|
|
Autor | Poruka |
---|
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Sre 6 Feb - 17:56 | |
| NIJE SVRŠENO
Pomislim: nije svršeno. Rodiće se još nešto kad prva trava rodi. Biće još nečeg plavog sa prvim plavim nebom Što će da se nasmeši Okolo I u vodi. Pomislim: nije svršeno. Ne može da bude svršetak cvetanja u cveću Jer ima očiju Što nas kao dva cveta Sretnu I posle dugo sreću. Pomislim: nije svršeno. I onda hoću da se zagledam U krajnji oblik svega. Pa mi se tiho učini Da ću sve to da pojmim Jednom Sa nekog brega. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Sre 6 Feb - 17:57 | |
| PLAVET
Padoh u neznani predeo, pun boljke: S očima što vide i ono čeg nema. Jedno uvo — morski šumi poput školjke, Drugo — čuje neznan zvuk koji se sprema.
Boluje mi svako čulo i još štošta: U dan vedar — žmurim, u mrak — bečim zene. Kad mi usta sretnu čašu ranog mošta Ja niz bilje tražim pelin dok ne svene.
Kad sam blizu sjaja — ja bih da sam bedan, Pod gipsanim stropom — sanjam tavan hladan. Celog sam se veka vežbao da žedan Prođem pored zdenca, a kraj zdele — gladan.
Da me neko nekad vidi (kad ne čujem) Kako mi se lice mrači ko u dimu Pre bi pomislio da ubistvo snujem No da za reč plavet tražim tešku rimu.
Prođem pokraj bližnjih, ćutke, ko da preči Put i rad me čeka: a u meni mrmlja Celo jedno more besmislenih reči I vetar — zapamćen s nekog šturog grmlja!
Mislio sam da će s prvom sedom sve to Prhnuti iz glave: ko od pucnja — ševa! A sad dobro vidim da ja opet eto: Pevam, tim što pitam — dokle da se peva?
Da li da te, pesmo, zgužvam u lopticu Pa da te kroz šumu svu noć miši gone Ili da te pustim vetru da uz pticu Poletiš u neke slepe nebosklone?
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Sre 6 Feb - 17:57 | |
| CRNI SLUGA PTICA
Dodji u travu visoku da ti cvetovi poljube kolena Cvetovi lepo ljube kao jedina zena. Tu lezim i ja provodim svoje leto kako umem. Travu koju preko dana ulegnem Za malu noc se ispravi I vlati opet kao suma sume. I ponovo se,u jutro,pri dnu,pokrenu mravi. U svako jutro ovde je dobro kao i u svako vece. U podne,crnim od sunca,zazednim,pa pijem. Posle,senka pocinje da raste i da me tiho krije. Kad je suton. Ja lezim nauznak i cekam da prva zvezda potece. Ja,naivni gospodar i crni sluga ptica. Voleo bih i ne bih voleo da neko svrati. Mozda se ispod drugis stopala nece ispraviti vlati?
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:52 | |
| Pesmo, sluh napregni, načulji oba uva: Kletva oko tebe kao vetar duva.
Kunu tvoju blagost, tihi sjaj i rime. Njušiš: u daljini lomače se dime.
O, jednom, kad bude opet leto, voda, Razbij mi grudi: čeka te sloboda.
Vilama razgrni — bol, a metlom —- tuge. Pobegni kroz travu, niz breg, među druge.
Nakostreši dlaku, vilice razjapi, Zabodi zub u meso i krvi se napi.
Onda otrovano srce skupi, stegni: Ko crknuto pseto nasred puta legni.
Nek zavonja iz tebe ko s gomile strvi Na koju sleće gavran i gamižu crvi. . .
Ili: kad leto opet zasjaji u vodi Za ruku me uzmi i u žito vodi.
*** Nudim ti ukras od bilja: puzavice I bršljan za tvoju kosu, tvoje lice.
Onda se mašam rukom za nebo i u more Da ti ublažim oči, upaljene, što gore.
Ltice u zamku hvatam i sa neba ih svlačim Pa te u njihov glas i perje oblačim.
Ponekad: zemlju kopam i u nju te skrivam Pa ne znam da li sam mrtav ili bivam.
U snu se trzam: pesmo, šta ti treba? Vidik na reku? Ptica? Komad neba?
Ništa mi ne treba — kažeš — ja sam gola. Šumim kao život, vetar, smrt, topola.
*** Na jugu smo, u brdu: sred oskudnog bilja Penjemo se, pesmo, ti i ja bez cilja.
Poneki se kamen odroni uz buku: Ja se zateturam. Ti mi pružaš ruku.
Zapnemo li nekad o polegle vlati: Oko nas se samo naša senka klati.
*** Mog života evo ponavlja se priča: Tek što prođe kiša — sustiže me ciča.
Al nekako ipak uspevam da sklonim Svoju golu glavu pred ovim, pred onim.
U skloništu, zatim, lupam o zid glavom: Gde da sklonim misli i moj san o plavom?
Na ulici opet stojim usred tmuše I zamišljam pesmu ko dom moje duše.
Liči mi na kulu, tu, na dohvat vida, Okovanih dveri sred debelog zida.
A nekad: na praznu, otvorenu kuću, Ali sakrivenu negde u bespuću.
*** Dve ptice nada mnom kruže ko pijane U pustom vazduhu bez ijedne grane.
Mora da su pile za vazdušnim stolom Ispunjene plavim nepoznatim bolom.
Da l to zastadoše kraj vazdušne klupe Da podele stvari i da hrabrost skupe?
I dok sad odlaze svaka svome kraju: U mojoj su pesmi skupa, a ne znaju.
*** I u nekoj sobi (pored hladne peći) Šta će posle ovih reči baš on reći.
On, što možda samo jednu miso ima, Da je sam i baš tad nepotreban svima.
Zbog takvog trenutka tvog o ja sam shvati: Bdio jedne davne noći, nepoznati.
Ako se namrštiš, znaj da je zbog toga Promašeno pola i života moga.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:52 | |
| Ljudi se bude bez oruzja
Ljudi ulaze u kuće. Otvaraju kutiju sećanja. Zatvaraju svoje prozore. Onda još malo Kao krišom Gledaju kroz zavesu na asfalt u zaklaćeni krug Bačen sa neke lampe. Iza reke Ljudi ulaze u kolibe od blata Malo povijenih leđa. Slušaju Tu negde iznad čela Sad već samo Pomalo Igru vazduha i trske. Na utabanoj travi Između naselja i grada čija su imena zagonetke Koje neko postavlja Vojnici Tamni od sna Slažu oštre piramide od pušaka. Onda uhodaju u šator pognutih glava kao da se klanjaju. Inače Svuda okolo Ptice se pretvaraju u lišće. Zmije sasvim uspešno imitiraju pukotine na kori. Vode i ribe se mimoilaze Svako ka svome snu. Vetar je svoju providnu kožu razapeo o padinu brda Čiji se profil topi u tamnom vazduhu. Pod nebom Počinje da traje iz korena Jedno prekinuto sećanje svako na svome uzglavlju.
Onda polako Zvezde naviklim znakom najavljuju metamorfozu I nevidljivo Tiho se iza kulisa menjaju uloge. Lišće se pretvara u ptice. Zmije i pukotine se pomiču svaka ka svome cvetu Svaki cvet ka svom suncu. Sad se već zna šta je vazduh Šta nije. To je već brdo u svojoj očiglednoj sigurnosti. Vetar se odlepio i mili svoj prvi korak Svoj nesigurni milimetar. Inače Svuda okolo Pod krovom od lima Pod krovom od trave ili od barske trske koja zviždi Iza providnog stakla koje se osvetljava U kamenim grudima zidova tako šarenim pola od sna i pola od kreča Otvaraju se oči svih živih. Mali Ponovo nevini krugovi. Trenutak je kratak i treba ga naprečac uhvatiti za uzde. Ljudi se bude bez oružja.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:53 | |
| KAMENA USPAVANKA
Uspavajte se gde ste zatečeni Po svetu dobri, gorki, zaneseni, Vi ruke po travi, vi usta u seni, Vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni,
Zarastite u plav san kameni Vi živi, vi sutra ubijeni, Vi crne vode u beličastoj peni I mostovi nad prazno izvijeni,
Zaustavi se biljko i ne veni: Uspavajte se, ko kamen, nevini, Uspavajte se tužni, umoreni.
Poslednja ptico: mom liku se okreni Izgovori tiho ovo ime I onda se u vazduhu skameni.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:54 | |
| GRAD ILI PONOĆ
Čekao si ponoć Tako nekako neobično Kao da si nekog živog čekao:
Kao da će se ponoć pojaviti u dnu ulice Ili iza ovoga ugla Sa onog prozora.
Čekao si ponoć Bogzna zašto:
Grad valjda da bi se umirio Ljudi tvrdo zaspali Šumovi možda da bi se uvukli u svoje kutije za šumove Ptice — u svoje kutije koje se ne zatvaraju A ti da bdiješ I osluškuješ svoje korake kao dane koje si preturio
Čekao si ponoć.
I evo osluškuješ svoj korak:
Nekako suviše ravnomerno odjekuje Suviše ravnomerno Kao časovnik (Onaj jevtini budilnik u krpe koji si uvijao I premeštao Da ne čuješ) Od koga si pobegao.
Ali kuda?
Kuda si to dolutao Daleko Da se tako beskrajno i tupo faraonski ispavaš?
Da nisi možda žudeo Hteo I tajno izmislio:
Kad su svi najumorniji — ti najsvežiji da budeš Pa ovaj zaspali grad odneseš I premestiš?
Kuda si to dolutao U ponoć Kao da je doba šetanju?
Šalu da zbijaš Sa životom.
Sa pesmom.
Zar sa samoćom?
Čekao si ponoć...
Daleki je ovo grad I star
Sa monotonom nekom istorijom
Sa golubovima I spomenikom
Sa jednim osvetljenim prozorom.
(1960)
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:56 | |
| U JEDNOJ ULICI
Postoji jedan čovek u jednoj ulici Koji svakoga jutra u određeno vreme Otvara svoja vrata sa pohabanim lukom u vrhu I zatvara ih jednim naglim pokretom I odvaja se od njih i odlazi Sa takvim izrazom na licu i u svemu Kao da su to bila tuđa slučajna vrata Iza kojih je nekom greškom ili zabunom Samo za jednu noć zalutao. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:56 | |
| TIŠINA NA PUTU
Još osta vremena toliko Koliko i prođe. Gledam: niko Uz mene ne korača više. (Bar da je vetra ili kiše!)
Ja štapa nemam, al me prene: Kao da kucka pored mene. (I ja da idem po tišini: Možda se samo nekom čini.) |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:57 | |
| U PONOĆ NA KLUPI
Mi pobegosmo od svega, al nikud od svog lika. I sve je opet u nama. Evo nas: u ponoć na klupi!
Telo je zaspalo kao stotinu vojnika Što zalutaše u trske međ koje niko ne stupi, Ali oči su budne, kao tuđe, il skinute sa slika.
U kakav li ovo grad banuh kom primicah se, žitom, satima?
Zar dođoh da tek vidim ljeskavo kube pod mesecom I one najkasnije, s poslova ili ljubavi, pred vratima?
(Gle: svetli poneki prozor i neko je nagnut nad decom.)
Zdesna je noćni Dnjepar (al Tisa se s njim muti u očima).
Izgleda: u meni ne spra Tisu ni Baltik ni Neva Jer evo gde, večno isti, sam zurim u srce noći
Bez misli i uspomena, s jedinom pticom što peva Duboko u mom telu, sve tiše (i da l bez moći?) O nekoj lepšoj lepoti što svetom ne odoleva.
Evo: to plovi Tisa po skveru dalekog grada Bez korita, al s vrbama i muljem od ilovače — Oni su tu, u meni. (Kao da i čamac minu sred hlada: A vesla — izgubljena, pa struje zanose sve jače.)
Umesto Dnjepra: pod mesecom — Tisa u podnožju zgrada.
Tako se premeštaju reke dok mesec toči Zelenkastu kišu sjaja niz udaljeno kube.
Neko nevidljiv, u nebu, Velika Kola koči.
Poslednji šetači (van mene) za kapijama se gube.
Svi prozori su ugašeni. Još svetle jedne oči.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:58 | |
| Zivot
Tu vise nema bega Svet je zatvorio krug. Pa neka i biljka I ptica Budu kao covek Drug. I grana vec da postanem Moje bi lisce mislilo. (O ne bi se samo u jesen Krvavo zlato Lilo.) U kamen da se pretvorim Vec ne bih naso zaborav. Bio bih na obali jedini Kamen zamisljen I plav. Tu vise nema bega Zivo je sklopio krug. Pa neka i breg I suton Budu kao covek Drug. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:59 | |
| Jedan dan na Dunavu
U rano jutro Prolazio sam pored kolibe Ribolovca I pomalo pustinjaka I pisca Miodraga Borisavljevica. Sedeo je na klupi I turpijom Povlacio Naslepo Ivicom jedne prazne konzerve I gledao daleko niz vodu Sve dok i mene nije Pred sobom Ugledao... Ceo dan lovio sam ribu I zapisivao Slucajno iskrsle stihove Belezio I dok se riba kuvala I zamenjivao Poneku rec Izmedju zalogaja i zalogaja. Pred zalazak Posetio sam ponovo svog starog prijatelja I radosno mu prepricao svoj dan Do tancina Sedeo je na klupi I drzao u ruci Tek zavrsenu Dzezvu za kafu. "Ovo je od one konzerve" Rekao mi je starac Pomalo ponosno. "Mogli ste za to vreme I pripovetku Umesto toga Da napisete" Omaklo mi se posle nekoga vremena Kad mi je prvi talas divljenja Nad njegovom majstorijom Splasnuo. "Uzivao sam vise U pravljenju ovog loncica s drskom Ni od cega I ni sa cim Nego da sam najlepsu pricu napisao". Zatim je skuvao kafu U novoj dzezvi. Sedeli smo na klupi Pred kolibom Oba umorna Od svojih razlicitih poslova Pili kafu I pusili I gledali u Dunav na zalasku. (I zavideli mozda jedan drugome.)
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 13:59 | |
| Usnuli kavez
Dolazi noc koja budi U tebi usnuli kavez U kome zveri i ljudi Sklapaju bratstvo, savez.
Ti samo znas sta bruji U toj dzungli od tela: Kolju se lav i slavuji I krice jata bela.
Niz tebe sav krvari Medved sa vencem od inja I slepe slonovi stari.
Prepun si zmija, majmuna. Dok negde u dnu tek tinja U setnom snu zlatna kuna.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:00 | |
| Camac u ritu
U rit, sve dublje, ulazi crni camac I na njemu se, gle: i moj zivot probija izmedju vrba.
Zaobidjimo natrulo deblo sto cuci kao samac Obrasto u mahovinu i sa stotinu grba.
Prema skrajnutim lopocima ili gde? - da uputimo nas pramac!
Zasli smo ovde da se mir i niz nas slije Al tek se u njegovom srcu, gle: nas bol rasprskava.
Okolo nas su stvari, ko nikad, najistinskije, A nasa se bit medj njima ko pesak potkopava: Camac je crn od katrana, a zivot nas - kakav li je?
Vec danim sam u ritu (tek slusajuci ptice i zabe) Skupljao po kap melema u oko, u uho, u grudi, Al izvrgnu se tisina u kandze koje grabe I melem posta otrov od kog se tiho ludi A moje snage - bez pravca, otupljene i slabe.
Sad gledam: vode su mirne - to trske drhte iznutra Kao sto se njisu devojke, same, iz svoje mladosti Daleko je grad - al krenuti u njega vec sutra
I utonuti u zivot: u zaborav do kosti! (Ove reci, kao paniku u sebi, ponavljati do jutra.) Ovo je tek svet bez pravca: tonuci sve dublje
Izmedju travnatih ada, izgleda - zalutali smo. Ne vredi sad siriti oci nit veslo stezati grublje
Vec jednostavno: cekati sunce (kao spasonosno pismo) Da kroz rupu u krosnji zapali svoje zublje.
|
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:01 | |
| ЗЛАТИБОРСКА ПЕСМА
Ако се небо ширило као плава утеха, ако је сунце имало нешто од твога дисања: Ми смо били два бора, тужна, без греха, две гране што се ломе и – ћутање, два питања.
Изговорена тихо као камен да пита (тихо, сасвим, да се до бесчујности чује); скоро немушта (тако само причају жита своју нејасну љубав у ветровима што хује).
Знам: одвојило се нешто од свега, к'о острво, и постојало тако, самовало, само. Ако смо звали љубав – тихо је шумело дрво то на ком је расла мисао да нешто знамо.
Зато су улазиле у нас даљине, оне далеке, па отицале лепе као звездано небо, и гушће. Од њих су нам руке бивале по две немирне реке са пустим обалама што траже благо ушће.
Ако су траве имале прсте који нас просе и птице, изнад, у перју слутиле потоке: био сам у твом оку – крила што се надносе над воде страшно зелене, изгубљено дубоке.
Док је мировало, у врху, облачје заустављено као подводно стење у небеској дубини – из поноћи се дизало твоје колено и сјало белу светлост по тужној једној тишини.
Па ако су падине биле дланови заборава И врхови – без равнотеже, у чудном знаку самоће: нас су њихала два мора – небо и трава – на црном чуну љубави где расте глад и воће.
Зато смо (не знам) слутили да ноћи не умиру и веровали у све то као у месо и кости. О ми смо били тек два камена у виру бачена са танке гране пролазности. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:01 | |
| НЕПОЗНАТА У ДАВНИНИ
Гледам те сад одавде: седиш у јулском дворишту Урамљеном у зидове високе преко главе. Тебе посматрају још и птице: као да те моле и ишту.
Мене не види нико Зурим из корова и траве Дубоко у углу, у затуреном скровишту.
Овде је хладовина највећа: мирише на влагу. Цигле су пода мном трошне и нешто зеленкасте. Тебе облива сунце. Видим: купа ти руку нагу. Тако је све око тебе чисто, у сунцу. Моја крв расте Из мене, као да отиче некуда, па тихо губим снагу.
Само да се не покрене нешто: нека врата. Само да не падне нека дуња, између нас, натрула. Ил’ цреп да не пукне изнад, од нечег: од птице, од мачијег бата.
Тишина расте између нас: пење се као прозирна кула. Само да је нико не дирне, никад. Осим ове песме. О непозната. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:01 | |
| О СЈАЈ СУ САМО ВРАТА КРАЈА
Тај мук - да није звук без краја Што свуд сеже Па неки мир са криком веже Ил маглен дух са месом спаја?
Тај крик - да није врх тишине Што се ко усов у нас руши Ил неки бат у нашој души Кад бол се вине?
О мисо рије Мој дух и као смрт ме гледа: Све то што бива - да сан није
Заспалог нечег усред леда? Тај мрак - да није болест сјаја? О сјај су само врата краја. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:02 | |
| ОТВОРИ ОВУ ТИШИНУ
Отвори дрхтаву светиљку Два ока уплашена ко ласте Да откривам глас - ту биљку Што из белог меса расте
И трепери: зачуђено ко влат Кад ветрови га враћају и носе. Отвори: приближи сутон косе Да пут откривам - тај врат
По ком ћу да лутам с два прста. Отвори бело језеро шаке Да руке нису ми два крста
Да очи нису ми две раке. Отвори сву тишину - нагни сан Да откривам тајну ноћ и дан. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:02 | |
| САМО ЈЕ БУДИЛА МИР
О проста ружо говора Зашто те пролећа буде Заспалу међу два мора На усни плаве луде?
О сви смо ломни ко штап На првом рубу греха Кад падне прегорка кап У плави зумбул смеха.
Тешко је: дрхтиш ко бор. Па ћутиш... Што склапаш вид? Зар није црно ко флор?
И песма: да л плави вир? Или кап пала на зид? Само је будила мир. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:02 | |
| СЛУШАМ СВОЈ ТАМНИ ГЛАС ИЗГОВОРЕН ПОД ЛИШЋЕМ
Застанем: И тражим некуд у себи реч једноставну, сасвим, Просто која извире, Скоро налик твом дисању кад спаваш, Те има од оног небесног Што се свија Благо и неприметно И лаки стас трава и спокојност камења. Застанем.. и тражим реч. Па кад је нађем Предуго слушам свој тамни глас изговорен под лишћем И откривам: Само је реч моја у ваздуху И светлост Па тоне моја реч, некуда. Ја не знам куда тоне, губи се. Кад би је ветар однео У неко срце Да шуми као лишће љубави! |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:03 | |
| ТИ СИ МОЈ ЖИВОТ ВИДЕЛА ИЗ БЛИЗА
Ти си мој живот видела из близа: Примисо, покрет, реч што нисам реко. Знала си грч мој и кад стојиш иза. Слутила моју болест на далеко.
Ти си у моме оку док још гасне Видела прва новог смеха клицу. А кад се вратим дому уре касне Знала сву причу само по мом лицу.
Седим за столом и не знам свог лика. Пред огледало залуд ми је стати: У твоме оку била ми је слика.
Већ пола мојих ствари с тобом труле. Нико ме сада не зна, нит ће знати: Из мене зјапи рана место нуле. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:03 | |
| У ЗИМСКИ СУМРАК
Куда побећи у овај дан? У густи снег? У пусти врт? Пасти у меки болесни сан Као на смет, под лед, у смрт?
Куда побећи са овог дна? Високо негде? Још дубље? Где? Ево већ тешке руке сна Прибијају те коцем за тле.
Куда побећи у овај час Кристално празан, слеп и чист? О где су врата? Где је спас?
То тонеш већ у тупи сан. Срце тек шушка ко суви лист. Зар никуд побећи у овај дан? |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:03 | |
| УМОРНА ПЕСМА
Где неста страх пред светом ту и песма преста. И гле: стојим сада - дрво, са обраним плодом. Мре у зглобу воља да се макнем с места. Шта да радим с руком и у њој са слободом?
Заточени: ора је - прхните из тела! Не лече песме никог (творце своје трују): Гле песника у мраку усред дана бела Где му гавранови кришом мозак кљују.
Песме - исказане из грла да их чује Велико уво света - ево натраг хује. Зар је ту јужни крај и једино им жало?
Близу је празнина и руб се приближује: Речи ове песме издржите још мало Док вас смрт ил ћутња скора не римује. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:04 | |
| УМЕСТО ДА У СВИЛУ ЛАКУ
Уместо да у свилу лаку Облачим твога тела пламен Ја заодевам хладну раку У непрозирни тешки камен.
Уместо да сред морског блеска Промичу наша тела оба Ја у лименку с мало песка Побадам свећу врх твог гроба.
Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам.
У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје. |
|
| |
lana MODERATOR
Poruka : 122449
Učlanjen : 06.12.2012
| Naslov: Re: Stevan Raičković Pet 31 Jan - 14:04 | |
| ПРАЗНИНА
Разбежале се речи све из мене: Као од бата неког кад за часак Нестану птице са гране зелене (Ал оставе у слуху шум и прасак).
Све су се мисли скриле којекуда: Ко кад у градић где се већ сви знају Бане у стари сокак нова луда И нагна народ у бег (док пси лају).
Да је бар мира када нема речи И тиха пустош кад мисли неима: Па да се легне као кад се лечи.
Овако: стојим још увек пред свима (Док слична стрмој води ил олуји Кроз моју главу сва празнина бруји). |
|
| |
Sponsored content
| Naslov: Re: Stevan Raičković | |
| |
|
| |
|
Danas u 1:35 od Emelie
» Uz ovo kuliram
Danas u 1:29 od Emelie
» Jedna stara stvar
Juče u 23:17 od Emelie
» Uživo...
Juče u 22:44 od Emelie
» A malo bluesa?
Juče u 22:38 od Emelie
» Šta slušate dok kuckate na Haossu?
Juče u 22:35 od Emelie
» Šta trenutno slušate?
Juče u 22:27 od Emelie
» Pozdrav Haossu
Juče u 22:22 od Emelie
» Leonardo da Vinči
Sre 30 Okt - 12:57 od budan
» Edvard Hoper
Sre 30 Okt - 12:54 od budan
» Salvador Dali
Sre 30 Okt - 12:53 od budan
» Pablo Picasso
Sre 30 Okt - 12:51 od budan
» Claude Monet
Sre 30 Okt - 12:50 od budan
» Edvard Munch
Sre 30 Okt - 12:49 od budan
» Pesma za moju dušu
Pon 28 Okt - 1:54 od Emelie
» Pusti nešto osobi iznad
Pon 28 Okt - 0:11 od Emelie
» Joseph Lorusso
Sub 26 Okt - 10:16 od budan
» Johanes Vermer
Sub 26 Okt - 10:12 od budan
» Završava se na TOR
Pet 25 Okt - 14:39 od EROTIC MAN
» Kaladont na drugu reč
Pet 25 Okt - 14:37 od EROTIC MAN