Neka ti nije žao rad samoće i šutnje što je oko tebe.
Možda udes dobro misli s tobom, možda je to stara nečija molitva koja te okružuje tišinom kao zaštitom, možda u tvom ćutanju leže pokopane riječi koje nose nemir i nesreću.

U samoći je brod tvoj miran, desnu ruku držiš na kormilu. -Ludo srce, zar ti je žao da te ne vitla bura bespućem?
Počinimo u tišini i nad mirnom vodom zahvalimo udesu za sve zlo i teško što nije bilo! :t:

" Kada bi srce imalo ono što voli, duša što je raduje, usne kog žele da ljube,
ruke kog žele da miluju, noge kud vole da putuju - 6594.jpg
život bi bio najlepša pesma. Ali i najlepše pesme imaju kraj.
I obično nisu duge.
Međutim, ako zaista vrede -
dugo opstaju i pamte se."

Ivo Andric

Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.

U ljubavi ima mnogo bola,nereda i nepravde.
Ali,ljubav je tako tajanstvena stvar da i to mozda
samo tako izgleda pred nasim povrsnim i nesavrsenim sudom.
Snaga i velicina ljubavi koju nikada dovoljno ne poznajemo,
mozda je tolika da se i to sto nama izgleda kao bol,
nered i nepravda ispravlja i poravnava negde na nekom
visem planu koji mi ne vidimo.

Cudno je, kako je malo potrebno da budemo srecni
i jos cudnije:kako cesto nam to malo nedostaje.

Ivo Andric

„Priče o osobenjacima i malim ljudima“

„Ja, u stvari, nisam pisao knjige, nego rašivene i razbacane
tekstove, koji su se vremenom, s više ili manje logike,
povezivali u knjige – romane ili zbirke pripovedaka.“

Otkako znam za sebe meni je bilo dosadno.

Spava, misli da spava a u stvari uspavljuje i zavarava svoju
misao.A ako odista zaspi, kad se ujutru budi, prvi blesak
svesti obasjava misao koja se nije ni odmicala.

Govorio je o tom kako u odlučnim časovima života,
kad se skreće s jednog koloseka na drugi koji vodi u
sasvim protivnom pravcu, sam čovek nije ni najmanje
svestan toga.Tek kad pređe dobar deo novog puta,
kad je sve već nepopravljivo, on primeti da je prošao
pravcem kojim nije želeo da ide.

Jer sticanje jeste, doduše, bežanje od sirotinje, ali da nema
siromaha, kako bi se mogla meriti vrednost i ceniti uspeh
onih koji steknu ?

U ovakvom potpunom ostvarenju jedne želje kriju se
velike opasnosti, a najveća je u onoj novoj želji, koja se
namesto ostvarene javlja.Ko zna kakva je ta i kud nas
može odvesti ? I ko zna od čega nas je branilo postojanje
one prve, dok je bila u nama i mučila nas, živa i neostvarena?

U nas se mnogi ljudi žale na „sredinu“ i ne bez razloga, ali se
žale toliki i tako mnogo i često, da je reč „sredina“ počela da
gubi svoj smisao i da postaje opšti razlog svakoj nezgodi
pojedinaca, otprilike kao reč „satana“ u srednjem veku.

Idem niz ulicu i stradam od banalnosti natpisa.

Čovek je takav da sve dopušta da mu kažete, na sve pristaje
lakše nego na to da je „kao i svi ostali“.

Najveće oluje, one u kojima propada brod i sve što je živo
na njemu, nisu nikad opisane, jer ih niko nije preživeo.

Naučio dam odavno da u stvari i nema potpuno lažnih suza,
nego da mi obično lažnim suzama nazivamo one suze čiji
nam je izvor nepoznat…

Laganje, nemilosrdno i nazasito kao svaka strast, vodi svoga
lažova sve dalje i nagoni ga da trči za nečim što je davno i daleko
ostalo iza njega.

Kad se čovek rodi to je kao da ga bace u duboko, beskrajno
more.Valja plivati.Postojati.Nositi identitet.

13.marta je bilo 45 godina od smrti Ive Andrića:
 Jedan od najvećih naših pisaca i jedini jugoslovenski književnik dobitnik Nobela


"UKRATKO: BITI ČOVEK"






“O priči i pričanju”


Zahvalnost za dodelu Nobelove nagrade, Andić je izrazio govorom “O priči i pričanju”, čije delove vam u nastavku izdvajamo:
“Moja domovina je zaista “mala zemlja među svetovima”, kako je rekao jedan naš pisac, i to je zemlja koja u brzim etapama, po cenu velikih žrtava i izuzetnih napora, nastoji da na svim područjima, pa i na kulturnom, nadoknadi ono što joj je neobično burna i teška prošlost uskratila. Svojim priznanjem vi ste bacili snop svetlosti na književnost te zemlje i tako privukli pažnju sveta na njene kulturne napore, i to upravo u vreme kad je naša književnost nizom novih imena i originalnih dela počela da prodire u svet, u opravdanoj težnji da svetskoj književnosti i ona dâ svoj odgovarajući prilog. Vaše priznanje jednom od književnika te zemlje znači nesumnjivo ohrabrenje tom prodiranju. Stoga nas ono obavezuje na zahvalnost, i ja sam srećan što vam u ovom trenutku i sa ovog mesta, ne samo u svoje ime nego i u ime književnosti kojoj pripadam, mogu tu zahvalnost jednostavno ali iskreno da izrazim.”


"Najposle, zar se u prošlosti kao i u sadašnjosti ne suočavamo sa sličnim pojavama i istim problemima? Biti čovek, rođen bez svog znanja i bez svoje volje, bačen u okean postojanja. Morati plivati. Postojati. Nositi identitet. Izdržati atmosferski pritisak svega oko sebe, sve sudare, nepredvidljive i nepredviđene postupke svoje i tuđe, koji ponajčešće nisu po meri naših snaga. A povrh svega, treba još izdržati svoju misao o svemu tome. Ukratko: biti čovek.”







Ceo tekst