МИСТЕРИЈА ЈЕСЕЊИН (5)

Двобој на снегу
10. јануар 2006

УЗЕВШИ гитару, Кусиков је сео на столицу заградивши леђима ходник којим су отишли песници и нервозно пребирајући по струнама, нешто запевао. Девојке су селе пред њега.

- Не бојте се, друже Сандро. Ми ћемо вам помоћи, ако затреба. За Јесењина ћемо свима ископати очи!

Двориште на које је излазио задњи излаз кафеа "Домино" било је под снегом. Мећава је трајала до пре само један сат. Небо је сад било чисто. Мутна лампица осветљавала је мали простор око улаза.

Јесењин је изашао једва отворивши врата и зауставио се осврћући се око себе.

Стајао је прислушкујући неколико тренутака, онда се одлучно упутио према оближњем смету и из све снаге бацио се на њега уназад.

"Сигурно је тако и Пушкин у Црној реци", пало му је на памет.

Јесењин је лежао на снежној перини гледајући у небо обојено црвенилом залазаћег сунца. У сећању су се јавили стихови другог великог дуеланта.

"Над Москвом великом златоглавом,
Над зидом кремаљским белокаменим...
Црвена зора свиће...
О зашто се ти, црвена зоро, будиш?
Каквој се радости надаш?"

- Шта то мрмљаш, сељачино рјазањска? - зачуо је Јесењин. Погледао је према улазу. На вратима је стајао Пастернак с два секунданта. - Богу се молиш? - изазивао га је.

Јесењин је устао и капом почео да отреса са себе снег кренувши им у сусрет.

- "Како су долазили, спремали се
Успешни борци московски...
...у бој песницама
да се проведу за празник, да се утеше"

- звонко је рецитовао Јесењин Љермонтовљеве стихове, гурајући ногама снег на све стране.

- Шта сте стали, господо? Секунданти је...! То је ваш посао - да припремите место за двобој!

Млади песници су брзо почели да, исто као Јесењин, ногама рашчишћавају средину дворишта. Када је било готово, Безименски и Уткин, они о којима је тако непријатно говорио Јесењин, стали су са стране.

- И ти си, наравно, Калашњиков, "млади трговац, успешни борац"? - прихватио је Пастернак љермонтовску тему, још увек не верујући у озбиљност "двобоја" надајући се да ће се овде, на мразу, Јесењин охладити и да ће се све претворити у шалу.

АЛИ, Јесењин је скинуо капут и капу, бацио их поред себе на гомилу снега и стао у центар угажене површине. Погледавши на секунданте који су га окружили са десне и леве стране, не журећи је извадио кутију цигарета "сафо", запалио једну и изазовно избацио стуб дима према противнику, а онда презриво пљуцнуо кроз зубе.
- Шта чекамо, Кирибевичу? - питао је Јесењин, намерно наглашавајући р као Јевреји.

Пастернак је скинуо капут, дао га Безименском који је услужно прискочио и неодлучно коракнуо према Јесењину.

- Како ћемо се тући? Озбиљно? До крви? Тако треба, обећавам за празник. Пустићу те кад почнеш да молиш - храбрио се он.

Чучнувши неколико пута и махнувши руком, почео је да скаче око Јесењина као боксер на рингу. А Јесењин је стајао пућкајући цигаретом стегнутом у зубима, широко раставивши ноге и гурнувши руке у џепове од панталона и повремено, намрштено гледао у Пастернака и његове секунданте као да предосећа да битка неће бити "један на један".

- Није време за шалу - климнуо је главом на секунданте. Изашао сам ти на двобој, ја басурмански син. На страшни бој, на последњи бој.

- Доста лирике, Јесењине! - наљутио се Безименски. - Остави своје стихиће за проститутке. Хајде, туците се!

- Покажи му, Борисе! - подржао је Уткин друга. - Немој више да га мазиш, иначе ће опет почети своју лирику...

ХАЈДЕ, УДРИ МЕ...

- ХАЈДЕ, хајде, удари ме у лице! - коракнуо је Јесењин према Пастернаку који је одскочио. Ижвакао је угашену цигарету и пљунуо је у лице противника. Пастернак је обрисао лице рукавом и с узвиком: "Свињо!", ухватио коврџаву Јесењинову косу. Спустивши му главу, почео је коленом да га удара у лице.

- Ево ти! На! Тражио си у лице? Ево! Свињо, сељачка! На! На! Ево ти. Ево ти, гаде!!!

Видевши такво преимућство, секунданти су ликовали.

- Тако, Борисе! Тако! С простаком се не може другачије! - урлао је Уткин.

- Браво, Борја! Нека запамти наше! Одлично! Дај му и за нас! - понављао је Безименски, очигледно желећи да учествује у тучи.

Пастернак се зауставио, држећи Јесењина за косу, целим телом је био нагнут над њим.

- Па, шта је, је л’ доста? Или хоћеш још, јуначино?

Ne dolazi meni pod prozore

Pod prozor mi više ne dolazi,
prestala sam davno da te volim.
Zalud travu zelenu ne gazi
i ne plači iako te boli.

Tvoja patnja kao nož me seče,
do lepote moje što ti stalo?
Što me mirnu ostaviti nećeš,
zašto ti je srce uzdrhtalo?

Zalud patiš, tvoja biti neću,
ne ljubim te, nit volim ikoga.
Žalim tvoju izgubljenu sreću,
odlazi mi od prozora moga.

Zaboravi da sam bila tvoja
i da sam te volela bezumno.
Idi, umrla je ljubav moja.
Zašto mučiš sebe nerazumno?

Tanja

Lepotica beše Tanja, nema takvih sad u selu,
crven porub krasio je dolamicu snežno belu.

Izvečeri, iza plota, kroz jarugu Tanja hodi,
u maglenoj noći mesec s oblacima kolo vodi.

Dođe momak, pokloni se, mahnu svojom grivom dugom:
"Zbogom ostaj veselnice, ja se ženim curom drugom."

Pobledela kao pokrov, ohladnela kao rosa,
kao zmija dušegupka uvila se njena kosa.

"Oh, ti momče modrooko, ne zameri, i bez duga:
Baš sam htela da ti priznam, i ja nađoh sebi druga."

Ne udara na jutrenje – na venčanje zvona biju,
svatovi se drumom kreću, konjanici lica kriju.

Ne kukaju kukavice – rodbina za Tanjom cvili,
devojačko oko njeno ugasio topuz čili.

Venac purpurni od krvi sasušen na vedrom čelu –
lepotica beše Tanja nema takvih sad u selu.

......

Već je veče. Rosa 
blješti na koprivi. 
Pored puta ja stojim 
prisloniv se k ivi. 


Moćan mesečev sjaj - 
pravo po krovlju našem. 
Peva slavuj, čujem, 
tamo negde, dalje. 


Lepo je i toplo 
k'o kraj peći zimi. 
Stoje breze nalik 
svećama velikim. 

Daleko za rekom 
vidi se, za rubom, 
sanjiv čuvar lupa 
klepetušom mrtvom. 

1910.

Kakva Noc

Kakva noc! Ne mogu nishta.
Ne spava mi se. Nebo mesec gushi.
Pa, zar ja chuvam ishta
od potroshene mladosti u dushi.

Drugarice godina koje vec hlad znache,
ne zovi na igru ljubavi u seni.
Bolje neka svetlost mesecheva plache
i na uzglavlje struji prema meni.

Neka izrazzene crte kiti
i uoblichava kad se seti.
Jer, necesh moci odljubiti
ko shto nisi znala zavoleti.

Ne mozze se voleti toliko puta.
Zato si mi tudja ko i mnoge.
Uzalud nas menjaju lipe s puta
i u smetove polazzu noge.

Ti znash kao i ja
da u odlasku mesechine
na tim lipama ne izbija
cvet vec samo sneg i inje.

Odljubili smo se i ne gushi
mene nishta - al' tebe chupa.
I svejedno nam sad u dushi
kad igra ljubavi nije skupa.

Al' ipak mazi, grli, peva.
Lukav i strasan poljubac voli.
Neka u srcu mom uvek sneva
ta koja zauvek volim.

Ne Smesi Se Tako

Ne smesi se tako, srce me ne zebe.
jer ja ljubim drugu, a ne vise tebe.
Znades ti i sama, slucajno sam proso
i ne gledam tebe, nisam tebi doso.
Prosao sam tuda, srcu je svejedno-
virnuo sam, usput, kroz okance jedno.​

ŠTA JE TO?

Začaranom šumom ovom
Po srebrnim dugama
Juče dugo s puškom novom
Lutah snežnim prugama.
Stazom svuda dok krivuda
Nisam u trag ušao...
Ko se kradom skija tuda?
Ko je sreću kušao?
Pogledaću, strašno nije:
Sneg utaban tamo preko.
Ovde kandže, tamo skije...
Jurio je čudan neko.
"Kad bih dobro znao tajnu,
Čarolija imo moći,
Saznao bih, ma slučajno,
Ko tu luta preko noći.
Ja bih iza jelke neke
Otkrio zauvek jasno:
Ko tragove te daleke
Seje snegom tako strasno? ...

ŠARE

Sama u sobici devojka vez veze,
Krst u šari crta i kopalja splet,
Pale na poljani pune smrtne jeze,
Na grudima palih - crta crven cvet.

Nežni konac plete lik hrabrog heroja,
Taj je heroj smeli - njene duše knez.
On leži, oboren u žestini boja,
A kraj njega trsku lomi krvav vez.

Crtež je dovršen. Lampa će da zgasne.
Devojka poniknu. Muti joj se vid.
Devojka tuguje. Jeca usred kasne
Noći koja šara prozore i zid.

Pogrebne je vence oblačje raznelo,
O njih lunin zape bledi ogrtač.
Tamo gde treperi priviđenje belo,
Kraj prozora, drhti devojački plač.

IZLAZAK SUNCA

Rujnom zorom se razarilo
Plavetnilo neba tamno,
Prostore je sve ozarilo
Od buktanja zlato plamno.
U nebesa sunce plovi
I zraci mu pozar cine.
Odrazeni od njih, novi
Rasuli se u daljine.
Vec po zemlji poigrava
Jarkih zraka zlatno kolo
I nebeska kapa plava
Prostrla se naokolo.

Vecer je crne obrve svio,
neciji konji stoje kraj kuce.
Nisam li juce mladost propio,
nisam li prestao voljeti juce?
.
No ako jednom i zavolim drugu
i s njom cu, znadem, bilo s kojom,
sanjati o tebi, krijuci tugu,
o tebi koju sam zvao svojom.

Pricat cu sto je bilo davno,
o svemu sto si sa mnom provela.
O glavo moja, luda glavo,
do cega si me samo dovela.

O GLUPO SRCE


O, glupo srce, ne tuci!
Sve nas je varala sreća,
tek prosjak se kobi sjeća...
O,glupo srce, ne tuci!

Mjeseca žute šare
krošnjama kestena teku.
Lali skrivam u šalvare
glavu pod koprenu meku.
O, glupo srce, ne tuci!

Nekad smo prava djeca,
i plač i smijeh odjednom:
dok neki vječito jeca,
radost je suđena jednom.
O glupo srce, ne tuci!

Života varka ne uspi.
Nove se napijmo snage.
Srce bar sada usni,
ovdje, u krilu drage.
Života varka ne uspi.

Možda će i nas otkriti
usuda lavinska struja,
na našu ljubav odvratiti
pjesmom k'o u slavuja.
O, glupo srce, ne tuci.