Je li ovo ljubav, ili bolna jedna
Potreba da ljubim? Ova zelja plava,
Je li zelja srca mocnoga i cedna?
Ili napor duse koja malaksava?

Je li ovo zena koju ljubim, zbilja?
Il' sen na prolasku preko moga puta,
Tumaranje misli bez svesti i cilja,
I sve delo jednog bolnoga minuta!

Ne znam; no na medji toga sna i jave,
Vidim moje srce da cezne i pati.
I suze kad dodju, rane zakrvave -
Ja ni onda od tog nista necu znati

Na kraju, nežno
Iz zidova moćno utvrđene kuće,
Iz sklopke spojenih brava,
iz zaklona vrata čvrsto
zatvorenih
Neka odlebdim.

Neka se bešumno išuljam napolje;
Ključem blagosti, otkjlučaj brave - šapatom,
Otvori vrata, o dušo.

Nežno - imaj strpljenja,
(Snažno me držiš, o smrtno meso,
Snažno me držiš, o ljubavi).

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
Jer mirišu noći, a drveće lista,
I novo se cveće svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se već budi,
I mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
I u svemu čežnju opazićeš moju.

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim jun.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Negde macke zavijaju slepo, 
Bat koraka lovim izdaleka... 
Tvoje oci uljuljkuju lepo: 
Treci mesec zbog njih san ne cekam. 

Ti si sa mnom opet , opet , nesanice! 
Ukoceni lik ti prepoznajem. 
Lepotice , sta je , otpadnice? 
Zar ti lose pesme pevam , dajem? 

Prozori su belo zastrveni, 
Plavetnilo struji polumrakom ... 
Jesmo l' udaljenim glasom uteseni? 
Sto je meni s tobom tako lako?

Ne znam sto da radim sa sobom 
na sto misli da bacim 
eto stvaram polako pjesmu o tebi 
gledam tvoje tijelo 
ludujem za njim 
i ponavljam u sebi samo jedno 

Poljubi me 
pa mi prste u kosu uvuci 
i zagrli me 
poljubi me 
pa se privi tik uz mene i zapjevaj 
ako znas bilo sto 

Zelim da se stisnem uz tebe 
da te milujem 
da ti sapucem na uho bisere 
da pricam o slobodi 
da se glupiram 
da ti kazem oh ti ludo jedina

Domovina se brani lepotom - Ljubivoje Ršumović

Domovina se brani rekom
I ribom u vodi
I visokom tankom smrekom
Što raste u slobodi
Domovina se brani cvetom
I pčelom na svetu
Makom i suncokretom
I pticom u letu

Domovina se brani knjigom
I pesmom o nebu
Sestrinom suzom majčinom brigom
I onim brašnom u hlebu

Domovina se brani lepotom
I čašću i znanjem
Domovina se brani životom
I lepim vaspitanjem.

Dodi u takav cas da bude nemoguce odustati.
Da rane na rukama od pokusaja skidanja okova sa njih, tek pocnu da zaceljuju.
Da u mojim ocima bude takav mrak, da onaj koji me vidi, pomisli da sam slep.
Da mi se obrazi osuse od suza, a usne da ispucaju.
I da predjem preko bezbroj ljubavi, i da ni za jednu ne marim.
I da ni jedna od njih ne veze moje recenice, i ne pretvori noc u jutro.
Da se nijedan njihov osmeh ne ureze u glavu ko tvoj.
Da niko ne moze da pretvori moje tiho jecanje u bucne krike.
Da se moje usne ne uvijaju dok izgovaram njihova imena, kao kad izgovaram tvoje.
Dodji u takav cas kad pomislim da sam zaboravio, da sam odustao, da ne volim.
Da mi svaka cestica u venama bude protiv zemljine teze.

Dodji u takav cas kad bude nemoguce odustati.

Bježi tugo od mene
nosi mrak i tmine,
skloni magle sive
moje tuge su nestale
on su davne,
daleke
ja sada sanjam,
sreće neke.
Ja te tugo ne volim
dugo si me pratila,
od mene sreću krila,
vrijeme mi tratila.
Ja tugo sada živim
kako već dugo nisam
u srcu mi ljubav cvjeta,
u duši mi plam pucketa,
više me ne možeš slomiti,
jer ja još mogu voljeti.

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to noću, jedno da me susreće,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo nežnosti,
i to svakog dana, i mnogo od milošte reči,
potrebno mi je primirje
između srca i sećanja
između neba
i bola koji pred njim kleči.

Potrebna su mi dobrodošlicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to što veći,
potrebni su mi mostovi viseći
preko mržnje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

Jednog dana,
kada se sretnemo u
večnosti,naša ljubav će sjati
svim zaljubljenima..
Pokazujući im put...Ta ljubav
koja na zemlji nije pustila
korene svoje...
Tamo...tamo će nas spojiti..
Tamo ćemo se moći voleti ..
U vječnosti...
Nas dvoje...

Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.

"Hej tata, hej mama, hej deda moj,
pevajte s nama tu pesmu o njoj
Hej tata, hej mama, hej deda moj,
pricajte deci o izreci toj.

Bila jednom jedna baba
Nije znala sta da radi
Dosadan joj bio zivot
Leva ruka, desna ruka

Da li znate sta? Da!

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan...

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan...

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan...

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan...

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan...

Trla baba lan da joj prodje dan
Da joj prodje, da joj prodje, da joj prodje dan.


"

Korni Grupa - Trla baba lan

Tuga bez mene nije ono što je bila.
Ne piše, al’ se povremeno javi bez reči
da se podsetimo zajedničkih dana i noći.
Ćutimo, razumemo se.
Pravi se da nije tu,
pravim se da ne znam da je tu,
mada prepoznam njene pokrete u grlu i oku.
Falim joj, ne ume bez mene.
Zavolela me, bio sam njen najredovniji korisnik.
Osmehnem se, da vidi da mogu bez nje,
a ona pojača tužne note,
da čujem da bez nje ne mogu.
Pusti, kažem, bilo pa prošlo, a ona se umiljava
i moli da je još jednom privijem na grudi.
Žao mi da zbog mene tuguje,
popustim u ime starih, teških vremena,
pa se kao dete raduje,
obeća da će me slušati, da će pisati,
da će me voleti više no ikog,
samo da joj ne dopustim
da ponovo od mene ode.