Sad Divlja Ruža Zre

Sada već crvena divlja ruža zre,
u leji jedva diše pozno cveće.
Ko nije bogat sada kad leto mre,
taj nikada sebe sačekati neće.

Ko sada sav ne drhti kao prut
od preobilja slika koja buja
i proniče u svaki dušin kut,
čekajući noć da tminom zaleluja —
taj je, kao starac, prešao svoj put.

Toga nijedan sada ne greje plamen,
laže ga sve na javi i u snu;
pa i ti, Bože – Ti što ga kao kamen,
iz dana u dan vučeš prema dnu.

Sjaj U Travi

Ne može se više vratiti tren sjaja u travi,
i zato ne treba žaliti za raskoši jednog cveta koji nestaje,
već treba naći snage u onome što nam je ostalo!

Ako se ikada budemo morali rastati, neka to ne bude u proleće,
jer teško je gledati kako se nove ljubavi rađaju,
dok naša zauvek umire!

I onda, kad više ništa ne možemo vratiti, nećemo tugovati,
već ćemo naći snage u ovome što nam je ostalo i živeti s tim!
Svaka ljubav u sebi nosi težnju za nežnošću, a umreti u ljubavi
znači živeti u njoj!

Odbaciću svoj greh, odbolovati tvoje oči!
Gledaću kako odlaziš i nestaješ u seni jesenje trave,
sve dalje i dalje...

Zaboravimo sve što nas je bolelo, radi nas i radi zaborava!
Zaboravi da smo se voleli, da smo se smejali i... da smo krivi bili!
Poći ćemo ka sutrašnjem danu, koji će doći, a u prvi sumrak
zatvoriću oči i neću misliti o tebi!

Biće kasno kad se jednog dana okreneš iza sebe!
Poželećeš uzeti sve pogažene i ubrati sve mirisne cvetove,
ali nećeš moći, a niti ću ja više moći natrag!

Poći ćeš, glave okrenute unazad, sa suzama u očima, ali...
biće ti kasno, suviše kasno... za sve!