Federiko Garsija Lorka

NEVERNA SUPRUGA

I odvedoh je na reku
misleći da je devojka,
a imala je muža.

Bilo je to u noći svetoga Jaga
i kao po dogovoru -
pogasili su se fenjeri
i zapalili svici.

Na poslednjem uglu ulice
dodirnuh njene zaspale dojke
i odjednom mi se otvoriše
kao grane zumbula.

Njena uštirkana suknja
zvonila mi je u ušima
kao komadić svile
rezan sa deset noževa.

Bez svetlosti u svojim krošnjama
drveće je poraslo.
I horizont pasa
lajao daleko od reke.

Pošto smo prošli kupine,
vrbe i trnje,
pod velom njene kose
iskopah jamu u vlažnom pesku.

Ja skidoh kravatu;
ona skide haljinu.
Ja otkopčah revolver,
ona skide četiri jelečića.

Ni smilje ni puževi
nemaju put tako finu,
ni velika ogledala
ne blistaju tim sjajem!

Njena su mi bedra bežala iz ruku
kao iznenađene ribe
pola u ognju a pola hladna.

Tu noć sam projurio
najlepši put
jašući kobilu od sedefa
bez uzde i uzengija.

Čovek sam i ne dolikuje mi
da kažem šta mi je rekla;
savest mi nalaže
da budem diskretan.

Prljavu od poljubaca i peska
odneo sam je na reku.
Ljiljani su se mačevali
sa vetrom.

I ponašao sam se onako
kao što dolikuje meni pravom Ciganinu.
Poklonih joj kotaricu
od žute svile.

I ne htedoh da se u nju zaljubim
jer je imala muža,
a kazala mi je da je devojka
kad sam je odveo na reku.

Johan Volfgang Gete


DNEVNIK

Poverujemo po slušanju dugom:
ljudsko je srce večno neprozirno;
i hrišćanin je, priznajmo to s tugom,
ko svaki neznabožac grešan silno.
Najbolje: dajmo ruke jedno drugom
i ogrešenja prihvatajmo mirno:
jer nešto vlada kad nas zli duh kuša,
pa spaseni su vrlina i duša.

Od moje drage dugo već daleko,
posle sve dnevne zaposlene jave,
i ma šta da naučih ili stekoh,
ona mi ne izbijaše iz glave;
spomen na daljnu ljubav sine meko
ko noću zvezda roj kroz tamnu plavet,
te pero, pišuć što se obdan zbilo,
obličje njeno dočarava milo.

Pohitah natrag. Al' u tome času
slomi se točak; - još noć zakašnjenja!
Već sanjah: kola domu prispela su, -
a sada treba rada i strpljenja.
Kovač i kolar, koje grdnjom zasuh,
kuckahu mirno i bez objašnjenja.
Bubica svaki zanat ima dosta.
Da čekam i da gunđam - to mi osta.
Kud ću sad? - Spaziv prvo konačište,
uđoh; izgledalo je kako-tako.
Cura sa svećom zapita: "Šta ište
gospodin?" Odmah osetih se lako.
Prijatnim nađoh trem i stepenište,
učini mi se divnim sopce svako.
Čoveka grešnog što slobodno leće
lepota svojim nitima upleće.

Sedoh tad za svoj dnevnik, koji krije
podrobno šta se tokom dna zbilo,
da kao i pre, dok sve živo spije,
na radost sebi i dragani miloj
pišem; al' ne znam, mastilo se nije,
ko pre, zbog svake tričarije lilo:
devojče mi se uz pozdrav pridruži,
večeru dostojanstveno posluži.

Obratih joj se, ona odgovori;
sa svakom rećju sve krasnija biva.
Pa kako lako i vešto sve tvori
krećucć rukom na način predivan -
ma šta da ludost u nama razgori -
tek, spopade me ludi zanos silan,
stolicu na pod sruših iznenada,
skočih i zagrlih je; ona tada

prošapta: "Pusti! Dole sluša stara
tetka ko zmaj i svaki tren mi broji;
kad zakasnim, i šiba me i kara,
jer dok sam ovde za čast mi se boji.
Ali ti bdi i vrata ne zatvaraj,
pa će nas ponoć ljubazno da spoji."
Brzo se ote iz naručja moga,
ode, pa služeč dođe posle toga;

ali i gledajući! Pogled svaki
nebeske slasti meni obećava.
Ne sputava nijedan uzdah laki
što lepše grudi joj uobličava.
Kraj uha i po vratu joj se bakri
cvet mnogi što ga ljubav rascvetava;
sve obavivši, sa služenjem presta,
pođe, pa stade, obazre se, nesta.
Ponoćni čas se na sokake sveo;
čeka me prostran ležaj da me njiše,
al' da na njemu uzmem manji deo,
u ljubavnome pravilu to piše.
Taman sam sveće ugasiti hteo,
kad začuh nju gde ide ponajtiše;
pogledom žudnim pih je, a kad leže,
ruka u čvrsti zagrljaj je steže.

Al' otrže se: "Dozvoli da zborim,
ne želim da se ko neznanka dajem.
Privid je protiv mene; pre se borih
i stideh se pred muškim nasrtajem.
Ko nepristupačnu sav svet me kori;
al' srca strast sad prvi put saznajem:
čim spazih te, zavoleh te; da dam se
tebi - taj isti tren zaklela sam se.

Čistu me imaš; da je što u mene
i bolje, sve to dala bih ti sada."
Na grudi tad me privi ražarene,
ko da je samo mom grljenju rada.
Dok ljubih oči i usne medene,
čudno me nešto skoli iznenada:
onaj što majstor vatren je inače
bio, sad hladan uzmiče ko đače.

Ko poljupcem il' slatkom reći jednom
da sve što srce iste dobila je.
Kako li krotko, potčinjeno, čedno
pogledu mome bujno telo daje!
Vesela, ushićena, pa najednom
spokojna, ko da zadovoljna sva je.
Počivah i ja, na nju gledajući,
još u svog majstora se uzdajući.

Al' dok se jedih zbog udesa čudna,
dok jarosne sam duše sebe kleo
i grdio zbog posla uzaludna,
jer bolje ne b-, ma koliko hteo:
ona mi zaspa, lepša nego budna;
a fitilj skoro dogore već ceo.
Za trudnim danom san spopadne rado,
i nikad odveć rano, telo mlado.
Počivala je nebesnički lako
ko da za nju sva postelja je bila,
a stisnut zidu, zgnječen u sam pako,
nemoćan onaj kom sve je ponudila.
Ujeden zmijom, zedan putnik tako
sruši se ispred izvora, svog cilja.
Ona u susret snu milome spava;
on, da je ne prene, dah uzdržava.

Pribran pred tim što prvi put ga snašlo,
on veli sebi: sad iskusi i ti
zašto se krsti mladoženja plasno
da ne smute ga čarolijske niti.
Bolje u boju zateći se strašnom
nego ovako osramoćen biti!
Ne beše tako kad prvi put oči
videše dragu gde u salu kroči.

Tad planuše ti čula, srce granu,
u tebi sve je navrlo od žudi.
U hitri ples je smami niz dvoranu,
tek što je tače već smesti je u grudi,
kao da samog sebe želiš; planu
stostruko sve čim ona te uzbudi:
sve sile što nam duh i telo drže,
a onaj majstor od sveg ponajbrže.

Sve veća naklonost i žudnja raju
privedoše nas: sa njom, adiđarom,
najlepšim cvetom, verih se u maju;
kako li strast ovlada mladim parom!
Kad je u crkvu uvedoh na kraju -
priznaću sad: pred popom i oltarom,
pred tvojim krstom, okrvavljen Hriste -
Bog nek mi prosti! - probudi se Iste.

O, bračna noći! Vi, jastuci silni,
zastori gusti, rublje zlatotkano,
pokrivke što ste krile kril'ma svilnim
rvanje strašno dok dan nije svano!
Ptice što nas u novu strast umilnim
budiste pojem, nikad odveć rano!
Za igru beste štit nam kao stvoren:
pripravna ona, ja nikada smoren.
Dok potom krasmo kao deo plena
često gde bilo bračna sveta prava,
sred zrelog žita, u trsci kraj sena
ili sred bujnih mirisavih trava,
valjani sluga znade istog trena
i više puta da nas usrećava!
Sad, kleti slugo, nepomičan gledaš!
Najlepšu srešu gospodaru ne daš!

Al' majstor-Iste ima svoje ćudi,
naredba neće kod njega pomoći.
Najednom tu je, gle, tiho se budi,
k staroj se snazi uzdiže i moći;
sad može da odluči putnik hudi
hoće l' kraj vrela žedan da prenoći.
Da usnulu poljubi, k njoj se priže;
al' zape, nešto trže ga i diže.

Ko ga u čelik-snagu opet prenu
do onaj lik, taj večno drag mu znamen,
nje koju mlad je uzeo za ženu?
Odande blista svež i krepak plamen,
pa ko što maločas nemoćan svenu,
sada se plaši kad je jak i stamen;
drhtecćse sklanja, pažljivo, što tiše,
iz kruga čarobnog, pa seda, piše:

Bližih se domu, ali noć me ova
zamalo natrag baci i udalji,
no sad na mestu najčudnijem snova
za tobom verno srce se zapali.
Tajnovita na kraju čitaj slova:
tek bolest zdravog čoveka prekali.
Štošta ćeš lepo u svesci toj zateći,
al' ništa neću o najlepšem reći.

Tad petao se javi. Što može brže
zadiže ona pokrivač i skoči
i odenu se. Ali tad se trže,
videvši gde je, pa obori oči;
moje pak htedoše da je zadrže
kad mi iz sobe poslednji put kroći.
Al' rog vozačev odjeknuo beše,
pa uđoh, kola dragoj me ponese.
A pošto dela pesničkoga smera
poukom treba da krepe i snaže,
tom omiljenom običaju veran
i ja ću da vam nauk pesme kažem:
životni put je Džombast i čemeran,
ali sred ludog sveta moć pomaže
poluga dveju sred zemaljske tisme:
dužnost veoma, ljubav mnogo više.

Berttold Brecht

“O zavođenju anđela”,

Licem u zid, pojebi ga straga
Stenje li smeten il' prođu ga srsi
Drži ga čvrsto, dvaput nek svrši
Šok da na njemu ne ostavi traga
Reci mu, guzom dobro nek meša
Slobodno nek te hvata za jaja
Neka se pusti, dok između raja
I zemlje se u svom zanosu veša

(1496-1544)

Privukao Robin jednom Margot k sebi,
Pokazav joj alat malo ga zaklati,
I namah on htjede da ga upotrijebi,
Ali Margot reče: ”To će me zaklati.
Suviše je golem i dugačak da bi...”
”Dobro, reče Robin, da ne bude bola
Neću stavit cijeloga”; al onda je zgrabi
I gurnu joj alat, al samo do pola.
”Jaoj, reče Margot, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga cijelog, i tako sam mrtva.”

Preveo Danilo Kis / Bordel muza/

Ubrzo John ko munja skoči
I povali je iz osvete je strasno
Godinama joj ne bje tako slasno
Duboko joj ga rknu on i jako
Zabavljahu se studenti ovako
Sve dok se nisu čuli pijetli, treći
Umoran Alan bješe, moram reći
Jer radio ej cijelu božju noć
Reče on: " Molly slatka , moram poć..."

Dobrica Erić (1936)

Ljubav ratara i njegove žene u noći posle oranja


Tek kad san sklopi dečje glave ruse
i kad goluždravi Vlašići ozebu
Ratar i njegova žena sastanu se
U čardaku ni na zemlji ni na nebu.


Ruke što su važdan milovale gvožđe
sad na njenim vrelim bedrima vijore.
Ratar ljubi tako ko da mulja grožđe
Ratar grli ženu ko da njivu ore.


Mlada noć pocepa svoje ruho carsko
i stari bog na nebu sve zvezde izbeči
kad Ratar posle oranja na štalskom
tavanu svoju ženu raščereči.


Levi mu dlan brsti na Beloj glavici
oštri zubi oru na brdu Orlovcu.
Desna ruka vična biču i zdravici
češlja crnu ovcu u dolu Vranovcu.


Kad se oran orač potrbuške pruži
povilenile bi i sijede starice.
Kad bi znale kako ratar noću pluži
mnoge bi carice bile ratarice.


Ratar voli tako kao da ratuje
ko da ruši zidove na tesnoj ćeliji.
Ratar vodi ljubav ko da argetuje
u nekoj dalekoj zemlji Dembeliji.


A Ratarica mlečna mlekarica
slatkomučenica s anđeoskim likom
skida zlatnim prstima skorup sa karlica
razorena do pupka tupim raonikom.


Pucketaju kosti, pucketaju grede
i sručuje se ćeramida s krova.
Ratar drma stabla ko da trese zvezde
Puca ko da motre ga svi preci iz rova.


Cvili pod njim žena kao violina
podmazana belim lukom i sirćetom
i slušaju je i Breg i Dolina
i prete joj nekim teškim berićetom.


Posle ljubavi ko i posle bitke
Ratar hrče s buklijom dojke na svom dlanu
i sanja kako mu njene ruke vitke
sipaju melem na krvavu ranu.


Dva tela van vode i zemljine teže
što se sudariše u večernjoj tami
smirena i topla sad spokojno leže
u senu kao u Kumovoj Slami.


Ponoć već tu je i zvezde se bliže
Rataru što trza ruku iz nedara
i šiba kuče meseca što liže
pozlaćene brazde njenih bedara.

Branko V. Radičević

Ljubomora

Tada je pevao dan u granama topola.
Setim se tebe i odmah mi grešna miso.
Jutrom reka, a ti ludo gola.
Pa mišljah: da je reka muško,
ja bih od bola vrisko.

I ja sam mogao ribe klati.
Nisam verovao grmu niti ženskoj jovi.
Ti si se mogla i mladom klenu dati.
Iz tvog su čela nicali beli rogovi.

Tada je pevao dan u granama topola.
Da bi te videla, trska je porasla za dva
kolenca.
Dolazile su zveri oba pola.
Iz tvojih grudi htela su poteći
dva bela studenca.

I ja sam samo mogao da padnem na kolena.
Bio sam snažni junac a ti mlada mati.
I gledao sam dva tvoja oka zamagljena
zbog kojih ključa krv i snaga ludo pati.

Tada je pevao dan u granama topola.
Tvoja sam bedra zvao sapima, igračice.
Osećao sam: iz mog čela rastu dva roga vola.
Kako da stignem noge takve trkačice.

Bio je to ludi galop od jutra do noći.
Povaljali smo trave i izranili žita.
I gledali smo se na svetlu, svojoj bledoći,
ja zdepast, debelog vrata, ti bela, tankovita.

I presta da peva dan u granama topola.
Čudno: rasle su šume sa korenjem nagore.
U vuka oči pune vučjeg bola.
U vodi ribe vode tajne razgovore.

I bila su dva neba, jedno je u reci.
I svaka je grana imala toplinu ruke.
Plovili su neki čudni, crni meseci
s usnama da ljube, s rukama za kurjake.

I presta da peva dan u granama topola.
Bi veče. Ti si ležala na paprati.
A ja sam bio mladić, slab, bez ona dva roga
vola.

I videh: ti bi se mogla i mladom kurjaku dati.
Da sam ti bičje reči riknuo, ti bi znala.
I nikad bliže nožu ne bi moja ruka.
Pobegoh, sa mnom su i debla posrtala.
Pratila su me dva grozna oka, tvoja ili tvog
vuka.

'Grešiš seko, nije ku** meso,
No je žila koja ti je mila...'

Vuk Karadžić

Rade Šerbeđija


STO PREKO PUTA MENE

Ona sedi
sto preko puta mene
i smeši mi se
ili mi se smeje
ta devojka sa očima koje pripisujem toplini detinjstva
Ona pije pivo
i draćesno cijuče beštija mala
promukla od prošle noći
nemarno crnilo topi joj se s oka
uplašena sipa
drhtulja pogana
Ona se pridiže i naginje preko šanka
odveć smiono
otpuhuje kolute dima
Ona je parna lokomotiva
tračnice su nasš ukrsteni pogledi
Hteo bih je tu pred svima
leva oko vrata desna oko pasa
Voleo bih miris vazelina na njenim usnama
i uopšte voleo bih
Ona miriši ko junferica
a znam da to nije
već smo se jednom jebali na nekoj kamenoj plaži
pokazivala je tragove na leđima
Ona je beštija koja voli polako
posle se kikoće i kaže da sam najbolji
mora da joj se dopadam
Već treći put oblizuje usne
paluca jezikom
pa šapuće nesto mladiću do sebe
Slomiću joj kičmu sledeći put
na plaži
izabraću najoštrije kamenje
kurvica mala
ona to dobro zna
Ona je slatka beštija
neman mora
sipa drhtulja
Ona ustvari uopšte ne postoji
ona je noćas moja utvara
i dok ispisujem ove reči
zabrinuto na kraju dodajem i ovo:
Pogađa li ova djevojka
što preko puta mene
ijednu od mojih nemirnih misli
i smeši li se
ili mi se smeje

Theophile de Viau
1590 – 1626

Prepevao Danilo Kiš

SONET


Nežno je čelo ljubovce mi lepe,
Nežan je pogled što joj oko žari,
Nežna koža, nežan njen osmeh pun čari,
Nežna usta koja svojom čari krepe.


Nežan njen glas, nežne njene plave kike bujne,
Nežno lice gde se i bogovi slade,
Nežne su i njene divne grudi mlade,
Nežne njene ruke kada me obujme.


Nežna njena noga stopala trag sladak,
Nežan je njen pupak, nežan stomak gladak,
Nežna je čar njene božanke miline.


Al nežnosti, braćo, najviši je greben
Zadihani pokret te lepe Alsine
kada se dogodi da je tajno ******.

vodimo ljubav
spusti svoju nagost na pamučne niti
i otpusti nadničare stida
da ti nesmetano darujem slobodu.

sakupit ću po tebi krhotine neostvarenih želja
i besramnim dodirima usana lijepiti mozaik strasti.

opusti se.

prepoznat ćeš trnce naslade
kako prate nasumični mimohod poljubaca
i tražiti uvijanjem tijela i podatnošću kože
nježne prste koji se gube u ritmu pohote.

zagrli me.

upijaj me bedrima i guši grudima
dok ti umom rominjaju suze putenih vrhunaca
a nokti se zabijaju u leđa
grozničavim pritiscima spasa.

poljubi me.

sleti tihim jecajima satisfakcije na ponuđene usne
i dok tvojim dahom hranim opuštenu nutrinu
potraži svoj odraz u mom pogledu.

vidiš da ne lažem .

Eugenie F.

tango


Stavi dlan na moj dlan i zareži iskrama repatice crnu svilu neba u koroti.
Podijelimo kozmos na dva jednaka dijela i igrajmo se sjena i gospodara.
Poziraj mi na fresci istočnog grijeha.
Poleći ću te na zvjezdano krzno velikog medvjeda i otapati tvoj stid.
Smirenim kistom jezika brisat ću zaboravljene sunčeve pjege s tvojih obraza.
Ti si delicija na trpezi u slavu Erosa.
Udisat ću šumove dalekih valova iz tvojih slušnih školjaka.
Odazvat ću se timpanima koji tuku iza tvojih grudiju.
Ja sam plaćenik tvoje požude i ovi prsti crtaju kartu tvojih drhtavih erogenih zona.
Raširi noge.
Budi slutnja snošaja.
Pusti da kušam okus kojim si ispunjena.
Drži mi glavu u rašljama omamljene kušnje i ne puštaj je sve do ruba svemira.
Tamo, s tvoje strane, gdje kipi blještava Venera slomi moja koplja štitovima cjelova.
Ja sad ležim nemoćan pod tvojom vlašću.
Uzmi me za saveznika kad izvori zore poteku i isperu ugalj noći.
Biti ćemo užarena lava koja mrvi kruto stijenje čekanja.
Tek u horizontali olakšanja pripast će nam sjene.

Eugenie F.

TISINA MIRISNIH DODIRA



Zaplicemo se potpuno iskreno,
u ljubav zvijezda.
Isprepleteni tisinom mirisnih dodira,
poput njeznosti,
u toplim poljupcima,
tecemo nasim tijelima.
Grlis svaku moju brazdu
i ja tebe grlim,
pa preko ravnice bijelog trbuha
prilazim dnu koljena
i sjajnim milovanjima
zavodim nebeske proplanke grudi.
Ljubim te vrelinom,
jer si u meni pozuda
i ti mene ljubis
krosnjama crvenih usana.
Tiho ispijamo uzitke i volimo se,
na mekim obalama zrelosti.
Grlim te prstima
i ti mene grlis, zrakom i mjesecinom
i ljubis me ove noci,
u kojoj i ja tebe ljubim.
Volim te i ti mene volis
i kad u nama sutra zakoraci jutro,
ponovno cemo se iskreno voljeti
i poput njeznosti,
zaplesti u ljubav zvijezda.

Zal Kopp

Ubrzo John ko munja skoči
I povali je iz osvete je strasno
Godinama joj ne bje tako slasno
Duboko joj ga rknu on i jako
Zabavljahu se studenti ovako
Sve dok se nisu čuli pijetli, treći
Umoran Alan bješe, moram reći
Jer radio ej cijelu božju noć
Reče on: " Molly slatka , moram poć..."

Canterburyske priče (Španova priča)

Voljeni moj gospodine

Nemoj se bojati, nemoj se micati, ostani u tišini, nitko nas neće vidjeti. Ostani tako, želim te promatrati, toliko sam te promatrala, no ti nisi bio za mene, ali sada jesi, nemoj se približavati, molim te, ostani na mjestu, čitava je noć pred nama, a ja te želim gledati, nikada te nisam vidjela takva, čitavo tvoje tijelo samo za mene, tvoja koža, sklopi oči i miluj se, molim te,
pokušaj ne otvarati oči i miluj se, tvoje su ruke tako lijepe, tako sam ih često sanjala, a sada ih želim vidjeti, volim ih vidjeti na tvojoj koži, tako, nastavi,molim te, ne otvaraj oči, ja sam tu, nitko nas ne može vidjeti, a ja sam blizu tebe,miluj se, voljeni moj gospodine,
miluj svoj ud, molim te ,polako,
lijepa je ruka na tvom udu, nemoj prestati, volim je gledati i gledati tebe, voljeni moj gospodine, ne otvaraj oči,ne još, i nemoj se bojati, ja sam blizu, osjećaš li? Ovdje sam, mogu te dotaknuti, svila je to, osjećaš li? Svila moje haljine, ne otvaraj oči i imat ćeš moju kožu, imat ćeš moje usne, kad te prvi put dotaknem, bit će to usnama, nećeš znati gdje, odjednom ćeš na sebi osjetiti toplinu mojih usana, ne možeš znati gdje ne otvoriš li oči, nemoj ih otvoriti, osjetit ćeš moja usta tamo gdje ne znaš, iznenada,
možda na očima, prislonit ću usta na tvoje vjeđe i trepavice, osjetit ćeš kako ti toplina prodire u glavu, i moje usne na očima, u očima, ili možda na udu, prislonit ću svoja usta tamo dolje, rastvorit ću ih spuštajući se malo-pomalo, pustit ću da mi tvoj ud rastvori usta ulazeći među usne i gurajući mi jezik, moja će slina kliziti tvojom kožom sve do tvoje ruke, moj poljubac i tvoja ruka, jedan u drugoj, na tvom udu,
a na kraju ću te poljubiti u srce, jer te želim, ugrist ću kožu pod kojom ti srce lupa, jer te želim, i sa srcem među mojim usnama bit ćeš moj, uistinu moj, s mojim ustima na srcu bit ćeš moj, zauvijek, ako mi ne vjeruješ, otvori oči, voljeni moj gospodine, i pogledaj me, to sam ja, tko će ikada moći izbrisati ovaj trenutak, i ovo moje tijelo s kojeg je spala svila, tvoje ruke što ga dodiruju, i tvoje oči što ga promatraju,
tvoji prsti na mom spolovilu, tvoj jezik na mojim usnama, kliziš poda me, grabiš mi bokove, podižeš me, puštaš me da klizim po tvom udu, polako, tko bi to mogao izbrisati, ti što se u meni lagano gibaš, s rukama na mom licu, s prstima u mojim ustima, s ugodom u očima, tvoj glas, gibaš se polako gotovo mi nanoseći bol, kakvo zadovoljstvo, moj glas,
moje tijelo na tvojemu, tvoja leđa što me propinju, tvoje ruke što me ne puštaju,udarci u meni, slatka je to silovitost,vidim ti oči gdje traže u mojima, žele znati koliko mi boli mogu nanijeti, dokle god želiš, voljeni moj gospodine, nema kraja, neće prestati, vidiš li? Nitko neće moći izbrisati ovaj trenutak zauvijek ćeš zabacivati glavu unatrag, vičući, zauvijek ću sklapati oči dok se suze odvajaju sa trepavica, moj glas u tvojemu, čvrsto me pripijaš, nema više vremena za bijeg ni snage da se izdrži, morao je doći ovaj trenutak ,i došao je, vjeruj mi voljeni moj gospodine, ovaj trenutak će ostati, od sada pa nadalje, ostat će, sve do kraja.

Laku noć
Svila - Aleksandar Bariko

Uhvatila me za ruku i dovela do hodnika.
Gledala s’visine, sa hiljadu stepenika.
U crnim očima gledam strast se rađa,
a meni postaje sve slađa i slađa.

Lagano me uhvati i privuče ka sebi,
al i dalje me gleda ko da bi i ne bi.
Osetih miris njene meke kože,
a vrele misli počeše da se množe.

Dodirnu mi usne sa prstima belim,
na uho mi šapnu, „ah kako te želim“.
Prođoše me žmarci kroz celo telo,
al nastavih sa igrom veoma smelo.

Levom rukom smakoh, kosu joj sa vrata,
otkri se koža, lepa ko od zlata.
Obasuh je poljupcima, vlažnim i vrelim
i šapnuh joj na uho, „i ja tebe želim“.

Ote joj se uzdah sa suvih usana,
a koža joj beše i slatka i slana,
prstom joj svukoh bretelu sa ramena
i rukom uhvatih jedan od dva kamena.

Poče da se pomera i pomalo uvija,
kako ona krene, tako za njom i ja.
Ljubeć se lagano, ušli smo u sobu,
u odaji mračnoj predala se robu.

Dragan Đurašinović