moderne poezije, oslobodjeni potrebe da se bore protiv dogmi i ideoloskih stega. Mogli su da se posvete stvaranju po sopstvenom pjesnickom opredjeljenju i po diktatu sopstvenih pjesnickih afiniteta na tematskom, misaonom, emotivnom i oblikovnom planu.

Ušao je u pjesničku orbitu zahuktale mladalačke i prevratničke poezije srpske objavljivanjem petnaest pjesama u časopisu "Delo" 1955. godine, časopisu koji je predvodio struju avangardnih srpskih pjesnika u ondašnjem književnom životu. Ovim pjesmama se Branko Miljković predstavio kao zreo pjesnik, a pojavljivanje u časopisu djelo znacilo je visoku ocjenu njegovom pjevanju.

Prva pjesnička knjiga "Uzalud je budim" (1957) nastala je iz jezgra objavljenog u časopisu Delo, a naslov je dobila po pjesmi iz tog jezgra. Knjiga je docekana afirmativnim kritikama - vrata pesničkog Parnasa širom su otvorena za mladog pjesnika koji djaluje kao osvježenje, originalna pojava i velika nada. On je vrlo aktivan: objavljuje stihove, piše eseje, kriticke prikaze, prevodi - ima ga u svim casopisima i književnim listovima. Sa Draganom M.Jeremićem osniva grupu neo simbolista. Po sopstvenom priznanju, pokusao je da izmiri simbolističku i nadrealističku poetiku.Godine 1959. sa Blaženom Šćepanovićem ojavljuje knjigu rodoljubive poezije "Smrću protiv smrti". Dve zbirke pjesama objavljuje već sledeće 1960. godine: "Poreklo nade" (u Zagrebu) i "Batra i nista" u Beogradu. Njegovo pjevanje trajalo je samo sedam godina - iz života je otisao u dvadeset sedmoj godini. U noci izmedju 11. i 12. februara 1961. godine nađen je obješen u šumi na zagrebačkoj periferiji.

poezija.6forum.info

Brankovo pismo prijatelju:


"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu. Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba moga duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. Bez Nje sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji više oblast čistog važenja i pevanja. Sada moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored Nje najopasnije misli pretvarale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam Nju zavoleo, ali tek sa Njom ja sam postao pesnik, tj. onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašćen položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna žena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda makoliko veliki bio. Izgubivši Nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće. Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih: �Jedan nesrećan čovek ne može biti pesnik�.Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim, ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje

Branko


P.S.

Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. �ta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o Njoj, počeću da mislim o smrti.



Ponoć je. Dovidjenja.

Branko"

Uzalud je budim

Budim je zbog sunca koje
objasnjava sebe biljkama
zbog neba razapetog izme?u prstiju
budim je zbog reči koje peku grlo
volim je ušima
treba ići do kraja sveta i naći rosu na travi
budim je zbog dalekih stvari koje liče na ove ovde
zbog ljudi koji bez čela i imena prolaze ulicom
zbog anonimnih reči trgova budim je
zbog manufakturnih pejzaža javnih parkova
budim je zbog ove naše planete koja će možda
biti mina u raskrvavljenom nebu
zbog osmeha u kamenu drugova zaspalih izme?u dve bitke
kada nebo nije bilo više veliki kavez za ptice nego aerodrom
moja ljubav puna drugih je deo zore
budim je zbog zore zbog ljubavi zbog sebe zbog drugih
budim je mada je to uzaludnije negoli dozivati pticu zauvek sletelu
sigurno je rekla: neka me traži i vidi da me nema
ta žena sa rukama deteta koju volim
to dete zaspalo ne obrisavši suze koje budim
uzalud uzalud uzalud
uzalud je budim
jer će se probuditi drukčija i nova
uzalud je budim
jer njena usta neće moći da joj kažu
uzalud je budim
ti znaš voda protiče ali ne kaže ništa
uzalud je budim
treba obećati izgubljenom imenu nečije lice u pesku.

POEZIJU ĆE SVI PISATI

San je divna i zaboravljena istina
koju više niko ne ume da proveri
sada tuđina peva ko more i zabrinutost
istok je zapadno od zapada lažno kretanje je najbrže
sada pevaju mudrost i ptice moje zapuštene bolesti
cvet između pepela i mirisa
oni koji odbijaju da prežive ljubav
i ljubavnici koji vraćaju vreme unazad
vrt čije mirise zemlja ne prepoznaje
i zemlja koja ostaje verna smrti
jer svet ovaj suncu nije jedina briga
ali jednoga dana
tamo gde je bilo srce stajaće sunce
i neće biti u ljudskom govoru takvih reči
kojih će se pesma odreći
Poeziju će svi pisati
istina će prisustvovati svojim rečima
na mestima gde je pesma najlepša
onaj ko je prvi zapevao povući će se
prepuštajući pesmu drugima
ja prihvatam veliku misao budućih poetika:
jedan nestećan čovek ne može biti pesnik
ja primama na sebe osudu propevale gomile:
KO NE UME DA SLUŠA PESMU SLUŠAĆE OLUJU
ali:
HOĆE LI SLOBODA UMETI DA PEVA
KAO ŠTO SU SUŽNJI PEVALI O NJOJ

Noć s one strane meseca često ogrezne
u nepotrebne istine i oduševljena klanja.
O, ispod kože mlaz krvi moje čezne
Noć s one strane meseca, noć višanja.

...

Izgubio sam te u noći podzemnoj daleku
ja divlji lovac zvezda krivotvorno suočen
sa neistinom, nepomirljivi spavač uočen
od sudbine, ja čije suze sada niz tuđe lice teku.

Gde si osim u mojoj pesmi divna Euridiko?
Prezrela si svaki oblak pojavljivanja o sliko
moga crnoga grada i izgubljenoga cilja.

Svuda u svetu užasna ljubav vlada.
Na horizontu se ukazuju kao poslednja nada
oblaci puni ptica i budućega bilja.

Svest o pesmi

*

Mene ničega više nije stid.
Klonu sunce preko svega. Željen plod
pun je noći. Glas što sebe sanja, zid
otkri u daljini gde zazidan mi brod.

U tom zidu čuvam svoju gordost, pevam
iz te zazidanosti lepše no na slobodi.
Otkud ta moć da sebi odolevam,
a ne odoleše vinogradi rodni!

Je li to čudna želja da se živi
bez sebe? Želja za pesmom bez pesnika?
Od prošlosti i zaborava vreme što se divi
izdajstvu moga zaustavljenog lika?

Da li to znači reći promeni: neću!
I ostaviti pesmu da se sama menja?
Pokloniti sebe životinjama i cveću
i snagu svoju dati gladi crnog korenja?

U ovoj noći mene nije stid
što pevam iz zida lepše no na slobodi.
Sunce mi u peti bridi. Blešti zid
na kraju puta što nikud ne vodi.

* *

Reč vatra! ja sam joj rekao hvala što živim
toj reči čiju posedujem moć da je kažem.
Njen pepeo je zaborav. Ako pred tom reči skrivim
pod čelom mi poledica i dan poražen.

Reč krv! najlepša reč koja se ne sme.
A koliko ptica i zveri u krvi mojoj prenoći!
Možda izvan moga srca i nema pesme,
jer krv je vanvremena mastilo bez moći.

Reč žudnja! jedina još smisao ne nađe;
I ptica u paklu kroz tužnu mi glavu.
O gorko more za moje bele lađe
kroz ispisani predeo i verbalnu javu!

Reč smrt! Hvala joj što me ne sprečava
da otputujem u sebe ko u nepoznato,
gde ako ne nađem sebe i smisao što spasava
naći ću svoga dvojnika i njegovo zlato.

Reč vatra! Ja sam joj rekao hvala što živim.
Reč smrt hvala joj što me još ne preči
da volim samog sebe i da se divim
svojoj ljudskoj moći da izgovaram reči.

* * *

Verujem da bih mogao da govorim
da izađem iz sebe s nadom na povratak,
makar kroz pustinju do mesta gde gorim,
makar kroz smrt do istinskih vrata.

U pogrešnom rasporedu reči utešno vreme
možda ću naći. Ili ću otkriti
kako je besciljno ljubim ko kiša, kao vreme,
ko onaj što menja reči a ne svet skroviti.

Verujem, mada bez nade ući mora
u noć, u zaborav kroz koji se prostirem,
ta pesma bez zavičaja, ta ptica bez gora,
da smrt svoju ne izdam, da živim dok umirem.

Onaj ko peva ne zna je li to ljubav
ili smrt. Kada miris pomeri cvet,
gde je cvet, da l' tamo gde miriše sa ruba
sveta punog a praznog, il' tamo gde mu je cvet?

Svaka je pesma prazna i zvezdana,
Ni bol ni ljubav ne može da je zameni.
Ona je sve što mi osta od nepovratnog dana,
Praznina što peva i mir moj rumeni.

Pesmo prazna i zvezdana, tamo,
tvoj cvet mi srce slaže, kroz krv šeta,
ako ga uberem ostavlja me samog,
ako ga napustim za leđima mi cveta.

Pohvala svetu

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Ne povredite zemlju
Ne dirajte vazduh
Ne učinite nikakvo zlo vodi
Ne posvađajte me sa vatrom
pustite me da koračam
Prema sebi kao prema svome cilju

Pustite me da govorim vodi
Da govorim zemlji
I ptici koja živi od vazduha
Glas moj ispružen kao živac
Pustite me da govorim
Dok ima vatre u meni
Možda ćemo jednom moći
Da to što kažemo dodirnemo rukama

Ne napuštaj me svete
Ne idi naivna lasto

Budućnost vatre

Sakriću te u moju zimu
Večito proleće zaleđena zoro
Sunce je tvoj neprijatelj
U ime pravde i u ime pustinje

Sunce se okreće istina menja mesto
Onima koji ostaju verni ostaje samo laž
Al na istinitom mestu je hladno
Na istinitom mestu niko ne diže dom

Ledena ptica vatre je jedino znanje
O kamenu koji žvaće svoj pepeo
O pepelu koji ugovara novu nadu
O nadi iz koje ona izleće napuštajući je

Čudni dijalog između vatre i ptice
Obećava pticu čarobniju vatru pametniju
Ako pronađu zajednički jezik
Ptica i vatra mogu da spasu svet

More pre nego usnim

Svet nestaje polako, tužni svet.
Ko će naše srce i kosti da sahrani
tamo gde ne dopire pamćenje, pokret
gde nas ne umnožava i ne ponavljaju dani!
Iščupajte mi jezik i stavite cvet:
počinje lutanje kroz svetlost. Reči zaustavi!
Sutra će sigurno i kukavice moći
ono što danas mogu samo hrabri i pravi
koji su u prostoru između nas i noći
našli divne razloge drugačije ljubavi.

Svet nestaje. A mi verujemo svom žestinom
u misao koju još ne misli niko,
u prazno mesto, u penu kada s prazninom
pomeša se more i oglasi rikom.

Ljubav poezije

Ja volim sreću koja nije srećna,
pesmu koja miri zavađene reči
slobodu koja ima svoje robove
i usnu koja se kupuje za poljubac.

Ja volim reč o koju se otimaju dve slike
i sliku nacrtanu na očnom kapku iznutra,
cvetove koji se prepiru sa vremenom
u ime budućih plodova i prolećne časti.

Ja volim sve što se kreće,
jer sve što se kreće,
kreće se po zakonima mirovanja i smrti.
Volim sve istine koje nisu obavezne.

Ja volim jučerašnje nežnosti,
da kažem svome telu "dosta" i da sanjam bilje,
prste, oči, sluh drugačije raspoređene
u šumi negoli u telu.

Jedan maleni cvet


Jedan maleni cvet
još ni progovorio nije
a već je zano sve tajne Sunca
i sve što zemlja krije.

Jedan maleni cvet
još nije ni prohodo
a već je umeo sam da se hrani
svetlošću, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
na zna da čita i piše,
al' zna šta je život, šta je cvet,
i miriše, miriše.

Kraj putovanja


O sve što prođe večnost jedna biva.
Sen koja beše drvo, traje. Budi
Ispod svoga imena koje budi
Ruka sa cvetovima krv što sebe okova.
Završiće se putovanje ostaće tiha brda,
Siva praznina vetar koji bludi,
Mesto koje nema mesta u zelji al nudi
Zlo da nas spase i istinu otkriva.
To čemu se molite je Žalosni Slavuj.
Ljubav nikad nije završena.
Čega ima ljudskog u patnji? O čuj
Dan odjekuje. Nepokretne zvezde stoje.
Prazne ruke prazno srce pusta sena
I nema mene al ima ljubavi moje.

Feniks

Da l varkom čaraš po mom čelu
O ti u meni odsutnost mene
Mogućnost krila u mome telu
I neke svetlosti zaleđene
I neke svetlosti zaleđene

Jesi li možda java pozna
Kada se kasno ostvaruje
Obećanje cvetova za porozna
Vremena kojim sjaj putuje
Vremena kojim sjaj putuje

Cvet si što živi u mrtvom telu
A ne zna ime događaju
Koji rascveta ružu belu
Za potonuli plamen u maju
Za potonuli plamen u maju

Sjaj koji sebe ne upozna
Gorkim stvarima blagost vrati
Da l će ta svetlost ikad sjati
Da l će ta svetlost ikad sjati

Da l varkom čaraš po mom čelu
Ili si možda java pozna
Cvet što živi u mrtvom telu
Sjaj koji sebe ne upozna
Sjaj koji sebe ne upozna

Propovedanje ljubavi

Nema mene al' ima ljubavi moje;
Vidim je u suncu i zemlji gde nam trunu kosti.
Dovršava se dan u njenoj zahvalnosti
Slično muzici slično praznini, spokojem.
Ona će sačuvati namere moje i tvoje
I vaskrsnuće mrtve rođendane po milosti.
U podnožju vetra nemarljiva sen oholosti
Nestaće u pepelu onih što više ne postoje.
U pusto srce, u mrtvo vreme me zovi,
Minula čeznjo, da se svet ponovi.
Ako ne saznah ljubav i uspavah svoj um,
Pa mi je prazan dan koji još došao nije,
Ko granu koja se izdužuje u uzaludan šum
Neka me nedostojnog vetar obavije.

Zajednicka pesma

Odveć smo mladi pa nam peva znanje
Odveć zaljubljeni da bismo živeti znali
Odveć maštoviti za svetlosti danje
Jedemo sve sto leti nismo pali
Sve smo bogatiji što imamo manje

Nepravda ima pesničkoga dara
Istina je lepa al' dok ne ostari
Pesme nam nemaju pameti al' imaju žara
Ptica ko dosetka nad njima krstari
Pogrešno uzeta reč jedna čuda stvara
Nečitak svet

Pevamo ne brinući za smisao i red
Bolest našu leče poredjenja smela
I tako pobedjujemo gorčinu i jed
Dok smešan cvet i neoprezna pčela
Pretvaraju vreme u opori med

Ne trebaju nam misli da život ublaže
Ko plivač niz stravu verni smo neveri
od pravog puta lutanje nam draže
Ne merimo jer noć zakida na meri
I jasnost više nema šta da kaže
Nečitak je svet

Mi pevamo da se postide roboti
Tupoglavci dovršeni za nameru svesnu
Protiv svega smo što hoće da kroti
I mada više voli borbu nego pesmu
Naše nas srce još ne osramoti.

Свест о забораву

Нада је луксуз. Вечна ноћ у крви
измишљеном оку слепим зидом прети.
О ватро тамна иза себе, ко први
да љубим тако љубим, не могу да се сетим.

Зар знам што сам знао зар знам што ћу знати:
скелет усамљени изгубљено име
дивно усклађене с празнином што памти
јаловост цвета и јаловост зиме.

Ја сам забринути љубавник тог цвета
што мами из мене сунце и празнину
претвара у славуја, кад различит од света
предео ме таче и претвори у прашину.

Ал заборавом свет сам сачувао и чувам
за сва времена од времена и праха
О где су та места када ветар дува
и пустош помера? Где звезда моја плаха?

Нискости узалуд чезну песму! Читам
на коленима предео који се отвара
у бићу у камену празном где је скрита
последња звезда чији сјај не вара.

ČITAM MILJKOVIĆA

Bijela je noć u jutro tvoje belo
belasa noć i jutro moje bijelo
bijeli se noć do jutra tvoga belog
bela je noć u jutro moje bijelo
Raspolovljen
između e i ije
čekam da topla kiša obale razrije
Bačen trajem
severno od svijeta
brojim dane
bez zime i ljeta
drhtim gôran
jutro moje belo
ne mogu da stanem uspravan i spravan
ko jablan
Nema cveća koje se okreće
prema suncu iznad moje sjene
prekriće me
mesečeve tamne mijene
žuto lišće trulih drvoreda
Nemoj nemoj
jutro moje belo

iz knjige "Promenljivi" - Rade Serbadzija

ZAMORENA PESMA


Oni koji imaju svet
Neka misle šta će s njim
Mi imamo samo reči
I divno smo se snašli u toj nemaštini
Utešno je biti zemlja
Ponosno je biti kamen
Premudro je biti vatra
Pobožno je biti ništa
Prljav od suviše opevane sume
Pesnik peva uprkos poeziji
Bez srca bez nasilja i bez žara
Kao reč koja je prebolela muziku
Sloboda je zastarela
Moje pravo ime čeka da umrem
Ptico iza sunca usred rečenice
Kojom nasilnički ljubimo budućnost
Sve izgore; to je praznik
Poslušni pepeo
Brašno ništavila
Pretvara se
Iza mojih leđa u šugavog psa
Ispred mene u žar pticu
Govori mi istinu iza leđa
Grlice
Ti si pravi naglasak umrle nežnosti
Načini zoru od našeg umora
Miris je vreme koje je posedovao cvet
Al nereč kaže
kasno
je
Necvet kaže
noć
je
Neptica kaže
plam
je
A je kaže nije
Na to ptica opsuje
Cvet kaže to je pakao
Prava reč se još rodila nije

Nada je luksuz

Večna noć u krvi
izmišljenom oku slepim zidom preti.
O vatro tamna iza sebe,
ko prvi da ljubim tako ljubim,
ne mogu da se setim.
Zar znam šta sam znao,
zar znam šta ću znati:
skelet usamljeni izgubljeno ime
divno usklađene s prazninom što pamti
jalovost cveta i jalovost zime.
Ja sam zabrinuti ljubavnik tog cveta
što mami iz mene to sunce
i prazninu pretvara u slavuja,
kad različit od sveta
predeo me tače i pretvori u prašinu.
Al zaboravom svet sam sačuvao i čuvam
za sva vremena od vremena i praha
O gde su ta mesta kada vetar duva
i pustoš pomera?
Gde zvezda moja plaha?
Niskosti uzalud čeznu pesmu
Čitam na kolenima predeo koji se otvara u biću,
u kamenu praznom,
gde je skrita poslednja zvezda čiji sjaj ne vara.

Osam decenija od rođenja Branka Miljkovića

Obeležavanje 80 godina od rođenja čuvenog pesnika zakazano je za 29. januar,
kada će se u niškom Narodnom pozorištu održati svečana akademija.



- Obeležavanje 80 godina od rođenja Branka Miljkovića zakazano je za 29. januar, kada će se u niškom Narodnom pozorištu održati svečana akademija. Skupu će prisustvovati i dosadašnji dobitnici nagrade koja nosi ime čuvenog pesnika.


Na svečanosti u čast Branka Miljkovića besediće akademik Matija Bećković, a o rano preminulom princu poezije govoriće i mnoge druge značajne ličnosti. Biće predstavljen i dupli kompakt-disk „Uzalud je budim“ sa zabeleženim autentičnim razgovorom sa Miljkovićem na Radio Beogradu.
- Do kraja maja treba da bude završena zajednička spomen-soba Branka Miljkovića i Stevana Sremca, kako bi se i na taj način sačuvala sećanja na ova dva književna velikana. Iz gradske kase su za tu namenu već stigla prva sredstva u iznosu od 200.000 dinara - kaže predsednik Odbora Aleksandar Cvetković.
Za jun je najavljen naučni skup posvećen pesniku, na kome će, po rečima dekana Filozofskog fakulteta u Nišu, prof. dr Gorana Maksimovića, biti predstavljeni radovi koji su obrađivani na književnom i lingvističkom planu.
Na konkursu za nagradu „Branko Miljković“ do sada se prijavilo šezdesetak autora.


novosti.rs