Özdemir Asaf – Lavinia

“Sana gitme demeyeceğim.
Üşüyorsun ceketimi al.
Günün en güzel saatleri bunlar.
Yanımda kal.
Sana gitme demeyeceğim.
Gene de sen bilirsin.
Yalanlar istiyorsan yalanlar söyleyeyim,
İncinirsin.
Sana gitme demeyeceğim,
Ama gitme, Lavinia.
Adını gizleyeceğim
Sen de bilme, Lavinia

Translate

I won't say to you leave.

you're getting cold, take my jacket.

these are the best hours of the day.

stay with me.

ı won't say to you leave.

you know it anyway.

if you want lies, let me tell you lies.

you will be hurt.

i wont say to you leave.

but don't leave, Lavinia.

i will hide your name.

even from you, Lavinia.

لا تحيا على الأرض

كمستأجر بيت

أو زائر ريف وسط الخضرة

ولتحيا على الأرض

كما لو كان العالم بيت أبيك


ثق في الحب وفي الأرض وفي البحر

ولتمنح ثقتك قبل الأشياء الأخرى للإنسان


امنح حبك للسحب وللآلة والكتب

ولتمنح حبك قبل الأشياء الأخرى للإنسان


ولتستشعر اكتئابة الغصن الجاف

والكوكب الخامد

والحيوان المقعد

ولتستشعر أولاً اكتئابة الإنسان


لتحمل لك الفرحة

كل طيبات الأرض

ليحمل لك الفرحة

الظل والضوء

لتحمل لك الفرحة

الفصول الأربعة

ولكن فليحمل لك الإنسان

أول فرحة






ناظم حكمت
من قصيدة “لعلها آخر رسالة إلى ولدي محمد”
من ديوان “أغنيات المنفى”
ترجمة محمد البخاري


Do not live on Earth

Like a house tenant

Or visitor to the countryside

Do live on Earth

As if the world was your father’s house

Potrebno mi je, s vremena na vreme,
da verujem kako nekog volim,
na cesti, neku blagu ženu po hodu prepoznajem,
i trpim, kao, zbog nje.

Pa kada legne noć u moju sobu, na sto i postelju -
zamišljam: ona će ujutru stići,
mehko ključ u tužnoj bravi okrenuti,
nad postelju mi se nadnijeti,
kao majka - čist oprez u brižnom kretu,
čednost u živoj ruci, pod kojom oči otvaram,
i dodirujem je, govoreći:
"Potrebno mi je, dušo, s vremena na vrijeme,
da vjerujem kako nekog volim, i ljubim,
u jutrima ovim, punim strave, a pustim...

Jedan maleni cvet
jos ni progovorio nije
a vec je zano sve tajne Sunca
i sve sto zemlja krije.

Jedan maleni cvet
jos nije ni prohodo
a vec je umeo sam da se hrani
svetloscu, vazduhom i vodom.

Jedan maleni cvet
nE zna da cita i pise,
al' zna sta je zivot, sta je cvet,
i mirise, mirise.

U ovoj noci,
dok pogledom obuhvatam uspavani grad,
sjecam se…..
Listam album I poznate stranice zivota
mi nasmijani na slikama
osjecam taj trenutak,
lutam……
I ……ti sada postojis
u nekom kutku ovog grada,
u dijelu moga srca……
Ne znam zasto je
Ova noc posebna
Ne znam zasto su
Svijetla grada drugacija
Ne znam zasto je
Moja zelja probudjena
Mozda je to samo trag sjecanja…

Ti ne znaš kako je čarobno
znati da negdje postojis
jednako draga i krhka
i na poludjelom moru
u ovu tetoviranu jesen
koje se sve manje bojiš
u svijetu u kojem leptiri
i ne dočekaju zoru.
Sakriven u tvojim venama
ja sam kap što ne otiče,
ma kako bili daleko,
ma kako izgledali tudji.
Srećom ne gube klovnovi
na kraju svake priče
mada iz nje izlaze
bar za milimetar ludji.
A ti, ti si zvijezda
zaspala na mom dlanu
i ja te čuvam i ne dam
i nemoj da se bojis.
A ako vec budeš bodež
i napravis nekakvu ranu
i tad cu da budem sretan
što jos uviek negdje postojiš.

A kada ostavim zvezde
hoću da budes kraj mene
jer mogle bi i one
začas da odu vragu.
duboko ispod vode.
mutno ogledalo.
Bar zbog najlepših tajni
kojima smo bili na tragu
ostani koji trenutak.
ostani
samo
jos
malo.
Jer kada odes iz rime
u noc jezivo strašnu
ja cu manirom klovna
staviti šešir od slame,
poderan kaput
i trošnu krvavu leptir mašnu
i svojim sanjivim rukama
ogroman mjesec na rame.

U pravu je bio Mallarmé kad je upozoravao:
Nikad ne posvećuj stihove poznanicima, političarima
prijateljima, ženama

Doživjet ćeš ravnodušnost
a možda i porugu

Hvalit će se da su ti posuđivali novac
da su te tri mjeseca izdržavali
da su te vodili u kliniku za venerične bolesti
da su te izvukli iz bijede

Osim toga, čim se nađu u pjesmi
odmah bi je preuređivali, prepravljali
Ne gode im aliteracije, zbunjuju ih asonance
Te: “Baudelaire bi to ovako, Carver onako”
kao da su posisali sve znanje iz teorije i poetike
Ti ih gledaš i razumiješ: Pa ovi ljudi ne znaju da je
đavo došao po svoje i da ćemo već sutra svi biti mrtvi,
Oni se ponašaju kao da su moji stihovi najvažnija
stvar na svijetu

i kao da im je moja pjesma babovina
Žene bi tu isti čas nešto čistile, raspremale
prozori tvoje pjesme su zamagljeni, zidovi neokrečeni
Metrika ti je uboga i atmosfera mračna.
Dok ti u riječi hvataš odbljeske tamnih kristala
one bi radije nasred pjesme kristalni luster
One su oduvijek, kažu, sanjale svjetliju pjesmu,
sa barem pet soba i balkonom

Stog poslušaj Mallarméa i ne posvećuj pjesme ljudima
Ako ih jednom pripustiš u stih
nikad ih više iz njega nećeš istjerati
Stojan Petric

U ovoj višnjevoj noći ja ljubim u senci busena
i kažem kamenu svakom, uzalud me mrtvi pohode
kada iz žila želim da klijam produžena
s dojkama do krova i do kljuna rode.

O ja ću, i ja ću, da se na proplanku
kao sve žene iz saksije, suknje raširim
i da se pretvorim u trudnu pospanku
beskrajnu kvočku, da za dan ispilim

stotine petorki, košnice vesele,
južnjake, severce, štenad, strane obe,
čitave države, đavole, anđele,
tri sveta da isteram iz svoje utrobe,

da dišu i jedu crni hleb sa solju,
da piju ovu vodu, da drhte tu od strasti,
da prime našu radost i nose nevolju
onih što će pasti jer umeju rasti

iz sebe, iz sveta, oblaka i ptice
mamuznuti suncem i džarnuti svodom,
te hitre milosnice, male veverice
ti ljudi sa tvrdim, neumornim hodom.

Oskar Davičo - Sin mutnog lovca(6.)-Hana

I ko je ta ptica
Na napuklom nebu moga srca
Jedina ptica
Glasom me tvojim k sebi zove
Jer ne ume bela
na zemlju da sleti

Vasko Popa

Smrknem se, al’ ti svaneš,
pa vidim da postojim
i vidim da imam šta da vidim.
Podsetiš me da ni život, ni svet
bez tebe nemaju boje
(znam ja to, al’ volim da me podsetiš).
Smrknut sam, jer mi se oduvek crno piše,
a ti prkosiš zapisanom i sijaš mi u očima,
kao što mi duša sija dok je greješ,
pa pišem tobom, očima i dušom.
Smrknut sam, jer su me gasili
oni što nisu razumeli zašto sam sijao,
a ti me pališ i ložiš,
pa se radujem što još uvek umem
i što imam za koga da gorim.

Ona zna da mislim na nju,
tiho, u sebi, sapuce stihove
Dan je lijep, kao u snu
Obuvas svoje nove cipele.

Korak je tvoj nevjerovatan
tesko je pratiti taj ritam;
Skok preko zebre i osmijeh zlatan
pod rukom novine, na nebu zmaj.

Letimo kao Meri Popins i dimnjacar
iznad grada u jeku karnevala,
Zalazi sunce, ono je sveznadar,
sto ne znamo o sebi to znaju o nama
Laku noc i prijatno,
Dovidjenja i hvala.

Ona zna da mislim na nju
tiho, za sebe, sapuce stihove,
Noc je prazna, svi spavaju
Odlaze svoje stare cipele.

Imala sam tako puno da
ti kazem, tako mnogo
a nisam znala kako...

Htela sam da spojim
svemire u tvojoj kosi
da spoznam okeane svetova
u tvojim ocima
i da upoznam svaki damar u tvojoj dusi
nisi mi pruzio priliku...

Htela sam da ti objsnim...
da ti pokazem...
da si jedina svetlost
koja me budi
i jedina strast koja me ozivljava
da si jedino osecanje
koje me cini srecnom...
nisam imala vremena...

Imala sam toliko toga
sto sam ti zelela reci...
sada nikada necu...

I sve te reci i te slike
igraju neprestani tango
u mislima mojim
i osecanja
kao staklici razbijenog stakla
u grudi se zarivaju...

Htela sam da vristim da te volim
da placem, i da se smejem
i da te ljubim neprestano
dok god dises...
dok ja disem...

Htela sam da ti objasnim
da ti pokazem
da sam tebe cekala
i tebe stvarala...
da su tvoje mane
hirovi koji me podsticu
da nije bitno sto si nestalan
i nije bitno sto si neveran
sve dok si tu...
dok sam ja , ja pored tebe....

Htela sam da me naucis
da me opustis
da me ozivis
htela sam da budes sve...

Imala sam toliko toga
sto sam zelela da ti kazem...
ali sada tek znam...
ti to nikada ne bi razumeo...

Jednoga dana kad se budete sreli,
kad to nebude ono sto ste hteli.
On ce ostati,uzivotu sam,
on ce vecno da pamti,taj dan...

Taj dan kad si drugom otisla ti,
taj dan kad su sruseni njegovi sni
On je zeleo,da ima te kraj sebe
on je zeleo,u zivotu samo tebe.

U njegovom zivotu ostace uspomena trajna,
sto nisi sa njim ostala,za njega je tajna.
Sto zivot sa njim nisi htela,
sto nikad mu reci nisi smela...

Da ga nikad ni volela nisi
u njegovom zivotu jedina ti si...
Taj mladic tuzno hoda sam,
tuzno je sto sam taj mladic ja.

Ako mi vezu oci- ipak cu te naci.
Ako mi obrisu suze- ipak ce teci.
Ako mi zarobe srce- ipak ce voleti.
Ako mi obrisu proslost- ipak cu te se secati.

Prema dole

Zato sto su ti oci boje senki katedrale u Chartresu
zato sto dim su tvoje naocare za sunce
zato sto dim se iz tvojih usiju uzvija na muziku
zato sto brk ti zasenjuje slova recima
zato sto vrat ti je usadjen u ramena
zato sto ti se sicusne bradavice dizu u susret mom jeziku
zato sto pupak tvoje zemlje Kolumbo nikada nije otkrio
zato sto idemo prema dole
zato sto se crna kosa svija na tvom trbuhu
zato sto kolena ti planinski su lanci
zato sto su moja usta uvala snega koji se topi
zato sto tvoj penis nije metafora
zato sto stegna su ti konji u galopu
zato sto stopala su ti pocetak i pocetak opet
zato sto njihovi tabani tetoviraju vazduh
zato sto idemo prema dole.

Postoji li mjesto
Gdje mozes sakriti srce?
Od mene...

I biti potpuno hladna.
Kao meso u ledu?
Kao prvi snijeg...

To ne mozes i ne znas.
Al uporno se trudis.
Ponovo.
Da pokazes sve sto nisi-
Sto u tebi nikad nisam vidio.

I mores otic lipo na kraj svita
Al nasa jubav ne more se
Smrznit na silu.
Sa obje strane - zelja duboka
Vuce nas nazad u ovu bajku...

Moje nebo za tebe je plavo
I ako padnes - ko ce da te skupi?
I ovaj put...
Ma sta da znala il govorila
Pobic od mene?
To je uzaludan trud...

Tako, ti misliš da možeš da razlikuješ
Raj od pakla, plavo nebo od bola.
Možeš li da razlikuješ zeleno polje
Od ledenog čelika pruge?
Osmeh od maske?
Da li misliš da možeš da razlikuješ?

Da li su te naveli da zameniš
Tvoje heroje za duhove?
Vreli pepeo za drveće?
Vruć vetar za hladni povetarac?
Bezlični konfor za promenu?
I da li si zamenio
Sporednu ulogu u ovom ratu
Za glavnu rolu u nekom kavezu?

Kako bih voleo, kako bih voleo da si ovde.
Mi smo tek dve izgubljene duše
Što plivaju u akvarijumu, godinu za godinom,
Uvek u istom, odvajkad poznatom, prostoru.
I šta smo pronašli? Iste stare strahove.
Želeo bih da si ovde

Samo jedan poljubac
Samo jos jedan...
jedan zalazak sunca...
da odgledamo...
zagrljeni...
daj mi, Boze,daj...

Usledice...
Godine traganja...
bola...
tuge...
placa...

I daj mi, Boze, daj...
da osetim dodir maca...
na vratu...
da okusim gorku tecnost crvene boje...
koja poteci ce tad...
daj mi, Boze, daj...

Rekao je...
Nikad vise...
I moj svet...
Srusio se tad...