La verdad..

Hoću, al' ne smijem,
da lutam..
da pratim tvoje poglede.....
i odvajam se od misli
naručja tvoje kreposti.

Hoću, al' ne smijem,
da stižem pticu...
krilatu pticu...
koja leti u tvom liku
i sleće pjevajuć
na moje rame.

Hoću, al' ne smijem,
da te zagrlim snažno...
jer ti, ti si
prekrasni pupoljak cvijeta,
tek ubrani cvijet moje čežnje.

Hoću, al' ne smijem,
da te pratim u mislima,
da te sanjam kroz oblake,
u prevelikoj čežnji ne smijem,
da moje srce se tvome raduje...

IVO KORDIĆ

Kada mi upadne u sobu
I unese sneg na trepavicama
I miriše na napolje.

Kada kupi psa pa ovaj
Hteo, ne hteo ubrzo
Počne da liči na nju.

Kad se setim da je bila fetus
I takvu je volim
U stadijumu punoglavca

Na fotografijama iz detinjstva
Kao bebironu sa loknicama
A najvolim zato što se ona
Od tih fotki do danas
Uopšte ne menja

Kad noću piše
Baterijom po vazduhu
Šalje poruke vanzemaljcima

Kad me na Rilkeove
Stihove pita
- A je l’ ti se sviđa
Moja nova tašna?

Kada usisava tepih u ’aljinčetu
I kada je uštinem otpozadi
A ona vrisne –
Jesi li normalan
Mogla sam tako da poginem ovde

Kad slušamo muziku
A ona podigne kažiprst
Slušaj sad ovaj prelaz
Kako je dobar
Ram-tara-ram-tira-tam

Kad je pogledam na neko mesto
A ona stavi ruke preko tog mesta
Kaže – što si pokvaren,
Marš tamo!

Kada donese ćumur
Na poslužavniku
Evo, malo su mi
Izgorele kiflice – kaže

Dok čita ove beleške
Pa se iznervira
Što lažeš, za one kiflice!

Kada mi kaže
Bože, koliki ti je nos!
To je zato što me lažeš
Pa ti stalno raste
K’o Pinokiju…

Kad kaže
Ja bih te nešto pitala
Ako obećaš da
Nećeš da se smeješ

Kad izađe iz kupatila i
Kad joj kosa liči
Na dečiji crtež

Kad šmrca na ljubavni film
I kada opazi da se jedva
Uzdržavam da
Ne prasnem u smeh
Pa stane da me gađa
Korama od pomorandže

Kad mi kaže –
Ti mene kad bi ostavio
Ja bih samo legla
Na patos
I umrla.

Lisi me vida

Liši me vida, gledaću tvoj lik,
zapuši uši moje, slušaću te,
onemi me, al’ zvaću te kroz krik,
bez nogu još ću k tebi naći pute.

Slomij mi ruke, hvataću te srcem,
zaustaviš li srce meni, sam
moj mozak tad će kucati i bdeti,
a ako mi i mozgom ugasiš plam –
na krvi svojoj ja ću te poneti.

Rilke

Hvala...

Suvise kasno

S čežnjom ti priđoh
da ponizan te molim,
al` zanosu mom smejala si se
i moja ljubav za tebe
samo igra beše.

Sad umorna i zasićena,
dok tužne gledaju me
tvoje oči pune strepnje,
onu ljubav kojom davno
goreo sam, ti bi htela.

Avaj, od nje davno pepeo
posta, zaiskriti neće,
ona jednom tvoja beše,
sad je pusti da počiva sama.

Herman Hese

Jer u tvojom ocima su tvoja krila
i obala gde se utapam
........
Divno, hvala..

Pocetak ljubavi

O, osmeh, prvi osmeh, osmeh naš.
Kako to beše isto:
udisati miris rascvalih lipa,
slušati tišinu parka –
pa tada najednom podići oči,
pogledom se sresti
i čuditi se sve do osmeha.

U tom osmehu
beše uspomena na jednog zeca
što je do malopre skakutao po travi;
to detinjstvo osmeha beše –
već ga ozbiljnije kosnu kretanje labuda,
koga smo videli potom kako na dva dela
večeri neme ribnjak polovi.

A krošnje –
svojim rubovima prema čistom,
slobodnom, već sasvim budućem noćnom nebu,
ocrtaše rub osmehu ovom
prema ushićenoj budućnosti na licu.

Rilke

Pišem o tebi,
o nama,
opisujem te kao vješt pisac,
kao nekog tko mi je suviše drag,
jasan, poznat, drukčiji.

I kako pišem,
tako i osjećam
sve ovo zapisano,
s tobom proživljeno,
i među tolikim mnoštvom slova,
još ti nisam smislio ime.

Pišem
i ti znaš da pišem o tebi,
sakrivaš se,
bježiš,
ne želiš me sresti.

I sve to osjećam,
svako slovo upereno u tebe,
a ti,
gdje se skrivaš ove noći?

Možda negdje duboko,
u nekom kutku sobe,
možda čitaš ove riječi,
možda plačeš,
dok ti smišljam ime,
dok osjećam ono
što i ti osjećaš,
maleno moje.

[size=34]Leptirić plavi leluja,
nosi ga vetra dah,
sedefni treptaj zasja,
zacakli, mine u mah.

Tako u problesku kratkom,
u mimoletni tren,
videh gde sreća mi mahnu,
zasja i minu ko sen.[/size]

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi obrazom dotakneš usne
i šapneš: „Pričaj, umeš sa rečima…“, pa te poslušam,
jer mi se čini da dišeš svaku moju reč
i da ćeš ostati bez daha, ako ćutim.
Na brzinu smislim bajku o nama, a ti pitaš: „Do kraja života?“.
Naravno, kažem, dok mi grudima golicaš vrhove prstiju.

Piše mi se nešto nežno, kao kad mi šapneš odakle si,
al’ nikom da ne kažem.
Zakunem se da ću tajnu odneti u grob, a ti se ljutiš što tako govorim
i tražiš da obećam da neću umreti prvi.

Piše mi se nešto nežno, kao kad ramenom dotakneš moj dlan,
pa želim da ti pregrizem bretele
i dozvolim tvojim mladežima da mi budu na vrh jezika,
kao ne mogu da se setim kako se zovu,
a ja sam im imena dao.

Čita mi se nešto nežno, kao kad čitam sa tvog dlana
da ćeš se udati za pesnika,
imati puno dece i u pedesetoj ostati udovica.
Skineš zamagljene naočare
i tada pročitam, mada razmazan,

zavet da ne smem umreti prvi.

Čita mi se nešto nežno, kao kad u tami čitam poeziju,
pisanu Brajevim pismom po tvojoj koži.
To te golica, a ja kažem: „Izdrži, sad će najlepši deo“…

Piše mi se nešto nežno, a ne umem bez tebe.
Razmazujem mastilo, gužvam hartiju
i svako slovo zvuči kao psovka,
jer ne znam koje nebo da molim
da ne prizna obećanje
da neću umreti prvi.