Beda
Čovek koga nikad nisi video
onaj je koji te održava,
onaj koji će možda doći jednog dana.

On nije napolju na ulicama
niti u zgradama
niti na stadionima
ili ako je tamo
mora da sam ga promašio.

On nije neki od naših predsednika
guvernera ili glumaca.

Pitam se ima li ga negde.
Hodam ulicama pored radnji
i bolnica, bioskopa i barova
i pitam se ima li ga tamo.

Tražim već skoro pola stoleća
i nikako da ga vidim.

Živog čoveka, istinski živog,
kad recimo spusti ruke
pošto je pripalio cigaretu
kao oči tigra koje zure nekud u vetar.

Bez Snova
Stare sjedokose kelnerice po kafeima
u noći odustale su,
i dok koračam niz pločnike svjetlosti
i gledam u prozore staračkih domova
vidim da toga više nema u njima.

Gledam ljude po klupama u parku,
i vidim po tome kako sjede i gledaju
da je iščezlo.

Gledam ljude koji voze
i vidim po tome kako voze svoja kola
da niti vole niti su voljeni,
niti više mare za seks,
sve je zaboravljeno kao neki stari film.

Gledam ljude u robnim kućama i samoposlugama
dok se kreću među rafovima kupujući stvari
i vidim po tome kako im stoji odjeća,
i po načinu na koji hodaju,
i po izrazu njihovih lica i očiju
da im nije stalo ni do čega,
i da ničemu nije stalo do njih.

Vidim na stotine ljudi dnevno
koji su sasvim odustali.

Bez Vođa Molim
Obnovi se i preobnovi,
ne plivaj vječno u istoj bljuzgi.
Obnovi se i preobnovi
i kloni se račjih kliješta osrednjosti.

Obnovi se i preobnovi,
mjenjaj često ton i oblik
da te ne dospiju ukalupiti.

Ojačaj i prihvati to što jeste
ali samo pod uvijetima
što si ih sam sebi zadao i osmislio.

Budi samouk.

I stalno obnavljaj svoj život
jer naprosto moraš;
To je tvoj život
i njegova prošlost
i sadašnjost
pripadaju samo tebi.

Bezobzirno
Noći u kojima se boriš najbolje su
kada je svo oružje upereno na tebe,
kad svi glasovi bljuju svoje uvrede
dok se san gasi.

Noći u kojima se boriš najbolje su
kada razum udaraju u samu bit,
kada trijumfalna kola tame okruže te.

Noći u kojima se boriš najbolje su
kada smijeh ludih ispunjava prostor,
kada se poljubac smrti vidi kao ljubav.

Noći u kojima se boriš najbolje su
kada je igra namještena,
kada gomila vrišti za tvoju krv.

Noći u kojima se boriš najbolje su
kada progoniš na hiljade nitkova iz svoje glave,
kada ustaješ protiv nemogućeg,
kada postaješ brat nježnoj sestri radosti i
nastavljaš dalje bezobzirno.

Brbljivci
Klinac gazi blatnjavim nogama
preko moje duše,
govoreći o recitalima,
virtuozima,
dirigentima,
manje poznatim romanima Dostojevskog;

O tome kako je ispravio konobaricu,
kulovku koja ne zna da se francuski preliv
za salatu sastoji od toga i toga;

Tupi ga o umetnosti
sve dok mi ne ogadi umetnost,
i nema ničega čistijeg
nego vratiti se u bar ili na hipodrom
i posmatrati ih kako trče,
posmatrati kako se stvari odvijaju
bez te larme i laprdanja.

Reči,
reči,
reči,
mala usta rade,
oči trepću,
klinac, dete, bolestan od umetnosti,
zakačen za nju kao za majčine skute

Definicija
Ljubav je svetlost u
noći što probija kroz maglu.

Ljubav je kapica od piva
na koju staješ idući do
kupatila.

Ljubav je izgubljeni ključ od stana
kad si pijan.

Ljubav je ono što se dešava
jednom u deset godina.

Ljubav je zgažena mačka.

Ljubav je stari prodavač novina na uglu,
koji je od svega digao ruke.

Ljubav je ono što misliš
da je druga osoba uništila.

Ljubav je ono što je iščezlo
sa epohom pomorskih bitaka.

Ljubav je telefon što zvoni,
isti glas ili drugi glas,

Devojke Koje Smo Pratili Kući
Devojke koje smo nekad pratili kući
sada su dame sa torbama,
ili je jedna od njih ona sedokosa
stara vrana
koja te zveknula
štapom.

Devojke koje smo nekad pratili kući
sede na guskama u staračkim domovima,
igraju šaflbord u parkovima.

Ne rone više u
talase sa belim kapama,
te devojke koje smo pratili kući,
ne mažu više svoja tela uljem ispod sunca,
ne lickaju se više pred lepim ogledalom,
te devojke koje smo pratili kući.

Te devojke koje smo pratili kući
negde su otišle,
neke zauvek,
a mi koji smo ih pratili?

Mrtvi u ratovima,
mrtvi od infarkta,
mrtvi od neutoljenjih čežnji,

Dok Vetar Duva
Dok vetar ponovo duva s mora
i zemlja je ukaljana razvratom i neredom
oprezno rukuj sabljom izbora,
upamti
ono što je možda bilo plemenito
pre pet stoleća
ili pre samo 20 godina
sada je sve češće
zaludan posao.

Tvoj život samo se jednom živi,
istorija uvek ponovo
pravi budale od ljudi.

Budi na oprezu, dakle,
od svakog naizgled plemenitog čina
ideala ili akcije,
bilo za ovu zemlju
ili ljubav
ili umetnost,
neka te ne povuče trenutak
ili lepota
ili politika
što uvene kao odrezani cvet;

Ljubav, da, ali ne kao bračna uvertira

Dostojevski
Uza zid, streljački stroj na gotovs.
Onda je pomilovan.
A šta da su streljali Dostojevskog
pre nego što je napisao sve to?
Predpostavljam da ne bi bilo važno,
ne direktno.

Postoje milijarde ljudi
koji ga nikad nisu čitali
i nikad neće.
Ali kad sam bio mlad, znam da
me izvukao iz fabrika,
pored kurvi,
dizao me visoko kroz noć
i smeštao me na bolje mesto.
Čak i kad sam pijančio za šankom
sa ostalim propalicama,
bilo mi je drago
što je Dostojevski pomilovan,
jer je to i meni dalo neku vrstu pomilovanja,
dozvolilo mi da gledam pravo u ta užegla lica
u mom svetu,
dok smrt upire svoj prst,
čvrsto sam se držao,
neokaljani pijanac
deleći smradni mrak sa

Обнови се и преобнови,
не пливај вечно у истој бљузги.
обнови се и преобнови
и клони се
рачјих кљешта осредњости.

Савршено  . Ово не мош научити ни на Оксфорду, Кембриџу, Ломоносову, Сорбони. Ово је живот јбт

Osnovno je bilo sacuvati cetiri zida oko sebe.
Ako imas cetiri zida, imao si sansu. Kad se jednom nadjes na ulici, nemas sanse, njihov si, zaista si njihov. Potrebna su ti cetiri zida.
Dajte coveku dovoljno dugo ta cetiri zida i on moze da osvoji svet.

Bukowski

PRIJE nego je postao jedan od najpoznatijih američkih pisaca, Charles Bukowski bio je još samo jedan šljaker koji je imao problema s alkoholom i veliku želju da se pisanjem izvuče iz osrednjosti.
Bukowski je radio kao poštar, a prije toga bio je zaposlen u tvornici za preradu krastavaca.
Bavio se ovim poslovima sve do 49. godine, a onda mu je izdavač John Martin ponudio da će mu sve do smrti plaćati 100 dolara mjesečno pod uvjetom da da otkaz i postane pisac.
Bukowski je napisao: “Imam dva izbora, ostati u pošti i poludjeti ili se igrati pisca i umrijeti od gladi. Odlučio sam gladovati”.


Nakon toga je objavio šest romana i tisuće pjesama, a 17 godina kasnije, Martinu je napisao pismo o tome kako se osjećao kad je napustio posao. Njegovo se pismo ovih dana ponovno širi društvenim mrežama.
“8. prosinca 1986.

Zdravo, Johne. Hvala ti na dobrom pismu. Nije loše ponekad se prisjetiti kako je sve započelo. Znaš odakle sam došao. Čak i ljudi koji su o tome pokušali pisati ili snimati filmove, nisu to uspjeli prenijeti. Nazivaju to poslom ‘od 9 do 5’. Nikad nije od 9 do 5, nema besplatnih pauza za ručak na takvim mjestima. Štoviše, na većini takvih mjesta izbjegavaš pauze da bi zadržao posao. A tu je i PREKOVREMENO i u knjigama im nikad ne polazi za rukom opisati prekovremeno i to da, požališ li se na to, uvijek postoji neki naivac koji će doći na tvoje mjesto.
Znaš moju staru izreku: ‘Ropstvo nikad nije iskorijenjeno, samo se proširilo na druge rase’.
Ono što najviše boli jer postepeno propadanje ljudskosti onih koji zadržavaju poslove koje ne žele jer se boje da je alternativa puno gora. Ljudi se jednostavno isprazne. Postaju tijela u kojima se nalazi preplašeni i poslušni um. Boja napusti oko. Glas postaje ružan. I tijelo. I kosa. I nokti. Cipele. Sve postaje ružno.
Kao mladić nisam mogao vjerovati da bi ljudi mogli dati živote pod takvim okolnostima. Kao starac, još uvijek ne vjerujem. Zašto to rade? Zbog seksa? TV-a? Automobila koji isplaćuju u mjesečnim ratama? Zbog djece? Djece koja će raditi isto što i oni?
Ranije, kad sam bio mlad i seljakao se s posla na posao, bio sam naivan i pokušao razgovarati s radnicima: ‘Hej, šef u svakom trenutku može ući i sve nas otpustiti. Samo tako. Nije li vam to jasno?’

Samo bi buljili u mene. Predstavljao sam nešto o čemu nisu željeli razmišljati.
U današnjoj industriji postoje masovna otpuštanja. Stotine gube poslove i njihova su lica u čudu:
‘Dao sam 35 godina života…’
‘To nije u redu…’
‘Ne znam što činiti…’

Nikada robove ne plaćaju dovoljno da bi bili slobodni. Daju im samo toliko da ostanu na životu i vrate se na posao. Ja sam to zapazio. Zašto nisu i oni? Klupa u parku ili opijanje u barovima činilo mi se podjednako dobro. Zašto tamo ne otići prije nego me oni tamo pošalju? Zašto čekati?
S gađenjem sam pisao protiv svega toga, bilo je olašanje izbaciti sve to sranje iz sebe. I sad kad sam tu, takozvani profesionalni pisac, nakon što sam potratio 50 godina života, otkrio sam da postoje i druga gađenja.

Sjećam se kad sam radio u jednoj tvornici, jedan od suradnika rekao je: ‘Nikad neće biti slobodan’.
Jedan od šefova upravo je prolazio pored nas (zvao se Morrie) i ispustio je slasni cerek, uživajući u činjenici da je njegov kolega zarobljen do kraja života.
Imao sam sreću da napustim jedno takvo mjesto, bez obzira na to koliko mi je trebalo, i to me je ispunilo takvom radošču. Pišem to starog uma i starog tijela, iza mene su vremena kada bi većina muškaraca dopustila samima sebi da nastave s takvim stvarima, ali budući da sam počeo kasno, dugujem samom sebi da nastavim. A kad riječ počnu nestajati i kad će mi morati pomoći da uspem stepenicama i više ne bude u stanju razlikovati pticu od spajalice, i dalje osjećaj da će nešto u meni pamtiti na koji sam način prošao kroz ubojstvo, nered i muku i domogao se barem plemenitog načina da umrem.
To što niste u potpunosti potratili život čini se kao vrijedno dostignuće, barem što se mene tiče.
tvoj dečko
Hank”

Izvor; haber

Charles Bukowski - "Borba sa ženama"
Mene su žene - dobre žene - plašile, jer su možda htele moju dušu, a ja sam hteo da sačuvam taj ostatak sebe. Uglavnom sam žudeo za kurvama, prostim ženama, jer su bile tupe i bezosećajne i nisu imale ličnih prohteva. Ništa nisam gubio kad su odlazile.
Istovremeno, čeznuo sam za nežnom, dobrom ženom, uprkos previsokoj ceni. Inače bih bio izgubljen. Jak čovek bi odustao i od jednih i od drugih. Ja nisam bio jak. I tako sam nastavio da se borim sa ženama, sa idejom o ženama.

Charles Bukowski - "Svet bez mene"
Pre neki dan razmišljao sam o svetu bez mene. Svet tera dalje i radi ono što radi. A mene nema. Jako čudno. Zamisli kamion za đubre koji dolazi i kupi đubre a mene nema. Ili novine bačene pred ulaz a mene nema da ih pokupim. Nemoguće. I još gore, kad prođe neko vreme posle moje smrti, tada će me istinski otkriti. Svi oni koji su me se bojali ili su me mrzeli dok sam bio živ, najednom će me prigrliti. Na sve strane biće moje reči. Stvoriće se klubovi i udruženja. Biće odvratno. O mom životu snimiće film. Predstaviće me daleko hrabrijim i talentovanijim nego što jesam. Daleko. Biće dovoljno toga da bogovi pobljuju. Ljudski rod preuveličava sve živo: svoje junake, svoje neprijatelje, svoj značaj.
Skotovi. Eto, sad mi je bolje. Prokleti ljudski rod. Eto, bolje mi je.

Praznina u mojoj glavi. Postajalo je hladnije. Pošto sam matori konj. pomislio sam da bi trebalo da uzmem sako. Spustio sam se pokretnim stepenicama sa četvrtog nivoa. Ko je izmislio pokretne stepenice? Ljudi idu gore-dole pokretnim stepenicama, liftovima, voze automobile, otvaraju garaže dodirom na dugme. Onda odlaze u teretane da skidaju salo.
Za četiri hiljade godina nećemo ni imati noge, puzaćemo naokolo na šupcima, ili ćemo se možda kotrljati kao lopte. Svaka vrsta uništava sebe. Dinosauruse je ubilo to što su pojeli sve naokolo i onda morali da pojedu jedni druge, tako da je na kraju ostao samo jedan, i taj bednik je crkao od gladi."

Za svoga života Bukowski je napisao preko hiljadu pesama, nekoliko kratkih priča i šest romana.

Charles je bio jedini sin američkog vojnika i majke Nemice. Kada je imao samo 3 godine, cela porodica se preselila u Ameriku, tačnije Los Anđeles u kom je pohađao koledž od 1939. do 1941. godine kada se preselio u Njujork u želji da započne karijeru pisca. Nažalost, u početku je imao veliki problem sa konstantnim odbijanjem njegovog rukopisa pa se odao piću što ga je koštalo nekoliko godina pisanja i totalne blokade...

U tom periodu je radio nekolio teških, fizičkih poslova ne bi li preživeo poput pranja suđa, vozača kamiona, raznosilaca pošte, čuvara, priobalnog radnika ali i lift boya, a takođe je kačio postere po njujorškom metrou.

Prvu priču je objavio sa 24 godine, dok je poeziju počeo da piše tek u 35-oj godini. Prva knjiga njegove poezije je objavljena 1959. godine a nakon toga je objavo još 45 knjiga poezije i proze, među kojima su najpoznatije "Pulp" ( 1994), "Screams from the Balcony" (1993) i "The Last Night of the Earth Poems" (1992).

Čovek se rodi kao genije, a umire kao idiot.

Činilo se da čovek ima samo dva izbora– živeti u užasu ili biti propalica.

Ničija patnja nije veća od one koju je priroda odredila.

Neki ljudi nikada ne polude. Mora da vode užasne živote.

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.

Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je - uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom. ("Priče o običnom ludilu")

Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.

Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo. ("Žene")