Vasko Popa

Koraci - Vasko Popa

Koraci tvoji sa pločnikom
Razgovaraju
Koraci tvoji pevaju
U mome telu
Bosi koraci tvoji vesele
Stidljivu rosu
I duboke ostavljaju tragove
U snegu moga sna

Poezija Vaska Pope je dugo godina opisivana kao hermeticna, izuzetno moderna, ali I neodgonetljiva. 
Novina njegove poezije je u novini pesnickih slika. Na citaocu je da utvrdi kakve su to pesnicke slike i koji vid obavestenja donose. Popa naziva pesnika cuvarem jezickog izvora: „Pesnik je cuvar kraj beskrajnog puta kojim prolaze zive reci“ – te reci u pesniku predane i prenoce, a potom se vracaju svom izvoru i pesnik im moze ponuditi jedino bdenje i cutanje. Popa pesmu tumaci kao zatvoreno kolo od reci i one igraju u kolu sa izvora sa kog su potekle. Reci u Popinoj poeziji ne sluze samo za obicno oznacavanje pojmova – one upucuju same na sebe.
Popa svoje pesnicke slike gradi po uzoru na folklor i narodnu tradiciju, a pored zagonetke, koristi i preoblikovan frazeologizam.
Popina poezija je hladna i precizna,objektivna i susdrzana – nema mesta za subjektivnost, licna osecanja, emocionalnost.A ispod te uzdrzanosti i objektivnosti se krije strah i nelagoda.
Koren Popine poezije je iskustvo savremenog coveka.
Takodje, Popa u svojim pesmama ne praktikuje znakove interpunkcije, ostavljajuci citaocu slobadan prostor da nasluti dikciju pesme.

Iz ciklusa Daleko u nama,meni je omiljena:


17

 U moru bih spavao
 U zenice ti ronim

 Na pločniku bih cvetao
 U hodu ti leje crtam

 Na nebu bih se budio
 U smehu tvom ležaj spremam

 Igrao bih nevidljiv
 U srce ti se zatvaram

 Tišini bih te oteo
 U pesmu te oblačim

Očiju tvojih da nije

Ne bi bilo neba

U malom našem stanu

 

Smeha tvoga da nema

Zidovi ne bi nikad

Iz očiju nestajali

 

Slavuja tvojih da nije

Vrbe ne bi nikad

Nežne preko praga prešle

 

Ruku tvojih da nije

Sunce ne bi nikad

U snu našem prenoćilo