" Volim žene koje nisu živele sa previše muškaraca. Ne očekujem nevinost, ali jednostavno više volim žene koje nisu do krvi nažuljane iskustvom.
Postoji nešto vredno kod žena koje škrto biraju muškarce; to se vidi u njihovom hodu, njihovim očima u njihovom smehu i njihovim nežnim srcima. Žene koje su imale previše muškaraca kao da sledećeg biraju po diktatu osvete..."

Tako je govorio Čarls Bukovski

U znak sećanja na velikog pisca koji je umro pre 20 godina, pročitajte njegovih 20 citata o životu, piću, ženama, toalet papiru...


Jedan od najpoznatijih američkih pisaca i pesnika, simbol "bitnik generacije", preminuo je u martu 1994. od leukemije u 75. godini. Rođen u Nemačkoj, odrastao u Los Anđelesu, proslavio se "pod stare dane" i napisao šest romana i više desetina dela i kolekcija poezije i proze.
Bukovski se celog života borio sa alkoholizmom, odnosno možda je "borio" prejaka reč. Jeste bio hospitalizovan, ali je uglavnom govorio da, uprkos svemu, i dalje voli da pije.

U znak sećanja na 20 godina bez ovog buntovnog glasa moderne književnosti, pročitajte njegovih 20 citata o životu, alkoholu, Paklu, ali i toalet papiru!

Neki ljudi nikada ne polude. Mora da vode užasne živote.

Ne mrzim ljude, samo se bolje osećam kada nisu oko mene.

Slobodna duša je retkost, ali prepoznaćete je - uglavnom jer se osećate dobro, veoma dobro, kada ste blizu nje ili sa njom. ("Priče o običnom ludilu")

Poezija je ono što se desi kada se ništa drugo ne dešava.

Ponekad, jednostavno morate da piškite u lavabo.

Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto dobro, piješ da proslaviš. Ako se ne desi ništa, piješ da bi se nešto desilo. ("Žene")

Kada piješ, to je kao da se ubiješ a onda ponovo oživiš. Ja sam tako proživeo 10-15 hiljada života.

Seks je šutiranje Smrti u dupe dok pevate.

Na svetu postoji samoća, toliko velika da se vidi u sporim pokretima kazaljke na satu. ("Ljubav je pas iz Pakla")

Život je onoliko lep koliko mu vi dozvolite da bude. ("Hot water music").

Velika umetnost je sra*e, kupujte takose!

Išao sam u najgore barove u nadi da će me tamo neko ubiti, ali uspeo sam samo opet da se napijem.

Bez književnosti, život je Pakao.

Nikada nisam upoznao čoveka u čijoj bih se koži radije našao. Ako je to zabluda, srećna je.

Pakao svakog čoveka nalazi se na različitom mestu. Moj je iznad i iza mog ruiniranog lica.

Nosim Srmt u levom džepu, nekad je izvadim i pričam sa njom. Ćao dušo, kako si? Kada dolaziš po mene? Biću spreman.

Pisci su očajni ljudi, i kada prestanu da budu očajni, prestanu da budu pisci.

Ne postoji ništa gore nego kad se ise*ete, pružite ruku i shvatite da nemate više toalet papira. Čak i najužasnija ljudska bića na Zemlji zaslužuju da obrišu dupe. ("Factotum")

Neki ljudi vole ono što radite, neki mrze, ali većinu jednostavno zabole za vas.

Ljudi su čudni. Stalno su uznemireni trivijalnostima, ali veliku stvar, kao što je činjenica da traće svoje živote, uopšte ne primećuju.

Čarls Bukovski - „Živim samo da bih napisao još pesama“



„Samo me prepustite vetru, gurnite me preko ivice kuhinjskog stola tamo gde nebo pada u more - do poslednjeg neizrecivog kraja koji ćemo jednog dana svi mi doživeti i konačno spoznati.“

Bes. Tuga. Žene. Kocka. Alkohol. Iznajmljeni stanovi. Bubašvabe. Prazne flaše. Bolest. Pisaća mašina. Bukovski.

Bukovski nije imao detinjstvo, već samo sećanja na očev vojnički kaiš. Otac, američki vojnik, izuzetno grub i nasilan, tukao ga je, gotovo svakodnevno. Kao i svaki dečak, izložen nasilju u porodici, povlači se u sebe, pokušavajući da se izoluje od tog ludila, sve do doba puberteta kada „puca“ i ocu vraća udarac kako bi se zaštitio. U porodici nije imao dovoljno ljubavi. Bio je sam i odbačen. Njegovo već poljuljano samopouzdanje u detinjstvu, ne popravlja se ni u periodu puberteta. Fizička naruženost - ožiljci po licu i telu prouzkovani velikim brojem akni, zbog kojih je podrvgavan i hirurških zahvatima, Bukovskog određuju kao nekoga ko nije omiljen u društvu. Zbog fizičkog izgleda, u mladosti, Bukovski nije bio omiljen ni kod žena. Smatrale su ga ružnim. I kasnije, Bukovski se vezivao za starije žene, koje su bile sklone porocima kao i on sam, za žene sa čudnom prošlošću i potresnim životnim pričama. Opisuje ih kao osobe uništene depresijom, uzaludnim gnevom, vriskanjem i besmislenim samosažaljenjem. Sa njima je pronalazio crtu zajedništva, utehu za sopstvene duševne tragedije, prazan krevet i još praznije flaše.

„Vidim toliko muškaraca sa mirnim čistim devojkama u cicanim haljinama,

Devojaka čija lica nisu gruba ni okrutna.

Ne dovodite mi nikad kurvu, govorim prijateljima,

zaljubiću se u nju.

Ti ne bi podneo dobru ženu Bukovski.

Potrebna mi je dobra žena, potrebna mi je

više od ove pisaće mašine, više od mog automobila,

više od Mocarta, toliko mi je potrebna

dobra žena da je već osećam u vazduhu, osećam je

pod prstima, vidim pločnike stvorene za njena stopala,

vidim jastuke za njenu glavu,

osećam svoj suzdržani smeh,

vidim je kako mazi mačku,

vidim je kako spava,

vidim njene papuče na podu.

Znam da ona postoji,

ali gde je na ovoj zemlji

kad me kurve stalno pronalaze?“

Pisao je o njima. Voleo ih je i kad su mu razbijale glavu praznim staklenim flašama, dok mu je krv tekla niz lice i dok su ga ušivali. I pored toga što su neke od žena sa kojima je bio bile izuzetno grube sa glavom uronjenom u sopstveno ludilo, on je i dalje govorio da je žena topla kao puter. Njegova spoljašnjost i pogan jezik čine samo jednu stranu novčića. Govorio je da usamljenost nije najgora stvar na svetu. Najgora stvar na svetu je po rečima Bukovskog - „prekasno“.

„ I uskoro će biti prekasno za mene

i proživeću život

s dragostorima, mačkama, čaršavima,

pljuvačkom, novinama, ženama, vratima i

drugim asortimanom,

ali nigde živog čoveka.“

Mnogi ga ne znaju kao pesnika, iako je pesme pisao svakodnevno. Pesme za Džejn. Zapravo, pesme o Džejn Kuni Bejker, koja je umrla 22.1.1962.godine u bolnici. U pesmama koje je za nju pisao, njegov bol je opipljiv. Njegov bol „boli“.

„I otišla si kao što si došla

Brzo si me ostavila,

Toliko si me puta ranije ostavila

Kada sam mislio da će me to uništiti

Ali nije

I uvek si se vraćala.

Sada sam isključio crveni radio

I neko je u susednom stanu tresnuo vratima.

Osuda je konačna. Neću te pronaći na ulici

Niti će telefon zvoniti i nijedan me trenutak

Neće ostaviti na miru.

Nije dovoljno što ima mnogo smrti

I što ovo nije prva,

Nije dovoljno što mogu da živim još mnogo dana,

Čak možda i godina.

To nije dovoljno.

Telefon je kao mrtva životinja koja ne progovara

A kad opet progovori

Uvek će to biti pogrešan glas.

Čekao sam i ranije i uvek si ponovo dolazila.

Sada ti moraš da čekaš mene.“

Da, to je taj usamljeni čovek koji se trudi da ostane mlad slušajući Sibelijusa na malom crvenom radiju. Dok lovi ruže avenijama mrtvih, on shvata da više nema plavokose nimfe u zelenoj haljini, da ga voli i uspava dok čeka i da mu nema pomoći. Njegov telefonski broj 462-0614 je mrtav i ne zvoni.

„Ne pišem iz nekog saznanja.

Kad telefon zazvoni

i ja bih hteo da čujem reči

od kojih bi mi bilo

lakše.

Zato je moj broj

u imeniku.“

Vino i klasična muzika su ga držali u životu. Smatrao je da su samo biljke i životinje iskreni prijatelji, da je najbolje biti sam, da predugo življenje traži više od vremena. Najviše je voleo međuprostor u kojem je mogao da spava.

„Spavanje je najbolje. Mala noćna igra između tebe i života.“

Bukovski je napisao i scenario za film „Burfly“ 1987. godine u kom igraju Miki Rurk i Fej Danavej. O tome je napisao:

„Džejn, koja je već 31 godinu mrtva,

nikad ne bi mogla da

zamisli da ću napisati scenario o našim pijanim

danima zajedno

i da će od toga nastati film

i da će

čarobna filmska zvezda glumiti

nju.

Kao da čujem Džejn: „čarobna filmska zvezda?

zar još i to!“

Džejn, to je samo šou-biz, zato nastavi da spavaš,

ljubavi,

jer koliko god da se trudili, jednostavno

nisu mogli da nađu nekog

kao što si

ti.

a ne mogu ni

ja.“

Eto. Čovek je živ kad pronađe ono što traži i mrtav kad shvati da je to nešto ponovo izgubio. U tom međuprostoru čovek piše pesme.



(Citati iz zbirke pesama Za Džejn. Preveo Flavio Rigonat, LOM, Beograd, 2011.)

Čarls Bukovski – Vrag iz boce

“Ono što je najvažnije je koliko dobro hodaš kroz vatru.”

Henri Čarls Bukovski (Henry Charles Bukowski) jedan je od najčitanijih pisaca u poslednjih 20 godina. Danas se pominje kao bitan deo bitničke generacije (beat generation), ali on sam je stvarao ne poštujući pravila i formu, oglušujući se o meru i pristojnost i izbegavajući bilo kakva poređenja. O svojoj ulozi kao pisca izjavio je: “Doprineo sam tako što sam opustio i pojednostavio poeziju, učinio je ljudskom… Naučio sam ih da pesmu možeš da napišeš kao što pišeš pismo, da pesma čak može da bude zabavna i da u tome ne mora da bude ničega svetog.”

Kurve, beskućnici, opijanja, tuče, trke konja i klasična muzika bili su njegova istina, a pisanje spontani način da izrazi sopstvenu ličnost. Zato je kroz grub, direktan, a često i vulgaran jezik davao “93 odsto sebe, a ostalih 7 odsto je umetnička nadgradnja koja je iznad života – nazovimo je muzikom u pozadini.”
Bio je to čudan koktel, spoj psovki i nežnosti, gađenja i ljubavi, starosti i života, grubog lica i prefinjenih ruku, egzibicionizma i stidljivosti.

“Kada nedelju dana ne pišem, razbolim se. Ne mogu da hodam, hvata me vrtoglavica, ležim u krevetu, povraćam. Moram da pišem. Kada bi mi odsekli ruke, kucao bih nogama…”

Zvanično rođen 16. avgusta 1920, Bukovski je period svog života pre pisanja nazvao umiranjem.

Kada je imao tri godine, njegova porodica je emigrirala iz Nemačke u SAD i za prebivalište izabrala Los Anđeles, čestu pozornicu njegovih kasnijih dela. Stalna očeva batinjanja i bol koji ga je primoravao da spava na stomaku, majčino sklanjanje i najtužniji osmeh koji je ikada video, adolescentske akne i ekonomska depresija Amerike između dva rata, bili su dobar podsticaj da se smisao potraži u izolovanosti, alkoholu i knjigama. Čitao je Ernesta Hemingveja (Ernest Hemingway), Sinklera Luisa (Sinclair Lewis), Karsona Mek Kulersa (Carson McCullers) i D. H. Lorensa (David Herbert Richards Lawrence) i sam poželeo da postane pisac.

Nakon srednje škole upisao je gradski koledž u Los Anđelesu i pohađao kurseve novinarstva i književnosti. Našavši nekolicinu priča u kući, Henri Bukovski (Henry Bukowski) ambiciju svog sina procenio je kao gubljenje vremena i izbacio sve njegove stvari iz kuće. Naviknut da trpi bol i da pobunu protiv celokupnog društva iskazuje ne mareći za njega, “Zaleđeni čovek” napustio je roditelje i nastavio život kao skitnica. Putovao je po Americi nezainteresovan za patriotsko poklanjanje života ratnim idealima i radio sitne poslove kako bi preživeo. 1944. godine časopis “Story” objavljuje njegovu prvu priču i Bukovski to vidi kao priliku da se otarasi poslova koji ga nisu zanimali i posveti pisanju. Razočaran hladnim prijemom u Njujorku, vratio se u Los Anđeles.

Nekoliko godina kasnije upoznao je deset godina stariju alkoholičarku Dženet Koneli Bejker (Janet Cooney Baker). Zajedno se prepuštaju flaši i Bukovski čitavu deceniju u potpunosti odustaje od pisanja: “Pisanje je izgledalo kao prevara. Radio sam vrlo malo. Piće je bilo Bog. Nije bitno koji grad, koja godina, koje vreme. U Filadelfiji sam kucao na vrata tog bara već u 6 ujutro… Ostajao sam u tom baru do zatvaranja, u dva noću. Malo je tu bilo spavanja, ali baš mi je bilo zgodno što sam bio dekintiran i što sam gladovao – posle bih se zavukao u vreću i spavao nedelju dana. Izbacivali su me iz jedne sobe za drugom zbog neplaćanja kirije i dovođenja žena kasno u noć. Tu nije postojao nikakav veliki plan, nikakva mudrost, ništa nisam tražio. Bilo je samo sunce i kiša i sneg i košmari i skitanje naokolo i piće ispred mene. Sve u svemu, u 35, piće i žene su me konačno sredili. Završio sam u odeljenju za beskućnike lokalne bolnice, bacajući krv iz usta i guzice, skroz raspadnut, gotov… Izašao sam 900 godina stariji. Našao neki posao i nabavio pisaću mašinu. Počeo da pišem pesme…”

Kako sam kaže, pisanje mu je pomoglo da preživi. Dao je otkaz u pošti i raskinuo sa Dženet.
Njegov put je dobio novu krivinu, ali ona nije uspela da prevari Smrt.

Za Džejn

225 dana pod travom
i znaš više od mene.

odavno su ti uzeli svu krv
suva si pritka u korpi.

tako li to biva?
u ovoj sobi

sati ljubavi
još bacaju senke.

Kada si otišla
uzela si gotovo sve.

Klečim u noćima
pred tigrovima
koji me ne puštaju.

to što si bila
neće se ponoviti.

tigrovi su me našli
i nije me briga.

Nakon nje, pojavilo se nekoliko žena koje su sa Bukovskim podelile više od dva-tri pića i dve-tri noći. Sa Barbarom Frej (Barbara Frye) je proveo dve godine, oženio se, objavljivao pesme u njenom magazinu, a zatim razveo i vratio u poštu.

Uz Frensis Smit (Frances Smith) njegova popularnost se ukrcala na brzi voz, a “gospodin Otuđeni” dobio je priliku da uživa u bezuslovnoj ljubavi ploda svoje igre, kćerki Marini.



Marina

veličanstvena, magična
beskrajna
moja devojčica je
sunce
na tepihu -
dok napolju
bere cvet, ha!

jedan starac,
potonula olupina,
izranja iz svoje
fotelje
i ona me gleda
ali vidi samo
ljubav,

ha! I ja postajem
hitar u odnosu na svet
i odmah uzvraćam ljubav
baš kao što sam i
stvoren za to.

1970. godine Džon Martin (John Martin), vlasnik manje izdavačke kuće, stavlja svoj ulog na Bukovskog i predlaže mu da se za sto dolara mesečno zakune na vernost pisaćoj mašini i da batali fizičke poslove. U to doba se pojavljuje i Linda King (Linda King), vajarka i pesnikinja sa kojom je izlazio na kraj nekoliko godina. U jednom intervjuu Linda je opisala njihov odnos: “Dani su brzo prolazili. Uvek prebrzo. Kada bi otpočele svađe, borili smo se kao tigrovi. Bože, kako smo se samo svađali. Bukovski bi skočio i zaustavio sve, izašao napolje i zvali bismo jedno dugo celu noć, pa zalupili slušalicu na kraju svog govora. Optužila bih ga da traži kavgu ne bi li se napio. A on bi došao u dva, tri, četiri, pet sa ludačkim, pijanim, poetskim govorima o ženama, dušama, ljubavi i mržnji. Lude i lepe rečenice. Kakva moć reči. Bila bih oduševljena usred najgoreg gneva. ”



Tih godina je nastao “Post Office”, njegov prvi roman i kolekcija iskustava koje je stekao kao poštar i izneo kroz lik Henrija Kinaskog (Henry Chinaski). Interesovanje je raslo i 1973. godine, posle prikazivanja dokumentarnog filma “Bukowski” reditelja Tejlora Hakforda (Taylor Hackford), ime Čarlsa Bukovskog čulo se sve češće.

Neuredan, buran, ali nadasve uzbudljiv život poslužio mu je da se srećni niz nastavi. “Faktotum”, “Women”,“Ham on Rye” i “Hollywood” nastavljaju da prate život Kinaskog, preko detinjstva kada je dobijao batine za jednu nesređenu travku, honorarnih poslova u fabrici hrane za pse, luci ili pošti, traženja sobe sa nekoliko dolara u džepu, popodneva na hipodromu, odnosa sa ženama: “Mene su žene – dobre žene – plašile, jer su možda htele dušu, a ja sam samo hteo da sačuvam taj ostatak sebe”, pa sve do “pisanja dva-tri puta nedeljno između deset uveče i dva ujutro uz flašu vina, cigarete i klasičnu muziku na radiju.”

Iskrenost njegovih ispovesti pomešana sa humorom lepila se za prste. Sve je više bilo onih koji su žudeli da upoznaju heroja-buntovnika i, osim snalažljivih, koji su to uspevali uz izgovor da su novinari ili dolazeći nenajavljeno u njegov stan sa gajbom piva, priliku su imali u okviru književnih večeri. Nije ih Bukovski preterano voleo. Osećao se izloženo. Povraćao je pre svakog početka, a starog vraga je uspevao da nađe tek na dnu boce. Pio je za vreme čitanja, ponekad je od hiljade napisanih pesama uspevao da predstavi dve-tri, vređao je publiku i pokretao masovne tuče. Bila je to književnost na njegov način.

1976. slučaj mu dodeljuje Lindu Li Bejli (Linda Lee Beighle), vlasnicu restorana zdrave hrane.



Matori pokvarenjak odlučuje da je vreme da patnju prepusti drugima i daje šansu mirnom životu: bučnu krntiju zamenjuje crni BMW, staru mašinu kompjuter, a prljavi sobičak kuća u pregrađu sa bazenom. Neke navike ipak su ostale. Pisao je mahnito, i dalje uspevajući “da se pošteno nalije s vremena na vreme”. 1987. godine odlazi korak dalje i piše scenario za autobiografski film “Barfly”, u kome lik Kinaskog tumači Miki Rurk (Mickey Rourke), a Bukovski na sebe uzima epizodnu ulogu u baru. Masa, koju je kamenovao kad god je za to bilo prilike, u njemu otkriva zvezdu.

1994. godine Čarls Bukovski umire od leukemije, ubrzo po završetku poslednjeg romana “Pulp”, okružen voljenom ženom i voljenim mačkama. Na spomeniku je ostavio savet budućim piscima: “Ne pokušavaj.”

To je vrlo važno: ne truditi se, bilo za kadilake, stvaranje ili besmrtnost. Čekaš, a ako se ništa ne dešava, čekaš još malo. To je kao buba na vrhu zida. Čekaš i ona ti dođe. Kada ti se približi dovoljno, posegneš za njom, zvekneš je i ubiješ. A ako ti se sviđa kako izgleda, zadržiš je kao kućnog ljubimca.”



Wannabe.

Pertla  

Žena,
izduvana guma,
bolest,
strast,
strahovi koji te čekaju.
Strahovi tako mirni
da možeš da ih proučavaš
kao figure
na šahovskoj tabli.

Nisu velike stvari ono
što šalje ljude
u ludnicu…
Smrt koja ih čeka,
ubistvo, incest, pljačka, požar ili poplava.
NE.
Niz malih tragedija
je ono što ljude odvodi
u ludnicu.

Ne smrt voljenih,
već pertla koja pukne
iz čista mira.

Najveća prijetnja životu
je gomila tih prostih, običnih stvari
koje mogu ubiti brže od raka,
a koje su uvijek prisutne.

Registarske tablice,
porez,
istekla vozačka dozvola
ili otkaz na poslu.

Kad nešto radiš
ili kad ti nešto rade
žohari ili muve,
slomljeni naslonjač u sjedištu auta,
kad nemaš benzina,
kad imaš previše benzina.
Začepljeni sudoper,
pijani gazda,
kad predsjednika nije briga za tebe,
a guverner je lud.

Kad ti je prekidač za svjetlo razvaljen,
a dušek k’o bodljikavo prase,
105 dolara za par auto dijelova,
kad ti telefonski račun raste,
a tržište rada opada,
kad pukne lanac na vodokotliću
a svjetla na autu se ugase
i prednja i unutrašnja i zadnja
i mračnije je nego u paklu,
a duplo skuplje od toga.

Rane i urasli nokti
i ljudi koji insistiraju na tome da ti budu prijatelji.

To uvijek postoji i gore od toga.
česma što curi, Isus i Božić,
buđava salama, devet dana kiše,
avokado za 50 centi
i ljubičasta pašteta.

Da radiš kao konobarica na normu
da prazniš posude u bolničkim krevetima,
ili radiš u autopraonici,
ili kao perač suđa,
da kradeš torbice nemoćnim staricama,
ostavljajući ih da vrište na trotoarima
sa slomljenom rukom u 80-oj godini.

Iznenadna
dva crvena svjetla u retrovizoru
i krv u tvojim gaćama.

Zubobolja i 979 dolara za protezu
i 300 dolara za zlatni zub,
i Kina i Rusija i Amerika
i duga kosa i kratka kosa i bez kose,
i bez brade i bez lica.

Sa svakom puknutom pertlom
na sto puknutih pertli,
jedan čovjek, jedna žena,
jedna stvar
ode u ludnicu.

Zato, pazi dobro
sljedeći put
kad se sagneš da
zavežeš cipele.


Charles Bukowski

Zlatni džepni sat

moj djed je bio visoki Nijemac
neobičnog zadaha.
držao se vrlo uspravno
dok bi stajao pred svojom malom kućom.
žena ga je mrzila,
a djeca su mislila da je čudan.
bilo mi je šest godina kada smo se prvi put vidjeli
i poklonio mi je sva svoja ratna odlikovanja.
drugi put kad sam ga vidio
dao mi je svoj zlatni džepni sat.
bio je jako težak.
odnio sam ga kući
i tako silno previo
da je odmah stao,
zbog čega sam se loše osjećao.
djeda više nikada nisam vidio
i moji roditelji više nikad
nisu pričali o njemu
kao ni moja baka
koja je davno
prestala živjeti s njim.
jednom sam se malo raspitivao
pa su mi rekli
da je previše pio
ali meni je bio draži od svih
dok je stajao tamo pred svojom kućom
onako uspravan
i govorio mi "gdje si, Henry,
nas dvojica, mi se već poznajemo."

Pekari iz 1935.

moja majka, otac i ja
išli smo na tržnicu
jednom tjedno
po sljedovanje državne hrane:
konzerve graha, konzerve
s kobasicama, konzerve hašea,
nešto krumpira
i jaja.
namirnice smo poslije
odnosili kući
u velikim vrećicama.

na povratku s tržnice
uvijek smo se zaustavljali
ispred
jednog velikog izloga
kroz koji smo mogili vidjeti
pekare
kako mijese brašno
u tijesto.
bila su tamo petorica
krupnih mladića
stajali su za pet velikih drvenih stolova
i radili teško
ne dižući pogled.
vitlali su tijesto zrakom
oblikujući ga
u razne figure
različitih veličina.

mi smo bili vječno gladni
i sam pogled na te ljude
koji mijese tijesto
i vitlaju ga zrakom
pred našim je očima obrazovao
uistinu divotan prizor.
ali nakon nekog vremena
morali bismo poći.
pa bismo polako krenuli
vukući svoje teške vrećice
pune namirnica.

"ti ljudi imaju posao",
napomenuo bi moj otac svaki put.
svaki put kad god bismo
gledali te pekare
zaključio bi uvijek
istu stvar.

"mislim da sam našla novi recept za haše",
dodala bi isto tako svaki put
moja majka.
doduše, koji put bi haše
zamijenila kobasicama.
jaja smo pak jeli
na sve moguće načine:
pržena, poširana, kuhana.
naprimjer poširana jaja na hašeu,
ali taj favorit od jela
na kraju je postao
gotovo nejestiv.
krumpire smo, opet pržili,
pekli i kuhali.
ali krumpiri nam ne bi dosadili
tako brzo kao haše, jaja
ili grah.

jednog dana
vrativši se kući
poslagali smo sve namirnice
u kuhinji do sudopera
i samo ih tako neko vrijeme gledali.
da bi im zatim okrenuli
leđa.

"opljačkat ću banku!"
ispalio je najednom otac.

"oh ne, Henry, nemoj molim te!"
uspaničila se majka.

"i onda ćemo jesti odreske,
jest ćemo odreske i gutati ih
sve dok nam ne izađu na uši!"

"ali Henry,
ti nemaš ni pištolj!"

"ugurat ću nešto oštro pod kaput
i pretvarati se da je pištolj!"

"imam ja pištolj na vodu", dodao sam.
"možeš se poslužiti njime."

otac me samo pogledao.
"ti" - rekao je - "ZAČEPI!"

izišao sam van
i sjeo na stražnje stepenice.
čuo sam im glasove
unutra
ali nisam mogao točno razabrati
o čemu govore.

da bih ih onda opet čuo
nešto glasnije.

"naći ću načina da ubuduće sve spremam nekako drugačije!"
obećavala je majka.

"opljačkat ću jebenu banku!"
ponavljao je otac.

"Henry, nemoj molim te!"
preklinjala je opet majka.

ustao sam
i zaputio se ravno
u ostatak popodneva.

Borodin

Kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je bio samo hemičar
koji je pisao muziku da se opusti;
kuća mu je uvek bila prepuna ljudi -
studenti, umetnici, pijanci, skitnice,
i nikada nije znao da kaže ne.

kada sledeći put slušate Borodina
setite se da je njegova žena koristila
njegove kompozicije
da njima obloži kutije za mačke
ili da pokrije tegle s kiselim mlekom;
patila je od astme i nesanice
i hranila ga rovitim jajima
a kada bi tražio da pokrije glavu
da bi prigušio zvuke u kući
davala mu je samo čaršav;
osim toga, obično je neko bio
u njegovom krevetu
(spavali su odvojeno kada su uopšte
spavali)
i pošto su sve stolice
obično bile zauzete
često je spavao na stepeništu
umotan u stari šal;
govorila mu je kada da podseče nokte,
da ne peva ili zviždi
niti da stavlja previše limuna u čaj
ili ga cedi kašikom;
Simfonija broj 2 u B minor
Princ Igor
Na stepama Srednje Azije
spavao je samo ako stavi
tamnu tkaninu preko očiju;
1887. došao je na bal
na Medicinskoj Akademiji
odeven u šaljivu narodnu nošnju
izgledao je izuzetno veselo
i kada je pao na pod
mislili su da izigrava klovna.
kada sledeći put slušate Borodina,
setite se...