Paleolitska religija



Vilendorfska Venera



Podrazumeva religijska shvatanja, kultove i rituale ranog čovečanstva, tj. najstarijih predstavnika ljudskog roda – Homo habilisa, Homo erectusa, Homo sapiensa i fosilnog Homo sapiensa, koji su tokom ledenog doba (pleistocena) ostvarili kulture starijeg kamenog doba (paleolita). Tokom tog dugog razdoblja, čije se trajanje procenjuje na približno dva miliona godina, postavljeni su temelji religijskog mišljenja celog čovečanstva: izvršena je sakralizacija pojedinih elemenata prirode i prirodnih pojava, razdvojeno je profano od sakralnog i utvrđeni su načini komuniciranja sa natprirodnim, odnosno božanskim svetom i silama. Sve religije kasnijih razdoblja baštine elemente religijskog života koje su uspostavili Homo habilis i Homo erectus tokom starijeg paleolita (pre približno dva miliona i 120000 godina), Homo sapiens tokom srednjeg paleolita (pre približno 120000 i 40000 godina) i Homo sapiens sapiens fosilis tokom mlađeg paleolita (pre oko 35000 i 10000 godina).

Paleolitsku religiju je mogućno rekonstruisati jedino na osnovu arheoloških nalaza. Ti nalazi su brojni, ali se najvećim delom svode na kamene rukotvorine namenjene svakodnevici. Sporadični arheološki nalazi iz pouzdano sakralnog konteksta potiču tek iz srednjeg paleolita, a njihov broj i vrste naglo se uvećavaju tokom mlađeg paleolita. S druge strane, arheološka građa jasno pokazuje da kulturni razvoj tokom paleolita nije tekao u svim oblastima ravnomerno, odnosno u Evropi se veoma rano izdvajaju regionalne kulture sa osobenom tehnologijom izrade oruđa, ekonomikom društvenim ustrojstvom i religijom. Iako su sve zajednice kamenog doba male i usredsređene na lov i sakupljanje hrane, ipak se na karti Evrope iz tog doba razlikuju oblasti koje su u kulturnom smislu vodeće od onih koje su kulturno zaostale ili marginalne. Sve to pokazuje da ni najranije čovečanstvo nije imalo jedinstvenu religiju. Zbog toga je, pod odrednicom paleolitska religija, mogućno samo naznačiti elementarne forme religijskog mišljenja i ponašanja ljudi u ledeno doba.

O najranijem čovečanstvu, a samim tim i o prvobitnoj religiji veoma se malo zna jer se arheološka građa s početka ledenog doba svodi na kamena oruđa nađena u istočnoj Africi (Kenija, Tanzanija). Tvorac tih oruđa, takozvani vešti čovek (H. habilis) koji je hodao uspravno, bio omnivor i imao moždanu zapreminu od 600 do 800 cm³, ustanovio je osobenu i dugovečnu kulturu, nazvanu kultura oblutaka. U toj kulturi najveća pažnja poklanja se kamenu, najčešće oblutku, neuobičajenom bilo po obliku, boji, sjaju ili tvrdoći, bilo po prirodnom okruženju, po vezanosti za određeni izvor, reku, procep, pećinu ili neki drugi osobeni ambijent. U svim prebivalištima H. habilisa nađeno je nekoliko tipova oruđa proizvedenog primenom jednoobrazne tehnike, kao i nerukotvoreni kamen donesen sa veće ili manje udaljenosti. Brižno odabiranje kamena i njegovo samo delimično preoblikovanje – dva postupka koji su jasno dokumentovani u svim najstarijim ljudskim prebivalištima – neophodno podrazumevaju određeno poštovanje osnovne sirovine za izradu oruđa, tj. sakralizaciju kamena.

Teško je naslutiti, koja je sve svojstva H. habilis pridavao kamenu, ali svi posvedoči postupci u izradi prvih kamenih rukotvorina pokazuju da je već u najranijem razdoblju kulturne istorije čovečanstva pojedinom kamenju pridavana izuzetna moć, tj. da su bila stvorena uverenja o natprirodnim silama utelotvorenim u određenoj steni ili kamenu. Te prve religijske ideje verovatno su delimično sačuvane u kolektivnom pamćenju kasnijeg čovečanstva, na šta upućuju poštovanje amorfnog kamena u religijama drevne Evrope (v. Betil) i pojedina mesta u Starom zavetu, gde je svetost prirodnog, ljudskom rukom neokaljanog kamena posebno naglašena. Neobrađeni kamen smatran je svetim i savršenim, a s obzirom na to da ga ljudska ruka skrnavi, neophodno je da se pre njegove obrade obave određeni obredi pokajanja. Utvrđen redosled gestova koji je H. habilis koristio prilikom izrade prvobitnog oruđa zapravo ukazuje da je preoblikovanje kamena veoma dugo bilo svojevrstan obredni čin. Za neke od najstarijih kamenih rukotvorina, na primer za pravilno oblikovanje kamene kugle, takozvane sferoide, nije izvesno da su imale bilo kakvu praktičnu namenu, a i izrada funkcionalnih oblika – raznih cepala ili sečiva – svakako da nije obavljana bez magijskih obreda, jer je bilo potrebno osigurati njihovu uspešnost, trajnost ili ubojitost. Već u tom najranijem razdoblju stvorene su verovano prve predstave o magijskim silama skrivenim u oruđu i oružju.

Počev od pre približno 1,600.000 godina, rukotvorine od kamena, tehnički i oblikovano sve raznovrsnije, osim u Africi, pojavljuju se i u jugoistočnoj Aziji, a pre oko 1.500.000 godina i u Evropi. Njihov tvorac, nazvan uspravni čovek (H. erectus), koji je imao zapreminu mozga od 800 do 1200 cm3, ostvario je takozvanu ašelsku kulturu, okarakterisanu ručnim klinom, univerzalnim kamenim oruđem oblikovanim sa izrazitim smislom za simetriju. Tehnološki progres, jasno uočljiv u proizvodnji oruđa ašelske kulture, motivisan je verovatno sve intenzivnijom vezanošću H. erectusa za kamen, tj. daljom sakralizacijom osnovne sirovine. Uočeno je da na najsavršenije oblikovanim i najvećim ručnim klinovima nema tragova upotrebe i da su takvi primerci ostavljani na određenim mestima. Te činjenice, kao i podatak da su pojedini primerci neupotrebljivi jer su dugi više od 40 cm i teški po nekoliko kilograma, utvrđuju sakralni karakter ručnog klina. Ti veliki i izuzetno vešto oblikovani ručni klinovi mogli bi biti oznaka vlasti i autoriteta, moćni fetiši, kamenje munje koje stvara oganj i povezuje nebo i zemlju, kultni instrument, votivni dar ili, pak, deo rituala inicijacije kojim onaj koji se posvećuje svoju zrelost dokazuje majstorskom obradom ručnog klina.

Sa veštinom obrade kamena povezana je verovatno i veština ovladavanja vatrom. Varnice koje vrcaju prilikom okresivanja kamena uverile su rano čovečanstvo da magijske sile kamena vezuju za sebe i sile svetlosti i toplote. Svako okresivanje oslobađa za trenutak te sile, ali je tek H. erectus u razdoblju od pre približno 500.000 – 400.000 godina otkrio način da iskru iz kamena trajno održi, da je preobrazi u stalno goreći plam, u vatru.

Najstarija vatrišta u Evropi arheološki su dokumentovana nagorelim oblucima koji se u svim kasnijim razdobljima praistorije smatraju najboljim čuvarima vatre i toplote. Odomaćenje vatre podrazumeva uvođenje mnogih odredbi u vezi s njenim održavanjem, na kojima se zasnivaju sva kasnija verovanja i rituali vezani za ognjište. Vatra je iz osnova preobrazila život ranog čovečanstva: izmenila je ishranu ljudi, umanjila strah od hladnoće, mraka i zveri, produžila vreme individualnog delovanja i društvenog okupljanja, a time bitno doprinela razvoju verbalne komunikacije, čuvanju tradicija, razigravanju mašte i stvaranju atmosfere pogodne za ispredanje legendi i mitova. Zbog toga osnovna verovanja vezana za vatru i ognjište treba datovati najkasnije u razdoblje od približno pre 400.000 godina.

U razdoblju od pre oko 300.000 – 120.000 godina u Evropi i ostalim oblastima starog sveta formira se nov antropološki tip, nazvan umni čovek (H. sapiens), koji se razvija u dva smera – u Aziji prema tipu savremenog čoveka (H. sapiens sapiens), a u Evropi prema jednoj osobenoj ljudskoj vrsti, prema takozvanom neandertalskom čoveku (H. sapiens neandertalensis) sa moždanom zapreminom koja doseže ili čak nadmašuje moždanu zapreminu današnjih ljudi. Neandertalac je bitno promenio tradicionalnu kulturu i prvi uspostavio kult mrtvih i verovanja o zagrobnom životu. Mahom je živeo po pećinama, gde je uspostavio prisni odnos sa svetom stenom. U kulturi koju je ostvario (tzv. mustijerska kultura) uočava se sve izrazitije razdvajanje tehničke od simboličke misli, a postepeno i osamostaljivanje likovnih zamisli. U srednjem paleolitu (između 120.000 i 35.000 g. pre n. e.) naglo su se umnožila simbolička i sakralna značenja kamena, a otkrivene su i praktičke i simboličke vrednosti još nekih sirovina, pre svih kosti, rožine i slonovače. Pojedine vrste mekih stena, upadljivo kolorisane, razvile su kod neandertalca osećanje za boje. U njegovim prebivalištima otkriveno je grumenje mineralnih boja, najčešće oksid gvožđa (oker) i oksid mangana, a ređe kalcinisani hematit, pirit i galenit. S druge strane, na nekoliko nalazišta je uočeno da su sva oruđa izrađivana od kamena iste boje. Pretpostavlja se da je bojom označavana pripadnost određenoj grupi ili da su prilikom raznih rituala njome ukrašavani obnaženi delovi tela. Činjenica da su u nekoliko slučajeva pokraj skeleta neandertalca nađeni komadi okera jasno dokazuje da se simbolika boja utvrđuje u tom razdoblju.

Neandertalac je prvo ljudsko biće koje je svoje mrtve s pijetetom sahranjivalo i tom prilikom povezivalo sa kamenjem. Na nekoliko mesta u Francuskoj i Italiji pokojnik je zaštićen lomljenim kamenom, oblucima ili kamenim pločama. U Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Ta i nešto jednostavnije konstrukcije u pećini Monte Čirčeo (Italija) anticipiraju celokupnu kasniju funeralnu arhitekturu u kojoj kamen zadobija simboličnu vrednost jer štiti i učvršćuje ono što zaslužuje najveći pijetet i što se smatra najvećom svetinjom.

Na pojedinim skeletima neandertalca primećeni su tragovi izvesnih oboljenja koja su dovodila do sakatosti ili nesposobnosti za kretanje i rad. Činjenica da su i takvi članovi zajednice negovani i s pijetetom sahranjeni ukazuju na humana osećanja neandertalaca. Mrtvi su sahranjivani u stavu spavača, tj. polagani su na bok, najčešće desni, sa povijenim kolenima. U La Ferasiju (Francuska), u grobovima odraslih i dece nađene su brižno oblikovane kamene alatke kao grobni prilozi. Da je ljudskoj glavi ukazivano posebno poštovanje, pokazuju izdvojeno sahranjene lobanje ili običaj d se bazalna strana lobanje proširuje kako bi se izvukao mozak. Zajednica neandertalaca koja je naseljavala Krapinu (Hrvatska) lomila je kosti pokojnika s namerom da dođe do srži. Ti tragovi kanibalizma upućuju u stvari na ritualno kušanje mesa umrlih srodnika, kakvo je posvedočeno u mnogim kasnim kulturama, kao i u kulturi današnjih zaostalih zajednica. Kult lobanje i ritualna antropogafija možda su čak bili poznati i H. erectusu, jer na to upućuju činjenice da su ostaci te ljudske vrste najčešće nalaženi u fragmentima. Za kult predaka se verovatno vezuje i elipsoidna pločica od mamutovog zuba obojena okerom, koja je nađena u Tati (Mađarska), a koja veoma mnogo podseća na čuringe kod današnjih zaostalih zajednica.

Skladištenje kostiju medveda u kamenoj konstrukciji u Regorduu, kao i stavljanje medveđih lobanja u pećinske niše, koje je dokumentovano na više mesta u alpskom prostoru, a i u Jugoslaviji (Veternica), teško je pouzdano protumačiti. Takvi nalazi upućuju na zaključak da je čovek srednjeg paleolita uspostavio bliski odnos sa određenim vrstama životinja i da je njihove kosti brižno sakupljao i slagao, možda s ciljem da se iskupi za njihovo ubistvo ili obezbedi njihovo oživljavanje.

Neandertalac je tvorac i najstarijih sakralnih konstrukcija. Neke pećine ili pojedine odaje u njima preobražene su u svetilišta na taj načni što su u njima formirane gomile od sferoidnih krečnjačkih oblutaka (npr. u Hijeninoj pećini kod Arsir Kira u Francuskoj) ili tako što je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (npr. u pećini na Monte Čirčeu u Italiji). Slične gomile oblutaka nađene su i u nekim prebivalištima neandertalaca u Africi, i to pokraj izvora. Ostaje neizvesno da li su te gomile žrtvenici, zavetni darovi ili obeležja mesta epifanije natprirodnih sila. Postoje mnoge analogije u kasnijim kulturama: kamene gomile u grčkom svetu posvećene Hermesu i one iz Starog zaveta koje su znak božanske prisutnosti i obeležje magijskih mesta. Pomenute konstrukcije pokazuju da je kamen, a posebno oblutak, u srednjem paleolitu povezan sa onim što je u svim kasnijim razdobljima smatrano svetinjom: sa grobom i precima, sa svetim mestima i sa boravištima natprirodnih bića. Te konstrukcije anticipiraju kamenu grobnicu, kameni žrtvenik, kameni omfalos i idol.

Arheološki i antropološki nalazi iz slojeva datovanih između 35.000 i 30.000 g. pre n. e. dokumentuju dramatična zbivanja koja nalikuju na veliki genocid: nov antropološki tip – čovek u savremenom smislu reči (H. sapiens sapiens) potiskuje neandertalca, koji gubi identitet i lagano izumire. Danas se samo sluti poreklo savremenog čoveka. Nekoliko antropoloških nalaza iz južne Afrike i Azije ukazuju da tamo već pre približno 60.000 godina nastaje H. sapiens sapiens, koji je oko 35.000 g. pre n. e. naseljavao celu Evropu. Njegova prednost nad neandertalcem ne zasniva se na većoj moždanoj zapremini već jedino na razvijenoj tehnologiji i psihičkoj superiornosti, manifestovanoj prvenstveno u umetničkom stvaralaštvu i religiji.

Za razliku od arhajskog H. sapiensa i neandertalca, H. sapiens sapiens fosilis nije svoje likovne i religijske zamisli samo prenosio na stenu i kamen već je umeo i da ih vizuelno opredmeti: na pećinskim zidovima je linijama i bojama predstavio bića koja su zaokupljala njegovu maštu, najčešće bremenite životinje, a kamen je preoblikovao u skulpture, najčešće u žensku figuru sa naglašenim odlikama materinstva. Suština mitskog koncepta koji je na ovim predstavama očigledan sastojala se verovatno u povezivanju čoveka i svih živih bića sa kamenom, možda i u rađanju ljudi i životinja iz kamena. Na mnogim nalazištima u Francuskoj i Italiji likovi životinja bukvalno kao da sami nastaju iz pukotina i neravnina kamenih pećinskih zidova i svodova, koje sugerišu njihove glave ili delove tela. Kako se u tim slučajevima dodatnim linijama i bojama, najčešće crvenim okerom, ostvaruje celovit prikaz određene životinje, na primer bizona ili konja, čini se da se likovnom predstavom iz stene izmamljuje samo ono što se pretpostavljalo da ona od ranije u sebi nosi i krije. Na pećinskim zidovima često su pokraj životinja prikazane ljudske šake ili su primetni plići i dublji zarezi i tragovi udaranja kamenom. Sve to ukazuje da je čovek u tom razdoblju slikanjem, graviranjem i vajanjem obavljao određeni ritual i da je oslikavanjem pećinskih zidova i modelovanjem reljefa i figurina podsticao obnavljanje života. Možda su već tad anticipirani kasniji mitovi o rađanju iz kamena (mit o Deukalionu i Piri ili Mitri).

Oslikane pećine, od kojih su najreprezentativnije one iz Franko – kantabrijske oblasti, glavni su izvori za upoznavanje religije mlađeg paleolita. Na zidovima tih pećina predstavljene su životinje, mahom bovidi, ekvidi i cervidi, ređe apstraktni znaci, a sasvim izuzetno i ljudske figurine. Brižnim istraživanjem ikonografije stotinak oslikanih pećina utvrđeno je postojanje određene sheme: uvek je grupa ekvida odeljenja od grupe bovida. Kako je uočeno da se za ekvide vezuju znaci koji simbolišu muškost, i za bovide znaci koji simbolišu ženskost, pretpostavlja se da pećinsko slikarstvo u osnovi izražava ideju o muškom i ženskom principu, o suprotnosti polova, njihovom izmirenju, a time i o oplođavanju i stalnom obnavljanju života. Činjenica da su te predstave izvedene često u dubini pećina, u teško pristupačnim i mračnim delovima, ukazuje da se verovalo da pećina otvara put u unutrašnjost zemlje, gde se u mraku njene utrobe vrši oplođavanje, umnožavanje ili rekreiranje celog život sveta, prvenstveno čoveku korisnih životinja.

Pojedine predstave na zidovima pećina veoma su zagonetne. To se posebno odnosi na različite hibridne životinje i scene koje se mogu povezivati sa lovačkim ritualima i ceremonijama. U pećini Tri brata (Francuska) prikazane su figure takozvanih maskiranih igrača, u stvari bića sa ljudskim nogama i glavama bizona ili hibridnih životinja (jelen sa glavom bizona ili medved sa vučijom glavom). Njima se pridružuje i prikaz takozvanog čarobnjaka ili šamana, takođe jednog fantastičnog bića, čovekolikog u donjem delu, ali sa repom konja i jelenskim rogovima na glavi. U pećini Lasko (Francuska) prikazan je bizon, a ispred njega opružena ljudska figura raširenih ruku i ptica na visokom štapu. Ta scena je tumačena kao prikaz šamana u transu, a još neke ljudske figure sa ptičjom glavom ili predstave ptica u paleolitskoj umetnosti dovedene su u vezu sa šamanizmom.

Za pojedine predstave medveda pretpostavlja se takođe religiozni ili magijski kontekst. U pećini Tri brata prikazan je medved pogođen strelama, a iz njega kulja krv u mlazevima. Slična predstava, kao i skladištenje lobanja i kostiju medveda po pećinama upućuju na ceremonijalno ubijanje medveda kakvo su obavljale kasnije lovačke zajednice, a za koje se vezuju i određeni motivi u kojima se medved pojavljuje kao rodonačelnik ili kao sin vrhovnog božanstva (v. Ugro-finska religija).

Širom Evrope, od Atlantskog okeana do Urala, zajednice lovaca i sakupljača hrane modelovale su tokom mlađeg paleolita i antropomorfne, ređe i zoomorfne figurine, od raznih vrsta kamena, kosti, mamutovih kljova, a izuzetno – od pečene zemlje. Mada te figurine nisu nalažene u sakralnom kontekstu, ipak se pretpostavlja da su korišćene u magijske svrhe, odnosno da izražavaju određene religijske ideje. Najkarakterističnije su takozvane Venere, u stvari figurine koje prikazuju nagu ženu stilizovane glave, ruku i nogu, ali sa istaknutim oznakama materinstva (dojke, bedra, gluteji). Primarne polne oznake najčešće nisu istaknute, a u nekim slučajevima naglašena je bremenitost. Zbog isticanja delova ženskog tela koji se vezuju za bremenitost, rađanje ili dojenje, paleolitske Venere se najčešće tumače kao simboli materinstva i plodnosti, a kako su najčešće nalažene u sezonskim staništima objašnjavane su i kao zaštitnice lova i prebivališta, kao gospodarice životinja ili kao boginje podzemlja do kojih u transu dospevaju šamani da bi izmolili uspešan lov i umnožavanje lovnih životinja.

Svakako su religioznog karaktera i reljefne predstave koje su nađene na nekim mestima u jugozapadnoj Francuskoj. U Loselu, na ograničenom prostoru, nađeno je šest kamenih blokova obojenih okerom, sa reljefnim predstavama ljudskih figura od kojih su posebno zanimljiva dva reljefa sa predstavom nage žene koja u desnoj ruci drži rog nekog bovida. Na jednom reljefu predstavljen je nag muškarac sa pojasom, dok su na ostalim blokovima manje jasne ljudske figure, na jednom možda prikaz porođaja. Pomenuti blokovi, kao i još nekoliko reljefa sa predstavama različitih životinja, možda su uokviravali prostor manjeg svetilišta. Ostaje nejasno da li je na tim predstavama rog u ruci ženske figure atribut božanstva ili recipijent za žrtvovanje.

Lovačke zajednice mlađeg paleolita prinosile su na žrtvu određene životinje, pre svega mamuta, irvase i pećinskog medveda. Ostaci tih životinjskih žrtava otkriveni su ili u okviru prebivališta ili u njihovoj neposrednoj blizini. U pećini kod Mauera (Bavarska) na debelom sloju crvene zemlje otkriven je skelet nedoraslog mamuta, a preko njega perle od slonovače i različito sileksno oruđe, koji su takođe bili obojeni crvenom bojom. U neposrednoj blizini, u crvenoj zemlji izmešanoj sa gareži, nađena je još jedna lobanja mamuta, polomljene kosti drugih životinja i različiti privesci. Mamuti žrtvovani na sličan ili na neki drugi način otkriveni su na još nekoliko mesta, i to u Mađarskoj, južnoj Rusiji i Sibiru. Na lokalitetu Jelisejevići (centralna Rusija), unutar kruga formiranog od 27 lobanja mamuta, otkrivena je gomila kostiju i polomljenih mamutskih kljova ukrašenih gravurama, a ispod njih i statueta koja prikazuje nagu žensku figuru.

Osim mamuta, na određen način žrtvovan je i pećinski medved. U pećini Drahenloh (Švajcarska), koja se nalazi na nadmorskoj visini većoj od 2000 m, pokraj velikog vatrišta otkrivene su dve kamene konstrukcije u vidu sanduka. U jednoj od njih nađeno je ugljevlje sa nagorelim kostima pećinskog medveda, a u drugoj – medveđe duge kosti i sedam medveđih lobanja okrenutih njuškama ka ulazu u pećinu. Malo dalje, iza jednog kamenog zidića, skladištene su kosti medveda, a u dubini pećine, u nišama, položene su medveđe lobanje, zaštićene kamenom. Kult medveda, odnosno žrtvovanje te životinje posvedočeno je na još nekoliko mesta, od alpskog prostora do Ukrajine.

Na sasvim drugačiji način su krajem paleolitskog razdoblja žrtvovani irvasi. Na dva nalazišta u blizini Arensburga (Nemačka) nađeni su u nekadašnjim baruštinama skeleti ženki irvasa čiji je grudni koš bio otvaran i ispunjavan kamenjem. Ta činjenica pokazuje da su ulovljeni irvasi namerno potapani u vodu. Podatak da je u njihovoj blizini nađena dugačka motka sa lobanjom irvasa ukazuje da je ovo mesto bilo obeleženo kao kultno.

Poštovanje mrtvih, koje je uočeno već kod neandertalaca, veoma je izrazito kod H. sapiens sapiensa. Gotovo u svim delovima Evrope otkriveni su grobovi iz mladog paleolita, a u nekim od njih pokojnici su bili sahranjeni sa bogatim prilozima, najčešće sa ličnim nakitom. Način sahranjivanja nije u svim oblastima istovetan. Pokojnici su polagani u grob najčešće u stavu spavača, ali i u opruženom stavu, kao i u izrazito zgrčenom položaju. Orijentacija je raznolika, a u gotovo svim oblastima mrtvi su posipani okerom. Uočeno je uokviravanje groba kamenom, kao i da je glava pokojnika katkad zaštićena kamenim pločama ili kostima mamuta. Na nekoliko lokaliteta u Italiji i Nemačkoj otkriveni su grobovi sa dva ili više pokojnika. U nekoliko slučajeva su stavljene lobanje pojedinih životinja (konj, bizon, mamut) najčešće tumačene kao žrtva ili kao grobno obeležje. Dokumentovano je i parcijalno sahranjivanje, pre svega skladištenje lobanja, koje je praktikovano tokom celog mlađeg paleolita, i to u raznim oblastima Evrope. Po katkad je na jednom mestu sahranjivano po nekoliko lobanja, na primer u pećini Le Placarad, gde je u grupi sahranjeno pet lobanja. Na posebno sahranjenim lobanjama, bilo da su pripadale muškarcu, ženi ili detetu, zapažaju se tragovi udara koji su prouzrokovali smrt. Zbog toga se pomišlja na ritualno ubijanje, odnosno žrtvovanje, pojedinih članova zajednice. Na nekoliko nalazišta u Francuskoj i Čehoslovačkoj otkrivene su kalote lobanja koje su posebno obrađene u vidu recipijenta za tečnost; najčešće su objašnjavane kao ritualne posude za piće. Sasvim izuzetno otkriveni su i grobovi sa bogatim i raznovrsnim prilozima. U Brnu (Čehoslovačka) jedan sredovečni muškarac sahranjen je s diskoidnim predmetom od krečnjaka, kostiju i mamutovih kljova, sa više od 600 obrađenih perli od dentalium školjke i, što je sasvim izuzetno, sa jednom figurinom od slonovače koja prikazuje nagog muškarca.

(Arheo - amateri Srbije)