PONT DU CARROUSEL
Možda je slepi čovek s mosta tog,
siv kao međaš bezimenih nekih
carstava, predmet stalni oko kog
optiče kolo sazvežđa dalekih,
središte tiho njihovo. Jer svud
okolo njega huji život lud.
Pravednik on je čija mirna bdenja
bezbrojnih krivih staza seku splet.
On: tamni ulaz u podzemni svet
sred površnoga jednog pokolenja.

DETINJSTVO
Protiče školsko dugo strahovanje,
i sporo dan pun tmulih stvari tone.
0, samovanje, o, teško bitisanje...
A kad iziđeš: sve ulice zvone,
vodoskok pršti, laste nebom rone,
i sve do kraja vasione
izrasta svet kroz uzdrhtalo granje. —
0, ići malen kroz to talasanje
i nemati ni sličnosti ni spone
s ljudima koji tvog se puta klone — :
0, čudno doba kad sve u čežnju tone,
o, samovanje.
I sve u svoje upijati zene:
ljude i žene; ljude, ljude, žene
i decu što se, daleka, šarene
i neslična su i tuđa su sva;
i onde kuću, i katkad nekog psa...
I osećati kako čas užas tka,
a čas se dušom poverenje prene — :
0, besmislena tugo, stravo, snu od pene,
o, dubino bez dna.
I dugim mukliin igrama se dati
u bašti kojom gasne zlatni prah,
i na odrasle katkad natrčati
hvatajuć loptu, omamljen i plah,
a kad se mrak sa sviju strana sjati
ka domu svome kruto koračati,
vođen za ruku i tajeći dah — :
0, sve je dalje, sve teže da se shvati
taj tučni strah.
I satima uz golem ribnjak žuti
klečati s malim čunom ko u snu,
i diviti se drugim razasutim
lepšim čamcima koji kruže tu,
i posmatrati kako struja muti
tvoj malen lik što tone prema dnu —
0, davni dane, gde tvoji mutni puti
trnu i mru?

PANTER
(Jardin des plantes, Pariz)
Njegove oči muti i sputava
rešetki tamnih stalni mimolet.
Tisuću rešetaka poigrava
i okončava sobom njegov svet.
Povitljiv korak njegov, pun čvrstine,
liči, dok uskog kruga meri luk,
na igru snage okolo sredine
u kojoj vlada silne volje muk.
Tek ponekad se zastor s oka skloni
nečujno — Tada uđe neki lik,
kroz napregnuti mir udova roni —
i mre u srcu kao dalek krik.
(B. Živojinović)

VRTEŠKA
(Jardin du Luxembourg)
S krovom i senkom njegovom se vrti
čopor šarenih konja što se gone
trenutak jedan, svi iz zemlje one
koja toliko okleva pre smrti.
Nekih u kola upregnutih ima,
al' je u sviju izraz srčan sav.
Jedan je crven namrgođen lav
i katkad jedan beli slon sa njima.
Čak i jelena jednog eno — pravom
jelenu šumskom sličan je po svemu,
samo što nosi sedlo, i na njemu
jednu malenu devojku u plavom.
Za njom, odeven u belo odelo,
jaše na lavu dečačić, u stravi,
dok zube lav pokazuje i ždrelo.
I katkada se beli slon pojavi.
Promiču vedre devojke nekamo,
već nepristale skoro igri toj;
usred ludoga leta one svoj
podižu pogled, nekuda, ovamo —
I katkada se beli slon pojavi.
I sve to ide, okončanju žuri,
vrti se, kruži, a bez cilja svog.
Poneki pramen, crven, zelen, suri,
jedva započet profil lica kog. —
I katkad osmeh, ovamo obraćen,
blažen i bleštav i uludo straćen
sred zadihanog slepog kola tog...
(B. Živojinović)

RIMSKI VODOSKOK
(Borgeze)
Dve školjke jedna nad drugom, ničući
iz mermernoga staroga okvira,
i gornjom vodom tiho otičući
ka vodi koja dole s puno mira
presreće njeno šaptanje, i tajno
pokazuje joj, ko šaka, pod tminom
i zelenilom kako nebo sjajno
ko neznan predmet treperi dubinom;
ona se širi, nenačeta tugom,
po lepom svome sudu, krug za krugom,
i ponekad se spušta, ko da sniva,
niz mahovinu k trećoj površini,
čije postupno treperenje čini
da joj se školjka osmehom preliva.

LJUBAVNA PESMA
Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako, mimo tebe, njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih je sklonio na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki izgubljeni kut, u kom
neće je tvoje njihati dubine.
Al' ipak, sve što dodirne nas dvoje
ko gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
1 koji ovo svirač drži nas?
0, pesmo slatka.

GAZELA
(Gazella Dorcas)
Sazvučje dveju reči što se stiču
izbrane — nikad dosegnuti neće
slik što kroz tebe, opčinjena, kreće.
Lišće i lira iz tvog čela niču,
i sve u tebi u pesme se toči
ljubavne, koje, od latica tiše
i mekše, škrope onoga što više
ne čita i što sklapa oči
da tebe gleda: uzvijenu, sličnu
streli što čeka s okidanjem skoka,
sve dok vrat drži glavu nepomičnu
u slušanju: ko kad se naglo prene
kupačica sred šume posrebrene,
s jezerorn gorskim u dnu plahog oka.

JABUČAR
(Borgeby-Gard)
0 smiraju, kada sunce pada,
dođi, gledaj na zeleno tle.
Ne čmi l' se ko da smo to sve
davno brali, čuvali, da sada
iz sećanja i iz osećanja,
novih nada, zapretane sreće,
s puno tamnih unutarnjih tkanja,
sve to razastremo pod drveće
Direrovom nalik, što u svom
najedralom rodu s teških grana
nosi teret bezbroj radnih dana,
kušajući može li da tom
što sve mere pređe snage da
da još raste, poklanja i deli,
kad se voljno, jedan život celi,
raste, ćuti i cilj jedan zna.

USPAVANKA
Kada izgubim te ja,
da li ćeš bez mene moći
da spiš: bez lipe što u noći
šumori vrh tvoga sna?
Bez mojih reči što se roje,
gotovo kao trepavice,
na tvoje grudi, na tvoje lice,
i na celo telo tvoje?
Bez mene, da te najzad tu
ostavim s tobom sasvim samu,
ko vrt kroz čiju struji tamu
miris plodova koji zru?

ARHAJSKI TORZO APOLONOV
Ne znamo glave lik mu veličanstven,
nit' cvet zenica. Ali mu se zari
torzo ko polijelej u kom stari
pogled se, samo uvrnut, tajanstven,
još čuva. Ne bi mogao inače
da te zaseni pregib grudi tih,
nit' prevojem bedara da se stače
put začetne sredine osmeh tih;
bezlično-mrtva to bi bila stena
ispod providnih slapova ramena,
i ne bi kao krzno sjala tako,
niti bi mogo kroz nju da se lije
sjaj ko od zvezda: jer tu mesto svako
gleda te. Moraš živeti drukčije.

Ostavljen na planinama srca

Gle, u daljini sićušno, gle:
poslednje naselje reči, a još više,
ali i on majušan, poslednji
zaselak osećanja. Prepoznaješ li ga?

Ostavljen na planinama srca. Kamen
pod rukama. Jest, tu cveta ponešto;
iz neme litice cveta raspevan korov
koji ni o čem ne zna. Ali onaj ko zna?

Ah, onaj što poče da zna, pa sad ćuti,
ostavljen na planinama srca.
Jest, tu se kreće ponešto, nenačete svesti,
kreće poneka bezbedna životinja s planine,
ide, zastaje. I velika zaštićena ptica
kruži oko čistog protivljenja vrhova.
Ali nezaštićen, ovde na planini srca.

Strelac

„Промену ишти. О, нек те пламен одушевљава
у ком ти измиче нешто што блиста док се мења;
зачетник дух, ком све се земаљско потчињава,
највише воли тела у тачки преобраћења.“

Рајнер Марија Рилке
Сонети Орфеју (други део, бр.12), превео: Бранимир Живојиновић

ŠPANSKA TRILOGIJA (odlomak)

Od onog oblaka, gle: oblaka
što tako divlje prekriva sad zvezdu
do maločas još sjajnu - (i od mene),
od onih brežuljaka, koje sada
ogrću noć i vetar - (i od mene),
od one reke u dolini, koja
procepljenoga nebeskog proplanka
odblesak svetli hvata - (i od mene);
od mene i od svega toga, bože,
jedan jedini da načiniš predmet:
od mene i od osećanja stada
kad, zatvoreno u tor, svojim dahom
prima u sebe golemo i tamno
gubljenje sveta - od mene i od svake
svetiljke usred mraka mnogih kuća,
bože: da jedan predmet načiniš;
od tuđinaca, jer ja ne znam, bože,
nijednog, i od mene, i od mene
da jedan isti predmet načiniš;
od onih koji spavaju, od stranih
ljudi u domu stranačkom, što važno
kašlju u svojim posteljama, i od
pospane dece na grudima tuđim,
od mnogih bića nejasnih, i opet
od mene, ni od čega drugog osim
mene i svega onoga što ja
ne poznajem, da predmet načiniš,
o bože bože bože, jedan predmet
zemaljsko-svetski kao meteor,
koji u svojoj težini sažima
jedino leta zbir, i nije težak
ni od čega drugog osim od prispeća.

(B. Živojinović)

Iz „Soneta posvećenih Orfeju“

Trinaesti sonet II dela

Prednjači svakom rastanku, kao da je
za tobom k'o tek minula zima.
Jer među zimama beskrajna jedna ima,
te srce može samo prezimljujući da traje.

Budi večito mrtav u Euridici -, toni
natrag u odnos čist, sa pesmom hvalospevnom.
Ovde, međ prolaznima, u carstvu kratkodnevnom,
ti budi zvonka čaša, koja se lomi dok zvoni.

Budi – znajući stalno za uslov nepostojanja,
za beskonačni razlog dubokog svog treptanja,
te da jednom zauvek ispuniš drhtaj svoj.

Zalihi prirode štedre – i onoj što čeka na miru,
i onoj utrošenoj -, svem neizrecivom zbiru
kličući pribroj i sebe, pa tad uništi broj.


(Prevod – B. Živojinović)

PREOKRET
Put od prisnosti do veličine
vodi kroz žrtvu
(Kasner)

Dugo je on sve to
mučno prisvajao gledanjem.
Zvezde na kolena padahu
ophrvane njegovim pogledom.
Ili bi gledao klečeći,
a miris bi njegove usrdnosti
kao blagi umor padao
na kakvo božansko biće, koje bi mu se onda
osmehnulo, u snu.

Kule je tako gledao
da su trnule od straha:
opet ih uvis zidajući, najednom.
Ali često bi predeo,
otežao od dana, pokojem
strujao u njegovo tiho opažanje, uveče.

Životinje su smireno stupale
u otvoreni pogled, pasući,
a zasužnjeni su lavovi
zurili unutra kao u nepojamnu slobodu;
ptice su proletale kroz njegovu
duševnost. Cveće se
ogledalo u njemu,
krupno, kao u deci.

A kad se rašču da ima jedan što gleda,
to dirnu i bića koja su manje
i nepouzdanije vidljiva,
dirnu žene.

Otkada gleda?
Otkada već, lišavajući se u duši,
preklinjući sa dna pogleda?

Kada bi on, koji večito čeka, sedeo u tuđini;
a rasejano okrenuta soba u prenoćištu
mrgodno bila oko njega,
i u izbegavanom ogledalu
ponovo soba,
i kasnije , sa postelje mućiteljke
ponovo:
tad bi se u vazduhu većalo,
neshvatljivo većalo
o njegovom osetljivom srcu,
o njegovom srcu što kroz bolno zasuto telo
ipak oseća,
većalo bi se i presudilo:
da on ljubavi nema.
(I bilo bi mu uskraćeno
ma koje novo posvećivanje.)

Jer vidiš li, gledanju ima granica,
i sve sagledaniji svet
ište da raste u ljubavi.
Završeno je delo očiju,
vrši sad delo srca
na slikama u sebi zarobljenim. Jer ti si ih
savladao; ali sada ih ne znaš.
Pogledaj, unutarnji čoveče, svoju unutarnju devojku,
nju, izvojštenu
iz hiljadu priroda, ovo
tek izvojšteno samo, a dosad
još nevoljeno stvorenje.

(B.Živojinović)

***

I duh i strast su nama neophodni:
da jedno drugom oplođuju, to je
zadatak onih što su izabrani
da u toj raspri čist postignu sklad;
budni i vični, oni prepoznaju
znamenja, ruka njihova je laka,
prekaljeno je oružje u njih.

Ni zvuk najtiši ne sme im promaći,
moraju znati da vide i onaj
ugao prema kome ih uputi
kazaljke jedva uočljivi hod,
moraju očnim kapkom uzvraćati
lagani lepet leptirovih krila
i osećati šta oseća cvet.

Krhki su oni k'o i druga bića,
a moraju u isti mah da budu
dorasli snazi najvećoj (inače
izbranje ne bi ni palo na njih!).
Gde drugi cvile, njihova je dužnost
da kažu ritam udaraca i da
iskuse kamen na dnu bića svog.

K'o trajni pastir moraju da stoje;
on iz daleka izgledati može
tužan, al' što se više približavaš
osećaš jače koliko on bdi.
K'o zvezda hod za njega, tako njima
sve mora biti poznato i blisko
što ćutke raste i kruži kroz noć.

Oni i u snu stražare: od snova
i postojanja, od plača i smeha
smisao tka se... I kada ih skoli
te ophrvani klonu prema tlu,
i kad pred smrću i životom kleknu,-
u pravom uglu njihovog kolena
tad novu meru zadobija svet.

(B.Živojinović)

PJESMA KIPA

Tko je taj, koji me ljubi toliko,
da za moj će život svoj život ugasit?
Ako se tko iz ljubavi same
u moru utopi za me,
u život iz kamena mene će spasit.

Ja žudim, da tijelom poteče mi krv,
jer kamen je samo kamen.
ja čekam i čeznem u hladnoj samoći.
Zar ne može nitko smjelosti smoći,
da život mi vrati i plamen?

A kad mi tko život jedanputa vrati,
što zamamno sja se i zlati, -
----------------------------------------
onda ću plakat,
plakat ću sama,
što nisam više kip od kama.
Jer šta će mi krv, što vri poput vina,
kad ne mogu dozvat iz morskih dubina
svog ljubljenog, jedinog moga.

(Cesarić)

JA to očitavam iz tvoje Riječi,
iz povijesti pokretanja
tvojih ruku što obrubljuju postanja
omeđujuć ih, premudre i vrele.
Živjeti glasno, tiho mrijeti vele
tvoje riječi, a Bitak, to si ponavljao.
Pred prvom se smrću ipak uboj priječi
Pa se rez kroz tvoje obline zrele
i krik jedan javljao
glasove raznoseći,
koji pucahu
sabrani da kažu tebe,
sabrani da nose tebe,
sveg ponora most -

A otad što mucahu
raskomadanost je
tvog starog imena.

(A.Stamać)

SONETI ORFEJU

XIX

I svijet se brzo mijenja
ko oblaka lik,
svakog je dovršenja
to Prastaro baštinik.

Od mijene i tijeka dalje,
slobodnije i šire,
Pra-pjesma tvoja traje,
o Bože lire.

Nisu spoznate pečali,
ljubav još naučena nije,
i još se pod koprenom krije

što nas u smrti odalečuje.
Samo nadzemna pjesma, ali
slavi i posvećuje.

(T. i A. Stamać)

SONETI ORFEJU

(1922)
napisani kao nadgrobni spomenik Weri Ouckama Knoop

V

Ne dižite spomenik. Dajte ruži
da svakog ljeta njemu u milost cvati.
Jer to je Orfej. Prijetvorba mu kruži
ovim, onim. Ne treba nastojati

oko drugih imena. Kad se god pjeva,
vazda je to Orfej. Dođe i vrati se.
Nije li puno ako i za par dneva
nadživi katkad ružine latice.

Da to shvatite, kako li on gine!
Prem s nestajanja i sam ćuti muku.
Netom mu riječ se nad ovdašnjost vine,

već biva gdje vi ne pratite riječi.
Rešetka lire ne tišti mu ruku.
Pa osluškuje, onkraj prohodeći.

(Prevod T. i A. Stamać)

Rajner Marija Rilke – svet očima velikog nemačkog pesnika
Rajner Marija Rilke, veliki nemački pesnik, rođen 1875. godine u Pragu, peva o smrti i umiranju, o bolu i patnji, o svemu što je čovekovo a čoveku nije strano. Izuzetan pesnik, novoromantičar, iz svoje ogromne prepiske ostavio je za sobom svoju slavna „Pisma mladom pesniku“ – koja upućuju mladog pesnika šta da čini, kako da se održi i učvrsti, kako da gleda pravo u oči užasu.

Njegovo pesništvo može da se podeli na tri faze: subjektivna, objektivna i subjektivno – objektivna faza. Pesnik kog interesuje ljudska čulnost, razum, emocionalnost. Veliki značaj daje umetnosti, odnosno, povezanosti umetnosti i poezije. Od kakvog je značaja umetnost za naše postojanje, i šta je poesis?
Rilke piše o smrti, sopstvenoj smrti, ne bezličnoj. Smatra da život i smrt rastu zajedno. Smrt raste u nama, uvek smo dovoljno odrasli da umremo. Istovremeno sa životom raste i smrt. Pesnik koji je obeležio 20. vek, koji je smatrao da su stihovi iskustva, a pesma postojanje.

Pesnikova etička poruka, čista i opravdana, glasi: „Voleti je dobro; to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušavanje i ispit, rad za koji je svako drugo delanje samo priprema.“

Iz odgovara koje Rilke daje Francu Ksaveru Kapusu, možemo sagledati svet očima velikog nemačkog pesnika.

O umetničkom delu: „Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima: pri tom uvek dolazi do više ili manje srećnih nesporazuma. Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede; većina događaja ne može se iskazati, oni se odigravaju u prostoru u koji nikad nijedna reč nije stupila, a ponajmanje se mogu iskazati umetnička dela, tajanstvena bića čiji život traje uz naš život koji prolazi.“

„Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vačeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno.“

O umetniku: „Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.“

O roditeljima i odrastanju: „Jer oni koji su vam bliski, daleki su – velite vi – a to pokazuje da krug oko vas počinje da se širi. I ako je vaša blizina daleka, onda je vaša daljina već pod zvezdama i veoma velika; radujte se svom rastenju i razvoju, u koji ne možete nikog da povedete sa sobom, i budite dobri prema onima koji zaopstaju, oi budite sigurni i spokojni pred njima, i ne mučite ih svojim sumnjama i ne plašite ih svojim pouzdanjem ili svojom radošću, koje oni ne bi mogli da shvate. Trašite neku jednostavnu i odanu zajednicu sa njima, koja neće morati neminovno da se izmeni ako vi sami budete postali drukčiji; volite u njima život u tuđem obliku i budite trpeljivi prema ljudima koji stare i plaše se samoće, u koju vi imate poverenja. Izbegavajte da onoj drami koja je vazda napeta između roditelja i dece dodajete nove sukobe; ona istroši mnogo detinju snagu i iscrpe ljubav roditelja, koja deluje i zagreva i kada ne shvata.“

O osamljenosti: „Povući se u sebe i satima nikog ne sresti, – to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili osamljeni u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokuplkjeni stvarima koje su izgledale važne i velike zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog delanja ništa nismo shvatili. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.“

O ljubavi: „I voleti je dobro: jer ljubaj je teška. Voleti kaoo čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Voleti pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskoram zahtev koji mu se postavlja, nešto što da odabira i opredeljuje za daleka dostignuća.“

O svetu: „Svoj život moramo zamišljati I pirmati široko, koliko god možemo; sve, pa I nečuveno, mora u njemu da bude moguće. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. Nemamo razloge da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda mormao pokušati da ih zavolimo.”

O životu: „Puštajte da vam život ide svojim tokom. Verujte mi: život je u pravu, u svakom slučaju.”

piše: Dajana

..svet očima velikog nemačkog pesnika

Rajner Marija Rilke, veliki nemački pesnik, rođen 1875. godine u Pragu, peva o smrti i umiranju, o bolu i patnji, o svemu što je čovekovo a čoveku nije strano. Izuzetan pesnik, novoromantičar, iz svoje ogromne prepiske ostavio je za sobom svoju slavna „Pisma mladom pesniku“ – koja upućuju mladog pesnika šta da čini, kako da se održi i učvrsti, kako da gleda pravo u oči užasu.

Njegovo pesništvo može da se podeli na tri faze: subjektivna, objektivna i subjektivno – objektivna faza. Pesnik kog interesuje ljudska čulnost, razum, emocionalnost. Veliki značaj daje umetnosti, odnosno, povezanosti umetnosti i poezije. Od kakvog je značaja umetnost za naše postojanje, i šta je poesis?



Rilke piše o smrti, sopstvenoj smrti, ne bezličnoj. Smatra da život i smrt rastu zajedno. Smrt raste u nama, uvek smo dovoljno odrasli da umremo. Istovremeno sa životom raste i smrt. Pesnik koji je obeležio 20. vek, koji je smatrao da su stihovi iskustva, a pesma postojanje.

Pesnikova etička poruka, čista i opravdana, glasi: „Voleti je dobro; to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušavanje i ispit, rad za koji je svako drugo delanje samo priprema.“

Iz odgovara koje Rilke daje Francu Ksaveru Kapusu, možemo sagledati svet očima velikog nemačkog pesnika.

O umetničkom delu: „Ničim se jedno umetničko delo ne može manje dosegnuti nego kritičkim rečima: pri tom uvek dolazi do više ili manje srećnih nesporazuma. Sve stvari nisu tako shvatljive i izrecive kako bi najčešće hteli da nas ubede; većina događaja ne može se iskazati, oni se odigravaju u prostoru u koji nikad nijedna reč nije stupila, a ponajmanje se mogu iskazati umetnička dela, tajanstvena bića čiji život traje uz naš život koji prolazi.“

„Postoji samo jedno jedino sredstvo. Udubite se u sebe. Istražite razlog koji vas goni na pisanje; ispitajte da li je on raširio svoje korenje po najskrivenijoj dubini vačeg srca, priznajte samom sebi da li biste morali umreti kad bi vam pisanje bilo uskraćeno.“

O umetniku: „Nositi u sebi koliko je potrebno za razvoj pa onda dati plod – to je sve. Pustiti da se svaki utisak i svaki začetak osećanja dovrši sasvim u sebi, u tami, u neizrecivom, i sa dubokom skrušenošću i strpljenjem sačekati čas rođenja jedne nove svetlosti: jedino to znači umetnički živeti, u poimanju kao i stvaranju.“

O roditeljima i odrastanju: „Jer oni koji su vam bliski, daleki su – velite vi – a to pokazuje da krug oko vas počinje da se širi. I ako je vaša blizina daleka, onda je vaša daljina već pod zvezdama i veoma velika; radujte se svom rastenju i razvoju, u koji ne možete nikog da povedete sa sobom, i budite dobri prema onima koji zaopstaju, oi budite sigurni i spokojni pred njima, i ne mučite ih svojim sumnjama i ne plašite ih svojim pouzdanjem ili svojom radošću, koje oni ne bi mogli da shvate. Trašite neku jednostavnu i odanu zajednicu sa njima, koja neće morati neminovno da se izmeni ako vi sami budete postali drukčiji; volite u njima život u tuđem obliku i budite trpeljivi prema ljudima koji stare i plaše se samoće, u koju vi imate poverenja. Izbegavajte da onoj drami koja je vazda napeta između roditelja i dece dodajete nove sukobe; ona istroši mnogo detinju snagu i iscrpe ljubav roditelja, koja deluje i zagreva i kada ne shvata.“

O osamljenosti: „Povući se u sebe i satima nikog ne sresti, – to moramo umeti postići. Biti osamljen, kao što smo bili osamljeni u detinjstvu kada su se odrasli kretali oko nas, zaokuplkjeni stvarima koje su izgledale važne i velike zato što su odrasli činili utisak tolike zaposlenosti, i zato što od sveg njihovog delanja ništa nismo shvatili. Dobro je biti osamljen, jer osamljenost je teška; okolnost da je nešto teško mora nam biti razlog više da ga i tvorimo.“

O ljubavi: „I voleti je dobro: jer ljubaj je teška. Voleti kaoo čovek čoveka: to je možda najteže što nam je zadato, ono krajnje, poslednje iskušenje i ispit, rad za koji je sve drugo delanje samo priprema. Zato mladi ljudi koji su u svemu početnici, još ne umeju voleti: oni to moraju da nauče. Celim bićem, svim silama, usredsređeni oko svog samotnog, uznemirenog srca čiji udarci streme uvis, moraju naučiti da vole. Voleti pre svega, ne predstavlja uopšte ono što se zove nestajati, predavati se i spajati sa drugim bićem (jer šta bi bilo spajanje neprečišćenog i nezavršenog, još nesređenog?); to je uzvišen povod za pojedinca da sazreva, da u sebi nešto postane, da postane jedan svet, svet za sebe drugom za ljubav, to je velik, neskoram zahtev koji mu se postavlja, nešto što da odabira i opredeljuje za daleka dostignuća.“

O svetu: „Svoj život moramo zamišljati I pirmati široko, koliko god možemo; sve, pa I nečuveno, mora u njemu da bude moguće. To je u osnovi jedina hrabrost koja se od nas traži: biti hrabar za najneobičnije, najčudnije što nas može zadesiti na našem životnom putu. Nemamo razloge da gajimo nepoverenje prema našem svetu, jer taj svet nije protiv nas. Ako u njemu ima užasa, to je naš užas, ako ima ponora, ti ponori pripadaju nama, ako ima opasnosti, onda mormao pokušati da ih zavolimo.”

O životu: „Puštajte da vam život ide svojim tokom. Verujte mi: život je u pravu, u svakom slučaju.”


Piše; Dajana  (kultura)

Početak Ljubavi

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš.
Kako to beše isto:
udisati miris rascvalih lipa,
slušati tišinu parka –
pa tada najednom podići oči,
pogledom se sresti
i čuditi se sve do osmeha.

U tom osmehu
beše uspomena na jednog zeca
što je do malopre skakutao po travi;
to detinjstvo osmeha beše –
već ga ozbiljnije kosnu kretanje labuda,
koga smo videli potom kako na dva dela
večeri neme ribnjak polovi.

A krošnje –
svojim rubovima prema čistom,
slobodnom, već sasvim budućem noćnom nebu,
ocrtaše rub osmehu ovom
prema ushićenoj budućnosti na licu.

Liši Me Vida

Liši me vida: gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje: slušaću te,
onemi me: al' zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.

Slomi mi ruke: hvataću te srcem;
zaustaviš li srce meni, sam -
moj mozak tad će kucati i bdeti;
a ako mi i mozga ugasiš plam -
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Ljubavna Pesma

Kako da dušu sputam, da se tvoje
ne takne? Kako mimo tebe njom
da grlim druge stvari i daljine?
Ah, rado bih da sklonim je na koje
zaboravljeno mesto usred tmine,
u neki strani, tuđi kutak, u kom
neće je tvoje njihati dubine.

Ali ipak, sve što dodirne nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja, koje
iz dveju struna jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu? Ko nas satka?
I koji ovo svirač drži nas?
O, pesmo slatka.