U Herceg Novom svečano otvorena renovirana kuća Ive Andrića

Tanjug  16.07.2018


Od danas u Njegoševoj ulici u Herceg Novom vrata kuće koju je sagradio i u kojoj je živeo naš nobelovac Ivo Andrić, kada se sa suprugom Milicom doselio iz Beograda 1964. godine, otvorena su za posetioce.

Kuća, koju je posle piščeve smrti, opština Herceg Novi otkupila od njegovih naslednika, delimično je renovirana i sinoć je otvorena za javnost, a kako je poručio gradonačelnik Herceg Novog Stevan Katić biće mesto sećanja na piščev život i delo, mesto kulture i susreta umetnika.

Njeno renoviranje će u fazama trajati do 2020. godine, a sredstva su obezbeđena iz Evropske unije.

"Do sad su urađeni hitni radovi na očuvanju i uređenju objekta, a programi pripremljeni za ovo leto prvi su korak da ovo postane kuća sećanja na piščev život i delo, mesto kulture i susreta umetnika, na ponos Novljana i zadovoljstvo svih koji posete naš grad", rekao je Katić, a preneto u saopštenju Pres servisa Herceg Novi.


I Vladimir Roganović član ekspertskog tima na projektu revitalizacije Kuće Ive Andrića smatra da je ovo veliki događaj za Herceg Novi i za celu kulturu te da je, kako je rekao, priča o Andriću tek počela, zahvaljujući gradu Herceg Novom, a program koji će se ubuduće odvijati u nekadašnjem piščevom domu otvoren je izložbom “Ivo Andrić pisac i/ili diplomata”, čiji je autor direktorica Muzeja grada Beograda, Tatjana Korićanac.

Za Muzej grada Beograda je velika čast što smo pozvani da učestvujemo u ovom projektu”, kazala je Korićanac i zahvalila se na pozivu.

Kako je rekla, izložba je premijerno prikazana 2011. godine i do danas je postavljena 50-ak puta širom Evrope, u gradovima u kojima je Andrić diplomatski službovao, ali je i prevazišla njegovo diplomatsko putešestvije.

Svečanom otvaranju kuće, kome je prisustvovao veliki broj zvanica, prethodilo je potpisivanje sporazuma o saradnji u oblasti kulture i obrazovanja između dva Andrićeva grada - Herceg Novog i Višegrada.

- “Tako je Andrić opet povezao Herceg Novi i Višegrad. Zanimljivo, to se dešava na tačno 50 godina od kada je veliki pisac poslednji put boravio u Novom i 50 godina od kada je krenuo poslednji voz prugom koja je naš grad povezivala sa još jednim Andrićevim gradom, Sarajevom”, rekao je Stevan Katić.

I načelnik Opštine Višegrad, Mladen Đurdjević, kako je rekao ovaj događaj je pun emocija, a sporazum novi korak u budućnost jer će pojačati saradnju Herceg Novog i Višegrada na svim nivoima.

Za večeras, povodom ovog svečanog događaja, predviđena je promocija knjige ”Andrić u Novom” dr Vladimira Roganovića.

blic

Poslije noćne kiše. Svanulo krvavo jutro.
Blješte vode niz cestu ko male vatre.

Poslije noćne muke,
O, zašto mi crvenim jutrima
Navještaš nemirne dane?
Je li to neka nebeska šala
Suncu na njegovom putu? – O, lako je suncu,
Na nevidljivom koncu Tvoje sile hoditi nebom,
Vječno i isto!
A meni je teško držati korak u svirepoj igri
Sjaja i mraka nad mojom ubogom glavom.
I, ako je nesvjest konac ko i početak
Tog kratkog sna,
Zašto me budiš crvenim jutrima?

"Otkako zna za sebe, patio je od toga kao od povremenog ludila. Ziveo je i radio mirno i obicno, covek u svemu kao i ostali ljudi. A onda bi se desilo, iznenada i neocekivanim povodom, da se odnos izmedju njegovog unutrasnjeg sveta i njegove okoline iznenada poremeti i zbrka.
U vezi sa nekom beznacajnom pojedinoscu koju bi cuo, video ili procitao (povod je sporedan), neosetno bi usla u njega nova, pogresna misao.Tu bi se malo pritajila, a onda bi stala da buja i da se siri. Kad on to primeti, sve je dockan; ona tada vec kruzi, zajedno sa krvlju i sokovima po njegovom telu, i on nema snage da je se oslobodi. To je fantasticna, pogresna, apsurdna misao, ali u tom trenutku dovoljno jaka i ubedljiva da mu svu krv satera oko srca i sve misli uputi u pogresnom pravcu kao jato zbunjenih i preplasenih ptica. Od tog trenutka on sve deli sa njom.
Kao da mu se u kucu uselio stran covek, drzak uljez, tezak i neprijatan, nasrtljiv i bezobziran, tako da ga na svakom koraku susrece, sudara se s njim ili se pravi da ga ne primecuje, ali i u jednom i u drugom slucaju drhti u sebi od ogorcenja i nerazumljivog gadjenja i straha. On se toj napasti cas sklanja s puta, cas odupire, ali oseca da je priteran uza zid i da nema kuda bezati.
Izadje iz kuce, zivo se zaputi gradom, zanesu ga ulicni prizori za trenutak, ali ne zaboravlja nikad da ga onaj ceka kod kuce i da se od njega, ili misli o njemu, pobeci ne moze. To mu lezi u dnu savesti kao crni talog i mrtvi teret.
Jedino jos u radu moze donekle da zaboravi na njega; kad mu podje za rukom da se istinski zadubi u posao, on ne oseca njegovo prisustvo, slobodan je i srecan. Ali takvi casovi su retki i kratki.
Taj poremecaj traje po nedelju, dve ili tri, sa manjim ili vecim zatisjima bez kojih bi bio neizdrzljiv, oduzima mu velik deo zivotnog veselja i radne sposobnosti, mraci mu misli, dovodi ga do pomisli na samoubistvo, a onda - stane da bledi i iscezava. Postepeno. Jos se ponekad javi, predvece ili pri budjenju u zoru. Najposle, nestane potpuno. Zbrise ga spasonosni zaborav ili ga smeni, drugim povodom, neka nova pogresna predstava, isto toliko ziva i mucna, i isto tako nestvarna i prolazna.
A za celo to vreme on zivi kao i svaki drugi covek, vrseci svoje duznosti i krecuci se medju ljudima..."

U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

Mirišu silno bijeli cv’jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cv’jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

"Takav je život da čovek često mora da se stidi onoga što je najlepše u njemu i da upravo to skriva od sveta, pa i od onih koji su mu najbliži."

"Ima neznana formula koja određuje odnos između radosti i bola u našem životu. Stradanje i grijeh se upotpunjuju kao kalup i njegov odljevak.
Život nam vraća samo ono što mi drugima dajemo!"

Ivo Andrić

"Znaci koje ostavljamo iza sebe neće izbjeći sudbinu svega što je ljudsko: prolaznost i zaborav.
Možda će ostati uopšte nezapaženi? Možda ih niko neće razumjeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao što je prirodno i potrebno da se mi ljudi jedan drugom saopštavamo i otkrivamo. Ako nas ti kratki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskušenja, oni nam mogu olakšati lutanja i iskušenja i pomoći nam bar time što će nas uvjeriti da ni u čemu što nam se dešava nismo sami, ni prvi ni jedini."

Ivo Andrić - "Znakovi pored puta"