Bio je jedan knez (ali uistinu bio, ne da ja to tek tako pričam) koji je imao tužne oči i malu kneževinu. Njegova zemlja bila je zaista malena, tako malena da bi on, kad bi se zamislio na popodnevnoj šetnji, uvijek prešao granice svoje zemlje i ušao u susjedsku. Tolika je eto bila njegova kneževina, manja nego jedna dobra šetnja. A oči je imao zaista tužne. Lijepe, tamne, osijenčene dugim trepavkama, a bjeloočnica s lakim modrim tonom kao u mlade teladi ili jektičavih djevojaka iz provincije. Žene su govorile da te oči “govore”, a muškarci su šutili. (“Tebi sve govori!” rekao je rastresito i mrzovoljno jedan novčar svojoj ženi.)
Ali knez nije mnogo mario za žene ni za druge razonode. On je brinuo brigu o svojoj zemlji i danju i noću mislio kako da je usreći. Kako je kneževina bila odveć malena za kakva veća preduzeća i planove, on je gradio mostiće od trske i male mlinove, koji ne mogu mljeti, ali je bilo milina pogledati kako se na potocima okreću bezbrojni vitlovi razbijajući vodu s lopatice na lopaticu. On je podrezivao svaki grm da ne raste preko mjere i da bi zadržao neobičnu formu čuna ili mnogokutnika koji mu je on odredio.
Nasred kneževine bilo je jedno stablo, inače kruška divljaka. To je bilo najveće stablo u zemlji i s njega je knez zabranio da se jede. Podanici su strogo održavali tu zabranu i to stablo je bilo poznato u cijeloj kneževini pod imenom “Najslađe voće”.
Često su čak iz najdaljih zemalja dolazili putnici da se poklone knezu tužnih očiju; on bi ih primao, gledao, trepćuci i u zabuni šta da im reče, a oni odlazili očarani dubinom njegova pogleda i dubokim značenjem njegove šutnje.
I dogodi se jednom da je knežev pogled pao na jednu ženu kao sjena u kojoj se ona razbolje.
To je bila plava i mlada žena jednog slikara, koji je živio od svojih slavnih slika i lijepih vjerskih napisa, koji su visili po hramovima. Slikar je bio čovjek onizak i snažan, a veseo i pun neke nutarnje vatre u životu i radu. Nenavikla na laž i pretvaranje, ona pođe sva blijeda do slikara i reče mu s onim bolnim mirom koji razoružava i kojim govore žene kad istinski ljube:
- Vidjela sam kneza. Ne mogu ti dulje biti žena. Ja moram da idem njemu, da mu služim svojim tijelom i svojom dušom, koliko to jedna žena može. Došla sam da ti to kažem. Čini s mene što hoćeš.
Stajala je pred njim opuštenih ruku, sva obasjana nesrećom kojoj se ne može umaći. A niski slikar, čovjek velike duše, okrenu lice od nje i čekaše tako sve dok nije otišla.
Od kad su zapisane prve priče ne pamti se da je bilo dvoje dostojnijih ljubavnika koji su se ljepše rastali pred zlom, koje može svakog da zadesi.
Ona pođe knezu. Kad je stala pred njega, premirući od njegova pogleda, nije vidjela ništa do njegovih očiju. Ponudi mu se s izrazom krivca, i ostade da mu služi. Prođe dosta vremena.
Ali ima dana u godini kad se žena ne može zadovoljiti pogledom. U našim knjigama nije zapisan broj tih dana, jer on nije kod svih žena jednak. Ali svaka ih ima.
Takvi dani dođoše, nakon mnogo čekanja, slikarevoj ženi i kneževoj ljubovci. Najednom se sva žena promijeni. Zaigraše joj mišići, raširiše se oči i nabrekoše usne. Ona pritište rukom ljubičast atlas na grudima. A pogled joj strašan, strašan za čitav pedalj iznad kneževe glave. Govorila je knezu više vrelim dahom nego nejasnim riječima. On je gledao u nju svojim pogledom od rođenja, a ona zastade pred dubokom šutnjom toga pogleda kao pred vodom preko koje se ne može, i tada po prvi put vidje njegovu malu lubanju, uska pleća i nikakve noge. Žena pade pred saznanjem nove i posljednje nesreće, lijevi joj obraz zadrhta i sve joj tijelo savi u plač. Knez ode, šutljiv i sav u pogledu.
Dani idu a bol neće da prođe. To je strašnije od prebijene životinje i posječena stabla. Snovi i pomama svih mišića, a krv staje čas u glavi, čas u srcu. Jedna ruka je kod slikara, druga kod kneza, pa je razapinju da urla od bola i umire od sramote.
A jedno jutro se diže sa svog loga žena, prevarena i očajna, pomisli još jednom na slikara, koji radi kraj prozora u oštrom i finom mirisu boja i na njegove ruke jake i svježe oprane poslije rada, pomisli na svoju sreću od nekad i na nesreću od sada pa do vijeka – i iziđe na trg, gdje je u sjeni “Najslađe voćke” sjedio knez, okružen svojim podanicima i udivljenim posjetnicima iz daleka. Oni su, uvijek u sjeni njegova pogleda, slavili kneza, uređenje njegove države i sve darove koje mu je Bog dao.
Svi se začudiše da u to doba i na nepriličnu mjestu pristupa žena knezu. Bila je blijeda iako je sva gorjela. Knez je gledao u nju očima koje očaravaju i zaustavljaju, ali ona, žena nesrećna i mučena najvećim bolovima koje priroda poznaje, ne poniknu pred njim, nego raskinu željnom rukom čar njegova pogleda kao paučinu, i prije nego je ko mogao spriječiti – strašno je reći! – pljunu mu glasno i žestoko u oči.
- Pfu!
Zatim se kao olakšana okrenu. Jedan čas zaprepašćene šutnje, a onda je raznesoše na mačeve.
Ali knez je oslijepio.
Posljednje što je vidio bile su njene usne, vlažne i crvene.
Bez očiju on je bio ubrzo svrgnut. I nevjerovatno je kolika je bila mržnja i odvratnost što je širio oko sebe. Ona je bila jednaka njegovoj nekadašnjoj moći. U cijeloj zemlji nije se moglo naći ni jedno pseto koje bi ga vodilo, nego je kuckao štapom po svijetu, gladan i bos.
I začudo; ni knjige, u kojima je najprije zapisan ovaj događaj, ne nalaze samilosne riječi za bijednog kneza; poslije jedne pouke mladićima, završavaju riječima:
“… jer je pljuvačka ovakve žene dovoljna da otruje cijelu vojsku najvećeg cara, a kamoli ne jednog čovjeka”.
Ivo Andrić -Knez sa tužnim očima

Nepoznata pisma Miloša Crnjanskog Ivi Andriću

Ivo Andrić i Miloš Crnjanski između dva rata bili su veliki prijatelji. Andrić je voleo stihove Crnjanskog, dok je on bio oduševljen zbirkom „Ex Ponto“. Crnjanski je napisao pesmu „Eterizam“ posvećenu Andriću, a Andrić je napisao pesmu „M. C.“ sa inicijalima Miloša Crnjanskog.
O njihovom prijateljstvu svedoče i pisma Crnjanskog Andriću, koja se čuvaju u Arhivu SANU. U ličnom fondu Ive Andrića, pod inventarskim brojem 1627, čuvaju se 74 pisma, razglednice i telegrama, koje je Crnjanski pisao svom kolegi i prijatelju. Pisma svedoče o privatnom životu i ličnim nedoumicama Crnjanskog, o nastajanju njihovih dela, savremenicima, ali i o umetničkom sazrevanju dve književne gromade, pišu Večernje novosti.
Prvi put Crnjanski je pisao Andriću 1919. godine. Bili su tek na početku – priznati, ali s prvom knjigom, odnosno drugom u pripremi. U svojim mladićkim epistolama Crnjanski govori o ljubavnim poslovima, lepim ženama Beograda, kafanskim svađama, ali i izdavanju prvih dela.

Na jesen daću vam jednu dramu (pretpostavlja se da je reč o poetskoj komediji „Maska“ p. a.), pa tu prevedite, pa da je daju u Rimu, pa da dobijemo lire, pa da idemo u Japan. Neću vas zaboraviti – piše Crnjanski. – Znao sam da ću vas u daljini jako voleti. Čistiji ste, ja vas ljubim. Živim kao i pre, malo više sam sam, jer mi ispiti stoje za vratom. Još mi je neobično da ste u Rimu i daleko. Ja vas vidim kako lupajući štapom o pločnik idete po onim ulicama i uveče kad se vraćam kući, ja sam s vama. Ne volim da razgovaram sa vama, kraj onih koje volim, ćutim. I gledam ih.

Da je Andrić na početku svoje diplomatske karijere ispunio čestu molbu Crnjanskog, možda bi životni put odveo na drugu stranu pisca „Seoba“, „Lirike Itake“, „Dnevnika o Čarnojeviću“…

Nađite mi kakvo mesto u Rimu, makar u kakvoj trgovini, mislite o ovom ozbiljno – piše Crnjanski.

Andrić se ne obazire na njegovu želju da novac zarađuje za pultom u prodavnici, a pisanje ostavi za „neko slobodno vreme“. Piše Crnjanskom da je u Rimu mnogo sam:

Dobro mi je. Učim bez prestanka. Učim. To je reč koja karakteriše sada moj položaj. Ovde je proleće sa naglim kišama, lepim ženama, glavoboljom i finansijskim brigama.

Crnjanski odgovara Andriću da mu je užasno dosadno i da ga jedino drži – fudbal:
Opet ga igram i to izvrsno. Ovog meseca imaćemo glavnu utakmicu za prvenstvo. Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobede. Inače je sve po starom. Ne znam kuda ovo vodi. Vi bar imate da gledate, a i ja bih u Rimu bio miran, jer ja sam miran samo kad mi se oči smire. Ovde je sve bljutavo sad. Niti se može raditi, ni sanjati. Nemate pojma koliko je sad ovde izmeta. Jedino me lađe, šume, izleti i ljubav spasava. Osećam sve bliže jednog dana učiniću neku ludost. Gorim, a nemam za koga da izgorim.
Crnjanski je najčešće oslovljavao Andrića sa „Dragi Prijatelju“, a pisma završavao sa „Zdravi vas Crnjanski“. Česta tema su kafanska druženja sa Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, kompozitorom Milojem Milojevićem, književnikom i slikarom Sibetom Miličićem…

Sve je po starom. Vinaver jede Miloja. Sibe jede sa mnom na vašem stolu u kafani „Sloboda“. Oni koji su od vas uzajmljivali, sada uzajmljuju od mene. Inače je Beograd pun kavana i ništa više – piše Crnjanski.

Crnjanski piše Andriću i o prvim godinama života sa Vidom Ružić (kasnije Crnjanski), koja je važila za jednu od najlepših žena Beograda. Oni koji su ih poznavali govorili su o njima u jednini, jer ih je neotuđiva ljubav spojila. U Andrićevoj zaostavštini sačuvana je pozivnica koju je 15. 8. 1921. Crnjanski poslao: „Čast mi je javiti vam, da sam se verio sa gospođicom Vidom Ružić iz Beograda“.

Ko zna šta će još iz toga biti, možda čak i ženidba – nešto kasnije piše Crnjanski iz Dubrovnika. – Zasad imam samo teške neprijatnosti. Mene će Ministarstvo i familija moje verenice lako moguće dovesti do samoubistva.

Miloš Crnjanski iz studentskih dana (foto arhiva Politike). politika.rs

Vida (Ružić) Crnjanski

Vidina porodica nije odobravala ovu ljubav. Naročito njen stric, Žarko Ružić, koji je bratanicu obećao jednom kraljevskom oficiru. Postoji priča da ih je, ne znajući kako da ih razdvoji, na Slaviji jedno veče sačekao sa motkom! Crnjanski je nekako izbegao tuču. Da bi smirila bes porodice, Vida je tada odlučila da ode u Pariz. Na ulasku u voz Miloš joj je obećao da će joj pisati, a onda je neočekivano ponudio kuću u Pančevu „na doboš“ i već sutradan se pridružio Vidi u Parizu. Ipak, porodične peripetije pretile su u jednom trenutku da unište sve…

Moja veridba, lako može biti, pokvariće se. U tom slučaju gledaću da odem u inostranstvo radi „tuge“ zbog „rastanka“ – pisao je Andriću iz Mostara 4. 9. 1921, dok je bio na vojnoj vežbi. – U Mostaru mi nije dobro. U vojsci zlo. Svejedno. Mostar je odvratan i smrdi po turski.

Mostarske dane Crnjanski najviše provodi sa Aleksom Šantićem. Ti susreti na njega ostavili su jak utisak. Po povratku u Beograd, zapošljava se kao profesor gimnastike u pančevačkoj gimnaziji. O tome Andriću, koji je premešten u Rumuniju, piše:Možete misliti ko sve danas nije nastavnik. Dajem vam reč da ako ostanem samo godinu dve u gimnaziji, neću napisati više nikakve „Sumatre“. Vi u Italiji niste bili skloni da lako verujete mojim jadikovanjima. Sada mislim da i vama u Bukureštu nije baš dobro. Sem ako vi niste, neki sumatraistički uzrok svim venčanjima na svetu? Pazite kad ostarite, to će vam teže ići od ruke.

O svom novom nameštenju Andrić piše prijatelju:

Ne verujem da će mi tamo biti dobro, ali valja ići. Bez žalosti ostavljam Rim i bez veselja idem na novo mesto.

Nešto novija pisma (1925-1931) pokazuju Crnjanskog kao zrelog pisca, koji hrabro ulazi u književne polemike. Tih godina kreće i u diplomatiju.

Što se mene tiče, ja sam najposle rešio – ili ću za kratko vreme konačno preći u novinare, redakciju ili ću vam postati kolega. Videćemo. Od književnika Gustav Krklec ide za atašea za štampu u Varšavu. Tako bar on kaže. Tamo će se skloniti, jer mu je Beograd dodijao. Ovamo se vratio Dobrović, vrlo neinteresantan – piše Crnjanski.

Tih godina Crnjanski blago kritikuje Andrića što mu retko piše. Kaže da je navikao sa Vidom da ga spominje kao „našeg Turčina, koji uživa sveta i kome je sve ravno“.

Izgleda da sentimentalne stvari ili putovanja utiču na vas toliko da ućutite. Zanemeli ste celom svetu, pa i meni – piše mu iz Berlina – Zar u Španiji, pa nemate vremena da mi bar koju reč napišete? Znate koliko bi me zanimalo da o tome bar, kad nećete o sebi, nešto čujem. Berlin samo zamara, strašan je. Ubogi Nemci, ni za šta nisu.

U fondu su sačuvane i razglednice koje govore o pažnji atašea za štampu i njegovoj potrebi da često vicekonzulu i pomoćniku inostranih poslova pokazuje svoju naklonost i da ga srdačno pozdravlja.
Prepiska između dvojice pisaca je prekinuta 1939. godine i pauza je trajala sve do formalnog telegrama povodom smrti Andrićeve supruge Milice 1968. godine.
Na poleđini jednog pisma Crnjanskog nalazi se Andrićeva beleška:

Toliko je moj položaj u svetu neprirodan – ono na šta mislim kad sam sam i ono što radim i govorim kad sam s ljudima da posle svakog dodira s ljudima padam kao pokošen i drhtim u bolu i besanici dok kroz mene neprestano prolaze i ponavljaju se, kao slova reklama koje ne svetle, sve reči koje sam preko dana upio. Da ne bih više mučio tu muku koja postaje nepodnošljiva, ja zabranjujem sebi da se sećam. Tako još uvek živim, ali u neprirodnom i bolnom položaju, otprilike kao neko ko je obešen za noge.

(u noći 1-2. Februar 1930)
Ovaj zapis, malo izmenjen unet je u „Znakove pored puta“ (Sabrana djela, Sarajevo 1981, str. 210)
U jednom pismu Crnjanski poručuje Andriću da se ne zaljubljuje:

Ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate za gotovo i što nije poznato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se pak, nikako – to vam je kao kad imate malo dete. Briga. (Ovo svakako molim da ne ispričate nikako Vidi)

Crnjanski je Prvi svetski rat proveo u austrijskoj uniformi i njegova rana dela nose dubok trag tog iskustva. Govorio je da su i on, i Andrić, i Krleža bili u austrijskom koporanu, a srcem s druge strane i da je ta protivrečnost rodila dobru literaturu. Ista ta suprotnost uredila je da, kao austrijski vojnik, Crnjanski bude na pogrebu Franca Ferdinanda, ali i da, nešto kasnije, napiše pesmu posvećenu Gavrilu Principu. U Andrićevom ličnom fondu čuva se i rukopis te pesme („Principovom Spomeniku“), koja je objavljena u „Lirici Itake“ pod naslovom „Spomen Principu“.

Preuzeto:Dragana Matović,Večernje novosti
Izvor: , 28. decembar 2013.

Политика – прича дуга 111 година

Сан бега Карчића






Враћа се војска из Маџарске.
Пределом куда се кретала Карчића чета, пала магла још од јутрос. Нестало неба. Изгледа да и војска не гази по земљи, него се све дешава у сивом простору и глувој тишини између ишчезла неба и невидљиве земље. Само крупно иње полијеће и пада као нечујне беле птице.
Ту негде би коначно крај маџарској равници. Почеше се јављати благи обронци брегова са пашњацима или раштрканим њивама. Код првог близа обронкаКарчић се одвоји од својих и седе на један камен на узвишењу.
Припали лулу. Огањ изазива у њему сећање на огњиште. Био је срећан што се свршава тешка равница којом се толико намучио газећи бескрајно блато а без циља пред собом. Ту су били први брежуљци и прва оцедита и тврда земља под ногама.
То је сећало на кућу и будило жељу да седне и одахне.
Са друма се чуло како кашљу људи или једнолично треска товар на коњима, али се није видело даље од два корака пред собом.



Вршидба 1908. године Фотодокументација Политике



Док је тако седео и гледао како се дим од дувана меша са маглом чу над собом кликтање, брзо, оштро, продорно. То ждралови путују на југ и дозивају се кроз маглу. Подиже главу. Није могао ништа да види, али им се кликтање разлегало још дуго, оштро, високо.
Он се загледа за димом и мисао га понесе – лане је у ово доба године чуо ждралове на маџарској равници. Једне ноћи док је лежао у шатору разбило му је први сан такво кликтање и пољуљало му срце, да мисли, као дете, на кућу и као жена, на душек. Напредујући и одступајући у бојевима или логорујући месецима прошла је година. Увек у тој равници где осим погнутих ђермова ништа не везује земљу са небом и где нема ништа што би ма и најмање личило на Босну.
Наслони главу на длан и склопи очи у којим се изједначи дим од дувана и сура крајина. Влага у оделу, тежина у ногама и сива боја у очима вратише у сећање: какви су тешки и каљави пути по Маџарској и како је сиво небо и једнолична киша и неочекивани и опасни бојеви. Управо му се чини да сву ову годину и није друго радио до газио нека бескрајна блата и отуд му сад кад се докопао брдовита тврда тла овај тежак умор у ногама.
И кроз тај умор који му се из ногу пењао по целом телу, заносио му главу и мрсио мисли, он је чуо само кликтање ждралова кроз маглу. Оно које је слушао лане, под шатором, кроз немир и бесаницу, удружило се са овим садашњим, па пролама невидљиве ноћне даљине, тражи пута, вапи за земљом где да се спусти.
То кликтање које тражи земљу на југу и тај први додир са тлом које је као његово родно, испунише га потпуно, пригушише сваки други покрет и мисао, занесоше га.
Кроз танак сан, какав човека по студени хвата, простре се пред њим сва Карчића земља око Сокоца. А над њим путује јато ждралова као једно крило и један поклич. Испод тог јата он, уморан, прелази ту своју земљу која се прострла пред њим, а умор му не да да је пређе. И они гласови с висина што таласају ваздух прелазе и на земљу која почиње пред њим да се миче једва приметно.
Што даље иде све му је теже, а та његова земља коју, ето, под неком неодољивом силом, мора да обилази, колеба се и пузи испод њега све видније и све брже. Он настоји да одржи равнотежу и да одмиче колико може али мора да се дочекује с ноге на ногу и повија целим телом. Ако поскакује, нагиње се и клати као дервиш у поворци. Обиграва своју земљу која се отегла и коју му неко извлачи као ћилим испод ногу. И не само да је извлачи него, изгледа, и она сама одлази и оставља га и путује према хоризонту где се везује за сиво небо које је лакомо гута и прима у се.
Гледа и познаје чардаке и кметовске куће, кошеве, воденице, шумске забране и зајажене потоке и види како пролазе и клизе испод њега а он узалуд настоји да чврсто стане ногом на њих и да из заустави. Тако, док се очајно опирао, прође сва Карчића крајина и он се нађе на последњим искрченим њивама, подно брежуљка са гробљем на ком су се сахрањивали његови. И кад виде да је то крај његовим и да ће још мало па почети ничије, пустолина и ледина, а земља се једнако измиче и бежи, осети се сам, слаб, изневерен.
Али, како никад ни у једном боју није скидао ока са победе ни навикао да се мири са губитком или мисли на смрт, он се сабра и још једном усправи у жељи да се својом мишљу, својим дахом и, кад већ све издаје, тежином сопственог тела опре и бори, без изгледа и размишљања, проти свим силама неверне земље и подмукла неба.
– Не дам!
Врисну, и тело, навикло на брзе покрете у коњичким бојевима, заузе став најбољи за напад и најсигурнији за одбрану. Па онда клиси раширених руку и простре се свом дужином по земљи, зари нокте у бразде и зубе у бусен, припи се на самој ивици своје последње њиве, и сад с њом заједно јури у ништавило.
* Први текст који је Иво Андрић написао за „Политику”, 6. јануара 1925. године


Иво Андрић

објављено: 26.01.2015
politika.rs

1914

U polutami i tišini
Bez snova noći, bez mira danâ.
Lagano je zaboravljala
Moja duša u vjencu rana.
Al’ jutros, s prvim zrakom sunca
Zacvilje spomen strašnim glasom
I krv zapišta iz svih rana:
Unijeli su mi krčag vode
I prvi put sam, sa užasom,
Na mračnoj vodi ugledao
Svoj lik, ispijen, blijed, i zao.

Bežanje

Kad jesen pogasi šumove,
i boje u predsmrtnom sjaju
stanu polako da mru,
kad se suncu otme vlast,
ja ću se dati na put.

Znam da se neće vratiti
leto sagorelo,
i da je mrtva radost i pogašena žedj,
i da tudjina nikom
još sreće nije dala,
ali znam: da su za nesrećne oči
novi krajevi lek,
i da se svaki bol jedino novim i većim
sažiže i leči

Ex ponto

Koga li ljubi sada ona mlada žena? Ona mlada žena koju sam našao jednog ljeta lijepu i dozrelu od šesnaest godina, prolazi – Bog znao zašto – jutros mojim sjećanjem.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Jednom sam na maloruskoj ravni našao crven i krupan cvijet: njegova sočna čaška, kratka cvata, nudila je, u široko rastvorenim laticama, svoje nadrasle prašnike svim vjetrovima.
Koga ljubi sada ona mlada žena?
Nikad nije bilo između nas riječi (ja sam teško i razumijevao njen jezik) i naš odnos nije imao nikada određenog imena. Pod zvijezdama sam je ljubio do umora i do ponoći sam ležao na travi, s glavom u njenom krilu.
To je bila žena stvorena za ljubav i predavala se nijema od strasti i suzni
h očiju, šapćući isprekidane riječi o vjernosti.
Koga li sada ljubi ona mlada žena?

I mislim…

I mislim: kako je dobro sto smo stvoreni ovakvi,
Što smo sirmasi, sami, tankog zdravlja, i neugledni,
Bez ičeg privlačnog za ostale ljude;
I što možemo (besprimerna, dragocena milosti!) tako često
Da zamislimo i oživimo duhom svaku lepotu
I svako dobro ove zemlje i neslućenih drugih svetova.
A za jad, muku i bol ne prestajemo da tražimo smisao
I razlog. Pa i kad ne uspemo u tom mi nalazimo uvek
Pokornost i sažaljenje.

Jutro

(Dan jedan praznih očiju i zamagljena čela.)

Toga je jutra crna ptica pjevala u srcu mom:
bila je-bila!-tvoja mladost
i sve je prošlo s njom;
ne pohodi nas dvaput radost:
Crvljivo voće brzo zre;
a sužanj ne zna ni sunca ni neba
već brzo stari i brzo mre.-
Toga je jutra zlatna žica prepukla u srcu mom.

Jesenji predjeli

Lagana magla i blijedo nebo
I puno želja
A poljem, kud je polegla trava,
Ko dašak nečijeg sna da leži,
Tanana rosa.
Noćas je tu prenoćila jesen.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo dima
Vrh starih kuća. Izgleda kao
Da im to posljedni dah života
Lebdi nad njima,
I stare kuće umiru tiho.

Lagana magla i blijedo nebo
I malo nada.

Kraj

Septembar,
Skupocena nagnuta čaša
Kojoj ivicu vino kvasi.
Srce bije sve jače, sve dublje,
Krv je nemirna, jer predoseća
Ono što donosi plodna jesen:
Odlazak, nestanak, kraj.
Koračam još kao da idem…
Koračam još kao da idem
nečem u susret, gledam i mislim,
a preda mnom su sve same neminovnosti,
bez izlaza, bez odlaganja.
Kamen koji može samo
Da tone.
Zavesa koja se svega jednom spušta,
a nikad ne diže.
Priča o ptici za koju se zna jedino
Da je odletela.
Života nema, smrt ne dolazi.
Neshvatljiva, duga, nepodnošljivo duga,
Ljudska sudbina.

Kad se meni plakalo

Kad se meni plakalo,
Vas nije nigde bilo,
ni glasa vašeg ni pisane reči
koja za nuždu teši.

Danas, kad vi plačete,
Meni se bolno smeje,
Ukoliko mi nije otužno i dosadno,
Kao pred glupom scenom.

Eto, to vam je sve
Što ljudi jedno drugom
Mogu u ovom kratkom životu da daju:
Potpuno nerazumevanje.

Kraj reke

Prikrajčismo.
Splavari stadoše vezivati splav. Iskočih.
Sjedoh na obalu. Kameno grotlo,
oškropljeno po vrhovima crnom omorikom
i u njemu ukliještena zelena rijeka.

Sunce je bilo na po neba.
Pomislih da sad u gradovima zvona zvone
i svijet ide u rijekama –
Ali me moja rodjena misao izdade
i u naviklom krugu se vrati:
Ko sam? Kuda putujem? Zašto ?
Tražeć` odgovor, bacih pogled niz obalu,
i tada ugledah: lagan vjetar
skide s omorika, s krša i s vode
tanku sjenu, kao prašinu,
zgusnu je u lik i snese pored mene.

Iako uporno obaram oči,
dok dva splavara s povicima vezuju dalje,
znam: neko četvrti stoji pored mene,
i tako je blizu uza me
da, i ne dižući pogled, nazirem
kraj od sivog mu rukava.

Lanjska pesma

Mirišu silno bijeli cv’jetovi
i pada sitna kiša proljetna,
ja kisnem sam.
O niko ne zna kako je
teško hoditi sam i bolestan,
bez igdje ikog svoga,
u zlatno proljeće.
U srcu mome nema ljubavi,
u srcu mom su tavni spomeni,
davni i mučni.
Silno mirišu bijeli cv’jetovi.
Kisnem. Bez mira, bez ljubavi.
Sam i žalostan.

Lepa mlada žena govori

Da sam voda tekućica
U kojoj mnogi žeđu gase,
I svaki odlazi zadovoljan, čist i umiven,
Sa svojom srećom jedinstvenom
Kojoj na svetu nema ravne.
Da sam piće, silovito i radosno,
Koje piju drugari po krčmama,
Tražeći sreću u osmejku i zaborav u pevanju.
Da im ja želje ostvarujem, i najluđe i najsmelije,
Pomamnim šumom noćnih sati, gustim dimom terevenke.
Da sam otrov, munjevit i nepoznat,
Piće za one koji ne mogu
Da sačekaju zalazak sunca,
Da sečem život u korenu, brže od munje,
Da misli, bića i svetove
Brišem netragom zaborava.

M.C.

Ostarićemo, što od burna života,
I smirićemo se i proti volje;
To ne znači da ćemo biti „razočarani“
-Bože, sačuvaj! – i nositi
demonstrativno „časne sedine“.
Ne, tek, tako, biće nam draže mesto kraj prozora
i stišan razgovor;
doživljaj će zameniti sećanja,
i volićemo malo odviše knjige i slike
na kojima drugi neće moći bogzna šta da vide.
Ostarićemo, dabome, al to je daleko.
Sada i još za dugo, volja da se
srdimo, volimo, grdimo, burno lomimo,
svuda kod ljudi otpor i raspre izazivamo,
tugu kod svojih.
I u svemu tome često pomislim,
ne bez neke nežnosti sa samim sobom:
ostarićemo.
T.J. ako nas opet neka ognjena šimera
pre vremena ne odnese do đavola.

Marta meseca

Stara i znana ljepota zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Nisu više za moje oči. Ovo
Dobro poslanstvo ne nosi ni traga
Jadnih i praznih dana koje prodjoh.

Meni se sanja oproštajni san
Kratkog vidjenja.
Marija gleda: oborene glave
Kako odlazim dugim putima,
Kuda je pala magla;
Moj ogrtač je pokiso i težak;
Moj put bez povratka. Marija plače.

Mala i znana mjera zemnih stvari
I bjedni sjaj prolaznog
Ne dira više moje misli.

Ni bogova ni molitava

Ni bogova ni molitava!
Pa ipak biva ponekad da čujem
Nešto kao molitven šapat u sebi.
To se moja stara i večno živa želja
Javlja odnekud iz dubina
I tihim glasom traži malo mesta
U nekom od beskrajnih vrtova rajskih,
Gde bih najposle našao ono
Što sam oduvek uzalud tražio ovde:
Širinu i prostranstvo, otvoren vidik,
Malo slobodna daha.

Na moru

1

Galeb i oblak,
Ponad jugova mora mutna sjaja;
Zelena im je voda krila orosila.

Dodjoše dani s vlažnim snom u skutu.
Nabreko lišaj na stijeni koju bije
Val bez prestanka; u njemu gasnu
Glasovi vrelih dalekih cesta
Koje me zovu.

Sjećanja, žene, vesele vatre!
Oktobar zatvara pute, prosipa jezu po kosi.

Na sivom nebu vrh beznadne vode brode
Galeb i oblak.

2

I rumen je oblak zgasno.
Večeras niko nije sa mnom pošo
na taman i dalek put.
Tek, u dnu neba putuje rub mora,
oštar i hladan
ko mač, i miso na kaznu.