ZAPIS O PESMI

Vapim da mi jedna pesma bude
Čista ko klas zreli usred leta.
Kraj nje — da dve bulke strašno rude.
Iza — ponor i ivica sveta.

Nju nijedna ruka da ne takne
Niti da je ljudske oči smotre.
Samo vetar kad se sa tla makne
Nek joj nekad zlatnu suzu otre.

Možda i to: u letu, visoko,
Jedna ptica nek je kao sliku
Upije u beslovesno oko
I objavi svetu u svom kriku.

AUTOBIOGRAFSKA BELEŠKA


"Ovo je kratka priča o meni. Zovem se Stevan Raičković i pre i posle moga rođenja moji roditelji su se stalno selili s mesta u mesto, premštani sa službom kao i toliki drugi učitelji. U jednom od njih sam se i rodio. U matičnim knjigama Neresnice zapisano je da sam rođen 5. jula 1928. godine, od oca Milana iz Podgorice i majke Živane, rođene Obradović, iz Velikog Gradišta. Svet sam ugledao u seoskoj školi, dugačkoj, belo okrečenoj prizemnoj zgradi, koja jednom svojom stranom gleda na reku, drugom u planinu. Poneo sam ime deda, po ocu, plemenskog kapetana Lješanske nahije u Crnoj Gori, Stevana. Da pomenem i drugog pretka, iako ga nisam zapamtio: ded, po majci, Dragoljub, zvani Draga, držao je kafanu u Velikom Gradištu na Dunavu, a u ratu je bio trubač, pa su i sve njegove nazivali Trubačevi.

Moje selo Neresnica je u istočnoj Srbiji, u podnožju Homolja, kraj zlatonosne rečice Peka. Ne bih mogao da se zakunem da sam zapamtio svoje rodno mesto. Ponekad se nečega kao i setim, ali mi odmah pada na pamet da su to možda samo sećanja na kasnije priče mojih roditelja o vremenu našeg zajedničkog boravka u ovom selu. Otišao sam iz njega kada sam imao dve godine. Od tada pa do danas, odvija se moje bezuspešno traganje za zavičajem. Umesto jednog — pronašao sam mnoge. Jedan od njih je Senta, kraj Tise, u kojoj sam proveo dobar deo detinjstva. Drugi je Beograd, u kojem sam proćerdao svoju mladost, grad u kojem odavna živim. Kao daleki magnet, osećam da me privlači i crnogorski kamenjar, postojbina mog oca. I neka druga mesta dotiču se mog života kao značajne svetlosti ili senke. To su Bela Crkva u Banatu, pa Subotica, zatim Kruševac i Smederevo. Imam još dva malo tajanstvena zavičaja. Jedan je ogromna Rusija, odakle su se moji nepoznati slovenski preci iz davnine uputli u ove krajeve. Drugi je sićušna koliba na Lavaču, kraj Dunava, sa zidovima od naboja i trščanim krovom, u koju se ponekad sklonim tako da niko ne zna gde sam. Kad mi bude najteže u životu otići ću da vidim Neresnicu, odakle je sve počelo.

Inače, živeo sam kao i toliki drugi. Učio sam neke škole petnaestak godina i radio, za hleb. Ovo drugo mi ne gine do kraja života. Jedan vedriji deo mog potucanja, sa nekim senkama rata, moje detinjstvo, opisano je, donekle, u pričama iz Velikog dvorišta. Neki čudniji i tajanstveniji predeli iz moje detinjske mašte našli su svoje mesto u stihovima iz Gurija. Ono što nije ušlo u tu knjigu našlo je svoje utočište na stranicama Družine pod suncem, Vetrenjače i među jednim koricama na kojima piše: Slike i prilike. Jedne zime, kada sam osetio da sam već uveliko zagazio u život, kao u duboki sneg, pokušao sam u Malim bajkama ponovo da razmišljam i osećam kao dete. Život mog srca nalazi se razbacan u Pesmi tišine, Baladi o predvečerju, Kasnom letu, Tisi, Kamenoj uspavanki, Zapisima o crnom Vladimiru, Slučajnim memoarima, Točku za mučenje i još ponekim knjižicama.

Moj zanat je poezija: kad na svom banku nisam kuckao svoje stihove, pisao sam o poeziji drugih naših pesnika, a kad mi ni to nije polazilo za rukom — prepevavao sam strane pesnike na naš jezik. Tako je bar za sada."

"I mrtvi govore
to ćuti samo kamenje"

Pohvala

Hvala suncu, zemlji, travi.
Hvala vazduhu što je plav.
I hvala
Evo
Što imam govor.
I gledam kako mili mrav.
Hvala srcu za bol,
Slavlja,
Što ga probudi i šum blag.
Hvala svemu što ostavlja
Po svetu sen,
U meni trag.
I hvala ovoj ludoj glavi
O koju lupa prostor sav.
Hvala suncu,
Zemlji,
Travi.
Hvala vazduhu što je plav.