Чарлс Буковски (енгл. Charles Bukowski; Андернах, 16. август 1920 — Сан Педро, 9. март 1994) је био амерички песник, приповедач и романописац. Данас се сматра једним од најутицајнијих писаца битничке генерације (енгл. beat generation). Остаће упамћен по свом експлицитном, сировом, понекад чак вулгарном књижевном изразу и својим причама о симпатичним губитницима са маргина америчког друштва.
Чарлс Буковски се родио као Хајнрих Карл (Хенри Чарлс) Буковски Млађи у Андернаху, у Немачкој. Његов отац Хенри Буковски био је амерички војник, а мајка Катарина Фет Немица. 1922. године породица Буковски се сели у Америку у Лос Анђелес, град у коме ће Буковски провести највећи део свог живота.

Буковски је одрастао у време економске депресије која је захватила Америку између два светска рата. Његов строг и доминантан отац често је остајао без посла, а своје незадовољство и фрустрацију најчешће је искаљивао на дечаку редовно га малтретирајући, о чему ће Буковски писати у свом роману "Ham on Rye". Адолесцентске акне које су оставиле ожиљке на његовом лицу само су допринеле да се још више осећа као губитник и особењак. Покушавајући да се заштити од трауматичне стварности, Буковски се рано окреће алкохолу, али и књигама. Као средњошколац много чита, а посебно воли дела Ернеста Хемингвеја, Синклера Луиса, Карсона Макулерса и Д. Х. Лоренса. По завршетку средње школе уписује градски колеџ у Лос Анђелесу и похађа курсеве новинарства и књижевности, желећи да постане писац.

Напушта колеџ и одлази од куће 1941. године после једне од свађа са оцем који му је, прочитавши неке од његових прича, избацио све ствари из куће. Не желећи да се прикључи америчкој војсци, Буковски у ратним годинама живи готово као бескућник и скитница путујући Америком и повремено одрађујући ситне послове како би зарадио нешто новца. 1944. године часопис „Стори“ објављује његову причу "Aftermath of a Lenghty Rejection Slip". Буковски одлази у Њујорк у намери да се издржава искључиво од писања али пролази потпуно незапажено. Разочаран, ускоро се враћа у Лос Анђелес.

1947. године упознаје Џенет Конели Бејкер, жену десет година старију од њега, такође алкохоличарку, која убрзо постаје његова љубавница и са којом ће уз мање прекиде провести готово читаву деценију. У том периоду Буковски готово сасвим одустаје од писања, преживљава радећи слабо плаћене услужне послове и све више тоне у алкохолизам. 1952. године привремено се запошљава у пошти где ће провести наредне три године. 1955. године бива хоспитализован због озбиљног унутрашњег крварења у желуцу изазваног непрекидним опијањем. Прекида своју везу са Џенет која ће неколико година касније умрети од превелике дозе алкохола и даје отказ у пошти. Почиње поново да пише поезију. Жени се Барбаром Фреј, богатом власницом литерарног часописа "Арлекин". У наредне две године, колико је потрајао овај брак, Буковски ради као новинар у "Арлекину" и објављује неколико својих песама у овом часопису. После развода 1958. године поново се запошљава као поштански службеник, а дванаест година проведених на овом послу описаће у свом првом роману "Post Office".

Шездесетих година његова каријера писца напокон креће узлазнм током. Почиње редовно да објављује своје песме у малим „андерграунд“ часописима. Своју прву збирку песама "Flower, Fist and Bastial Wail" Буковски објављује 1959. године. Књига је имала тридесетак страна и штампана је у само двеста примерака. 1960. године упознаје власника независне издавачке куће "Outsider" Џона Веба. 1963. године добија награду "Outsider of the Year", a појављује се и његов први интервју у књижевном часопису "Chicago Literary Times". Упознаје Френсис Смит са којом ће првести пар година и добити ћерку Марину. Његова прва збирка прича " All Assholes in the World and Mine" објављена је 1966. године. Ускоро објављује збирке песама "At Terror Street and the Agony Way" (1968) и "The Days Run a Way Like wild Horses ower the Hill" (1969). Пише своје колумне под називом "The Notes of the Dirty Old Man" у часописима "Open City" и " Los Angeles Free Press" које ће касније бити објављене у књизи истог назива. Постаје све познатији у неформалним књижевним круговима а бележи и своја прва јавна читања поезије.

1970. године Чарлс Буковски дефинитивно даје отказ у пошти када му власник издавачке куће "Black Sparrow Press" Џон Мартин нуди месечну стипендију од сто долара како би се у потпуности посветио писању. Исте године упознаје Линду Кинг, песникињу и вајарку, са којом ће провести неколико врло бурних година и пише свој први роман "Post Office". Током седамдесетих година пише нека од својих најпознатијих дела и стиче завидну популарност али и даље важи за „андерграунд“ писца чија дела објаљују мали, независни издавачи углавном на западној обали. Вероватно због свог сировог, понекад чак вулгарног књижевног израза и бунтовничког става према естаблишменту углавном бива игнорисан од стране званичних књижевних и академских кругова. Широј јавности постаје познат 1973. године после приказивања документарног филма "Буковски" редитеља Тејлора Хачфорда. У наредним годинама доста путује и појављује се на многим књижевним вечерима и фестивалима широм Америке и Европе. Стиче завидну популарност међу читалачком публиком нарочито у европским земљама.

1976. године упознаје Линду Ли Бејли, власницу ресторана здраве хране 25 година млађу од њега, којом ће се оженити 1985. године и његов живот поприма мирнији ток. Остатак живота Буковски ће провести у предграђу Сан Педро у лепо уређеној кући са базеном. Вози црни BMW, открива све предности рачунара, ужива слушајући класичну музику у друштву својих мачака и наравно и даље пише. Дружи се са глумцем Шоном Пеном, а група "U-2" му посвећује песму на свом концерту у Лос Анђелесу. 1981. године снимљен је италијански филм "Приче о обичном лудилу" са Беном Газараом и Орнелом Мути у главним улогама по истоименој збирци прича Чарлса Буковског. Буковски пише и сценарио за филм "Barfly" који је снимљен 1987. године са Микијем Рорком И Феј Данавеј у главним улогама. 1992. године излази из штампе збирка песама " The Last Night of the Earth Poems", последња књига објављена за живота овог писца.

Чарлс Буковски је умро 9. марта 1994. године од леукемије. Сахрањен је у "Grean Hills" меморијалном парку близу његове куће у Сан Педру.

Данас су веома популарни и његови романи:

Холивуд,
Блудни син,
Жене,
Забелешке старог покварењака,
Палп,
Шекспир ово никад није радио и други,
као и збирке кратке прозе

Ђаво је био врућ,
Приче о обичном лудилу,
Фотографије из пакла,
Љубав и лудило у ЛА...
Иако никада није заиста био повезан са Хенријем Милером, Аланом Гинсбергом и осталим типичним представницима „битничке " генерације писаца, због свог неформалног књижевног израза и бунтовног става према тадашњем естаблишменту, Чарлс Буковски се данас сматра једним од најоригиналнијих и најутицајнијих писаца тог периода. Сам Буковски своје књижевне узоре проналазио је у Хемингвеју, Достојевском, Робинсону Џеферсу, Џону Фантеу, Луису Фердинанду Селину...

Дела Чарлса Буковског су у основи аутобиографска. Теме су шаролике и разноврсне а у центру интересовања овог писца су увек патње и проблеми обичног човека. Његови јунаци су очајни, несрећни људи, губитници и особењаци са маргина друштва огрезли у пороке, често на ивици лудила, емоционалног слома и материјалне беде. Свакако најпознатији јунак је Хенри Кинаски, алтер-его Чарлса Буковског који се појављује у многим његовим причама и романима. Он је симпатични губитник, пијанац, коцкар и женскарош који живи на ивици беде, дружи се са пропалицама и преварантима, а жене повремено користи како би се докопао високог друштва. Баш као и Буковски, Хенри Кинаски преферира да буде сам, пије, пише и слуша класичну музику. Први пут се појављује у причи "Confessions of a Man Insane Enough to Live With Beats", а његову даљу судбину пратимо кроз романе "Post Office", "Фактотум", "Жене","Блудни син".

Књижевни израз Чарлса Буковског је једноставан, ослобођен метафора, разумљив свима, али и изузетно духовит и циничан у исто време. Језик је сиров, улични понекад вулгаран и бруталан. Вероватно због тога је Буковски своја дела објављивао претежно код малих и независних издавача. Важио је за „андерграунд“ писца и за живота је стекао много мање славе и успеха код књижевних критичара и читалаца него што је има данас.
Главни део опуса Буковског објављен је у вишеструким издањима и на српском језику, највећим делом захваљујући преводима Флавија Ригоната, који је приредио и Изабрана дела овог писца у 14 књига.

Романи: Пошта (такође: Post office); Фактотум; Жене; Блудни син; Холивуд; Шунд (Палп).

Кратка проза: Белешке маторог покварењака; Приче о обичном лудилу; Фотографије из пакла; Музика вреле воде (Музика вруће воде); Најлепша жена у граду; Одломци из вином исфлекане бележнице: необјављене приче и есеји, том 1: 1944-1990; Тако мртви воле; У одсуству јунака: необјављени есеји и приче, том 2: 1946-1992; Ђаво је био врућ: избор кратких прича (1965-1990); Љубав и лудило у Л. А.

Поезија: У четири тома објављена је поезија од 1947. до 1994. На српском су објављене и појединачне књиге и избори: Песме последње земаљске ноћи; За Џејн; У чему је проблем, господо?; Каква корист од наслова: изабране пјесме 1955-1985.

Остало: Писма 1959-1969; Шекспир никада ово није радио; 14 интервјуа; Дневник: 1991-1993.

Ništa nije bilo zanimljivo, baš ništa. Ljudi su bili rezervirani i oprezni– svi isti.

Čovek se rodi kao genije, a umire kao idiot.

Činilo se da čovek ima samo dva izbora– živeti u užasu ili biti propalica.

Kad nema boli, to je kraj osećaja. Svako naše zadovoljstvo je trgovina s djavolom.

Ničija patnja nije veća od one koju je priroda odredila.

Uravnotežena ličnost je nenormalna.

Postoje gore stvari od samoće.

Izolacija je dar, sve ostalo je proba vaše izdržljivosti… vaše želje da to- stvarno radite! A vi ćete uspeti. Uprkos odbijanju i slabim prilikama i biće bolje od bilo čega što možete zamisliti.

Kad ljubav postane zapoved, mržnja može postati užitak.

Draga, govorim joj, tamo napolju ljudi sada beru paradajz, grašak, čak i pamuk; ljudi i žene umiru pod suncem. Ljudi i žene umiru po fabrikama ni za šta, za neku crkavicu… Cujem zvuk ljudskih života razderanih na parčiće. Ti ne znaš koliko sreće imamo.

Svet se počinje spasavati spasavajući jednog čoveka; sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika.

Moraš umreti nekoliko puta pre nego što zaista pocneš živeti!

Feminizam postoji samo radi toga da bi se ružne žene integrisale u društvo.

Što si manje verovao u život, to si manje mogao izgubiti.

Lelujam kroz svetlost i tamu.

Ljudi koje svi vole ne menjaju svet.

Ako se dogodi nešto loše, piješ kako bi zaboravio; ako se dogodi nešto lepo, piješ kako bi proslavio; a ako se ništa ne dogada, piješ kako bi se nešto dogadjalo.

Mislim, ako recimo zaključite kako je sve besmisleno, onda to ne može biti sasvim besmisleno, jer ste vec svesni da je besmisleno i ta svest o besmislenosti samim tim daje neki smisao. Znate na šta mislim? Kao neki optimisticni pesimizam.

Ti si ipak samo žena, svi smo preodredeni da budemo nešto, pauk, kuvar, slon, kao da je svako od nas slika koja visi na zidu galerije.

Decenije su mi trebale dok sam najzad naučio kako da kažem „ne“.

Ljubav je bajka za budale.

SMRT PUŠI MOJE CIGARE


Znaš: Ponovo sam ovde
I pijan
I slušam Čajkovskog na radiju .
Isuse , čuo sam ga pre 47 godina
Kada sam bio izgladneli pisac
I sada evo ga
Ponovo
Sada kada sam stekao delimičnu slavu
Kao pisac
I smrt šeta ovom sobom
Gore-dole
Pušeči moje cigare
Cirkajući moje vino
Dok Čajk uporno odrađuje
Svoju Pathetique ,
Kakav je to samo put bio
I sva sreća koja me je zadesila bila je
Samo zato što sam kockice bacio
Kako treba:
Ginuo sam za svoju umetnost,
Ginuo sam da se dokopam
5 prokletih minuta, 5 sati
5 dana -
Sve što sam želeo bilo je da izbacim
Reč iz sebe
Slava, novac nisu bili važni:
Ja sam želeo da izbacim tu reč iz sebe
A oni su me želeli za štanc-presom ,
Fabričkom trakom
Želeli su da budem magacioner u
Robnoj kući .
Pa, kaže smrt, prolazeći sobom,
Svejedno ću te ščepati
Ma šta bio:
Pisac, taksista, svodnik, kasapin,
Padobranac, ščepaću te .
Važi srce, kažem joj .
I sada pijemo zajedno
Dok jedan po ponoći polako prelazi u dva
Po ponoći i
Samo ona zna pravi trenutak
Ali sam je ipak zajebao:
Izvukao sam svojih
5 prokletih minuta
i još mnogo
preko toga.

šta možemo da uradimo?
(what can we do?)


U najboljem slučaju, u Čovečanstvu ima nežnosti.
nešto malo razumevanja i, povremeno,
hrabrosti.
ali sve u svemu, to je masa, koja nema
bogzna šta.
ono je kao velika životinja u dubokom snu
iz kojeg skoro ništa ne može da ga probudi.
kad se pokrene najbolje je u grubosti,
sebičnosti, nepravdi, ubistvima.

šta možemo da uradimo s tim Čovečanstvom?

ništa.

izbegavajte ga koliko god je moguće.
ponašajte se prema njemu kao prema bilo čemu
što je otrovno, zlo i bezumno.
ali pazite. ono ima zakone koji ga štite
od vas.
može da vas ubije bez ikakvog razloga.
a da biste pobegli morate biti lukavi.
malo ih je pobeglo.

morate sami da smislite plan.

nisam upoznao nikoga ko je pobegao.

upoznao sam neke velike
i slavne ali oni nisu pobegli
jer su veliki i slavni jedino
u Čovečanstvu.

ja nisam pobegao
ali nisam prestao da stalno iznova
pokušavam.

nadam se da ću pre smrti uspeti da nabavim
sopstveni život.