Kako da dusu sputam
da se tvoje ne takne?
Kako,mimo tebe,
sa njom da grlim druge stvari i daljine?
Ali, rado bih je sklonio
na neko zaboravljeno mesto
usred tmine
u neki izgubljeni kut,
u kom je nece tvoje njihati daljine.
Ali, ipak, sve sto dodirne
nas dvoje
kao gudalo nas neko spaja
koje iz dveju struna
jedan mami glas.
Na kom smo instrumentu?
Ko nas satka?
I koji ovo svirac drzi nas?
O, pesmo slatka.

Gledam te. Ti si, a nisi.
Ruke su tvoje. A nisu.
Bar mi pismo napisi
da vidim po rukopisu.

Gledam te. Sneg na kosi.
I korak isti. Drag.
I vetar pahulje nosi
i zamece ti trag.

Gledam te. A sneg sipa.
I sve te vise znam.
U sobi mirise lipa.
Ponoc je. Opet sam.

Strasno je voleti te na mestu tako krhkom
kao sto je svet.
Mucno je voleti te u tom kraju
punom nesavrsenstva
Gde nas sve lomi i usutkuje
Gde nas sve vara i rastavlja.

Branko, srećan rođendan.


Balada ohridskim trubadurima
Branko Miljković (29.01.1934. - 12.02.1961)

Mudrosti, neiskusno sviću zore.
Na obične reči više nemam pravo!
Moje se srce gasi, oči gore.
Pevajte, divni starci, dok nad glavom
Rasprskavaju se zvezde kao metafore!
Što je visoko, iščezne, što je nisko, istruli.
Ptico, dovešću te do reči. Al vrati
Pozajmljeni plamen. Pepeo ne huli.
U tuđem smo srcu svoje srce čuli.
Isto je pevati i umirati.

Sunce je reč koja ne ume da sija.
Savest ne ume da peva; jer se boji
Osetljive praznine. Kradljivci vizija,
Orlovi, iznutra kljuju me. Ja stojim
Prikovan za stenu koja ne postoji.
Zvezdama smo potpisali prevaru
Nevidljive noći, tim crnje. Upamti
Taj pad u život ko dokaz tvom žaru.
Kad mastilo sazre u krv, svi će znati
Da isto je pevati i umirati.

Mudrosti, jači će prvi posustati!
Samo nitkovi znaju šta je poezija,
Kradljivci vatre, nimalo umiljati,
Vezani za jarbol lađe koju prati
Podvodna pesma javom opasnija.
Onesvešćeno sunce u zrelom voću će znati
Da zameni poljubac što pepeo odmara.
Ali niko posle nas neće imati
Snagu koja se slavujima udvara
Kad isto je pevati i umirati.

Smrtonosan je život, al smrti odoleva.
Jedna strašna bolest po meni će se zvati.
Mnogo smo patili: I, evo, sad peva
Pripitomljeni pakao. Nek srce ne okleva.
Isto je pevati i umirati.

Pesma Danila Kiša kao reakcija na vest o smrti Mire Trailović, avgusta 1989. godine. Kiš je preminuo dva meseca kasnije.


Kakav dobro obavljen posao, Smrti,
kakav uspeh,
srušiti takvu tvrđavu!
Požderati toliko mesa, skrckati toliko kostiju
za tako kratko vreme.
Potrošiti toliku energiju,
brzo, kao kad se ispuši cigareta.
Kakav je to bio posao, Smrti,
kakva demonstracija sile.
(Kao da ti ne bismo
verovali na reč.)

Spavaš, gusta lepoto leta
o ti zaslepljujuči nedogledu
sjaj do sjaja, sjaj u sjaju
ambis do ambisa, ambis u ambisu
Svi krici svih brodolomnika u tebi su izjednačeni
i smireni danas u tvom izlišnom dljamantnom skladu.

Dušan Matić

.. Neke stvari se ne izgovaraju.

Osete se u pokretu, pogledu.

Nisam stidljiva, ni plašljiva.

Neću da ih izgovorim.

Ne umem da ih objasnim.

Umorila sam se tražeći reč savitljivu — da ne poruši nevidljivi most,

meku — da ti ruke ne umrtvi, reč — muziku, onu tihu koju volimo.

A da kažem: "Mi to sebi ne smemo da dozvolimo, ali..."

Ili one dve obične koje sam mnogima rekla... mi nismo mnogi.

Umorna sam.

Od tvog neumornog zagrljaja, šta sam stekla?

I šta ako ne dočekam sutra, a nisam ti rekla?


Isidora Sekulić

Hajde,
da se menjamo,
zamenimo mesta
u ovoj ludosti,...Gorki

Ne zaboravi onu

što nije te srela;

Možda te sretne

jednom posle smrti.


Ne zaboravi nikad

onu što možda

čekaše na te

celi svoj život.


Ne zaborovi onu

za kojom čezneš;

ne zaboravi nju

zbog te koju voliš.


Ne zaboravi onu

jer samo je ona

Ona koju voliš,

u onoj koju voliš.


Gunnar Reiss Andersen - SRCIMA

"Bilo je grozdova u kojima je spavao zaborav;
bilo ih je na kojima su se hranile pčele;
bilo ih je na kojima kao da se sunce zadržalo.

Jedna je želja sedala svake većeri kraj mog uzglavlja.
Tu sam je zaticao svake zore.
Bdila je nada mnom cele noći.

Koračao sam u nameri da zamorim svoju želju;
Uspeo sam da zamorim samo svoje telo

Pevaj sad, o svim mojim željama..."

Andre Žid

GRAD U NOĆI



Ovo je grad sa prigušenim svetlima.
Nadaleko kao da nikog nema.
Jesi li videla razbijače
kako razbijaju zgrade,
ruše mostove, zasipaju lomom reke?

Rekli su da je opasno njime tumarati,
ali mi ćemo poći kud nam se prohte.
Jer ništa drugo i nemamo sem slobode
da tumaramo i da ništa nemamo.

Ovo je naš grad sa svojim trgovima i ulicama.
Ovde ništa ne raste; ovde je smrt.
Zastani pored mene. Uberi moje suze."

IVICA SMISLA

Otvaram školjku od mermera
na crne hridi nasukan splav,
unutra, umesto bisera
ispljuvak gadni zelenoplav.

Dopire smeh iz morske pene,
stampedo krda rogatih šonja,
spadam u Prometeje što se zbog žene
zavlače u dupe drvenog konja.

Na meni milion pijavica,
negde u laguni čeka me sirena,
podla, ljigava hobotnica,
prokletstvo što ga Bog nazva - ŽENA!

TEŽNJA SMISLU

Nesposoban da mislim.
Nesposoban da trajem.
Da, ja puno toga ištem
A šta, u stvari, dajem?

Zar te iste sitne gluposti
svako od nas ne nudi?
Pitam se kako me uopšte
mogu podneti ljudi?

Jer ja sam samo svoj.
Ne može mene niko da ima.
Moje je ime - nespokoj.
A moja ljubav - dosadna praznina.

I otići ću na kraju.
I šta će ostati od mene?
Neka reč, možda, onih što me znaju
i trice što ih ljudi zovu - uspomene.

Možda čak ni toliko.
Pepeo samo sa bednog zgarišta.
I ko si bio - NIKO!
I šta si bio - NIŠTA!

Dragan A. Mitić

Sestri

Mi smo izumrla vrsta.
Pokrivač kosmičkih vetrova.
Hlavné námestie
u bezočnosti iščezavanja i
kalupu ništavila.

Južni vetrovi
ispod naše kože i temena
spavaju,
svi oni kućni ljubimci
na placu porodične kuće.

Duhovi na tavanu
i ko će prvi imati hrabrosti
da ugasi svetlo pre spavanja,
katran koji prekriva stoleća
- ljude, ideje i ratove,
prve posekotine,
i prve laži roditeljima,
smejanje pod granama trešanja,
snivanje pod granama leta,
bežanje od odgovornosti
„Život je iluzija”.

Tako si rekla u dvanaestoj,
nesvesna da ćeš reći više
nego ijedan pisac, pesnik
ili filozof
i da će mi ta rečenica
odzvanjati u glavi.
Rukama i
olovci
sve dok me bude bilo.

P. Zubac - Recimo da

Recimo da je otišla iz grada
u nepredvidivu večer
i da su joj zameli puti.
Recimo da su boje kojima sam
je slikao bile nestalne
i da su izčilile sa kože.
Recimo da je odlučila da je
ne prepoznaju moje žene,
da ima srce nevidlijvo.
Samo da nije mrtva,
samo da diše.
Tačka na kraju priče mala je
kao srce.
Stavljena je lakim potezom,
ali još pulsira,
još se otima svetlu.