Vasko Popa

Zaboravan broj
Bio jednom jedan broj
Čist i okrugao kao sunce
Ali sam mnogo sam
Počeo je da računa sa sobom
Delio se množio
Oduzimao se sabirao
I uvek ostajao sam
Prestao je da računa sa sobom
I zaključao se u svoju okruglu
I sunčanu čistotu
Napolju su ostali usijani
Tragovi njegovog računanja
Počeli su da se jure po mraku
Da se dele kad se množe
Da se oduzimaju kad se sabiraju
Onako kako se to u mraku već radi
I nije bilo nikog da ga zamoli
Da tragove zaustavi
I da ih izbriše

Visoki ljubavnici
Njemu pločnik jede
Sumporno meso
Njoj pije živu iz žila
On uzima nju na ruke
Podiže je na oblak
Visoko iznad tornjeva
Vole se tako sa zanosom
Mladih ukrštenih munja
Ona mu rađa
Sina zelenooki mač
I kćerku riđokosu frulu
Neguju srećni
Svoju nebesku decu
I nastavljaju da se vole
Na zlatožderski pločnik
Nikad više ne silaze

Vučja so
Dok ne zaledi lavež
I zarđaju psovke i crknu baklje
Sveopšte hajke
I dok se svi ne skljokaju
Praznih ruku u sebe
I pregrizu jezik od muke
I silnici psoglavci s nožem za uvo
I hajkači sa polnim udom na ramenu
I lovački zmajevi vukožderi
Četvoronoške puzim pred tobom
I urlam u tvoju slavu
Kao u velika
Zelena tvoja vremena
I molim te stari moj hromi bože
Vrati se u svoju jazbinu

Vrati mi moje krpice
Padni mi samo na pamet
Misli moje obraz da ti izgrebu
Iziđi samo preda me
Oči da mi zalaju na tebe
Samo otvori usta
Ćutanje moje da ti vilice razbije
Seti me samo na sebe
Sećanje moje da ti zemlju pod stopalima raskopa
Dotle je među nama došlo
1
Vrati mi moje krpice
Moje krpice od čistoga sna
Od svilenog osmeha od prugaste slutnje
Od moga čipkastoga tkiva
Moje krpice od tačkaste nade
Od žežene želje od šarenih pogleda
Od kože s moga lica
Vrati mi moje krpice
Vrati kad ti lepo kažem
2
Slušaj ti čudo
Skini tu maramu belu
Znamo se
S tobom se od malih nogu
Iz istog čanka srkalo
U istoj postelji spavalo
S tobom zlooki nožu
Po krivom svetu hodalo
S tobom gujo pod košuljom
Čuješ ti pretvorniče
Skini tu maramu belu
Šta da se lažemo
3
Neću te uprtiti na krkače
Neću te odneti kud mi kažeš
Neću ni zlatom potkovan
Ni u kola vetra na tri točka upregnut
Ni duginom uzdom zauzdan
Nemoj da me kupuješ
Neću ni s nogama u džepu
Ni udenut u iglu ni vezan u čvor
Ni sveden na običan prut
Nemoj da me plašiš
Neću ni pečen ni prepečen
Ni presan posoljen
Neću ni u snu
Nemoj da se zavaravaš
Ništa ne pali neću
4
Napolje iz moga zazidanog beskraja
Iz zvezdanog kola oko moga srca
Iz moga zalogaja sunca
Napolje iz smešnog mora moje krvi
Iz moje plime iz moje oseke
Napolje iz mog ćutanja na suvom
Napolje rekao sam napolje
Napolje iz moje žive provalije
Iz golog očinskog stabla u meni
Napolje dokle ću vikati napolje
Napolje iz moje glave što se rasprskava
Napolje samo napolje
5
Tebi dođu lutke
A ja ih u krvi svojoj kupam
U krpice svoje kože odevam
Ljuljaške im od svoje kose pravim
Kolica od svojih pršljenova
Krilatice od svojih obrva
Stvaram im leptire od svojih osmeha
I divljač od svojih zuba
Da love da vreme ubijaju
Kakva mi je pa to igra
6
Koren ti i krv i krunu
I sve u životu
Žedne ti slike u mozgu
I žar okca na vrhovima prstiju
I svaku svaku stopu
U tri kotla namćor vode
U tri peći znamen vatre
U tri jame bez imena i bez mleka
Hladan ti dah do grla
Do kamena pod levom sisom
Do ptice britve u tom kamenu
U tutu tutinu u leglo praznine
U gladne makaze početka i početka
U nebesku matericu znam li je ja
7
Šta je s mojim krpicama
Nećeš da ih vratiš neceš
Spaliću ti ja obrve
Nećeš mi dovek biti nevidljiva
Pomešaću ti dan i noć u glavi
Lupićeš ti čelom o moja vratanca
Podrezaću ti raspevane nokte
Da mi ne crtaš školice po mozgu
Napujdaću ti magle iz kostiju
Da ti popiju kukute s jezika
Videćeš ti šta ću da ti radim
Seme ti i sok i sjaj
I tamu i tačku na kraju mog života
I sve na svetu
8
I ti hoceš da se volimo
Možeš da me praviš od moga pepela
Od krša moga grohota
Od moje preostale dosade
Možeš lepotice
Možeš da me uhvatiš za pramen zaborava
Da mi grliš noć u praznoj košulji
Da mi ljubiš odjek
Pa ti ne umeš da se voliš
9
Beži čudo
I tragovi nam se ujedaju
Ujedaju za nama u prašini
Nismo mi jedno za drugo
Stamen hladan kroz tebe gledan
Kroz tebe prolazim s kraja na kraj
Ništa nema od igre
Kud smo krpice pomešali
Vrati mi ih šta ćeš s njima
Uludo ti na ramenima blede
Vrati mi ih u nigdinu svoju beži
Beži čudo od čuda
Gde su ti oči
I ovamo je čudo
10
Crn ti jezik crno podne crna nada
Sve ti crno samo jeza moja bela
Moj ti kurjak pod grlo
Oluja ti postelja
Strava moje uzglavlje
Široko ti nepočin-polje
Plameni ti zalogaji a voštani zubi
Pa ti žvaći izelice
Koliko ti drago žvaći
Nem ti vetar nema voda nemo cveće
Sve ti nemo samo škrgutanje moje glasno
Moj ti jastreb na srce
Manje te u majke groze
11
Izbrisao sam ti lice sa svoga lica
Žderao ti senku sa svoje senke
Izravnao bregove u tebi
Ravnice ti u bregove pretvorio
Zavadio ti godišnja doba
Odbio sve strane sveta od tebe
Savio svoj životni put oko tebe
Svoj neprohodni svoj nemogući
Pa ti sad gledaj da me sretneš
12
Dosta rečitoga smilja dosta slatkih trica
Ništa neću da čujem ništa da znam
Dosta dosta svega
Reći ću poslednje dosta
Napuniću usta zemljom
Stisnuću zube
Da presečem ispilobanjo
Da presečem jednom za svagda
Staću onakav kakav sam
Bez korena bez grane bez krune
Staću oslonjen na sebe
Na svoje čvoruge
Biću glogov kolac u tebi
Jedino što u tebi mogu biti
U tebi kvariigro u tebi bezveznice
Ne povratila se
13
Ne šali se čudo
Sakrilo si nož pod maramu
Prekoračilo crtu podmetnulo nogu
Pokvarilo si igru
Nebo da mi se prevrne
Sunce da mi glavu razbije
Krpice da mi se rasture
Ne šali se čudo s čudom
Vrati mi moje krpice
Ja ću tebi tvoje

Verenik smrti
Moj zemljak starčić od Tuluzine
Čami po ceo dan
Prikovan za naslonjaču
Ne skida oči s vrata
Dok mi se šapatom obraća
Nisam se ja ni života plašio
A kamoli nje
Čekam je iz noći u noć
Ne mogu više da urlam
I zovem u pomoć
Ležim budan u postelji
S kuhinjskim nožem na grudima
I rukama prekrštenim na sečivu

U znaku vukova
Nadomak poslednjih gradskih kuća
Našli su na putu zaklane konje
Upregnute u prazna kola
I na dudu kraj puta
Trgovca pretvorenog u belu ovcu
Cele su noći vukovi igrali kolo
Oko voćke s mirisom ljudskog mesa
Ti bi se lako nagodio
S repatim igračima
Kaže mi staramajka
Buljim u njene vučje zube
I trudim se da joj odgonetnem smeh
Trčim u baštu iza kuće
Penjem se na zavejanu krušku
I vežbam se u vučjem zavijanju

Skreni pogled prema meni
Skreni pogled prema meni
Hromi vuče
I nadahni me ognjem iz čeljusti
Da propevam u tvoje ime
Pramaternjim lipovim jezikom
Ispiši mi kandžom na čelu
Nebeske crte i reze
Da stasam u tumača tvoga ćutanja
I ugrizi me za levu ruku
Da mi se poklone tvoji vukovi
I da me za pastira izviču
Skreni pogled prema meni
I ne bulji više u srušeni svoj kip
Hromi vuče

Slobodan let
Pusti nas da odletimo
Iz tvog dvora bez temelja
U zvezde sam vas kovao
Pod svodom svoje lobanje
Odletite ko vam brani
Pusti nas da propadnemo
Svaki nas let u dvor vraća
Tu sam vas ptice čekao
Odrežite sebi krila
Slobodan da vam bude let

Svadbe
Svako svuče svoju kožu
Svako otkrije svoje sazvežđe
Koje noć nikad videlo nije
Svako svoju kožu kamenjem napuni
Svako sa njom zaigra
Obasjan sopstvenim zvezdama
Ko do zore ne zastane
Ko ne trepne ne tresne
Taj zaradi svoju kožu
(Ova se igra retko igra)

Srce belutka
Ruka se iz zemlje javila
U vazduh hitnula belutak
Gde je belutak
Na zemlju se nije vratio
Na nebo se nije popeo
Šta je s belutkom
Jesu li ga visine pojele
Je li se u pticu pretvorio
Eno belutka
Ostao je tvrdoglav u sebi
Ni na nebu ni na zemlji
Samog sebe sluša
Među svetovima svet

Srce belutka
Igrali se belutkom
Kamen ko kamen
Igrao se s njima ko da srca nema
Naljutili se na belutak
Razbili ga u travi
Ugledali mu srce zbunjeni
Otvorili srce belutka
U srcu zmija
Zaspalo klupče bez snova
Probudili su zmiju
Zmija je uvis šiknula
Pobegli su daleko
Gledali su izdaleka
Zmija se oko vidika obvila
Ko jaje ga progutala
Vratili se na mesto igre
Nigde zmije ni trave ni parčadi belutka
Nigde ničeg daleko u krugu
Zgledali se osmehnuli
I namignuli jedni drugima

Spomenik kiseoniku
(Kuća nasred druma)
Rujni neki vetar me naneo
U ovu širokogrudu zemlju
Iz čijeg srca je izraslo
Zelenooko drvo života
Diše i tako napaja
Jednu malokrvnu zvezdu
Prestrašili me spomenici lutkanima
Opremljenim hladnim i vatrenim
I drugim nevidljivim oružjem
Nigde me nije obradovao
Spomenik kiseoniku
Naoružanom lišćem
I cvećem i plodovima
I drugim zrelim istinama

Sirotna odsutnost
Oca pravoga nisi imala
Majka ti nije bila kod kuće
Kad si u sebi svet ugledala
Rodila si se greškom
Imaš stas napuštene provalije
I sva na odsutnost mirišeš
Rodila si sebe sama
Vrtiš se u plamenim traljama
Razbijaš sebi glavu za glavom
Skačeš sebi iz usta u usta
I staru grešku podmlađuješ
Sagni se gola ako možeš
Do moga poslednjega slova
I pođi njegovim tragom
Sve mi se čini sirotice
Da u neku prisutnost vodi

Razgovor
Zašto se propinješ
I obale nežne napuštaš
Zašto krvi moja
Kuda da te pustim
Na sunce
Ti misliš poljubac sunca
Ti pojma o tome nemaš
Ponornice moja
Boliš me
Odnosiš drvlje i kamenje
Šta ti je vrteško moja
Razvalićeš mi beskrajni krug
Koji još dozidali nismo
Crveni zmaju moj
Teci samo dalje
Da stopala te ne raznesu
Što dalje možeš teci krvi moja

Pesma mlade istine
Pevala istina u mraku
Na vrhu lipe nasred srca
Sunce će kaže sazreti
Na vrhu lipe nasred srca
Ako ga oči obasjaju
Ismejali smo pesmu
Uhvatili i vezali istinu
I tu je pod lipom preklali
Oči su bile zaposlene
Napolju u drugome mraku
I ništa nisu videle
Što se srebrne ribe tiče
Ni mačke je ne bi jele
Grdno smo se prevarili
Mračno nam je sad u duši

Sve dok u jednog srce ne otkriju
I u srcu ukradenu ružu

Patka
Gega se prašinom
U kojoj se ne smeju ribe
U bokovima svojim nosi
Nemir voda
Nespretna
Gega se polako
Trska koja misli
Ionako će je stići
Nikada
Nikada neće umeti
Da hoda
Kao što je umela
Ogledala da ore

Predeli
“U osmehu”
U uglu usana
Pojavio se zlatan zrak
Talasi sanjare
U šipražju plamenova
Plavooke daljine
Savile se u klupče
Podne mirno sazreva
U samom srcu ponoći
Gromovi pitomi zuje
Na vlatima tišine

Poslednja igra
Sahranjujem majku
Na starom prenaseljenom
Novom groblju u Beogradu
Sanduk se s mukom spušta
U usku plitku raku
I leže na očev
Nestaje brzo ispod prvih grudvi
Dva mlada gologlava grobara
Skaču po nevidljivom sanduku
I nabijaju zemlju
Na podignutim njihovim lopatama
Sijaju dva popodnevna sunca
Vesela moja majka
Sa ushićenjem bi gledala
Ovu igru u njenu čast

Posle igre
Najzad se ruke uhvate za trbuh
Da trbuh od smeha ne pukne
Kad tamo trbuha nema
Jedna se ruka jedva podigne
Da hladan znoj sa čela obriše
Ni čela nema
Druga se ruka maši za srce
Da srce iz grudi ne iskoči
Nema ni srca
Ruke obe padnu
Besposlene padnu u krilo
Ni krila nema
Na jedan dlan sad kiša pada
Iz drugog dlana trava raste
Šta da ti pričam…

Pre igre
Zažmuri se na jedno oko
Zaviri se u sebe u svaki ugao
Pogleda se da nema eksera da nema lopova
Da nema kukavičjih jaja. Zažmuri se na drugo oko
Čučne se pa se skoči
Skoči se visoko visoko visoko
Do navrh samog sebe

Odatle se padne svom težinom
Danima se pada duboko duboko duboko
Na dno svoga ponora
Ko se ne razbije u paramparčad
ko ostane čitav i čitav ustane
Taj igra
***
Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna
Maloj kutiji rastu prvi zubi
I raste joj mala dužina
Mala širina mala praznina
I uopšte sve što ima

Očiju tvojih da nije
Očiju tvojih da nije
Ne bi bilo neba
U malom našem stanu
Smeha tvoga da nema
Zidovi ne bi nikad
Iz očiju nestajali
Slavuja tvojih da nije
Vrbe ne bi nikad
Nežne preko praga prešle
Ruku tvojih da nije
Sunce ne bi nikad
U snu našem prenoćilo

Odjekivanje
Prazna soba stane da reži
Uvučem se u svoju kožu
Tavanica stane da skiči
Hitnem joj jednu kost
Uglovi stanu da kevću
I njima hitnem po jednu kost
Pod stane da zavija
hitnem i njemu jednu kost
Jedan zid stane da laje
I njemu hitnem jednu kost
I drugi i treći i četvrti zid
Stane da laje
Hitnem svakom po jednu kost
Prazna soba stane da urla
I sam prazan
Bez ijedne kosti
U stostruki se odjek
Urlika pretvaram
I odjekujem odjekujem
Odjekujem

Nevidljivi zemljak
Svetski putnik Dositej Obradović
Retko navraća
U svoj zavičajni Banat
U Vršcu na primer boravi triput
Graždani viđaju starca čigru
U izbledelom redengotu
Sa crnim cvetićima od burmuta
Na preklopima
Ne vide zmiju Roboros
Obavijenu oko njegvog šešira
Ni štampariju novu u njegovoj glavi
Ni slova ne vide
Koja njegove potpetice otiskuju
Na vlažnoj kaldrmi Dvorske ulice.

Neodložni povratak
U ćeliji Bečkerečkog zatvora
Provodim dan s crvenoarmejcem
Odbeglim iz zarobljeničkog logora
Čekam da se svaki čas otvore vrata
Pa da ga izvedu
I streljaju u dvorištu
On me moli da mu pokažem
Kako će najbrže stići
Do Moskve
Ja mu zidam na podu
Usputne gradove od hlebnih kuglica
On meri palcem rastojanja
Tapše me ručerdom po plećima
I trese glasinom ceo zatvor
Lepotica nije daleko